PrijemTražiRegistruj sePristupi

Share | 
 

 Sarplaninac 1. deo

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći
AutorPoruka
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Pet Maj 06, 2011 8:57 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Pet Maj 06, 2011 8:58 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Pon Maj 16, 2011 8:57 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Pon Maj 16, 2011 10:37 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Čet Maj 26, 2011 11:07 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Čet Maj 26, 2011 11:09 am


Stari 42 dana
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Čet Maj 26, 2011 11:10 am


Lun star 3 meseca.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Ned Maj 29, 2011 10:41 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Pon Maj 30, 2011 10:48 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Uto Maj 31, 2011 10:32 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Pon Jun 06, 2011 9:49 am


Žak star 6 godina, dupli Meron skardus leo canis i dupla Brita Djurakina.
Otac Micko (sin Merona i Brite), majka Bela (ćerka Merona i Brite).
Bela je uzgoj Baneta Jelovca, on je odveo u Čačak na parenje, ja sam kupio uparenu kuju.
Žak je bio jedini mužjak u leglu.


Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Uto Jun 07, 2011 10:35 pm

Naime, u selu Sevce na Šar-planini, koje je nastanjeno srpskim življem, 4.4.2000. godine u 13 sati počela je posle američke desantno-kopnene invazije, više stotina vojnika i njihovih službenih dresiranih pasa vučjaka prava bitka sa golorukim srpskim narodom. Epilog, po dvadesetak povređenih sa obe strane. Agresori su pored moćnog oružja i tehnike koristili i svoje dresirane pse, a Srbi, odnosno srpske žene i deca - motke i svoje verne i nadaleko čuvene pse šarplanince. I pravu pobedu za "Riplijevu knjigu rekorda" izvojevali su srpske žene i deca sa motkama i posebno njihovi psi „šarplaninci". Šarplaninci su pokazali američkim vojnicima i njihovim psima šta je bitka, kako se čuva i brani ognjište, svoj dom. Očevici kažu da je prava šteta što neko nije kamerom beležio juriš, hrabrih i ponosnih šarplaninaca, na američke vojnike i njihove pse. To je bila antologijska bitka. Ni gumeni meci ispaljeni od američkih vojnika u narod i šarplanince nisu mogli ništa. Šarplaninci su kidisali, ujedali neprijatelje i njihove pse, koji su se dali u bekstvo. Epilog, tri američka vojnika ujedena, dva njihova psa razbucana, dva „šarplaninca" teško ranjena američkim gumenim mecima.

Stratezi zločina su zaboravili da i životinje u Srbiji brane svoje domove. Bravo „šarplaninci".
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Čet Jun 09, 2011 10:01 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Čet Jun 09, 2011 10:02 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Pon Jun 13, 2011 8:18 am

http://www.losmejoresvideosderc.com/video/-RA3zHVFxb4
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Ned Jun 19, 2011 6:51 pm

JEDAN IZUZETAN TEKST prenet sa bk

Mali Klinac
Poslednju kap rose što se od Sunca vešto skrila otrese opanak Malog Klinca. Da, upravo se tako zove jedini preostali meštanin sela Vučje Staze. Srednjovečni Gorštak čitav svoj život proveo je uz stada i planine. U grad bi išao nevoljno i to samo kad mora da kupi osnovne stvari za život. Svima bi govorio kako žuri kući, kako ga čeka porodica. Porodica? Pa on je sam! Tek sada shvatam zašto je gotovo svaka od njegovih stotinak ovaca imala ime. Pustinjak kako su ga zvali njih je smatrao porodicom.
Imao je još uz već pomenute ovce i konja Zekonju (beo sa sivkasto zelenim tufnama, krupan konj i jedino „prevozno“ sredstvo).
Šarplaninca karamana (skoro crn pas, krupan, borben i bivši alfa čopora, sad u 12-toj godini života, pun ožiljaka što od predatra, što od borbi za dominaciju. Vidno umoran od godina ali i dalje neustrašiv.).
Šarplaninac karabaš (pšenično-žuti pas sa crnom njuškom u sedmoj godini života i sama mu se nametnula uloga alfa mužjaka, mada je svojim ponašanjem i temperamentom nije zaslužio).
Dve šarplaninke (gvozdeno – sive, najavljivači svakog dešavanja i nezvanih gostiju, uvek budne i na straži).
Još jedno štene šarplaninca koga je spasao kraj pijace kada je prodavao jaganjce. Vlasnik psića je prodavao štenad u kartonskoj kutiji i ovaj onako najsitniji ostao je poslednji. To bi bila cela Klincova „porodica“, njegova radost i njegova tuga koju je neminovno dirigovala i režirala sama priroda.
Prolećno jutro i mirno vreme narušavao je žubor užurbanog, bistrog planinskog potočića i brčkanje malog Diva (onog tromesečnog novog člana velike prodice), koji je sasvim slučajno stigao kod Klinca.
Rano jutro, dan se stidljivo budio, i dok se magla prevlačila preko planinkih vrhova Klinac je već bio na pola puta do pijace. Jedva se vukao za jaganjcima koje su ispred njega terali karabaš i jedna od ženki. Svakog proleća ista tuga i suza u uglu očiju spremna da poteče. S bolom se uvek rastavljao od njegovih prijatelja. Mada i saznanje da tako mora da bude, da je to sastavni deo života nije ublažavalo bol iu teret u grudima. Prodao je jagnjad, zagrlio svoje pse, i drhtavim glasom jedva izustio: „Idemo kući“. Krenuli su svo troje pognute glave kao da je jedan deo njih iščezao i stvorio prazninu. U jedan mah karabaš podiže glavu, priđe kartonskoj kutiji koja je bila pod drvetom breze i ustuknu u nazad. Klinac pogleda u nju kad tamo ostavljeno na kiši ležalo je štene šarplaninca. Svo mokro, svojim bistrim prodornim očima pogleda u Klinca i ovaj se od tog pogleda sledi. Neki trnci projuriše mu telom. Gledali su se tako netremice ne skrećući pogled ni jedno ni drugo.
Iz obližnje kafane pritrča neki neugledan čovek i reče: „To je moje štene, sve sam prodao, samo je to ostalo.“ Klinac se prenu, okrenu se ka njemu i posle nekog vremena izusti: „Ne, to nije vaš pas, da jeste ne bi bio ovde sam, mokar i ovako tužan. Tako se ne ponaša štene koje ima porodicu. Ovo je lutalica i ja ga nosim kući.“ Ovaj drugi ne izusti ništa, bledo je gledao u leđa čoveka koji se lagano udaljavao i nestao u daljini. Tog momenta Klinac nije ni sanjao da je dobio najvernijeg prijatelja za ceo život. Kada se približio kući i pomolio iza ucvetalog brega njegovi psi koji su čuvali ostatak stada veselo pozdraviše njegov dolazak. Iz kaputa Klinac izvadi Diva, karabaš se uz kivtanje udalji, dok svi ostali priđše da se „pozdrave“ sa novim članom. Svi, pa ne baš, u toru ležaše karaman (ovaj stari 12-ogodišnjak) i na njemu se primećivahu tragovi borbe i sveže rane. Klinac mu pritrča, pogleda u njega i bi mu jasno da su vuci napali stado. Ovce uplašene, saterane u ćošak ali sve na broju. „Hvala ti, prijatelju“ reče „ne bi podneo da sam ostao bez još nekog od vas“. Karaman podiže glavu, spusti je klincu na krilo i lagano mu oliza ruku. Pogleda ga pravo u oči i one klincu zasuziše. Šta je to u njma video ne znam ali karaman zatvori kapke i utihnu. „Neeeeeee... Dragi prijatelju, neeeeeee“, odjekivalo je planinskim vrhovima. Spusti ruku na njega, pomilova ga preko celih leđa, ustade i ode po lopatu. Nastupi neki mir, neka blaženost kao da su sve životinje odavale počast čuvenom zaštitniku i jednom od njih.
Prošle su dve godine, težak život i rad od jutra do mraka bile su svakodnevnica našem Klincu. A Div? E on je porastao i poneo sa pravom takvo ime. Ne previše visok ali krupan, snažan i neustašiv je postao. Svuda je stizao, sve je držao na oku, bio je baš sve što se od jednog šarplaninca i traži. Bio je baš sve ono što šarplaninac i jeste. Kad je odlazio do grada svi su se divili pustinjaku i njigovom psu. Takvu privrženost i poštovanje čoveka i psa nisu viđali. Div nikome nije dozvoljavao da podgne ruku i povisi glas na njegovog prijatelja. A gore u brdima ni zveri nisu smele da udare na stado jer glas koji je izlazio iz njegovih grudi parao je brda.
Div je igorisao karamaša i nije ga napadao jer kao da je čitao misli Klincu i znao da je svaki pas u toj divljni potreban i da će zima glad naterati vukove da priđu stadu.
Poodmakla jesen skidala je šumu. Vetar je umiruće lšće nežno spustao na zemlju. Klinac, zagledan u daljinu prmetio je nešto. Učinilo mu se da je to vuk. I bio je vuk, samotnjak koji se u laganom kasu udaljavao i nestao u brdima. Od tog momenta obuzela ga je strah jer u poslednje vreme nije bilo vukova u Vučjoj Stazi. Pomislio je da je taj vuk izvidnica i da će čim udari stud on dovesti ceo čopor da pokuša da se gosti njegovim stadom. Mlade jeganjce ostavljao je u toru sa oko metar i po visokom ogradom, što i nije neka siguracija od vuka, pa je i karabaša ostavljao da ih čuva.
Došla je zima, hladno vreme bez snega. Kako bi uštedeo hranu za dane kada trava bude u dubokom snegu, Klinac otera stado na ispašu. Uzjaha Zekonju i krenu za stadom. Sa njm naravno Div i obe ženke napustiše bačiju u kojoj ostade karabaš i jaganjci. Neobično tih, tmuran, hladni zimski dan bližio se kraju. Zekonja zafrkta i psi zalajaše. U daljini kao tri senke prolazili su vuci. Već je hvatao smiraj dana, psi okupiše stado i krenuše nazad. Stigli su kući, karabaš je ležao na pragu, miran, paspan. Klinac pogleda tamo gde su jaganjci bili kad nema tri jagnjeta, i dva zaklana, rasporenih utroba ležaše na ledini. Bio je besan. Nije mogao da veruje da ovaj nije ni pokušao da ih brani. Njegov alfa, njegova uzdanica i sigurnost. Spustio se mrak, i sve se smirilo.
Sutradan pored tora karabaš je nađen mrtav. Klinac kaže da su ga zbog izdaje ubili drugi psi.

E sada, ne znam zasto sam uopste ovu pricu napisao i postavio je na ovaj forum. Verovatno je mnogi nece ni procitati jer nema vredjanja, prozivanja i slicnih stvari koje vidim da su jako propracene i zanimljive. Pricica je napisana za sat vremena u jednom dahu, moglo je to i bolje ali mi ova vrucina ne dozvoljava da kreativnije razmisljam.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Ned Jun 19, 2011 6:54 pm

Načuo sam nešto o tom šarplanincu od čovjeka u čije se poznavanje pasa nije moglo sumnjati. Osim što je bio ,,…ogroman, krupne glave i vrlo lijep” i što je imao ime kakvo nikada ranije nisam čuo da nosi bilo koji šarplaninac, moj poznanik mi je spomenuo i da je to pas koji ,,…pomaže ne samo svog domaćina, nego i sve druge životinje, nećeš vjerovati kad vidiš šta sve radi!”.
U to sam vrijeme imao ambiciju da lično vidim sve šarplanince i ovčarske izvorne pse u Makedoniji i na Ko sovu. Pas koji se zvao Mark, probudio je moju znatiželju i samim šturim opisom dimenzija i izgleda. Već sam bio navikao na pretjerivanja; više nego jednom desilo se da ,,ogromni psi, u pričama veliki kao magare”, ,,visoki metar i više“ u hrbatu, a teški ,,107” ili ,,112 kila” (zanimljivo je da su visinu opisivali figurativno, ali su težinu uvijek navodili precizno u kilogram!), sasvim prosječni primjerci ne viši od 70 centimetara, teški oko 45 kilograma.
Ali, Mark je zaista bio nešto drugo! U svakom pogledu, a posebno u osobini da se brine o svim slabim ili bolesnim, bilo da su ljudi ili životinje, sa usrdnošću kakvu nikada, ni prije ni poslije, nisam sreo. Ni kod ljudi ni kod životinja.
U selu Golem Papradnik, blizu Debra, zatekli smo Ahmeta i njegovog šarplaninaca Marka. Pas je bio zaista izuzetan primjerak, pravi kapitalac. Visok 83 centimetra, skladno i snažno građen, boje livadskog meda, opštim utiskom, beskrpijekornom konstitucijom, savršeno uravnoteženim držanjem, Mark bi mogao osvojiti titulu svjetskog prvaka na najjačoj izložbi. Ali, njegov Ahmet je bio – slijep. Fasciniran pričom da ga Mark vodi sam do bačila u planini Stogovo, udaljenog preko 12 kilometara, i da se baš spremaju da pođu, odlučio sam da krenem sa njima i vidim šta će se desiti.
Mark je to i učinio. Ahmet ga je cijelim putem držao za rep, a pas je birao najlakši i najprohodniji teren. Na par mjesta, gdje je uska staza strmo zalazila u guste drijenove šibljike, a grane se spuštale sasvim nisko, Mark je lajao i na za kratko zastajao. Tu bi se Ahmet saginjao i spuštao gla vu, štiteći lice drugom rukom. Na izlasku iz grmlja, Mark je opet zastajao i lavežom označio da je opa­snost prošla.
Na bacilo smo stigli za isto vrijeme koje bi bilo potrebno i dobrom pješaku sa odličnim vidom. Tu su Ahmeta pozdravili njegovi rođaci, a Marka su doslovno pozdravile dvije mazge, desetak štenadi i tuce kokošiju, a pas ih je sve ponaosob dugo njušio kao da provjerava jesu li zdravi. Zapanjen, i još više oduševljen, malo kasnije sam uzeo komad mesa sa sofre koju je postavio domaćin, pozvao Marka i dao mu ga – da nagradim njegovu plemenitost. Bez dvoumljenja, Mark je uzeo meso i ponijeo ga u zubima prema jednom sjenovi­tom mjestu u blizini. Tek tada sam ugledao jednu kerušu koja je legla u visoku travu i dojila nekoliko štenadi. Kada je spustio meso pred kerušu, Mark je ljubazno liznuo po njušci i mašući veselo repom, gurnuo ga njuškom sasvim do njenih usta – da ne bi prekidala dojenje!!
Ljudi sa bacila su mi rekli da im je Mark jednom doni jeo divljeg zečica, kog je odbranio od ovčarskih pasa, i da je cijelim putem budno pazio na njega, dok ga je jedan ovčar nosio nazad u šumu, sutradan kada su psi otišli sa stadom visoko u planinu.
Koliko god psi bili beskrajno plemeniti, bio sam spreman povjerovati da nikada i nigdje nije bilo psa sličnog Marku. Dok nisam naišao na knjigu bestseler Džjemsa Heriota, Priče o psima i pročitao priču Džudi, pseća dadilja. Pretpostavljam da je i Heriot pisao o Džudi iz istog razloga, zbog kojeg ja pišem o Marku. Ako mi ljudi ne možemo biti toliko požrtvovani, nesebični i plemeniti kao Mark i Džudi, dobro je znati koliko još mnogo prostora ima za postajanje boljim nego što jesmo.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Čet Jun 30, 2011 7:35 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Sre Jul 27, 2011 11:26 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Sre Jul 27, 2011 11:26 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Čet Sep 01, 2011 12:17 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
bećar
Redovni Clan
Redovni Clan


Broj poruka : 269
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Pet Sep 02, 2011 9:31 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Sre Sep 21, 2011 10:12 am


20
АВГ / 2011
Šarplaninac Vigor

Malo dvorište, opasano visokom betonskom ogradom, prekriveno je snegom. Pored stare kuće, vijuga bela, uska staza do trošne kućice za pse. Ispred nje, polupokriven snežnim pahuljicama, vezan oko vrata debelim lancem, leži šarplaninac Vigor. Veliko, snažno telo prekriveno je gustom, dugom dlakom, bademaste pametne oči posmatraju nestašnu igru čarobnih belih plesačica. Tišinu zimskog dana tek ponekad remeti udaljeni zvuk motora automobila koji prolaze. Vigor je utonuo u sećanja…

Dečiji smeh ispunjavao je vazduh, dečak je pokušavao da mu se popne na leđa, dok ga je malena devojčica milovala po glavi. U jednom trenutku, svo troje se našlo na zemlji. Deca su se smejala i grlila ga. Uživao je. Ta mala nespretna bića, prirasla su mu srcu. Ponosno je nosio venac od cveća kojim ga je devojčica okitila i trudio se da mu ne padne sa glave dok je donosio malu crvenu loptu dečaku, koji je jedva čekao da je ponovo baci što dalje svojim nejakim ručicama…

Šetali su. Dečak sada malo veći, sa njegove leve, a devojčica sva važna u novoj haljinici sa njegove desne strane. Otišli su sve do široke poljane, kojom se njihova ulica završavala. Osetio je miris drugih pasa i krenuo da se vraća, deca ga nisu poslušala, nastavila su da veselo trčkaraju po svežoj zelenoj travi. Sa svih strana prema njima su besno lajući, pojurili psi. Bile su to lutalice, gladne, opakih iskeženih zuba. Deca su stala, zamrzla se u mestu od straha, njihove oči su se uplašeno raširile gledajući pobesnelu gomilu. Nije zastao ni za tren, jurnuo je neustrašivo u susret opasnosti koja je pretila. Krajičkom oka spazio je krupnog crnog psa, njihovog vođu. Munjevito je skočio, oborio ga i zubima kidisao na njegov vrat. Ostali psi su zastali, prestali da obraćaju pažnju na decu i napravili krug oko dva psa koja su se borila. Besni lavež i histerično režanje ispunili su vazduh. Deca su trgnuvši se, zaboravila na strah i plačući ga dozivala. Njegov protivnik bio je pas u punoj snazi, žilav i lukav borac, iskušan u mnogim borbama. Dečiji plač dao mu je snage, nije osećao otrovne ujede, koji su trebali da ga nateraju da pusti vrat svoga protivnika. Njegovi zubi nemilosrdno su nastavili put kroz kožu. Krv je linula, crni pas se nije predavao, besomučno je pokušavao da ga ugrize. Znao je da ovaj protivnik neće da se pokori. Sledećeg sekunda, sve je bilo gotovo. Crni pas je klonuo na zemlju, bespomoćnog, slomljenog tela. Ostali psi su ućutali i nemo gledali kako se Vigor udaljava sa decom, koja su ga grlila…

Deca već velika, pozdravljaju se sa njim. Devojčica ga grli i plače, njena kosa ga golica, dok se on veselo umiljava oko nje. Dečak sada već ozbiljan nije plakao, mada je čudno krivio lice, dok ga je posmatrao i mahao mu kroz prozor bučne mašine, koja ih je odvela daleko. Tada nije znao da ih više neće videti. Svaki dan čekao je uzalud se nadajući da će čuti njihove poznate glasove i veseo smeh. Vreme je prolazilo, tuga se uselila u njegovo srce. Ništa više nije bilo zabavno, nije jurio ni dosadne komšijske mačke, samo bi ponekada zarežao na njih, tek onako reda radi…

Svakog dana, hranu i vodu donosio mu je jedan starac. Verovatno je bio u nekoj vezi sa decom, jer je ulazio u kuću, šetao oko nje gledajući je zamišljeno, zatim je brižljivo zaključavao drvena vrata, pomazio bi ga po glavi i sitnim umornim koracima nestajao u ogromnoj dvorišnoj kapiji. Starac mu je davno već stavio debeo lanac oko vrata, koji ga je gušio kao omča, kad god je pokušavao da ode dalje od svoje kućice. Kako je vreme prolazilo, navikao se na njega i njegovo dosadno zveckanje pri svakom pokretu. Nije mu više bilo važno šta se dešava sa njim…

Iz sećanja ga je trgnuo uzvik: – Gledaj koliki je! Mora da je opasan!

Podigao je glavu i ugledao grupu starijih dečaka koji su se popeli na ogradu i gledali u dvorište.

- Ma on je mrcina, vidiš da se ne pomera, glupi pas! – najkrupniji momak uzeo je kamenje i počeo da ga gađa – Glupane, pokreni se da vidimo koliko si opasan!

Prvi kamen pogodio je Vigora u sapi. On nije reagovao. Drugi ga je pogodio u glavu. Tada je skočio i zarežao. – Kakva su ovo deca, što me ne ostave na miru?! – pomislio je.

Dečaci su se oduševili – Vidi kako je sada opasan, vidi mu oči, vidi rep!

Klipan je nastavio da ga gađa. Vigor se posle par udaraca povukao u svoju kućicu.

- Ma to je obična džukela, kukavica, idemo! Otišli su uz podrugljive uzvike i smeh. Vigor se vratio svom sanjarenju.

Prošlo je par dana. Klipan ga nije ostavljao na miru. Svaki dan ,dolazio je do Vigorovog dvorišta, popeo bi se na ogradu i gađao ga.

Bilo je podne, sunce se stidljivo probijalo između snežnih oblaka, u malenom gradu, ulice su još uvek pune ljudi, svako ide za svojim poslom. Klipanu je bilo dosadno, pobegao je iz škole i besciljno lutao ulicama. Tada se setio svoje omiljene zabave i rešio da poseti Vigora. Uzeo je poveći kamen i svom snagom ga je bacio prema psu. Vigor je munjevito reagovao. Skočio je u stranu, izbegao udarac pokidavši lanac jednim strahovitim zamahom i potrčao prema klipanu. Iznenađen i prestrašen, klipan je skočio sa ograde na ulicu i počeo da beži.

Ljudi su dugo prepričavali ono što su videli toga dana.

Jednim lakim, veličanstvenim skokom, Vigor je preleteo visoku ogradu i pojurio klipana. Trebalo mu je samo par sekundi da ga stigne. Videti Vigora u tom trenutku bio je stravičan prizor. Mišići kao od čelika nazirali su se ispod gustog krzna, čeljusti razjapljene, a ogromni beli zubi preteće iskeženi. Skočio je na krupnog bahatog momka, bez napora ga oborio na zemlju i spustio glavu prema njegovom vratu. Svi su zaustavili dah. U očima posmatrača, vreme je postalo usporeno i gusto kao testo. Niko nije stigao da reaguje, ljudima se činilo da ih noge ne slušaju, samo su stajali i bespomoćno posmatrali prizor koji im se odvija pred očima. Klipan se zaledio od straha, bez kapi krvi na bledom licu, nepomično je ležao, prepustivši se svojoj sudbini. Još samo sekund i ogromni zubi skopiće se oko njegovog vrata. Sekund je trajao večnost. Vigorove plamteće oči gledale su pravo u plašljive oči beživotnog crva, koji je bespomoćno ležao pod njegovim nogama, prepušten njemu na milost i nemilost. Vigor je podigao glavu, još jednom pogledao klipana, prezivo frknuo i otišao. Niko iz gradića nikada više nije čuo ništa o njemu.

Toga dana mnogi su videli i nikada nisu zaboravili lekciju, pa ni sam klipan, jedan šarplaninac je pokazao da je veći čovek od čoveka.

&

Vigor veselo podiže glavu i krenu u susret malim čupavim lopticama, koje su se na svojim nespretnim nožicama uz glasan lavež, približavale. Iza njih ponosno je stupala njihova majka, šarplaninka Vida. Pogledom punim ljubavi milovao je svoju porodicu
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Sre Sep 21, 2011 10:15 am

Šarplaninac Džeki

Šarplaninac Džeki rođen je na planini, stara kamena kuća, livade i šumarci bili su njegov dom. Bio je veći i snažniji od svojih sestara i braće iz legla.
Nemirno i radoznalo štene, koje je svojom njuškicom moralo sve da istraži i upozna se sa svima, sa kokoškama, koje su nesmetano lutale, sa kravama koje su ga radoznalo posmatrale, sa jarićima i kozama, odraslim psima.
Bilo je leto kada je upoznao nju , devojčicu nemirne kose i nemirnog duha, od prvog trenutka pa do kraja svog života, pripadao je samo njoj. Bili su nerazdvojni, svaki dan lutali beskrajnim livadama, šunjali se ispod senki stoletnog drveća, pratio je i čuvao dok je brala pečurke, rasli su zajedno, zajedno upadali u nevolje , bili tvrdoglavi, durili se, mirili se..
Sneg je padao danima, sve je bilo prekriveno dubokim belim pokrivačem, koji je škripao pod nogama.Džeki i njegova drugarica, šunjali su se i pratili tragove grupe lovaca . Trag je vodio do tajanstvene, mračne sume, kroz koju je jedva prodiralo bledo jutarnje svetlo. Džeki je bio uznemiren, osećao je opasnost, ali devojčica je tvrdoglavo nastavljala da prati tragove koji su vodili sve dublje u šumu. Njegov opominjući lavež nije je odvratio od njenog plana. Odjednom, osetila je kako tlo pod njenim nogama nestaje, padala je. Zbunjena i dobro ugruvana videla je da je upala u duboku rupu iz koje nije mogla da izađe. Džekijeva zabrinuta glava i lavež dali su joj snage da ne paniči i da suzbije strah koji je počeo da je obuzima. Šuma joj se činila jos mračnija, a srce je počelo da joj se ledi kada je čula iz daljine zavijanje vukova. Odjednom, šuštanje i buka, a Džekija nigde na vidiku, činilo joj se da prolaze sati , dok nije čula poznati duboki uzdah i videla dragu glavu kako se naginje prema njoj. Zubima je vukao debelu i dugačku granu, sirovu i jaku, koju je nevreme prethodnih dana verovatno polomilo. Glavom je gurao kraj grane sve dok ona nije svojim debljim delom završila u rupi. Lavež ohrabrenja i devojčica se uprkos tome što je noga mnogo bolela, spretno uzverala uz granu i izašla iz rupe, presrećna grleći svog vernog prijatelja.
Zabrinut pogled Džekijevih očiju i kratak opominjući lavež , ovog puta su bili dovoljni da ga posluša i zajedno sa njim se polako vrati kući.
Godine su prolazile, Džekiju su najdraža bila leta i zime, iako je porastao u velikog ponosnog psa od koga su mnogi zazirali, a ostali psi se bojali ili ga poštovali, tada je njegova drugarica dolazila i on je tada uvek bio onaj nestaško, srećan, jer su zajedno. Na zvuk njenog glasa zatrčao bi se mašući repom i iskeženim zubima , slika koja bi kod drugih izazvala jezu, a kod devojčice samo neizmernu sreću, dok bi naslanjao šape i glavu na njena ramena.
Jednog leta nije se pojavila, prošla je i zima nje nije bilo. Džeki je stario, posmatrao štence koji su rasli, učio ih ponašanju i hrabrosti, ali one živosti u njegovim očima više nije bilo. Ponovo su preletele godine, Džeki je bio starac, bio je bolestan, ali žudnja u njegovom srcu, nije mu dozvoljavala da ode.
Letnja vrućina i dosadno zujanje insekata, Džeki je dremao ispod hlada ogromnog hrasta, u jednom trenutku učinilo mu se da sa staze čuje voljeni glas, pridigao se na svojim staračkim nogama i načuljio uši:“ Da, sluh ga nije prevario. Da, to je ona, njen glas “ , a blagi povetarac doneo mi je njen poznati miris, ona se promenila, za njega je bila uvek ista.
Osećajući ogromnu snagu, potrčao je prema njoj, njegov moćni rep zaparao je vazduh još jednom, skočio je u njen zagrljaj ispunjen beskrajnom srećom i ljubavlju, zalajao da je pozdravi i poslednjim bljeskom svojih pametnih očiju pokaze svoju ljubav. Zvezde u njegovim očima su se ugasile…..
ZA OVE DVE P[RICE ZAHVALjUJEM SE MARIJI VASIC.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Sre Sep 21, 2011 10:19 am

Šarplaninac Murdža

Nikada neću zaboraviti …

Jutro, a sunce već počelo da prži i obasjava kamene kućice rasute oko puta. Narod u jutarnjoj kupovini u prodavnici u centru sela, ćaskaju, neko ispija sok, neko pivo ispred prodavnice, bake tračare, momci zadirkuju devojke.

Odjednom, veseo žamor prekinut je histeričnim lajanjem, koje je dopiralo iz svih pravaca. Narod se uzmuvao, niko ne zna šta se dešava. U neko doba lavež sve glasniji, a na putu koji se spušta u selo dve siluete. Stari deda Stefa i njegov Murdža. Rešio deda da siđe do sela po namirnice i poveo svog vernog prijatelja Murdžu da mu pravi društvo.

Kakav je Murdža šarplaninac! Narod ućutao i gleda veličanstveni prizor. Sunce bije u Murdžina leđa, on stupa dostojanstveno, visoko podignute glave i raskošnog repa, dlaka mu sija, kao da je delić sunca u njoj, a njegove oči, pogled pametan, prodoran i plemenit, čini ti se da će sada progovoriti.

Na sigurnoj udaljenosti prate ih seoski psi i besomučno laju, najglasniji su oni najmanji. Murdža se i ne osvrće na njih, već ponosno ide svojim putem. U jednom trenutku, ohrabren lajanjem ostalih, usudi se jedan krupniji mužjak da pride bliže. Murdža je reagovao munjevito, okret i jedan duboki, strašan zvuk od koga se svima naježila koža i psima i ljudima, bio je dovoljan da se napasnik povuče savijenog repa i cvileći pobegne na sigurnu udaljenost.

Murdža nastavi kao da se ništa nije dogodilo, sačeka dedu da kupi šta treba i ispriča se sa ljudima, pa lagano, dostojanstveno, krenuše put planine.

takodje hvala mariji vasic.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Sarplaninac 1. deo   Danas u 4:56 pm

Nazad na vrh Ići dole
 
Sarplaninac 1. deo
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 8 od 10Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10  Sledeći
 Similar topics
-
» Pastirski psi

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: Kinologija :: FCI grupe :: FCI II-
Skoči na: