Šarplaninci Ivana Karana

Puno je stranica o i povodom šarplaninca ispisano po forumima. U moru postova kao da se zagubila ili je bila skrajnuta-gurnuta ustranu kao manje interesantna i bitna- ljubav prema šarcu i šarca prema vlasniku.Želio bih preneti deo mojih doživljaja s šarplanincima,koji možda drugima i neće biti tako interesantni kao meni tada (i ne stidim se reći i sada), ali će osobe koje u sebi imaju pozitivnu energiju u mojim postovima sigurno osetiti veliku iskrenu ljubav prema rasi koju držimo .
Preneću i svoje stare postove na koje su neki reagovali s simpatijama, a neki s omalovažavanjem (verovatno zbog nerazumevanja).

Prvog šarplaninca sam vidio daleke 1967.g. Komšija preko naše bašte trgovao je žitom i kukuruzom sa Šiptarima sa Kosova.I te godine su mu doneli odraslog šarplaninca.Bio je ogroman, velike glave, izuzetne dlake i strašno širok.Nemački ovčar od drugog komšije je nama deci izgledao kao štene prema njemu. Nas četvorica braće i naša "banda" stalno smo išli preko bašte da ga gledamo i da mu se divimo. Kad bi nas ugledao samo bi ustao i promumlao.A moj najmlađi brat je rekao da liči na medvede koje su Romi vodili po selu . Na pse nije reagovao, osim na nemačkog ovčara. Kada smo ga doveli do ograde šarplaninac Šari je poludeo, pokidao je lanac i pojurio za ovčarom.Ovaj je pobegao kroz ogradu našeg dvorišta, a Šari nije mogao da prođe ,toliko je bio širok. Posle je stari Konte (gazda) morao da ga veže lancem za bikove. A starije komšije iz ulice su nam pričali da je ovčar Šarija podsetio na vukove i da je zato tako reagovao.Nikada više nisam video tako širokog šarplaninca i takve boje - mrke ,kao medved.
Stari Konte je mislio da mi dolazimo u baštu da kredemo voće i prijavio je to našem ocu,a mi smo samo gledali šarplaninca. Otac je iskaišao Slobodana i mene (uz pridiku-jesmo sirotinja-ali lopovi nećete biti)...Kada je to video stari Konte i kada je čuo da se mi samo divimo Šariju bilo mu je toliko žao da nam je obećao pokloniti štene kada bude imao.
I održao je reč.
I tako je Buba došla u našu kuću.

Priča o Bubi
Ceo raspust te *67.g. igrali smo se sa Perinim ovčarom.Čak smo išli i na baru kod granice s njim ( Stanišić je 5 km od mađarske granice).Bio je ljubimac svih klinaca iz ćoška. A onda je krajem septembra stari Konte ispunio obećanje i doneo žensko štene šarplaninca. Doneo ju je u kutiji za cipele tako je bila mala. I nazvali smo je Buba.Nismo mi zaboravili ovčara. Ali Buba je bila posebna. U početku smo je čuvali da je babin mačak ne udavi. A bio je veliki, kao divlji.
Svi smo hranili Bubu. Kad nije bilo mleka Ferenc bi sam pomuzao kozu i dao štenetu da pije. A kad kokoška zakokodače to je bio znak da ce biti jaje za Bubu.Dobijala je i koricu hleba i kačamak. Samo mesa retko. Bilo je sirotinjsko vreme - kad bismo isli u ribu na baru nosili bismo za jelo hleb namazan mašću i paprikom ili poliven vodom i šećerom. I za decu nije bilo mesa.
Možda je Buba narasla velika jer su joj roditelji bili ogromni, a možda je rasla od naše ljubavi i igranja s nama po ceo dan.
Idućeg leta nismo mogli voditi na baru ni nju ni ovčara. Vojska je ukopavala tenkove i sekla svo drvece prema granici.Ni tada ni sada nije mi jasno zbog čega drvece (pa atar i sada izgleda kao da je iz filma "Dan posle"). :? A stariji su samo pričali o ratu.
Bašte na kraju ulice su bile pod vodom i tu smo se igrali.Buba nije smela u vodu, sve do dana kad je izbio požar na nekoliko kuća. Ona i ovčar su pobegli i skočili u kanal i nisu izlazili do uveče.
Narasla je krupnija i veća od Perinog nemackog ovcara.I bila je strašno snažna.Upregli bismo je u saonice i mogla je da vuče dva klinca (bili smo u četvrtom osnovne).A brat Dragan se više puta kladio sa klincima iz druge ulice da naša Buba može više povući od njihovih mešanaca mužjaka. I uvek bi dobio opkladu.
A u školi, klinci iz našeg ćoška nikad ne bi rekli- Karanova Buba- nego naša Buba.I nama braći to nije smetalo.
Naš otac je sledeće godine počeo graditi kuću u drugoj ulici.Nije bilo novca, poslovi su se otegli 3 godine.On je bio radnik,a majka domacica.Jedva su se snalazili i za nas.Za vakcine za pse možda su čuli, ali nisu mogli to Bubi da priušte.
Jedne zore čuli smo komešanje u kokošinjcu, kokodakanje i borbu. Otac je izašao i video Bubu kako kida lisicu.
Posle su lovci rekli da se pojavilo besnilo i da će Buba da pobesni.
Buba se počela skrivati u mraku štale i kad je izgubila volju da ide s nama, otac je pozvao veterinara i lovce, a nas je poslao na plac .
Kad smo se vratili Buba je već bila zakopana.
Posle mnogo godina, listajuci Ružićevu knjigu o šarplanincima na 78. strani, ugledao sam psa koji je bio isti Buba. I oživele su uspomene.I sad ponekad -i zbog Bube- pogledam tu knjigu.

Kad god otvorim Ružićevu knjigu pogledam ovu sliku jer me podseća na moju Bubu.

Zoro nije bio moj pas.A želeo sam da bude i uporno sam pokušavao da ga kupim.Priča o njemu dugo me je držala u specifičnom emotivnom stanju.
Priča o Zorou

Kada je prvi put izveden na izložbu , mislim 1991.g.fascinirao je većinu ljubitelja šarplaninaca.Bio je atraktivan, velik, snažan, negovan.Nikoga nije ostavio ravnodušnim- dok ga je većina hvalila, neki su sa strane pljuvali da je mešanac.U takvim raspravama ni tada ni sada ne učestvujem. Samo sam gospodji V. rekao da ima moj telefon i kada bude na prodaju da me nazove.
Zoro je pobeđivao, a V. me nije zvala.Drugi zaljubljenik je često dolazio u odgajivačnicu da mu se divi.
I jednog letnjeg dana Saša je Zoroa kupio i odvezao u Novi Sad.Sutradan je primetio da Zoro nije jeo niti pio vode. Pomislio je da je od puta psu bilo loše. Prekosutra isto.A onda se zabrinuo jer Zoro je samo gledao odsutno u daljinu i nije čak obraćao pažnju na lutalice koje su prolazile pored salaša.Drugari su mu rekli da se ne sekira i kad ogladni da će jesti. Posle par dana Zoro je dehidrirao i nije imao snage ni da ustane. Saša mu je špricom na silu u grlo nalivao vodu.Uskoro ni voda više nije mogla kroz grlo. Saša je počeo Zoroa nositi veterinaru na infuziju.Nekoliko dana je trajalo to mučenje i onda mu je veterinar rekao da tako veliki pas na infuziji ne može dugo da izdrži , da taj pas hoće da umre zbog tuge za gazdaricom i da se Saša pripremi za najgore.
I kao u priči, pored njegovog salaša prošao je stari čoban sa stadom i zatražio vode za ovce i za puline. Dok su pili vodu čoban je video Zoroa i upitao je Sašu šta je sa psom. I Saša mu je ispričao svoju muku.A čoban mu je rekao da pronađe kuju koja se tera i da je dovede kod Zoroa.Nagon za parenje je jak i jedino to može naterati psa da živne.
I bilo je tako. Saša ja u kafileriji pronašao kuju u teranju i doveo je na salaš i pustio pored Zoroa.Kad je osetio miris kuje u teranju Zoro je živnuo, teškom mukom ustao i počeo njuškati kuju, a zatim je je počeo piti vodu. I tako je bio spašen.
Zoro se dosta brzo oporavljao i već na jesensku izložbu u N.Sadu je izveden.
Pričao sam sa Sašom dok je Zoro sedeo i gledao odsutno u daljinu.U jednom momentu se zainteresovao, a dvadesetak metara iza nas, kroz gužvu dolazila je gospodja V.Kad je viknula -Zoko- šarplaninac je skočio, radostan, srećan, sa sjajem u očima.A zatim, kad mu se približila, okrenuo se od nje. Sva radost kao da je iščilela iz njega, nije više bilo sjaja u oku i neka tuga ga je obuzela.Setio se da ga je napustila. Kad je V. podigla ruku da ga pomiluje po glavi, on se povukao par koraka. A onda još jednom isto.V. je sa suzama u očima samo promucala-moj Zoko- i udaljila se.
Saša i ja smo se pogledali i upitao sam ga da li je sramota da muškarci u javnosti puste suzu.
Odgovorio je - ako je zbog šarplaninca-onda nije.
I tada se zarekao da više nikad neće kupiti odraslog šarplaninca.

PRIČA O REKSU
Osamdesetih godina svakog proleća u Sombor je dolazio neki čovek iz okoline Dragaša i u gajbama donosio štenad šarplaninca.Uvek su to bili kučići starosti 3-4 nedelje i jako brzo bi on to prodao. Poneki bi ispao i bože pomozi pas.1986.g. , jednog prolećnog dana šetao sam sa devojkom po glavnjaku u Somboru i birao šta da joj kupim za rodjendan.Muška maštovitost-lančić ili prsten . I naišli smo na tog čoveka i videli gomilu štenaca kako cvile.Moja devojka je kupila flašu mleka i donela štencima.Jedan mali sivi je razgurao ostale i počeo prvi da pije. I Ceca je odlučila šta joj treba za rodjendan. Naravno brzo joj je štene dosadilo i ja sam ga odneo na selo.Ćale i mama su se oduševili.Kući sam dolazio možda jednom mesečno a štene je postalo očev ljubimac.Nazvao ga je Reks.Bilo mi je zanimljivo gledati oca kako seče grane a Reks leži i ne sklanja pogled sa njega.A kad bi komad odletio dalje štene bi ustalo i donelo ga na gomilu.Ćale bi ga pomilovao i promrljao-djavle pametan li si.
Veterinar preko puta je rekao da u njemu ima vučje krvi -kratka siva dlaka, napola prelomljene uši, kose oči,jako duge noge itd..- i da pazim na jariće i da ga ne puštam na ulicu da ne napadne decu.
A ispalo je potpuno suprotno.
Reks bi se popeo na čardak i gledao decu kako idu u školu.Jednog dana ćale nije zatvorio otvor na čardaku. Deca su pozvala Reksa, on je skočio dole na ulicu (sa 3 metra visine)i s njima otišao put škole.S njima se oko podne i vratio. Deca su mi ispričala da ih je branio od pasa koji su ih napadali u Titovoj ulici.Manje bi lako uterao u dvorište, sa većima se borio dok deca ne bi odmakla a onda bi i on dojurio.
I tako svakog dana sledeće tri godine. Sva deca u školi su ga obožavala i na odmorima se s njim igrala.A onda su neki čudni likovi počeli da dovode pitove i slične pse u školsko dvorište i direktorica je nazvala mog starog i zamolila ga da više ne pušta Reksa.Verujte, deca su plakala.Ali dolazila su posle podne i vodila Reksa, tad su ga zvali Beli Reks, na jezero i tamo se s njim igrala.
Jednog letnjeg dana 90.g. ćale se teško razboleo i nije mogao da izadje iz sobe. Reks je ležao pred vratima stalno čekajući kad će ga videti.Nije jeo niti pio vode-pogledao bi porcije i okrenuo glavu.Posle 4-5 dana mama mi je javila da moram doći jer će Reks uginuti.
Brat i ja smo podigli ćaleta -jedva jer je bio ogroman čovek- i izneli ga na rukama iz sobe da ga Reks vidi. Trebalo je prisutvovati toj sceni.Takvu radost, skakanje, vrtenje, prevrtanje nikad nisam video. A kad ga je ćale pomazio Reks je odjurio do posude i napio se vode.A onda počeo da mokri-jer kao da ni to nije radio 5 dana.
Baba je često odlazila do štale i gledala blago ali bi rasejana zaboravila da zatvori vrata.A onda bi jarići i koze izašli i stradala bi loza i kivi.Jednom sam onako nervozan uzeo štap i zviznuo po kozama vičući da mi je dosta da svake godine ponovo sadim, a Reks iz donjeg dvorišta je dojurio-imao sam osećaj da će me napasti.Ali nije, samo je stao izmedju mene i koza, onda mi je prišao i počeo me bokom gurati od njih.Kad sam se udaljio on je poterao koze u štalu.
Dešavalo se posle toga da ga zateknem izmedju štale i kunićarnika kako sedi i neda jarićima i kozama da izadju, ali ih nikada nije dirao-pa ni kad su jarići njega lizali po njušci.
Šeki suncokretar je rekao da oni dole ponekad puste da vuk upari kerušu i da samo takvi psi mogu da se bore sa vukom.
Jednog dana Reks je počeo žestoko da laje i ćale je otišao u dvorište da vidi šta je. Reks ga je uhvatio za rukav i počeo vući. A onda otrčao do štale i skočio na vrata, pa opet do ćaleta pa dole na vrata.I ćale je otvorio štalu i video da je jedno jare propalo kroz jasle i da se guši. Izvukao ga je i povratio polivajući ga vodom i masirajući.A onda je sav ponosan otišao u kuću i rekao mami-moj Reks je spasio tvoje jare.
Isto se uskoro dogodilo sa kozom.
Posle godinu dana u kuću su došli i urbani šarplaninci -mužjak i ženka. Beli Reks i veliki Reks su se sprijateljili .A kad se Atina počela terati puklo je prijateljstvo-došlo je do tuče.Veliki Reks je bio jači i izvornjak se povukao u kućicu.Kad bi promolio glavu Veliki bi dojurio i ponovo frka. Čak je jeo i pio u kućici jer nije smeo da izadje. A onda jarići su ponovo izasli i Veliki ih je poterao u štalu.Misleći da ih Veliki napada Beli Reks je pojurio i skočio za vrat Velikom Reksu i jedva sam ih razdvojio.Beli Reks je opet izvukao deblji kraj-bio je sav krvav I tada sam shvatio kakvi su ovčarski psi-nije smeo zbog kuje u teranju da izadje-ali zbog odbrane stada se žrtvovao.
I u desetoj godini je bio vitalan.Ljudi su govorili da ima možda pet godina.
Jednog dana majka me je pozvala na posao i plačući rekla da Reksu nije dobro i da krvavo povraća.Dok sam stigao iz Sombora već je bio mrtav.Pera veterinar je inistirao da ga secira.Možda bih bio tvrdji i ne bih zaplakao da on nije plakao. Rekao mi je da mu je neko bacio otrovan komad mesa.
Reks nije imao papire.I bio je ružan izvorni šarplaninac -kako su neki ljudi rekli mom ćaletu.Ali bio je divan pas-kako je moj ćale odgovorio njima.
I opet bih voleo da jedan takav bude u dvorištu.

PRIČA O BELOM
najvećem i najlepšem belom šarplanincu kojeg sam video
Često smi mi braća kao klinci išli na plac pomagati ćaći koji je zidao kuću. Komšija preko puta je držao kafanu i kada bismo skupili dovoljno para otišli bismo na Coctu. I kroz prozor smo u dvorištu mogli videti 2 prelepa nemačka ovčara koje je vlasnik stari Ivan dobio od sina koji je živeo u Nemačkoj a bili su dresirani za napad i odbranu.
Ivanov sin Mladen kad je došao na prvo odsustvo iz JNA, poveo je do centra ovčare.Tamo ga je napao ludi Jarmaz sekirom. I nastala je bežanija.Ovčari su umesto da napadnu prvi pobegli a Mladen za njima.Kad je stari Ivan čuo šta se desilo gadljivo je pogledao ovčare i rekao da "ovo" neće dugo biti kod njega.MLaden je služio vojsku u Prizrenu , a pošto je bio veterinar često su ga slali da leči ovce po Šari.I u znak zahvalnosti na poklon je od čobana dobio štene belog šarplaninca.
Kad ga je doneo kući starom Ivanu se štene odmah dopalo i rekao je "ovo će biti moj pas".
Beli je brzo rastao i za par meseci je u visini prestigao ovčare.Igranje su zamenile čarke u kojima je tada Beli lošije prolazio, ali nije odustajao.
Posle godinu dana dana Ivan je prodao ovčare-jer ih je Beli maltretirao.
A Belog je obožavao, a i Beli njega.Ljudi su govorili da su se našli i da Ivan voli samo psa a i da pas voli samo njega,.
Stari Ivan je bio nabusit, osoran, grub sa ljudima u komšiluku a i sa gostima...Sećam se jedne scene u kafani.Ivan je stalno sedeo pored prozora i gledao Belog u dvorištu i neki gost je prošaptao "gledaj matoru budalu-po ceo dan gleda u kerusinu" a ovaj mu je odbrusio-"budaletino pijana, šta ti znaš.Pa ja kad ujutro pogledam Belog duša mi je celi dan puna".
Uskoro je otišao u penziju i zatvorio kafanu.
Ako je vreme dozvoljavalo po celi dan je sedeo u dvorištu a Beli kraj njega. Kad bi neko ušao u dvorište Beli nije reagovao. Ali kad bi krenuo napolje-Beli bi ustao i stao ispred vrata i sklanjao se samo na komandu Ivana ili tete Mare.
Jedno jutro milicijska kola su stala ispred kuće i dva milicionera su ušla kod Ivana.U dvorištu je stajao lopov sa dve šunke u rukama, ukočen i modar od straha a ispred njega iskežen, ogroman i opasan Beli, koji ga nije napao-već samo sprečavao da pobegne.
Tad je imao 2 godine, bio je veći od komšijskih kuvasa i bernardinaca.
Jednog vikenda Mladen ga je poveo u šetnju.Ušli su u baštu hotela i tada je ludi Jaramaz otkinuo nogu od stola i napao Mladena.Beli je bez komande skočio i oborio ludaka na pod i Jaramaza je spasilo to što je imao radničku bundu na sebi (iako je bilo leto - to je nosio kad bi ga pustili iz ludare).
A kad je to čuo, stari Ivan je samo probrundao "To je moj Beli".
Ni tada ga nije pomilovao.
A moja majka (koja je obožavala životinje) je rekla teta Mari da nikad nije videla da se čovek i pas toliko vole." Vole a nikad ga nije ni nahranio ni pomazio" odgovorila je Mara." E moja Mare, da ga Ivan jednom pomiluje, Belome bi srce puklo od dragosti"-odgovorila je moja mama.
Godinama su od proleća do jeseni sedeli na ulici ispred kuće i gledali prolaznike: stari, sedi, ogromni Ivan i ogromni, moćni, beli šarplaninac Beli.
I jednog leta, sedeo sam na ulici u hladu i spremao ispite, kad su žene rekle da će "djava odnit Ivana".Teško se razboleo i pao u krevet. Samo je tražio da mu svako jutro puste na vrata od sobe Belog-da mu duša mine.
A Beli je prestao da jede.
Posle par dana nije hteo ni vode da pije.Jedne noći je počeo zavijati.A komšinica je rekla da Beli nešto sluti i da Ivan neće dugo.
Tri dana posle toga Ivan je umro.Beloga su zatvorili u štalu da bi ljudi mogli dolaziti u kuću.
Kad je pogrebna povorka krenula iz kuće, Beli je počeo arlaukati, skakati na vrata od štale i zavijati.
Bilo ga je strašno slušati.Mnogi u povorci su zaplakali:neki zbog pokojnog Ivana, neki zbog pleh muzike a mi mladjarija (malo je nezgodno reći) zbog Belog.
Prekosutra je razvalio vrata od štale i preskočio kapiju visoki preko 2 metra i sav uzneveren, krvav od povreda zadobijenih od razvaljivanja vrata od štale, vrtio se po ulici a onda odjurio putem kojim je pre dva dana išla pogrebna povorka.
Mladen ga je našao na groblju ( na suprotnoj strani sela, udaljenom skoro 2 km od kuće) kako razbacuje vence i raskopava grob mrtvog gazde.
Izvukao je kaiš iz pantlona i na silu ga odvukao do kola i odvezao kući. Od mene je pozajmio lanac i zavezao Belog.
Sutradan je Beli prekinuo lanac, ponovo preskočio kapiju i odjurio na groblje. Mladen ga je ponovo našao kako raskopava grob, sav krvav i blatnjav jer je počela kiša.
Kad ga je Mladen počeo vući-Beli sad već lud od bola za mrtvim gazdom, od gladi i žedji-je počeo režati. I Mladen je napravio grešku i udario ga.
Beli je napao. Mladena su odbranili lopatama grobari koji su u blizini kopali.
Oni su i pozvali lovce....
Svima u komšiluku je bilo žao.
A klinac preko puta je kroz suze pitao Mladena" čiko zašto si Belog...?", a Mladen sav slomljen zbog smrti oca i zbog dogadjaja sa Belim, ga je pomilovao po glavi i rekao " e mali, posle ovoga nikada više čiko neće imati šarplaninca".

Vrlo dirljive price i pokazuju kakvog je karaktera nekad bio ovaj pas, a ne kao sada samo sto ne počnu mjaukati.

Priča o Reksu SU Ringa

Od 1986.godine počeo sam intenzivno pratiti izložbe pasa-naravno najviše zbog šaraca.Išao sam na skoro sve izložbe po Vojvodini i na CACIB Beograd.Nije mi bilo teško promeniti i 3 autobusa da bih stigao u Zrenjanin na CAC na jesensku izložbu po onom kijametu.Obilazio sam i odgajivače po Vojvodini.
I odlučio sam kupiti štene, a 89.g. u Zovu sam pročitao reklamu da se u Subotici prodaju štenad iz kombinacije Dingo Ben i Koni od Ljubomira.Otišao sam kod Robija i vidio lepu, negovanu štenad i dve kuje Koni i Bebu od Pocerine.I sad mi je žao što i od Bebe nisam kasnije kupio štene.
Uzeo sam muško štene (iako mi je Neša Orešanin-koji tada nije imao štenad-preporučio da kao početnik uzmem ženkicu).
Tada sam stanovao u Somboru, štene je bilo kod roditelja moje tadašnje devojke.Raslo je brzo, negovano sa puno ljubavi.Šetali smo ga svaki drugi dan do centra grada i bio je socijalizovan, ali bi uvek stao izmedju nas i njemu nepoznate osobe s kojom pričamo-zauzimajući neku zaštitničku pozu.
Na leto smo imali pripreme u Pionirskom kampu u Bačkom Monoštoru i poveo sam i Reksa. Deca karatisti su ga obožavali i igrali se s njim nakon treniga.Kamp je bio usred šume u kojoj je bilo oko 5000 grla krupne divljači-jelena i divljih svinja. Jedne noći je počeo lajati i kopati ispod kamp kućice i kad sam izašao vidio sam lisicu koju je sterao u rupu.Da ne bi odlutao u šumu-vezao sam ga. Pred zoru je opet počeo urlati i kad sam izašao vidio sam krdo divljih svinja na livadi usred kampa. Oterali smo ih. Sutradan nije lajao -a zatekli smo krdo od pedesetak jelana na livadi.Krdo je svake noći dolazilo a on nikad na njih nije zalajao-što nam je svima bilo vrlo interesantno.
Na žalost krpelja je bilo previše, i Reks se razbolio ali srećom dan pre odlaska sa priprema. Nakon intervencije veterinara-brzo se oporavio.Tu sam naučio lekciju da nikakva ogrlica i prskanje psa u šumi ne pomažu protiv krpelja i više nikad svog psa ne bih odveo u šumu.
Na jesen je Reks bio visok, snažan mlad mužjak i nepoznatima je ulivao strahopoštovanje.
I u jednoj šetnji centrom Sombora primetio sam da neki likovi (specifične fizionomije i omanji rastom) Ceci nešto dobacuju dok je izlazila iz robne kuće. Nisam reagovao, ali kad smo se zajedno vraćali -oni su opet dobacivali (nisam razumio šta-ali se može pretpostaviti ).Prišao sam im i rekao da ne dobacuju devojci-pogoto kad sa ja s njom.Nešto su prkeljali pa sam ih poslao u...
I sutradan kad smo se vraćali njenoj kući primetio sam da nas prate i da u rukama imaju novine savijene u rolnu ( a šta je u rolni sam pretpostavio). Uglavnom kad smo išli trotoarom oni su isto, kad smo prešli na kolovoz oni isto, a Reks je odjedanput počeo da se okreće i da reži ka njima.Rekao sam Ceci da izuje štikle i trči kući a ja ću "popričati" s njima. Bilo me je blam da ispadne da je karate trener ustuknuo pred njima četvoricom ( a pre par godina u Beogradu sam imao uspešan "bliski susret" sa sličnom ekipom).I nastala je jurnjava. Ceca trči na jednu stranu, ja sam skinuo povodac sa Reksa i jurnuli smo na njih, a oni su "hrabro" pobacali rolne i počeli bežati...Verujem da su se više uplašili Reksa nego mene . Pozvao sam Reksa a "ekipa" se sakrila u dvorište neke stare kuće.I da, u rolnama smo našli pajsere.
A 91-5 .g.počele su i u Stanišiću da se dešavaju čudne stvari (pucnjava, telefoniranje, pretnje, isterivanja) i Reksa sam odneo roditeljima da ih sa Belim Reksom i kasnije Atinom Vujanskom čuva.
Psi nisu puno lajali, a po vrsti laveža znalo se da li je neko ispred kuće, sa strane kuće, u bašti, da li je mačka u dvorištu itd..
Oni su bili stalno pušteni u srednjem dvorištu.
Ja sam na selo odlazio jednom mesečno i nisam volio ni prespavati.No jedne večeri su baš učestali telefonski pozivi sa specifičnim porukama i kad mi je "puklo" rekao sam da dodju i da ih čekamo.
I pred zoru se čula iz dvorišta orljava cigala koje se ruše i urlanje naših šaraca. Onako u pidžamama mi braća smo izjurili u dvorište i videli kako psi pokušavaju da skoče preko zida a nekoliko "štosova" cigala je bilo srušeno.Kad smo otvorili kapiju psi su jurnuli a na sledećem ćošku u auto su uleteli likovi i odjurili.
Kad već policija nije radila svoj posao-šarci su odradili.
Nakon toga sam na selo odlazio svakog vikenda. Kad bi me vidio Reks bi mokrio od sreće. A volio sam ga malo "pomučiti" pa bih stavio ruke u džepove, a on sedne pored mene i njuškom gura li gura moju ruku-da ga pomilujem. A kad to učinim jurio bi u krug po par minuta od sreće.
Došlo je i vreme parenja Atine. Ranije sam se dogovorio sa Neškovićem-no Dik je uginuo. Dogovorio sam se i sa Pecom-no Kralj je uginuo. I nazvao sam Pecu da uparim sa Jogijem-a ovaj je rekao može, samo da mu ne "uvračkam" i za Jogija.
Morao sam vezati i belog Reksa i Reksa i krenuo sam za Smederevo. Reks je skakao i zavijao-imao sam osećaj da sam ga čuo do kraja sela.
Uveče sam se vratio i bilo mi je čudno da se Reks ne čuje. i mati mi je rekla da je nakon našeg odlaska Reksa zavijao nekoliko minuta i onda se srušio. Pozvala je Peru veterinara, on ga je secirao i rekao da mu je srce puklo.
Zbog Atine.
Nikad nisam prežalio što to prvo Atinino parenje nije bilo sa Reksom.

Jul 1990.g.na pripremama u Bačkom Monoštoru.
Reks SU Ringa oko 8 meseci star.

Rex SU Ringa,odličan (5) na izložbi u Somboru kod Ljube Kekanovića.
Na slici star 3 godine.

Priča o Atini Vujanski

Tri godine nakon nabavke Reksa SU Ringa, pročitanih svih knjiga o psima do kojih sam mogao doći, obilaska izložbi skoro svih uzgajivačnica u Vojvodini i jako puno pasa po salašima- odlučio sam kupiti i ženku i baviti se uzgojem šaraca.
U jednom razgovoru Obrad mi je rekao da će uskoro imati štenad i da ga nazovem za mesec-dva. Tako sam i učinio, imao je jedno žensko štene, i pitao sam ga od čega je –da ne bi bilo u srodstvu sa Reksom. Rekao je od (meni nepoznatih) Fausta i Zelje.
Otišao sam u Prislonicu, Vesna je bila kući i rekla da će Obrad stići za par minuta iz prodavnice. Da ne bismo samo uprazno sedeli zamolio sam je da mi pokaže pse. I pokazala je dve mlade, snažne, moćne, odlakane kuje i jednu staru, slabijeg kostura, pretamnu, slabo odlakanu.Pitala me je kako mi se svidjaju i ja sam joj iskreno rekao da mi se ove dve mlade svidjaju a matora ne. Rekla je da su mlade Zita i Zelja, a stara Areta. Zelja-pa Obrad je rekao da je štene od Zelje a ona nema vidljive sise, a matoroj „vise do zemlje“-začudio sam se.
Ona je prevrnula očima i rekla da je opet Obrad nešto petljao, štene je od Minora i Arete, celo leglo (10 štenadi) je bilo bolesno od korona virusa i uginulo osim Atine,da je ona jako sitna za starost 7 nedelja, ali će mi je pokazati.
Štene mi je bilo lepo, tamno, čupavo, stavili smo je u kutiju za cipele i odneo sam je za Stanišić.
Brigu o štenetu je preuzeo moj otac, koji je pazio mesec-dva da se mačak ne dočepa Atine (ona je bila jako sitna) a on velik i opasan.
Redovno sam je merio kad dodjem u Stanišić (pantljikom) da vidim koliko raste i sa 6 meseci je bila visoka 63 cm i teška 36 kg.
Vrlo često je imala upala krajnika-a veterinar Barak bi –kao brica-brijao noguda lakše nadje venu i davao injekcije intravenozno.Tako obrijana je izvedena na CACIB Beograd 1993.godine na kojem je bilo 126 šaraca –od toga 39 mladih kuja-i jako se dopala Tiboru Šehteru i pobedila u svom razredu.
Na toj izložbi sam dogovarao buduća parenja :Neškovićevim Dikom i Pecinim Kraljem.
Nažalost uginuli su pa sam otišao za Smederevo i upario sa Jogijem od Pece.
Drugo leglo je bilo sa Golfom od Vuka, treće sa Dariom od Drndarskog, četvrto i peto sa Dizidorom od Ljubomira, šesto sa jednim mladim psom Zlatka Perakovića.
Štenad od Darija i Džina sa podelio salašarima, iz ostalih legala je bilo interesantnih šaraca.
Izveo sam je na specijalku –državni šampionat u Smederevskoj Palanci 1998.godine-ukupno 156 šaraca, u njenom razredu 12 zrelih ženki. Bila je pobednica razreda i najlepša ženka šampionata.
Atina je bila lepa kuja, plemenita,suve glave, izrazito tamnih sluzokoža, tamno kestenjastog oka, dubokih nešto užih grudi, ravnih tvrdih ledja, lepe tamno sive dlake, odličnog karaktera. Ostavila je traga u uzgoju, njeni potomci (čak treća-četvrta generacija) se lako prepoznaju, uspešni su na izložbama i često ih vidite na forumima.
Sa 7 godina je imala zadnje leglo, nakon toga je bila ljubimac.Bratova deca su je redovno šetala, ona se rado s njima igrala, a kad bih došao u Stanišić seo bih u dvorište, ona bi naslonila glavu meni na nogu i samo duboko uzdisala dok bih je milovao.
Pametnijeg psa nisam imao. Pričao sam jednom poznaniku koji se bavio obukom službenih pasa da sam Atinu naučio: stoj, sedi,uz nogu, lezi sa 5-6 ponavljanja-što je njemu bilo neverovatno.
Odgajivačnica mi je bila prolazna –ko željeznička stanica-ali Atina je imala posebno mesto i ni za velike novce je nisam hteo dati (nudjeno mi je 3000 maraka i odbio sam).
U dvanaestoj godini još uvek je bila lepa, ona njena tamna dlaka se presijavala.
No pred kraj leta počele su joj se otvarati rane po telu. Muve su upljuvale gnojne rane i crvi su je grizli. Svaki dan sam je nosio u Sombor kod veterinara na terapiju-ječala bi od bola kad je čistio rane, no bilo je sve gore i gore i patila je sve više i više. Kad nije mogla ustati na rukama bih je unosio u ambulantu. I nakon 3 nedelje mučenja veterinar je rekao da je za kuju najbolje uspavati je da se ne muči.Kopnila je sve više i na kraju sam pristao.Veterinar je rekao da joj glavu okrenem ka sebi, jer on ne može da je gleda u oči dok to radi. A ja sam bio osetljiviji od njega. Tu scenu nikad neću izbrisati iz sećanja.Baraku i meni idu suze, Atina me gleda onim lepim pametnim pogledom i kad je lek počeo delovati kao da sam u njenim očima video neko olakšanje.
Kad je sve bilo gotovo veterinar je rekao:sad sam uspavao nečijeg ljubimca-i nikad više.

Specijalka u Rumi 1993.godine, april-maj , sudija Peca Gvozdenović,
Atina I u svom razredu (9-12 meseci).

Atina Vujanska, okoćena 1992.godine, Faust+Zelja....
Tačno poreklo: Minor+Areta od MIV...
Izvedena na 6 izložbi i uvek bila pobednica svog razreda.
Na CACIB Beograd 1993.godine bilo okupno 126 šarplaninaca, a u razredu mladih ženki 39.
Atina PRM :wink:
NI na jednoj izložbi do sada nije u tom razredu bilo toliko pasa.

Slike su skenerine iz Zova-pa je kvalitet lošiji.

Prvo Atinino leglo. Otac štenadi int.CH Jogi od Pece. Štenad stara 6 nedelja.Početak februara 1994.g. izneo sam ih malo na sunce...temp. iznad nule.
Štene ovamo okrenuto je Ajaks. Bio je kod Saše Petronića iz Sombora , mladi i mislim i zreli šampion. Otac Cezara Ravangradskog (sa jednom kujom poreklom od zatvorskih pasa iz Sr.Mitrovice).

Brik od MIV na izložbi u Subotici 1998.g.

Aba od kuće Karan , 2002.g. (Ben-Bak i Dona-Palja), kujica stara 6 meseci, vl. Grubanov Dejan, Martonoš
Dona-Palja je bila poluizvorna kučka (otac urbani majka izvorna sa Kosova)-te je preko nje Aba povukla na izvornjake.

Ovde stara 7 meseci, mužjak je oko 3 godine.

Astor od kuće Karan 2002.g. (Ben-Bak i Dona-Palja),brat iz legla Abe od kuće Karan, vl. Šeljko Kekezović, Sombor, pas na slici ima 6 godina...

Tarzan od kuće Karan, otac Ark-Roki (sin Rokija Resteličkog), majka Lana (poreklo od Tarzana Saitovog)...vl. Vuković Stevan

Fifa od kuće Karan ( Brik II Vujanski+Volga od Drndarskog)

Malena-Mrvica od kuće Karan
Linija Muse Karabega