PrijemTražiRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
srpskelegende
Moderator
Moderator
avatar

Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 45
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Sre Apr 06, 2011 10:54 am

Evo azijata test sa vukom mada po meni ovo je jedna velika glupost.
http://video.mail.ru/mail/svetka7109/_myvideo/548.html
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator
avatar

Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 45
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Ned Apr 10, 2011 7:48 am

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
darko cupic
Neznanac
Neznanac


Broj poruka : 6
Datum upisa : 09.03.2011

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Pon Apr 11, 2011 7:18 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator
avatar

Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 45
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Uto Okt 25, 2011 12:07 am

Istorijat
SAO u državama srednje Azije
Legendarni psi Azije
Nekada je to izgledalo ovako
Budućnost
Uslovi življenja
Uvod u biomehaniku
Karakter
Azijati i srodne rase
Borbe pasa
Funkcionalnost SAO
Standard
Zvanični standard
Narodni (pastirski) standard
Turkmenski standard
Sudbina SAO
Industrijska standardizacija
"Aborigeni" i "show psi"
Galerija
Foto Galerija
Video Galerija
Odgoj
Ishrana
Portret ponašanja
Vaspitanje
Gde držati azijata?
Odgoj šteneta
Ta slatka reč - šetnja
Učenje
Etape razvoja šteneta
Posebnost odrastanja
Važnost socijalizacije
Periodi socijalizacije
Socijalna deprivacija
Socio - spolno ponašanje
Status psa u porodici
Za odgajivače
Incest – da ili ne
Mešanje sa drugim rasama
Kako odabrati priplodnjaka
Biznis ili ljubav?
Odgovornost svakog od nas
Naši psi
Forum
Kontakt
SAO u državama srednje Azije

Ocena korisnika: / 1
LošeNajbolje

(F. Bolkunova, I. Gorohov, K. Kerjazov)

Od davnina su teritoriju, koja je sa zapada ograničena Kaspijskim morem, sa juga Kopetdagom, a sa istoka Amudarjom, naseljavala plemena nomada, koje su kasnije nazvali turkmenima. Obrađivanjem zemlje oni se skoro i nisu bavili, jer je tu klima oštrokontinentalna, sušna i oko 80 procenata teritorije Turkmenistana (otprilike teritorija Švedske)

zauzimaju praktično bezvodni Karakumi, ostatak cine planinski ogranci Kopetdaga. Dešava se, da se u martu vazduh zagrije do 40° C, i ako u aprilu pustinja još raduje oko zelenom bojom, onda se u maju ona vec sva osuši. Zimi se tu temperatura veoma retko spušta niže 0° C, ali vetrovi, koji stalno duvaju, stvaraju osecaj užasne hladnoće.

Osnovna zanimanja plemena, koja naseljavaju ove prostore, bili su stočarstvo i zanati vezani za stočarstvo Turkmeni su bili čuveni po svojim prekrasnim tekinskim i jomudskim tepisima, koji se ne boje moljaca, sa vremenom ne propadaju i ne tanje se, vec postaju sve lepši i mekši. Stari turkmenski tepih sc može saviti kao marama. Od ovcije vune oni su tkali odecu, od kamilje vune pravili topao filc, bavili su se obrađivanjem koža i krzna i pravili su predmete od srebra. Ova plemena su bila poznata po svom gostoprimstvu. Bilo koji covek, bez obzira na ratobornost turkmena, putujući po njihovoj teritoriji, mogao je računati na topli prijem i dobrodošlicu. Svaki od njih, ugledavši neznanca, smatrao je svojom dužnošću da ga pozove u svoj dom, da ga nahrani i, u slučaju odbijanja ili ako je video, da putnik, odbivši njega, ulazi u drugu kucu, iskreno sc rastuži. I danas covek, krocivši preko praga kuce, obavezno ce dobiti poziv za jelo. Poštujući tradiciju, da se gazda ne uvredi, gost mora da pojede bar komad curcka (hleba), umocivši ga prije toga u so.

Sa dolaskom rusa 1885 godine, vekovima složeni način života turkmena je pretrpco znatne promenc. Počeli su sc graditi gradovi, kojih prije u ovoj državi nije bilo, pokušavali su obrađivati zemlju, ali stočarstvo je ostalo glavno zanimanje za meštanc.

Rano u prolece, obično vec početkom marta, kad sc pojavi prva trava, turkmenski čobani sa stadima ovaca kreću na letnu ispašu, gde budu sve do oktobra -novembra. Malo što sc promenilo u životu čobana /a mnogo-mnogo godina. Lagaua rasklopna kibitka (pokrivena kola), obor za ovce, - kao i sto godina nazad, tako i danas izgleda stanište pastira. Pašnjaci se prostiru oko bunara sa slatkom vodom, na lurkmenskom - GUI, koji sc, kao pravilo, nalazi daleko od naseljenih mesta i ljudi. Mnogi bunari, koji su stari cesto po nekoliko stotina godina, svojim nazivom su donjeli do nas ime coveka, koji gaje iskopao. Oni se tako i zovu: AHMED GUI, 13.IAŠIM GUI...

Posao pastira jo težak i cesto opasan, zali) ga poštuju, a cobansko iskustvo cesto -edaje po naslodslvu od oca sinu, koji od 1516 godina može vec da radi samostalno. Svaki dan, ujutro, čobanin na magarcu, na kojeg jc natovaren IHJRDŽUN (vrece) sa hranom i vodom, tera stado na pašnjak, a uvece ga ponovo vraća kod bunara. Da ovce ne bi pojele i izgazili svu travu, maršruta se svaki dan malo menja. To izgleda kao da svaki dan stado obilazi laticu bele rade, centar koje je bunar: novi dan, nova latica.

Jedino oružije čobanina je oštar KINZAL (nož). U 1960-im godinama, čobanima u kolhozima, počeli su da daju puške za zaštitu ovaca od grabežljivaca, ali taj red nije zaživeo. Pokazalo se, da su najvažnije, stvarno delotvorno oružije pastira COPAN IT - pastirski psi. Ako stado čuvaju dva-tri moćna vukodavitelja, tu ne trebaju puške, ne treba da se grade skupe objekte, može se do minimuma skratiti broj pastira.

Evo staje pisao o psima, viđenim u Turkmenistanu, engleski putnik još 1882 godine: „ Za čuvanje svojih stada turkmeni imaju rasu veoma velikih i ljutih pasa, koji, slično našim psima, pomažu pastirima da upravljaju stadima i čuvaju njih po noći; bez takvih budnih čuvara bilo bi stvarno nemoguće u okruženju lopova — suplemenika, cak i jednu noc očuvati imovinu, bila ona državna ili lična; zbog njih je lopov lišen mogućnosti bilo šta da odnese: jedan ili nekoliko takvih pasa spavaju pod zidovima kuca, i niko ne može da prođe neprimecen.

Imaju oni još jednu rasu pasa, koji izvršavaju iste obaveze, što i naši poenteri, namirisavši divljač, takav pas se oprezno, daje ne prepadne, prišunja divljaci i utiša, dok lovac ne ugleda tu divljač i ne ubije je na zemlji, ili je zatim psi sami ubiju, jer ne mogu svi da obore pticu u letu (kako tvrdi u svojoj knjizi D. Frezer, turkmeni u to vreme skoro nisu poznavali vatreno oružije.). Ovi psi su različiti po svom izgledu, ali sam video neke, koje se ne razlikuju od naših najvitkijih radnih poentera. Kod nekolicine najbogatijih turkmena i kod horosanskih velikaša ima pasa iz rase hrtova, koji imaju dugu svilenkastu dlaku po telu, ramenima, ušima i repu i sa kojima love džejrane i zečeve, jer mogu da trce velikom brzinom..."(Džejms Frezer. Pripovedanja o putovanju u Horosan 1821-1822 godina. - London, 1825.)

Na teritoriji Turkmenistana, pse, koje Dž. Frezer opisuje kao poentere, do današnjih dana nisu se sačuvali. Najverovatnije, to se desilo zbog toga, što je sa pojavom vatrenog oružija nestala potreba za njima. HRTOLIKI TAZ1 su mnogobrojni i danas; oni učestvuju u lovu sa sokolovima, koji se praktikuje kod meštana. I naravno, sačuvao se i vukodavitelj, bez kojeg, zbog prisutstva velike količine grabežljivaca u regionu, bilo bi prosto nemoguće baviti se stočarstvom.

Autor je u zabludi, smatrajući, da ovi psi pomažu pastirima u upravljanju stadom. Moguće, on je video pse, koji su pratili stado, i po analogiji sa njihovim" psima je odlučio, da i ovi napasaju. Vukodavitelj ne umije da napasa stado, u tome on ne može da konkuriše evropskim ovčarima. Ali i namena ovog psa je drugačija — glavno, što on mora da zna i zbog čega ga drže u stadu, je borba sa grabežljivcima. Ceste tvrdnje o pastirskim sposobnostima alabaja potiču ili zbog nerazumevanja ili nepoznavanja posebnosti njihove psihe i korištenja u mestima tradicionalnog uzgoja, ili zbog želje da se opravdaju pojavljivanja pasa na izložbama, koje kada gledaš, nevoljno se stvara pitanje: „ Kako takav pas može da pobedi grabežljivca?"

Uz stado, leti, čoban obično drži jednog odraslog mužjaka, jednu — dve kuje i nekoliko štenad u uzrastu od 5 -6 meseci. Ta količina pasa je sasvim dovoljna da se zaštiti stado od 1000 glava. Po danu oni prate stado na pašnjak i, pri najmanjoj mogućnosti, spašavajući se od vrućine, pokušavaju da nađu bilo koju sjenu i sakriju se tamo. Za to vreme oni su malopokretljivi i izgledaju nespretno. Njihov osnovni posao počinje sa nastupanjem sumraka.

Glavni neprijatelji čobana su šakal i vuk. Šakal je masovni neprijatelj, ali je sitan, on može da napadne jagnje, ali sa njim može da izađe na kraj cak i mladi pas, i za odrasle ovce on ne predstavlja ozbiljnu opasnost. Vuk je strasniji: krupna, bezobzirna zver, kad se probije u stado, opijen krvlju, kolje bez računa. On obično napada po noći, kada su ovce oko bunara u toru ili prosto okupljeni zajedno. Turkmenski čobani govore, daje brojnost vukova u zadnje vreme jako porasla i da vec nije retkost, kada grabežlj ivac, ne bojeći se coveka, napada domaću stoku po danu, u prisutstvu gazde. Osim toga, pojavili su se vukovi, za koje oni kažu, da to „nije naš vuk - ovaj je puno krupniji od našeg."

Ispočetka smo sa nevericom slušali informacije, ali su se oni širili od raznih ljudi - čobana, koji su napasali svoja stada na različitim mestima, i, zbog umirenja svoje »vesti, prije svega, bilo je odlučeno, da se oni provere. I evo šta smo saznali: 1986 god. zbog snimanja filma, iz Rusije su bili dovezene dve partije vukova. Pripitomljene i dobro izdresirane zveri, dovezene iz Moskve, posije završetka snimanja bili su vraćeni nazad, a devet drugih bili su pušteni u Badhizki nacionalni park (zabranu). Medu njima je bilo četiri sibirska vuka i pet vukova koji su bili uhvaćeni u šumama Lenjingradske oblasti. Osim toga, otprilike za četiri godine, u Turkmenistan je bila uvezena i puštena na slobodu još jedna grupa šumskih vukova. Metizacija sa lokalnim fondom je dovela do toga, daje ovaj grabežljivac u Turkmenistanu postao krupniji.

Kod pasa u stadima su veoma efikasno raspoređene obaveze između članova čopora. Namirisavši za vreme obilazaka grabežljivca ili čuvši i najmanji zvuk, prvi uzbunu dižu štenad. U pomoć njima, uz glasni lavež, pristižu kuje. Obično je to dovoljno da se oteraju šakali. Ali ako šum ne utihne, to znaci, da su stigli vukovi, i onda se diže i kreće da uređuje stvari odrasli mužjak - predvodnik psećeg čopora. A vukovi, nanjušivši ozbiljnog protivnika, ne ulaze u borbu, vec odlaze, ali ne odlaze daleko od stada, samo do .granice teritorije", označene predvodnikom (150 - 200 m. od stada).

Ipak, za alabaja postoji i ozbiljniji neprijatelj - to su hijene, koje su u zadnje vreme postale mnogobrojne. Uprkos rasprostranjenom mišlenju, hijena se hrani ne samo strvinom, vec ova zver voli da se ugosti i jaretom ili ovcom. Nama su pričali o sukobu 7-godisnjeg vukodavitelja sa hijenom. To se desilo pred veće, kada je na stepi vec počeo da se spušta sumrak. Lf tor za ovce se uvukla hijena i, uhvativši jare, počela da beži. Na šum : :: trčao mužjak i jurnuo za grabežljivcem u poteru. Stigavši lopova, pas gaje udarcem gradi oborio s nogu i, posle žestokog sukoba, pritisnuvši telom na zemlju, rasporio hijeni

stomak ;1, 5—godiSnji mužjak, koji je stigao u pomoć, uhvatio je krvarecu zver za grlo i

zadavio ju je. Odmaknuvši se svega nekoliko koraka od pobedenog protivnika, ovaj 7-godišnji mužjak je u iznemoglosti pao. Ali čobani ne sumnjaju, u slučaju da i nije stigla pomoć od strane mladog psa, ovaj alabaj bi svejedno pobedio zver, ne bi odstupio. Treba dodati, da se oba psa nisu odlikovala velikim gabaritima i masivnošcu, - to su bili obični : banski psi. Kao nagrada im je ostalo jare, koje su oteli hijeni.

Kod stada je psima zagarantovan minimalni obrok; obično je to presno testo, brašno razmućeno sa vodom ili nakiselena smeša žitarica. Ostalo je briga samih pasa. Oni hvataju ptice, miševe, ne gade im se ni gušteri, pa cak ni skakavac; meso - samo ako je pala ovca ili jagnjc. Najede se alabaj mesa u periodu okota, jedući posteljice, i za vreme klanja jagnjad na astrahan. Pokušaji da se ugoste živom ovčetinom oštro preseca covek, ali njih praktično i ne bude. jer majčinsko vaspitanje i život uz stado isključuju one, koji su pod starateljstvom iz „obroka", vec u stadiju formiranja psihe šteneta.

Čobanske kuje su spremne za parenje, u pravilu, jednom godišnje, i zbog toga, što čobani cesto praktikuju, takozvana, proizvoljna parenja, kuje se pare svaki put, počinjući od prvog, koje je u uzrastu od 1 godine, kada kuja još konačno nije formirana i nije čvrsta fizički. Takva praksa, a takode oskudnost ishrane, odsutstvo veterinarske pomoći i vakcina, zbog čega praktično sva štenad prebole infekcijska obolenja, dovode do toga, da mnoge čobanske kuje, kada postanu odrasle, izgledaju nježno. Cak i živeći u Turkmenistanu i stalno gledajući takve neugledne kuje, teško je poverovati, da bas one rađaju pse neverojatne po svojim gabaritima i masivnosti.

Turkmeni cene kod alabaja visinu, kostur, masivnost, Iepotu, ali prije svega -rasnost i radne kvalitete. Njihovo očuvanje je posao, bezuslovno, teži i važniji od samog uzgoja eksterijerno pravilnih životinja bez vođenja računa o osobini psihe, koja je karakteristika ove drevne rase. Mi smatramo agresivnost prema grabežljivcima i sebi sličnima, za jednu od najvažnijih rasnih oznaka turkmenskog vukodavitelja, i njeno odsutstvo obezvređuje psa, koliko god daje lep.

Sva istorija turkmenskog naroda, običaji i naravi njegovih plemena su se formirali u surovim uslovima nomadskog načina života. Ukrasi za konje, naprimer, uvek su se cenili mnogo više nego ženski ukrasi. Lepo oružije je bilo važnije od zlatnih poluga i dragocenog kamenja. Stalnih kuca nije bilo, jer se ljudi najednom mestu nisu zadržavali duže od 5-6 dana. Uz takav način života sve kucne stvari i svakodnevnica ljudi se podređivala ideji praktičnosti i korisnosti; malo koje mogao da dozvoli sebi da ima stvar, koja je beskorisna ili teretna. Cak i za žena, koja je bila udata i rano postala udovica, turkmeni su plaćali kalim, koji se dizao do stotinu kamila, a za mladu devojku, koja je neiskusna u vođenju domaćinstva, bilo je uobičajeno plaćanje od 5-10 kamila. Lepota nije bila za njih suštinom, vec još jednom kategorijom korisnosti. Zbog toga su poznati turkmenski tepisi, osim svoje prave namjene, još su i izvanredno lepi i lagani. Veoma su lepe i životinje, koje su proizveli turkmeni, a to su: saranžinska ovca i beli marijski magarac, turkmenski tazi, jomudska i ahaltekijska rasa konja i, naravno, alabaj, zbog čijeg veličanstvenog oblika u vazduhu lebdi osecaj duboke drevnosti.

Ova rasa pasa se sačuvala u pvobitnom obliku još i zato, što tokom hiljada godina, od davnih vremena i sve do naših dana, traje čvrsta prirodna selekcija, zbog koje ostaju u životu samo one jedinke, koje su najjače i najbolje prilagođene, a roditelji postaju samo najbolji od njih. Kuje za vreme teranja nece pod obavezno da se pare sa mužjakom - predvodnikom njihovog čopora. U tom periodu zbog promenjenog mirisa počinju da se skupljaju mužjaci od obližnjih stada, i među njima se rasplamsavaju prave bitke. Samo najjači, koji je u sukobima sa drugim pretendentima dokazao svoje pravo da bude nastavljač roda, njime i postaje. O Čakanu (u Turkmeniji tako zovu pse, koji imaju oko očiju nepotpun okvir), ocu legendarnog Akguša, pričaju, da se on pario sa svim kujama u rejonu Kaahka, a u to vreme tamo se napasalo oko 50 stada. U koliko samo dvoboja je morao da pobedi taj pas!

Ne manje čvrsta je bila i veštacka selekcija. Čobani su uvek ostavljali za parenje najkrupnije pse, koji su se odlikovali masivnošcu, rasnošcu, jake i hrabre, poznate po pobedama u sukobima sa grabežljivcima i borbama pasa. Odnosili su se veoma strogo prema potrošačkim kvalitetima, škartirali su lene, strašive, cak i pse, koji bez razloga laju po noći, i zbog toga se, među turkmenskim vukodaviteljima, praktično ne sreću takvi. (Najbliži srodnik alabaja - španski mastif - potomak pasa, uvezenih u 16 veku u Perziju, prošao je drugačiju selekciju; ovaj pas stalno označava svoje mesto boravka kratkim lavežom.)

Kad se približi vreme za štenenje, kuja počinje da rovi blizu stajališta rupu u zemlji, koju ponekad ne možeš ni motikom da kopaš. Rupa cesto ima 2-3- metreni hodnik i završava se kao prostornom sobom. Porod prolazi obično bez pomoći coveka. Ako štenadi ima puno, onda ostavljaju mušku, a „višak" ženskih zakopavaju. Odnos prema ženkama u Turkmenistanu je uvek bio poseban. Prije 20 godina osnovnu masu pasa činili su mužjaci — jer su oni veći, jaci, a držanje kuja se ubrajalo u nedostojan posao, i one su ostavljane samo zbog toga, jer su bile neophodne za produženje roda. Prema njima su se odnosili kao prema „inkubatoru", i zbog takvog omalovažavajuceg odnosa prema njima, cesto su bili sniženi eksterijerni kriterijumi; dovoljno je bilo „dobro" poreklo. Danas se situacija znatno poboljšala: populacija ženki je postala mnogobrojnija, povećali su se zahtevi prema budućim majkama, - sve je to dovelo do pojave velike količine veoma interesantnih i upečatljivih kuja.

Posle nekoliko dana od pojavljivanja na svet, muškoj štenadi nožem obrezuju uši i rep, kujama to ne rade uvek. Do nedavno je bilo uobičajeno, da se uši štenadima jednostavno otkinu rukom, što je cesto uzrokovalo potpuno zarastanje slušnog prolaza. Danas to skoro ne rade.

Tradiciju obrezivanja ušiju i repova čobani objašnjavaju ovako: uši seku, da bi se izbegle nepotrebne povrede u sukobima sa grabežljivcima ili u borbama mužjaka, i, kobajagi, to povećava oštrinu sluha, a rep, da pas, kad se sklupca, ne pokriva sa njim nos, smanjujući tako njuh. Rane posle kupiranja štenadima zaliže majka. Ako se krv dugo ne zaustavlja, čobani posipaju ranu pepelom od vatre ili sprže nožem ugrejanim na vatri.

Bolesnom psu takođe, oštricom noža, sprže tacku na celu medu očima - pastiri računaju, da to pomaže psu da ozdravi, aktivirajući zaštitne snage organizma. Protiv glista je uobičajeno davati komad ovcije kože sa krznom. Čobanski psi se lece sami, jedući travu, posebno u prolece, dok je još zelena i nije izgorela na suncu. Posle sukoba si vukom pastiri su primecivali, da se kod pasa klimaju zubi, cak postoji mišlenje, daje kod vuka otrovna koža; čobani lece zube, trljajući desni pasa kurdjucnim (masna naslaga kod repa nekih ovaca) salom. Eto, to je sva „aboridžinska veterina".

Turkmenski vukodavitelj se formira veoma sporo. Tek od 3.-4.-te godine on dobija konačni izgled, pretvarajući se u moćnu, masivnu životinju, a sve do toga mladi psi cesto izgledaju ribasto. I više od toga, ako mužjak (kod njih se to najbolje vidi) od godinu, godinu i po izgleda odraslo, onda, kao pravilo, on i nece dobiti tu _fdndamentalnost", koja je karakterna za najbolje pse; najverovatnije, on ce i da ostane „odraslim juniorom". K.od nekih mužjaka cak se obim došaplja od 12 cm, u uzrastu od godinu dana, poveća do 3.-te godine života do 14,5 cm.

Tipični „turkmenski aboridžin" je neagresivan prema ljudima; obično on i.ežom samo upozorava gazdu o pojavljivanju stranca, ali ne napada coveka. U prisutstvu gazde pas se ponaša druželjubivo, mirno se da pomilovati, praktično svaki se ¿3. pregledati, dozvoljava da se izmeri i cak da mu se provere zubi. U odsutstvu gazde, i posebno u noćno doba, ponašanje alabaja naglo se menja: od dobrodušnog, nespretnog, suncem iznurenog Ijenivca se stvori oprezan čuvar, koji aktivno čuva svoju teritoriju. Pored ostalog, kod turkmenskog vukodavitelja veoma jako je razvijen osecaj čuvanja sopstvene teritorije, koju on sam odredi. Sa dolaskom mraka, kad neko od ljudi naruši tu granicu, njega ce najverovatnije zaustaviti duboko, strašno rezanje. Ali i u tom slučaju, kao pravilo, nece biti napada, ako narušitelj ozbiljno shvati upozorenje.

U seoskim rejonima Turkmenistana, za razliku od drugih rejona Srednje Azije, nije uobičajeno da se ograđuju dvorišta velikim ogradama. Najčešće se granice dvorišta obileže ili uslovnom ogradom, ili kanalom širine 10 cm i iste dubine, ali veoma razvijen osecaj za teritoriju, kod turkmenskih pasa, dozvoljava da se oni drže bez vezivanja. Cak se i mužjaci-susedi prekrasno sažive i prolaze bez tuca, sve dok neko od njih ne naruši granicu parcele. Ali pri susretu na „neutralnoj" teritoriji, između ranije mirno živecih suseda, najverovatnije ce doci do razjašnenja odnosa.

Sreću se među turkmenskim psima i zlobne jedinke (time se, usput rečeno, odlikuju neki predstavnici linije Belog Ekemena), ali je većina, bez obzira na svoj strašni izgled, ipak dobrodušna u odnosu sa covekom. To se objašnjava, kao prvo, vaspitanjem, a kao drugo, postojećom tradicijom škartiranja zlobnih pasa, i takve pse, kao pravilo, uništavaju. Nesumnjivo, ima značenje i opaska širenja besnila. Nažalost, u zadnje vreme, službe, zadužene za borbu sa širenjem ove bolesti, ne odnose se uvek savestno prema ispunjavanju svojih obaveza i pod okriljem borbe sa beskucnim životinjama, truju rasne pse. Ćuli smo, i ne jedanput, stigavši zbog posmatranja i merenja nekog psa, da ga nema više među živima, jer je pojeo otrov bačen preko ograde, i, najčešće, posle toga sledilo je nabrajanje komšija, kod kojih su istog dana bili otrovani psi. To znaju da budu čitave ulice i kvartovi. Na takav način je u maju 1999g. poginuo i šampion Turkmenistana, 8 -godišnji Kaplan Kjor, koji je živeo u Mjana, u rejonu Kaahki. To je bila tragedija za sve, ko je poznavao Kjora. Njega su i ispraćali kao šampiona: bila je organizovana stvarna sahrana, na koju su došli svi stanovnici naselja. Istog dana je bila otrovana i kuja koja je bila uparena sa Kjorom, a trebala je za koji dan da se ošteni. Gazda Kjora - zootehnicar Hakberdi, u očajnom pokušaju da se spasu štenad, uradio joj je, vec mrtvoj, carski rez, izvadio je 9 štenad i stavio ih kod kuje, koja se nedavno oštenila, ali, nažalost, oni su uginuli za otprilike jedan dan, jer, verovatno, otrov je uspeo da stigne preko krvi majke i do njih.

Najbolje populacije turkmenskog vukodavitelja su skoncentrisane u rejonima Tedžena, Kaahka, Serahsa, Mari, Bezmeina. Svaki od njih je dao pse, cija su imena vec odavno postala legendarna. Tako su iz Tedžena došli Gjozagara, Karagulok, Tohmet; iz Kaahki - Crni Ekemen i Beli Ekemen, Akguš, Stari Gaplan; iz Serahsa - Riđi Ekemen; iz Mari - Marijski Gaplan; iz Bezmeina — Gjok Ekemen, Kara Kelle... Taj spisak se može nastavljati i dalje.

Puno je dobrih pasa u Ašhabadu, gde njihovim uzgojem bavi Turkmenski kinološki klub „Turkmen It" formiran 1992 god.. Ova društvena organizacija regularno provodi rasne izložbe, organizuje turnire u borbama za zvanje šampiona Turkmenije.

Ako sa borbama problema nema, jer zainteresovanih za ucešce u njima ima više nego dovoljno, onda sa izložbama u Turkmenistanu stvari nisu jednostavne. Računajući na to, da su psi, kako i treba kod vukodavitelja, agresivni jedan prema drugom, a uz to su, praktično svi učestvovali u borbama, moraju se praviti poligoni dovoljno velikih razmera, da se ne bi pretvorili u borbeni ring. Dalje, bez obzira na to, što je za alabaja upis za izložbu besplatan, a pobednicima uvek dodeljuju vredne nagrade, namamiti vlasnike nije lako. Većina vlasnika jednostavno ne razumiju namenu ovog poduhvata. I napokon, kod provođenja ekspertize mora se računati na lokalnu specifiku, jer ako pregled zuba protice otprilike mirno, iako uz malo začuđene poglede, onda provera mužjaka na kriptorhizam dovodi neke od prisutnih u stanje šoka: „Van, Farida, tu ima toliko muškaraca, a ti kuda psima gledaš?" Moraju se objašnjavati propisne, činilo bi se, istine, a posle izložbe, da bi se podržalo interesovanje prema njoj i obezbedio dolazak na sledecu, obavezno provesti bar nekoliko pokaznih borbi.

Zahvaljujući entuzijastima iz kluba stvorena je kartoteka, gde su sabrani podatci, ne samo o turkmenskoj populaciji, koja postoji u današnje vreme, vec i podatci o psima, kojih vec nema, ali koji su imali veliki uticaj na razvijanje rase, jer su bili predstavnici linija, koje su tu prisutne više desetina godina.

Govoreći o krvnim linijama turkmenskih pasa, nemoguće je ne ispričati o Rahmanu Gitikovu, coveku, cije je ime poznato ne samo u njegovom rodnom kraju, vec i daleko van njegovih granica. Rođenje 1913g., u porodici Gitikbeja (-bega), coveka, koji je bio bogat i koji nije mogao da se pomiri sa poretkom boljševika. Kao utecajan covek, Gitikbej je u Bezmeinu organizovao oružani otpor novim vlastima. Kasnije je morao da se skriva i pobegao je u Tedžen, gde je i umro za nekoliko godina. Njegov sin, nakon smrti oca našao je utočište kod lokalnog beja. Tamo se on ozbiljno zainteresovao za pse. 1923 g., kada su beji (begovi) bili prinuđeni da odu u Iran i Avganistan, oni su odveli sa sobom najbolje kamile, konje, ovce i, naravno, svoje najbolje pse, koji su pratili stada.

Rahman Gitikov, kojem je tada bilo oko 10 godina, je ostao u otadžbini i uspeo u tom veoma teškom vremenu da sačuva dva omiljena mužjaka, koji su mu ostali od beja: Hačilja i Kučilja. Rano je on počeo da radi: prvo kao pastir, onda kao registrator, i, napokon, kao upravitelj kolhoza Kirova u Tedženskom rejonu. Na tom mestu je radio oko 45 godina. Ovaj covek je posedovao poseban talenat, koji mu je pomagao čitavog života da radi sa životinjama tako, kako nije mogao da radi sa njima niko, osim njega. Ako je tada u drugim kolhozima bilo po 10 - 15 hiljada ovaca, onda je kod njega bilo 30 - 40 hiljada. On je znao za sve bunare u tim mestima, gde su pasla mnogobrojna stada, - a to je stepa, koja je praktično lišena bilo kakvih orjentira, i po površini je jednaka maloj državi. 5'jada iz kolhoza Kirova su pasla u Serahsi, Mjana - Čači, Mari, Čemenobidu. Vec za njegovog života o tom coveku su se stvorili mitovi: za vreme poplave, posle provaljivanja brane, kada su ljudi u panici bežali, spašavajući se od besnih potoka vode, Gitikov, izabravši mesto, je seo i mirno posmatrao događaje, kao da je znao, da se njemu ništa nece desiti. Tako je i bilo: voda, kao da se prepala, odstupila je.

On je hodao, držeći ruke iza leđa, oborenog pogleda u zemlju i ne dižući glavu, ali je sve video i primecivao, ništa nije propuštao i nije zaboravljao. Ljudi, gledajući ga, govorili su, da ga čuva Bog.

Upravo zahvaljujući talentu, odlučnosti i upornosti Rahmana Gitikova, Tedžen je tokom mnogih godina bio glavni centar uzgajanja rase i mesto, odakle su izašli najtipicniji i najrasniji predstavnici turkmenskih vukodavitelja. On nije pronalazio ništa, nije poboljšavao, nije stvarao novu rasu. Uzimajući za svoju dužnost očuvanje nasleđa, poverenog mu sudbinom još u djetinjstvu, on je osecao odgovornost za to, da ne bi na : zemlji bez traga propali takvi psi, kao - Hačilj i Kučilj.

Potomci ovih pasa su dva mužjaka - Saglak i Čeplek, i kuja Gojunči, i svi su imali crno—belu obojenost. Od njih su se rodili, po redu, Arlan, Ljahen, Adi i Bisjar. Upravo ovi psi, temeljno provereni na radne kvalitete u stadima i najviše slični svojim roditeljima, su poslužili za osnovu daljeg rada sa rasom u Tedženu. Tokom čitavog svog dugog života, a živeo je Rahman Gitikov 86 godina, on nije prodao nijednog psa, nijedno ne. On ih je besplatno davao čobanima, ali je obavezno tražio dobro ponašanje prema njima. Od svakog čobana Rahman Gitikov je uzimao priznanicu, po kojoj su, u slučaju uginuca ili gublenja, za svakog psa od coveka tražili 5 do 10 ovnova, a u ta vremena to je bila osetna cena.

A koliko mu je snage trebalo da sačuva populaciju, kada su u prvim posleratnim godinama svakom kolhozu „odozgo" dolazile naredbe za slanje pasa u Kazahstan. Onda, za borbu sa brojnim vukovima, pse su izvozili iz Turkmenije čitavim voznim kompozicijama. A bio još i period, kada je nekakvom rukovodstvu došla u glavu ideja o obrađivanju psećih koža. Ko je to preživeo, priča, da su videli do vrha natovarena, ubijenim psima, kola za prevoz pamuka. I ubijali su najkrupnije pse, najrasnije. Ali ni to nije sve, jer su bili i periodi aktivne borbe sa besnilom, kada su se sa njim borili ubijajući sve redom, bez biranja.

Ali uprkos svemu, Rahman Gitikov je nastavljao da radi i, verovatno, najboljom nagradom za njegov težak rad se javlja to, da svi najpoznatiji psi Turkmenistana imaju tedžensko korenje. Stari Elbars se rodio u kolhozu Ždanova u Tedženskom rejonu; Gaplan, više poznat kao Djovhan (od Djov - kamila), - je iz kolhoza Lenin Bajdagi. Ovaj pasje promenio nekoliko vlasnika i, na kraju, je bio prodat za motor u Uzbekistan. Kad su ga odvozili, on nije mogao da se smesti u prtljažnik 21-e „Volge", morali su skinuti zadnja sedišta, ali ni tada Djovhan nije mogao da stoji u autu punom visinom. Crni Ekemen, Beli Ekemen, Akguš, Stari kaahkinski Gaplan - svi su oni rođeni u Kaahka, ali njihovi pretci potiču iz Tedžena. Gaplan Tedžen-Moskovski - šampion Uzbekistana u borbama, Gjok Ekemen, Bagirski Gaplan (njegov otac je Bojnok, vi. Hudajberdi, radnik na pumpi goriva iz Mjana), Marijski Gaplan (vi. Sabur) iz kolhoza Lenin joli Tedženskog rejona. On je dva puta bio šampion Buhari (1997-1998g.), gde ga je vozio brat vlasnika, a posle povratka u Mari, on je nastavio da se bori i tamo, 1999 ponovo je postao šampion. Karagulok i Gjozagara - vi. Muhamed-aga, Tohmet Muhamedova... Nabrajati se može dugo.

Danas, kada pitaš o poreklu psa, onda cesto umesto imena majke i oca čuješ: „Rahmangitikovske".

Rahmangitikovske - to je kao znak kvaliteta. To je priznanje zasluga coveka, koji je sav život posvetio obnavljanju populacije, to je garancija najvećih mogućih radnih kvaliteta i cistokrvnosti.

Svi rahmangitikovski psi su prepoznatljivi, svi su oni košcati, visoki, imaju duge glave sa plosnatim ćelom, ponekad sa malo dužom njuškom, zbog čega ona izgleda lakšom od normale, cesto su crno-bele obojenosti. Svi ti psi su cenjeni i rado se koriste u uzgoju. 1999g. Rahmana Gitikova je nestalo. Posle njega je ostao sin Mahtum Kuli. Nadamo se, da ce on biti dostojan nastavljač rada svog oca.

Borbe pasa... Šta je to - manifestacija ljudske surovosti ili hir iznemoglih zbog dosade čobana, koji se proširio i van granice Turkmenistana; sport ili sublimacija kompleksa manje vrednosti. Nesuglasice o tome su se stvorile odavno. Puno glasina i izmišljotina ima oko njih, ogromna količina mitova i bajki. Borbe imaju veliku količinu protivnika, koji strastveno dokazuju neophodnost zabrane, i nimalo manje - pristalica, koji su spremni da putuju i na kraj sveta, da bi učestvovali sa svojim psima u nekom turniru i da prisutstvuju na njemu kao gledaoci. One se provode na stadionima Ukrajine uz obezbeđenje milicije i rasteruju se milicijom u Moskvi, Prezident Kazahstana upućuje oficijelne dobrodošlice učesnicima međunarodnog susreta u Aktjubinsku, i zabranjuju se borbe u Taškentu. Mi nemamo za cilj ubeđivanje čitaoca u njihovu neophodnost, samo imamo jednu molbu: naoružajte se dobrodušnim skepticizmom, pročitajte o tome, kako se to provodi kod nas, a onda odlučite...

Što god da su govorili o ovoj pojavi, borbe su se provodili i provodit ce se i dalje. U okvirima narodne selekcije oni se provode ne samo u Srednjoj Aziji, vec i na Kavkazu, u Turskoj, Iranu, Avganistanu. Njihovo pravo na postojanje priznaju cak i predstavnici država, u kojima se vec odavno bave uzgojem isključivo šou-pasa. Naprimer, u broju 12 moskovskih novina „Mačka i pas" („Kot i pes") iz 1992 god. u članku, koji je posvećen susretu kinologa sa engleskim ekspertima, koji su sudili na izložbi „Kubok mera Moskvi" („Kup gradonačelnika Moskve"), navodi se njihov jednodušni odgovor na pitanje: „Kako oni ocenjuju praksu u Rusiji turnirskih ispitivanja vukodavitelja („kavkazca" i „azijata"), koja se širi?" (15. novembra 1998 god. u Orlu je bio turnir „Kavkazci" - „azijati", u kojem su učestvovali predstavnici Rusije, Severnog Kavkaza, Ukrajine i Turkmenistana). Odgovor je bio istovremeno diplomatski i iskren: „U Engleskoj, uz prisutstvo „industrijskog" ovčarstva, vukovi su davno istrebljeni, ali postoje lisice, koje kradu jagnjad. Farmerima je dozvoljeno da ih ubijaju. Moguće, daje, u uslovima rastuće populacije vukova u Rusiji, testiranje vukodavitelja, opravdano". A 18. aprila 2000 god. u svom pojašnjavanju korespondentima reda ruskih izdanja, koji su se okupili u moskovskom Domu novinara na pres-konferenciji stranke „Milion druzjej" („Milion drugova"), E. L. Erusalimski je takođe priznao testiranje dopustivim kao zootehnicki poduhvat.

Borbe alabaja u Turkmenistanu - to nije samo viševekovna tradicija, nije samo događaj uzbudljiv za gledanje, koji okupi veliki broj učesnika i gledalaca, vec i jedan od najvažnjijih selekcionth poduhvata, koji je dozvolio da se stvori i očuva ovaj krupan, neustrašivi, jak i lep pas i do našeg vremena

Prije su se borbe provodile retko, uz praznike, svadbe, svečanosti zbog obrezivanja, u prolece i jesen - za vreme sisanja ovaca. Postojao je i običaj za razrešenje spora uz pomoć borbe pasa. Takav način rešavanja konflikta mogli su upotrebiti dva coveka ili stanovnici dva različita naselja u slučaju konflikta između naselja. Sari Meredov, vlasnik Belog Ekemena je pričao, da je bio prinuđen na borbu pasa, da bi dokazao nevinost zbog krađe tuđeg psa. Pobedivši, pas je dokazao pravednost svog gazde.

U sadašnje vreme borbe su postale redovnije. Praktično u svakom gradu i naselju postoje ringovi, u kojima se pojavljuju njihovi šampioni, ili, kako njih nazivaju u Turkmenistanu, Ingjučli It - najjači pas. Treba naglasiti, da u tim borbama nema totalizatora i klađenja. Vlasnici pasa, koji učestvuju u takmičenju, ne dobivaju nikakvu materijalnu nadoknadu. Upravo je suprotno, gazda psa mora da se istroši bar za to, da stigne na mesto borbe iz nekog rejona, koji je udaljen nekoliko stotina kilometara. A ako : :: rr e provode na svadbi, onda rođaci mladoženje pripreme neke poklone za učesnike. Najčešće je to marama, koju stave psu - pobedniku na vrat ( uostalom, neko može sebi da dozvoli pokloniti pobedniku i videokasetofon, ali je to izuzetak).

A koliko vremena, snage i sredstava je neophodno uložiti, da se pripremi pravi vukodavitelj! Priprema borca uključuje specifičan trening, koji utiče na povećanje izdržljivosti, vežbe za cvršce mišice, duge šetnje, uvođenje u periodu pripreme specijalnog načina ishrane. Tu je malo samo želja, osim toga su potrebni iskustvo, intuicija, poverenje sa strane psa, napokon, prosto sreća, ali ipak, verovatno, i neki poseban talenat, koji omogućava da se prepozna, između mnogih, pas, od kojeg se može napraviti Ingjučli It.

Živi u Ašhabadu covek, koji je uspeo da uradi ono, o cemu većina kinologa ne mogu ni da maštaju. On je pripremio ne jednog, vec nekoliko takvih pasa, koji ce zauvek ostati u istoriji. Govorimo o Nurjagdijevu Amansahatu, ili, kako ga zovu poznanici, Atageljdi Ciganinu. Ovaj kinolog je bio vlasnik i trener trostrukog šampiona Turkmenistana Kara Kelle; trostrukog šampiona Turkmenistana, legendarnog Akguša, o kojem je bio napravljen cak i igrani film „Ohlamon"; Berguda, za drskost i neukrotivu hrabrost prozvanog u Turkmenistanu „čapajevcem". O posebnom talentu Ciganina, da oseti psa, svedoci podatak, da je on bio peti vlasnik Akguša, - četvorica prijašnih gazda su se rastali sa njim bez žaljenja, zato što se on kod njih nije borio. A nedavno još jedan mladi pas, koji se prije nije borio, posle pripreme kod Ataški (još jedan nadimak Nurjagdijeva),odradivši u Orlu nerešeno borbu sa šampionom Karačajevo - Čerkesije, otputovao je sa novim vlasnikom u Češku. Onih, koji žele da pripreme šampiona je puno, ali uspevaju samo pojedinci.

Ali, zato, imati takvog psa, koji vlada svojim telom, koji ima neustrašivost i borbeni duh, je veoma časno i prestižno. U Turkmenistanu je svaki stanovnik rejona, grada, znao i zna svoje šampione, ponosi se njima i može satima da priča o njihovim dostignućima, sve do najsitnijih detalja borbe.

Borba između dva alabaja se veoma razlikuje od borbe takozvanih borbenih pasa (amstafa, pitbula), sa njihovom cikom, škljocanjem zuba, obiljem rana i krvi, kod kojih je, pod uticajem usmerene selekcije, bila narušena psiha, uništena prirodna blokada protiv ubijanja ranjenog predstavnika svoje vrste, koja je prisutna praktično kod svih socijalnih grabežljivih životinja.

Borba pravih vukodavitelja podseca prije na viteški dvoboj, u kojem postoji određeni kodeks velikodušnosti i časti. Turkmeni kažu, da se sa psom vukodavitelj ne bori kao sa grabežljivcem - žestoko, nemilosrdno i beskompromisno, bez obzira na pol protivnika, vec, kao sportaš sa sportašem, ispoljavajuci viteštvo, specifično za tu rasu. On nema za cilj da ubije ili da unakazi protivnika, - tom moćnom borcu je dovoljno da dokaže svoju nadmocnost, proteravši protivnika sa svoje teritorije.

Mi odlučno osuđujemo borbe, gde nahuškaju pita i njemu slične sa alabajem, zbog toga, što tu apsolutno ne računaju na posebnosti psihe poslednjeg. Ponašanje alabaja je ritualizirano i on nece dotući psa, koji je iskazao pokornost, koji je pustio glas ili se iskezio, - takve reakcije za njega znače priznanje poraza, znak, da su odnosi razjašnjeni. Ako se sukob dešava ne u borbenom ringu, gde posle njegovog završetka pse odmah odvode, vec negde na drugom mestu, onda pobednik, pustivši protivnika, ako taj nije pobegao prije toga, kao pravilo, dignuvši nogu, obilježi teritoriju. To za pobeđenog znaci daje borba završena i da on može bez straha da se udalji. Sa „borbenim" rasama je drugačije: pas, koji svojim ponašanjem demonstrira strah, posle toga kad ga „ispljunu". ponovo se baca na protivnika, terajuci alabaja da se ponovo bori u borbi, koju on smatra završenom. Nama su pokazali u Mari alabaja, ciji je gazda sa ponosom pričao, daje u svoje vreme puštao u borbe svog psa sa dva, a ponekad i sa tri pita istovremeno, i da ih je taj, brzo pobeđivao, jednostavno, ubijajući ih. Nažalost, vlasnik ovog psa, ljubitelj borbi, nije razumeo, daje njegov pas samo spolja nalik na alabaja, izgubivši najvažnije - psihu, specifičnu za ovu rasu. Takav pas, cak i ako pretpostavimo, da ga nece ubiti čobanin iz nekih razloga, uz stado nece moći da živi i osuđen je na smrt od grabežljivaca, sa kojima on, ubivši ostale pse, sam nece moći da izađe na kraj.

Za vreme borbe vukodavitelj ne demonstrira i ne usavršava samo svoj borbeni zanat, ne priprema se samo za mogući sukob sa grabežljivcima, vec i polaže svojevrsni ispit za prikladnost kasnijem iskorištavanju u reprodukciji, jer u svakoj radnoj rasi drugi ..posao" za mužjaka je nastavljanje roda. Pas, koji ne može da se odbrani, nema pravo da bude uz stado - tako su mislili i sad misle turkmenski čobani. Za vreme dvoboja se gleda, kako se pas bori, koliko je izdržljiv, trpi li bol, kako hvata svog protivnika. Tu ima i finesa: naprimer, veoma „atraktivni" i bolni zahvat za šapu na pitovskim ringovima cesto dovodi do pobede nad protivnikom, a za vukodavitelja se računa kao nedostatak. Za vreme sukoba sa vukom, uz veoma nagao način borbe, koji je karakterističan za ovu zver. takav zahvat dozvoli vuku da nanese psu mnogobrojne rane, koje mogu da dovedu do smrti. Vukodavitelj mora da hvata u oblasti vrata i glave, da hvata moćno i sigurno, presecajuci pokušaje protivnika da se oslobodi i da ga napadne, onda da ga obori i priklješti na zemlju.

Borbe se provode, u pravilu, ujutro, prije vrućine ili predvece. U letnjem periodu one se ne provode zbog opasnosti gnojenja rana. Sezona borbi počinje u oktobru i završava se 9. maja, kada se provode finalni dvoboji za zvanje šampiona Turkmenistana tekuće sezone. U Ašhabadu se okupljaju ljubitelji ove priredbe iz čitave države, njih bude iviše od 2000 ljudi. Gledaoci stanu u veliki krug precnika oko sto metara, u centru kojeg se i provode borbe. Prisutni bodre pse, burno reagujuci na dobro provedeni prijem ili zahvat. Bez obzira na sveopšte uzbuđenje i hazard, ne čuju se povike tipa: „Ubij ga" ili „Rastrgaj". Praktično nikad ne bude konflikta između navijača - verovatno, na to utiču vekovima stvarane tradicije provođenja takvih turnira. Sudi na borbama covek, koji je - ■ ižen. kojem veruju i gledaoci i vlasnici pasa, kao pravilo, koji je sam odgojio nekoliko pasa i dobro se razumije u njih. Njemu mogu da pomažu još nekoliko sudija, sa kojima se on konsultuje kad se stvore sporna pitanja.

Iskusni odrasli mužjaci počinju borbu obično sa zaleta, udarajući grudima protivnika, pokušavajući da ga obore na zemlju. Dvoboj dva dobro pripremljena -• : ii'- itelja, otprilike jednaka po snazi i iskustvu, može da traje više od sat vremena.

Nahuškavaju pse njihovi vlasnici ili treneri, koji su pripremali pse za takmičenje. Oni svo vreme hodaju oko pasa, koji se bore, bodreci ih povicima. Dirati pse za vreme dvoboja vlasnicima je strogo zabranjeno; izuzetak može biti napravljen samo za vreme probnih borbi mladih pasa, koje, uz dozvolu sudije, mogu da bace jedan na drugog. Sve naredbe sudije moraju se bez pogovora ispunjavati, što se i dešava. Pred

dvoboja sudija predstavlja pse, objavljujući njihova imena, uzrast, kome pripadaju, drugu neophodnu informaciju, a posle završetka objavljuje njegov rezultat, objašnjavajući, zastoje pobedio taj ili drugi učesnik.

Ozbiljno nahuškavati pse počinju u uzrastu od oko 3 god., kad se oni oforme, fizički ocvrsnu i odrade kod stada. Upravo se borbe javljaju kulminacijom selekcije u uzgoju vukodavitelja. Borbeni ring dozvoljava psu da se potpuno izrazi, da dokaže svoje pravo da nosi ponosno ime VUKODAVITELJ. Ne postane svaki od njih šampion, ali ce svaki, ko pretenduje na to zvanje i učestvuje u borbi zbog njega, morati da pokaže „duh", koji uključuje volju za pobedom i neustrašivost, izdrživost i velikodušnost. Psi moraju da bodu pripremljeni fizički i da pokažu način i tehniku vođenja borbe, koji su karakteristični ovim urođenim borcima. Veličina i težina psa su važni, ali se ne javljaju odlučujućim faktorima u borbi. Dešavalo se, da su i nekrupni psi (75-76 cm. u grebenu uz masu 56 kg.) postajali, uz to i nekoliko puta, šampioni Turkmenistana, pobeđujuci svoje krupnije i teže protivnike. Važnijim faktorima se javljaju izdrživost, anatomsko savršenstvo građe, eksterijer psa. Za stadom, koje se premešta malom brzinom, može da ide i pas sa manama aparata za kretanje, sa greškama u građi ekstremiteta, propalim leđima itd., ali ipak, te mane mu nikad nece dozvoliti da se uspešno suprotstavi grabežljivcu u stadu ili protivniku u ringu.

Borbe se provode po pravilima izrađenim tokom mnogih vekova. Mladi psi se nahuškavaju na vršnjake; psi, stari 2 godine, u zavisnosti od borbenog iskustva i rejtinga, uz saglasnost oba vlasnika, mogu se nahuškavati nezavisno od uzrasta; posle 3 godine, razlike u uzrastu se ne gledaju. Ne postoje kategorije po težini, tu svaki vlasnik, znajući protivnika, samostalno odlučuje, hoće li puštati svog psa ili ne. U slučaju, ako se za vreme jedne runde nije pojavio pobednik, po dogovoru vlasnika i sudija, mogu se naznačiti dopunske runde. Obično se to dešava, kada umorni psi uzajamno prestaju da atakuju. Odlazak sa polja sa dignutim repom se ne računa u poraz.

Za psa, koji je izgubio, smatra se pas, koji nece da izađe na bojno polje, odupire se, aktivno se uklanja od borbe, pustio je glas za vreme borbe (zaskicao je), pokazao je zube (iskezio se), ako je počeo da ujeda, iskezivši se, napustio je polje za borbu sa podvijenim repom, nema snage, nesposoban da nastavi borbu (povreda), da se suprostavi protivniku. Vlasnik psa ima pravo u svakom momentu, priznavši poraz svog psa, da zahteva prestanak borbe; ali nema pravo da traži nastavak borbe, ako je sudija odlučio da pas ne može da nastavi zbog povrede ili svog fizičkog stanja.

Treba reci i to, da ima među vlasnicima pasa i takvih, koji, pokušavajući da obezbede pobedu svog psa po svaku cenu, iskoriste i zabranjene metode. To može da bude mazanje dlake tvarima, koji ružno mirišu psima ili tvarima, koji imaju ružan, nadražujuci ukus. Bilo je slučajeva, kada su, „prljavi" vlasnici, znajući, da alabaj nikad ne napada kuju, koja se tera, obrađivali svoje pse njihovim izlucevinama. Danas je uobičajena provera dlake pasa suparnika na prisutstvo tvari, koje ne treba da budu na njoj, pred početak borbe, za to ponekad cak ošišaju malo dlake za analizu. U stvari, takve načine ponekad upotrebe na mladim i neiskusnim psima, kod kojih se još nije formirao stil borbe. Svaki vlasnik u dvobojima proverenog vukodavitelja, po promenjenom ponašanju svog psa, može da predpostavi, da je suparnik nečim namazan. Naprimer, na mužjaka, koji miriše na kuju, počinju da skaču zbog parenja pravo u ringu, a mužjaka, koji je obrađen „hernijom" ne napadaju. Ponekad, zbog provere sumnjivog mužjaka urade jednostavan, ali delotvoran test: na njega odmah puštaju drugog poznatog borca i na osnovu njegove reakcije zaključuju, ima li narušavanja pravila ili ne. Treba li govoriti o tome, da za coveka, optuženog za primenu prljavih načina, put na borbe je zatvoren zauvek, a to i nije najstrašnije za njega...

Štenad od pobednika se veoma cene i od strane čobana, i od ljudi, koji se bave uzgojem. Vlasniku šampiona se obraćaju sa molbama o parenju. Na takav način radi isti mehanizam, kao i kod slobodnog parenja u stadima (između ostalog, i u divljoj prirodi), -nastavljačem linije postaje pas, koji najviše odgovara po svojim psihičkim, karakternim i anatomskim osobinama ideji rase.

Svake godine velika količina alabaja se izvozi iz Turkmenistana u Uzbekistán, Kazahstan i na Kavkaz, gde se ovi psi cene zbog svog borbenog karaktera i koriste se uglavnom za borbe, koje su tamo veoma popularne. Puno pasa je bilo uvezeno u Rusiju, Belorusiju i na Ukrajinu, cime je bila nanesena velika šteta kako genofondu rase, tako i njenom imidžu.

Sa jedne strane, preko granice cesto odlaze najbolji, rasni psi, za koje došljaci -kapci daju takve svote novca, da ce retko koji gazda, cak i onaj koji zna istinsku vrednost, i*e _ sebi snagu da se odupre iskušenju brzog bogaćenja. Tanrkuli Muhamedov, vlasnik trostrukog šampiona Turkmenistana Tohmeta, nekoliko je puta dobijao i svaki put je odbijao ponude iz Moskve i sa Kavkaza da proda svog psa, iako je vec završio borbenu karijeru, za 25.000 dolara. Iako cesto, u slučaju odbijanja prodaje, takav pas se jednostavno ukrade (Tako se desilo, naprimer, sa Erlenom, sinom Crnog Ekemena, koji je kasnije pronađen u Lenjingradu.). Na žalost, potencial mnogih od njih nikad nije bio realizovan do kraja od strane novih vlasnika, jer, kao prvo, povećani zahtjevi prema ispravnim zubima su lišavali ove životinje mogućnosti da učestvuju na izložbama i veoma cesto, oficijelno, oni su bili van priploda, a kao drugo, takvi psi su se nabavljali samo zbog ucešca u borbama i ni o kakvom oplemenjivanju sa njima nije bilo govora.

Sa druge strane, mnogi poduzetnici, špekulirajući povećanim interesom kinologa prema aboridžinima, jednostavno su hvatali pse, kod kojih je sa rasom bilo zajedničko samo odrezani repovi i uši, pripisivali su im zvučno poreklo i ili su njih prodavali, ili, koristeći lakovernost ljudi, koristili za parenje, podrazumeva se, takođe uz naknadu. Kao primer, može se navesti Akbaj i informacija, koja nije istinita, ali koja vec mnogo godina putuje iz izdanja u izdanje, o tome, daje on otac Akguša. Za svaki slučaj cemo dodati i to, da ni sa rođacima Akguša on ništa zajedničko nema.

U sadašnje vreme u Turkmenistanu su na snazi zakonodavna ograničenja, koja su prepreka nekontrolisanom izvozu turkmenskih vukodavitelja iz države. Za legalni izvoz psa potrebno je dobiti dozvolu "Ministarstva prirodokorištenja Turkmenistana", u kojem može da bude i otkazano u slučaju priznavanja psa, za kojeg se traži dozvola, kao cenjenog rasnog priplodnjaka. Građani Turkmenistana, cak i privremeno izvozeći svog psa van granice države, naprimer, na izložbu, dobivajući u ministarstvu dozvolu, potpisuju priznanicu o povratku psa nazad. Za ispunjavanjem ove obaveze strogo nadziru organe carine, koji, u slučaju neispunjavanja, mogu da naplate ozbiljne sankcije. Ove mere su nesumnjivo pokazale pozitivni uticaj, ali nelegalni izvoz, od kojeg posebno stradaju rejoni, koji granice sa Uzbekistanom i Kazahstanom, još uvek postoji.

30.-og juna 1992. god. Gosagroprom (ministarstvo poljoprivrede) Turkmenistana je utvrdio standard „Turkmenski (srednjeazijski) vukodavitelj". U njegovom stvaranju i razmatranju uzeli su ucešce ne samo kinolozi Turkmenistana, vec i predstavnici drugih republika, postojećeg tada Sovetskog Saveza. Pojava ovog alternativnog standarda je bila izazvana time, što mi u procesu razmatranja, uz sva naša zalaganja, nismo uspeli da razrešimo nesuglasice sa stvaraocima standarda iz 1991 god., u kome su neke stavke isključivale iz rase znatni, najrasniji dio populacije. Naime, to se odnosilo na zagriz. Mi smatramo, da ima pravo da postoje tri varijante (makazast, kleštast i predgriz). Anatomski uslovljen širokom, dugom glavom, veoma obimnom i kratkom njuškom, predgriz se sreće praktično kod svih najupečatljivijih pasa. I suprotno, kod pasa, koji imaju dugu i/ili laganu njušku, najčešće bude makazast zagriz. U Turkmenistanu nikad se nije vodila selekcija po načinu sastavljanja zuba, ali za šest hiljada godina postojanja ovaj pas ipak nije dobio „buldožnost", kojom su nas plašili pristalice makazastog zagriza. Prošlo je oko deset godina, i FCI je potvrdila ispravnost „neobrazovanih" turkmena, ozakonivši napokon predgriz.

Turkmenistan nije elan Međunarodne kinološke federacije i zato standard Turkmenskog (srednjeazijskog) vukodavitelja se javlja kao dokument „unutrašnjeg" korištenja, kojim, se ipak ne koriste samo uzgajivači Turkmenistana. Mi znamo, da kao orjentir, ovaj srandard koriste i neki uzgajivači u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i u drugim državama, gde postoji interes za ovu rasu.

Na međunarodnom nivou rasu predstavlja Rusija, kao opunomoćenik SSSR-a. Ona je sastavljala standard potvrđen od FCI, koji je i danas na snazi. Po našem mišljenju, ovaj standard takođe sadrži niz stavki, sa kojima se ne možemo složiti. To se odnosi i na državu porekla, kojom je, zbog nečega, postala Rusija (kao da nije bilo u toku nekoliko hiljada godina rada naroda, koji su nju oformili), i na principijelna pitanja, koja se odnose na eksterijer. Izaziva nedoumicu i taj fakt, da pri radu na standardu, njegovi sastavljači nisu zatražili mišlenje ljudi, koji se bave rasom u mestima njenog tradicionalnog uzgoja.

Od sviju nas - uzgajivača, koji žive u republikama Srednje Azije, Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, tj. onih regiona, gde je najbrojnija populacija, zavisi, kako ce se u bliskoj budućnosti razvijati rasa, kako god da se zvala: turkmenski (srednjeazijski) vukodavitelj ili srednjeazijski ovčar.

Na žalost, cesto deklarisani pozivi na očuvanje ove drevne i, vec samo zbog toga, unikatne rase, tako i ostaju na nivou deklaracija. Realnost je ovakva: prilično cesto se na izložbama izlažu i zauzimaju nagrađena mesta psi, koji se sa velikom skepsom mogu nazvati predstavnicima ove rase. Sa jedne strane, dio njih postepeno postaje sve više i više nalik na ovčare, sa druge, pojavljuju se psi, gledajući na koje, nevoljno se stvara misao, da tu nije prošlo bez dodavanja krvi doge, bernardinca ili „moskovljanina". Broj prvih i drugih postepeno se povećava, a ubrzo može da se stvori situacija, u kojoj ce psi Turkmenistana i drugih regiona tradicionalnog obitavanja biti drugačiji u okruženju predstavnika „kulturne" populacije.

Umesto konsolidacije rase počinju da se slažu, a ponegde su se vec složili, svoji, regionalni tipovi. Na Ukrajini, naprimer, mnogi psi uz veliku visinu i masivni kostur, su dobili za „azijate" nekarakterističnu limfaticnost, labrnje na njuškama, glave sa izraženim prelazom od cela ka njušci, sa visoko postavljenim ušima. Jedna od najpoznatijih uzgajivacnica u Moskvi, koja je u svoje vreme imala dobru populaciju, na velikim izložbama, odjednom, demonstrira čitav niz visokih pasa ( zbog dugih nogu), koji imaju „podriv" i okrugle glave. Uz to, publici se objašnjava, daje to jedan od tipova, koji postoji u Srednjoj Aziji.

Delimicno to se objašnjava time, što znatni dio „kulturne" populacije ili za rodonacelnike ima pse, cija cistokrvnost (rasnost) izaziva veliku sumnju, ili, su daleki po finu fenotipskim pokazateljima od ideala.

Dovoljno je da se pogledaju objavljeni podaci o počecima uzgoja SAO u Lenjingradu. Tamo, na institutu fiziologije I. P. Pavlova za istraživanje rasnih osobina tipa centralnog nervnog sistema po hranidbenoj metodi, bilo je nabavljeno 6 „azijata". _Psi su dugo trpeli pokuse, ali počeli su da ujedaju laborante i eksperimentatore, koji su radili sa njima, i to ozbiljno. Zbog toga je bilo odlučeno da se oni odstrane iz Instituta.", od tih šest, 5 (!) ih je osnova uzgoja „azijata" u Lenjingradu." Dalje se dodaje, da su -Njihovi potomci - Svesavezni Pobednik 1967. god. Altaj, njegov brat Aul - odredili srednjeazijskog ovčara van predela njegovog iskonskog obitavanja, ne samo u Lenjingradu, vec i u mnogim gradovima države."

Nećemo govoriti o stanju njihovog nervnog sistema posle nekoliko godina eksperimenata, zbog kojih su, ranije mirni psi, počeli da ujedaju sve i svašta, ali treba :i pažnju na tabelu, gde je prikazana težina ovih životinja, i žaleći, što nisu navedene ostale mjere, pokušati da se oni zamisle (Gokča, mužjak - 38 kg., Basar-Bek, ak - 32 kg., Ak-Belek, mužjak - 38 kg., Artaj, ženka - 32 kg., Sari-Bek, ženka - 33 kg.. Sari-Gulj, ženka - 25 kg.). To nisu štenad, vec odrasli psi, koji su izlagani na Svesaveznoj poljoprivrednoj izložbi 1957. god.

Bez sumnje, imaju uticaja i oni ljubitelji borbi, za koje su borbe cilj kao takve. Neki od njih, u cilju „povećanja" borbenih kvaliteta „azijata", eksperimentišu, apsolutno svesno dodajući „strane krvi". Mogli smo da čujemo, kad se sasvim ozbiljno tvrdilo, da su kavkaski ovčar i „azijat" - ista rasa, i da se oni mogu uzgajati bez razdvajanja. Ne rjamo, da ove dve rase imaju isto korenje, ali oni su se razišli, i rase se uzgajaju toliko dugo, da svaka od njih poseduje karakterne oznake, koje su samo njene, i nisu slični ne samo po obliku, vec ni po psihi. Posle, takvi mešanci dobivaju oficijelne rodovnike kao SAO i učestvuju u daljoj proizvodnji, a neki od njih, dospevajuci na Zapad, formiraju tamo iskrivljenu sliku o rasi u celini. Treba li se čuditi tome, što strani eksperti, koji poznaju „azijata" samo po standardu i ovakim predstavnicima, koji su dovezeni iz „zemlje porekla" rase, neočekivano za znalce, nekada stave na izložbama, kao prve, pse, koji, u najboljem slučaju, mogu da pretenduju za ocenu „veoma dobro", a ponekad, opet, ih proglase kao netipične za rasu.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator
avatar

Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 45
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Uto Nov 01, 2011 3:02 pm

SAMPIONAT SVETA 2010-2011
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator
avatar

Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 45
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Uto Nov 01, 2011 3:06 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
volkodav1
Neznanac
Neznanac


Broj poruka : 2
Datum upisa : 17.11.2011

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Pet Nov 18, 2011 7:50 am

Pozdrav na topiku Srednjeazijski ovcar !
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator
avatar

Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 45
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Pet Nov 18, 2011 7:58 am

pozdrav i vama vidim daje postavljanje uspelo ako imate problem i nedozvolja vam da pretstavite vase pse za pocetak pretstavite ih ovde pacu ja da prebacim.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
volkodav1
Neznanac
Neznanac


Broj poruka : 2
Datum upisa : 17.11.2011

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Pet Nov 18, 2011 4:47 pm

ok..
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
meggy
Neznanac
Neznanac
avatar

Broj poruka : 5
Datum upisa : 15.02.2011

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Čet Dec 15, 2011 8:59 pm

srpske legende-zanimljiv tekst si postavio još da mi napišeš tko je autor tog teksta i tko ga je preveo i gdje mogu nabaviti taj isti tekst...znam puno pitanja a šta ćeš kad me zanima Embarassed
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator
avatar

Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 45
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Ned Dec 18, 2011 9:51 am

Stvarno nebih znao ko je autor teksta ja mislim da je sa nekog inostranog foruma.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
molos
Neznanac
Neznanac


Broj poruka : 1
Datum upisa : 12.07.2012

PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   Čet Jul 12, 2012 6:48 pm



Prave mede brundice Very Happy
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO   

Nazad na vrh Ići dole
 
SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» Poznati i slavni bez diplome srednje škole
» LEKTIRA - Za prvi razred gimnazije i srednje škole
» Kako zamišljate osobu iznad?
» Zoo svet
» Deca Talenti!!!

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: Kinologija :: FCI grupe :: FCI II-
Skoči na: