PrijemTražiRegistruj sePristupi

Share | 
 

 LIPICANERI

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: LIPICANERI   Pon Feb 14, 2011 11:15 am


Србија гојидба липицанских коња започета је 1700. године. Покренуо ју је Андрија Јанковић - Бесан у Терезовцу (Сухопоље), узгајајући у зачетку напуљске и шпанске коње, а затим је од те узгојне језгра, употребом липицанских пастуха настала липицанске гојидба. Била је тако самосвојна да је 1810. постала основу хрватске липицанске линије Тулипан.

Каснији је развој хрватске липицанске гојидбе чврсто везан за ергелу Ђаковачке бискупије. Врхунац је хрватска липицанске гојидба досегла у другој четвртини двадесетог века, у ергелама Станчић и Кутјево, захваљујући зналачком и надахнутом узгајатељском раду др Мирослава Стеинхаусз-а. У његово време су водећи коњогојски ауторитети Хрватску липицанске гојидбу сматрали најбољом на свету. Уз пресудан значај липицанске пасмине за развој укупне хрватске узгајатељске културе и сточарске струке, некадашња је светска слава хрватских липицанера један од разлога због којих ту пасмину уврштавамо међу наше баштињен благо.

Липицанци не потичу с нашег тла, нити су зачети радом наших узгајатеља, али су имали врло изразиту историјску улогу у српском војном, велепосједничком и народном животу, приметно различиту од оне у других народа. Није случајно што бронзани бан Јелачић на централном загребачком тргу јаше управо на пастуху за којега је очито липицанац био модел. Насупрот историјском значају липицанских коња и нашој везаности за ту пасмину, данашња је хрватска гојидба липицанера сјенка некадашњега сјаја. Ослоњена је готово искључиво на ергелу у Ђакову и недовољно бројне приватне узгајатељ.

Ергелу Липик, која је у својој гојидби постигла врло вредне разултате, 1992., Дивљачки је разорена током домовинског рата. Коњи су поубијани или отерани, најпре на подручје Бања Луке, гдје се код села Србац презимили на отвореном без икакве додатне неге, а затим су преживела грла одведена у ергеле Србије. Драма липички ергеле позната је цијелом културном свијету, а нешто се сличлно у савременој светској историји није догодило. Данас су Липицански коњи пасмина која нема производну улогу, нарочито не некадашњу војну, ау савременом се коњичком спорту користе само у дресурном и рекреативном јахању.

Историја липицанских коња започела је још 1580. године када је аустријски надвојвода Карло од Тршћанског надбискупа купио село Липице. Иако су у то време и село и његова околина били прилично неподесни за узгој коња, надвојвода је ту локацију одабрао јер су већ Римљани одатле добављали коње за своје легије, а недалеко су се налазили и остаци храма трачког бога и коња, којега су и римски коњогојци поштивали.

По налогу надвојводе, још је исте године (1580.) Барун Кхевенхулер у Шпанији набавио већи број пастуха и кобила. Каснијих година (од 1581. До 1584.) Поново су добављени коњи из Шпаније, а уз то и из Полесине у Италији. Године 1720. посједје проширен имањем у Постојни и властелинство ПРЕСТРАНЕК, тако да је број матичних кобила повећан на 150.

У то исто време већ почиње гојидба шпанских коња и липицанера на Јанковићеву добру у Подравини, па видимо колики је утицај на гојидбу коња у Монархији имао дворски узгајатељски подухват. Рат са Французима има за последицу прву евакуацију ергеле 1797., Године у Сзекесфехервар, да би се убрзо вратила кући, а затим другу, 1805. У Ђакову, где су коњи били смештени две године. Касније је следила још једна евакуација 1807. у Мезохедиес и повратак тек 1815. Осим значајних штета на зградама, Наполеонова војска је уништила и гојидбену документацију, тако да је то период својеврстан нови зачетак гојидбе, обележен међу иним и заснивањем арапске линије међу липицанцима, назване по пастуху-зачетнику линијом Сиглави.

Двогодишњи боравак матичне ергеле у Ђакову имао је знатан утицај на хрватску гојидбу. Брига о вредном генетском материјалу значила је много више него ли примерци који су у Ђакову након повратка ергеле остали. Остало је знање, свест о високој вредности липицнских коња, те искуство о потребној збрињавања.

У историји хрватске липицанске гојидбе запажа се нешто што се у другим земљама Аусто Угарске монархије није догодило. Липицанци су у Хрватској постали дијелом народног узгоја и традиције. Према матичним листовима пастуха "Сербисцх-славоницхес Ремонтиерунгс коммандо-а" у Загребу, М. Стеинхаусз новоди како је недвојбено да су године 1857. Липицански пастуси систематски коришћени за приплод у свим хрватским крајевима под влашћу Монархије. На снагу узгоја посебно се упозоравају бројке сабране у последњем периоду кулминације хрватске гојидбе. У НДХ, 1943. године било је 450 липицанских расплодних пастува и чак 35.000 расплодних кобила.

Број липицанера који данас имамо, према том је броју управо симболичан. Прилике у којима се налази наша липицанске гојидба нису повољне. Број узгајатеља и коња, те њихова каквоћа ни издалека нису довољни за самосталан узгајатељски рад. Трагови рата још су одвећ свежи, платежна моћ просечног хрватског љубитеља коња, који би могао имати интереса за липицанце, је прениска, док инострану потражњу за липицанске коњима покривају стране гојидбе.

Описи и још неке појединости
О спољашњем класичног липицанца М. Стеинфаусз каже: "Липицанери којега је одгојила аустријска дворска ергела у Липици до 1918. Имао је изванредно значајну спољашњост. Он је био уопштено дуг коњ, са изразито сувом, често нешто већом главом и мање више избоченим ивицом носа, те великим живахним очима. Лијепо Савијану, високо насађен репом. Прса му бјаха широка и дубока, ребра врло добро заобљена. Плеће често кратко и мање више стрмо. Ноге кратке и јаке с јасним тетивама и добрим копитима. Став ногу правилан. Ход висок, обилан, изванредно сигуран, напред често мање више нечист. Висина мерена врпцом 156-167 цм. вањштине је уопштено врло лепе и складне и елегантне. Ход необично грациозна, често мање више ариозан. Ход и држање његово је правилно, јединствено. Нема пасмине коња , која би имала сличне ходове и слично држање.

О гојидби коју су до Другог светског рата створили хрватски узгајтељи, тадашњи коњогојски стручни штампу пише као о изузетној вриједној, устаљених наследних својстава, као о једниној пасмини коња чији припадници уравнотеженост ходова не стичу тек напорним и дуготрајним тренингом, већ је имају као наследно пасмински власништво . Убрзо након Другог светског рата, хрватска гојидба липицанера изграђена у периоду деловања др Мирослава Стеинхаусза, доживела је тужно и потпуно пропадање.

Коњи које имамо у данашњој гојидби су високи, складни, но не тако квалитетни као некада, када се селекција одвијала на највећој стручном нивоу и међу врло великим бројем грла. Не личе више снажној барокној творевини, што липицанери несумљиво јесу, већ више неком мањем лакшем спортском коњу нашега времена.

Изразито неповољне околности непосредно након Другог светског рата, изузимање из припуста најбољих пастува у државне репрезентативне сврхе или њихова продаја у иностранство, узроковали су нагло пропадање хрватске гојидбе. Следила су затим колебања узгајатељских тежњи, а потом не увек успешно ослањање на увезене приплодне пастуве. То је у постојећу наследну основу наших липицанера унело различите особине које затамњују некадашњи сјај хрватске гојидбе.

И једна појединост, занимљива као зоран пример опадања генетске разноликости унутар строго селекционисаних гојидби. Липицанци су у зачетку били разноликих боја, шарени, па чак и посути крупним правилним пегама. Данас је готово сва њихова популација у зрелој доби бела (светло сива). Понеки су примерци пастрвасти или мувасти (бели коњи посути ситним црним или дорст пегама), ау пасмини се могу појавити још само дорати и вранци (у ретким случајевима врани и дорати Шарци). "Липицанци" других боја и њихобих комбинација нису чиста липицанског порекла. Липицански коњи изузетно лако уче, и врло су привржени човеку, али се њихова блага и изразито стрпљива, добра нарав, лошим поступцима лако преокреће у своју супротност.

Занимљива својства расе
Липицанери је изразито лијеп и репрезентативан коњ, врло подобан за школовање јахача и рекреативно јахање, а посебно за дресуру и запрегу. Врло добро се сналази на тешким теренима иу радној запрези, а као радни коњ показује велику снагу и вољу за напор, неочекивану за своју величину и порекло. Кроз четири је века строго одабран у класичној високој школи јахања. То му је била главна намена за коју је служио и за парадне запреге. Такву спортску и репрезентативну улогу има и данас. Успешна дуга употреба пасмине у хрватској пољопривреди, те страствена шокачака љубав, липицанске коње је неповратно уградила у хрватску узгајатељску и културно-историјску баштину.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Dorel
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 168
Datum upisa : 03.03.2011
Godina : 40
Lokacija : Uzdin

PočaljiNaslov: Re: LIPICANERI   Sub Mar 05, 2011 7:13 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: LIPICANERI   Čet Apr 07, 2011 5:29 pm

Zemlja porijekla : Razvijen od strane Habsburškog plemstva iz Španjolske i lokalnih mjesta.Danas je povezana s narodima Austrije, Slovenije i Hrvatske.

Lipicanska pasmina potječe iz 16. stoljeća, kada je razvijena uz pomoć habsburškog plemstva .Pasmina uzima svoje ime od jednog od najranijih osnovanih farmi , koja se nalazi u blizini Krasa sela Lipica (napisana "Lipizza" na talijanskom ), u današnjoj Sloveniji .
Najstariji prethodnici lipicanaca nastali su u 7. stoljeću kada su Barb konje su donijeli u Španjolsku.

Danas, Lipicance priznaju svi registri u svijetu , do šest klasičnih temelja pastuha . to su:

* Pluto: sivi Španjolski pastuh iz Royal Danski Stud, foaled u 1765.
* Conversano: crni napuljski pastuh, foaled u 1767.
* Maestoso: sivi Kladruber pastuh, foaled u 1773.
* Favory: pastuh iz Kladruba, foaled u 1779.
* Neapolitano: riđi pastuh napuljski iz Polesina, foaled u 1790.
* Siglavy: sivi arapski pastuh, podrijetlom iz Sirije , foaled u 1810.


Postoje i dvije dodatne linije pastuha priznate u Hrvatskoj, Mađarskoj i pojedinim zemljama istočne Europe, kao i u Sjevernoj Americi. Oni su prihvačeni kao jednake 6 klasičnim linijama lipicanske Međunarodne federacije (LIF).

Ovo su :

* Tulipan: iz hrvatskog ergele Terezovac , u vlasništvu grofa Jankovića-Bésán . Konji iz ove linije su španjolskog napuljskog podrijetla, prešli s drugih Lipizzanera tijekom 19. stoljeća, čine Tulipan linije oko 1880.
* Incitato: mađarski pastuh rođen u Mezőhegyes u 1802. Incitato linija je izvedena iz španjolskog i talijanskog izvora

Postoji nekoliko drugih linija pastuha koji su izumrli tijekom godina. Osim linija pastuha, ima 20 kobila klasične linije, uključujući i kobila različitih boja i porijekla. Četrnaest ovih redaka još uvijek postoje i danas. Međutim, neke organizacije i danas prepoznajui do 35 rodova kobila.

Većina Lipicanaca mjere 147 do 157 cm.Međutim, konji uzgajani koji su bliži izvornom prijevoznom tipu su jači, približno su visoki preko 160 cm.
Lipicanske pasmine imaju tendenciju da se zrele polako. Međutim, oni žive i djeluju dulje od mnogih drugih pasmina, s konjima obavljaju teške vježbe, španjolska škola jahanja u 20-im godinama, a žive i do 30 g.
Osim rijetkih čvrstih boja konja (obično riđa ili crna), većina Lipicanaca su sivi . Kao i svi sivi konji, oni imaju crnu kožu, tamne oči, i kao odrasli konji,dlaku bijelu. Sivi konji, uključujući Lipicanci, rađaju se obično tamno-riđi ili crni ,postaju svjetliji svake godine , proces se dovršava između 6 i 10 godina starosti. Suprotno uvriježenom mišljenju, Lipicanci zapravo nisu pravi bijeli konji.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: LIPICANERI   Danas u 6:43 am

Nazad na vrh Ići dole
 
LIPICANERI
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: Ostale Zivotinje :: Konji-
Skoči na: