PrijemTražiRegistruj sePristupi

Share | 
 

 ISTINITE PRICE O PSIMA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 5:52 pm

OVDE CU POCETI SA PRICAMA ISTINITIM PRVO O SARPLANINCIMA POSTO JE MOJA OMILJENA RASA A NADAM SE DA CETE I VI FORUMASI POSTAVITI ISTO NEKU LEPU PRICU O PSIMA.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 5:54 pm

Šarplaninac Vigor

Malo dvorište, opasano visokom betonskom ogradom, prekriveno je snegom. Pored stare kuće, vijuga bela, uska staza do trošne kućice za pse. Ispred nje, polupokriven snežnim pahuljicama, vezan oko vrata debelim lancem, leži šarplaninac Vigor. Veliko, snažno telo prekriveno je gustom, dugom dlakom, bademaste pametne oči posmatraju nestašnu igru čarobnih belih plesačica. Tišinu zimskog dana tek ponekad remeti udaljeni zvuk motora automobila koji prolaze. Vigor je utonuo u sećanja…

Dečiji smeh ispunjavao je vazduh, dečak je pokušavao da mu se popne na leđa, dok ga je malena devojčica milovala po glavi. U jednom trenutku, svo troje se našlo na zemlji. Deca su se smejala i grlila ga. Uživao je. Ta mala nespretna bića, prirasla su mu srcu. Ponosno je nosio venac od cveća kojim ga je devojčica okitila i trudio se da mu ne padne sa glave dok je donosio malu crvenu loptu dečaku, koji je jedva čekao da je ponovo baci što dalje svojim nejakim ručicama…

Šetali su. Dečak sada malo veći, sa njegove leve, a devojčica sva važna u novoj haljinici sa njegove desne strane. Otišli su sve do široke poljane, kojom se njihova ulica završavala. Osetio je miris drugih pasa i krenuo da se vraća, deca ga nisu poslušala, nastavila su da veselo trčkaraju po svežoj zelenoj travi. Sa svih strana prema njima su besno lajući, pojurili psi. Bile su to lutalice, gladne, opakih iskeženih zuba. Deca su stala, zamrzla se u mestu od straha, njihove oči su se uplašeno raširile gledajući pobesnelu gomilu. Nije zastao ni za tren, jurnuo je neustrašivo u susret opasnosti koja je pretila. Krajičkom oka spazio je krupnog crnog psa, njihovog vođu. Munjevito je skočio, oborio ga i zubima kidisao na njegov vrat. Ostali psi su zastali, prestali da obraćaju pažnju na decu i napravili krug oko dva psa koja su se borila. Besni lavež i histerično režanje ispunili su vazduh. Deca su trgnuvši se, zaboravila na strah i plačući ga dozivala. Njegov protivnik bio je pas u punoj snazi, žilav i lukav borac, iskušan u mnogim borbama. Dečiji plač dao mu je snage, nije osećao otrovne ujede, koji su trebali da ga nateraju da pusti vrat svoga protivnika. Njegovi zubi nemilosrdno su nastavili put kroz kožu. Krv je linula, crni pas se nije predavao, besomučno je pokušavao da ga ugrize. Znao je da ovaj protivnik neće da se pokori. Sledećeg sekunda, sve je bilo gotovo. Crni pas je klonuo na zemlju, bespomoćnog, slomljenog tela. Ostali psi su ućutali i nemo gledali kako se Vigor udaljava sa decom, koja su ga grlila…

Deca već velika, pozdravljaju se sa njim. Devojčica ga grli i plače, njena kosa ga golica, dok se on veselo umiljava oko nje. Dečak sada već ozbiljan nije plakao, mada je čudno krivio lice, dok ga je posmatrao i mahao mu kroz prozor bučne mašine, koja ih je odvela daleko. Tada nije znao da ih više neće videti. Svaki dan čekao je uzalud se nadajući da će čuti njihove poznate glasove i veseo smeh. Vreme je prolazilo, tuga se uselila u njegovo srce. Ništa više nije bilo zabavno, nije jurio ni dosadne komšijske mačke, samo bi ponekada zarežao na njih, tek onako reda radi…

Svakog dana, hranu i vodu donosio mu je jedan starac. Verovatno je bio u nekoj vezi sa decom, jer je ulazio u kuću, šetao oko nje gledajući je zamišljeno, zatim je brižljivo zaključavao drvena vrata, pomazio bi ga po glavi i sitnim umornim koracima nestajao u ogromnoj dvorišnoj kapiji. Starac mu je davno već stavio debeo lanac oko vrata, koji ga je gušio kao omča, kad god je pokušavao da ode dalje od svoje kućice. Kako je vreme prolazilo, navikao se na njega i njegovo dosadno zveckanje pri svakom pokretu. Nije mu više bilo važno šta se dešava sa njim…

Iz sećanja ga je trgnuo uzvik: – Gledaj koliki je! Mora da je opasan!

Podigao je glavu i ugledao grupu starijih dečaka koji su se popeli na ogradu i gledali u dvorište.

- Ma on je mrcina, vidiš da se ne pomera, glupi pas! – najkrupniji momak uzeo je kamenje i počeo da ga gađa – Glupane, pokreni se da vidimo koliko si opasan!

Prvi kamen pogodio je Vigora u sapi. On nije reagovao. Drugi ga je pogodio u glavu. Tada je skočio i zarežao. – Kakva su ovo deca, što me ne ostave na miru?! – pomislio je.

Dečaci su se oduševili – Vidi kako je sada opasan, vidi mu oči, vidi rep!

Klipan je nastavio da ga gađa. Vigor se posle par udaraca povukao u svoju kućicu.

- Ma to je obična džukela, kukavica, idemo! Otišli su uz podrugljive uzvike i smeh. Vigor se vratio svom sanjarenju.

Prošlo je par dana. Klipan ga nije ostavljao na miru. Svaki dan ,dolazio je do Vigorovog dvorišta, popeo bi se na ogradu i gađao ga.

Bilo je podne, sunce se stidljivo probijalo između snežnih oblaka, u malenom gradu, ulice su još uvek pune ljudi, svako ide za svojim poslom. Klipanu je bilo dosadno, pobegao je iz škole i besciljno lutao ulicama. Tada se setio svoje omiljene zabave i rešio da poseti Vigora. Uzeo je poveći kamen i svom snagom ga je bacio prema psu. Vigor je munjevito reagovao. Skočio je u stranu, izbegao udarac pokidavši lanac jednim strahovitim zamahom i potrčao prema klipanu. Iznenađen i prestrašen, klipan je skočio sa ograde na ulicu i počeo da beži.

Ljudi su dugo prepričavali ono što su videli toga dana.

Jednim lakim, veličanstvenim skokom, Vigor je preleteo visoku ogradu i pojurio klipana. Trebalo mu je samo par sekundi da ga stigne. Videti Vigora u tom trenutku bio je stravičan prizor. Mišići kao od čelika nazirali su se ispod gustog krzna, čeljusti razjapljene, a ogromni beli zubi preteće iskeženi. Skočio je na krupnog bahatog momka, bez napora ga oborio na zemlju i spustio glavu prema njegovom vratu. Svi su zaustavili dah. U očima posmatrača, vreme je postalo usporeno i gusto kao testo. Niko nije stigao da reaguje, ljudima se činilo da ih noge ne slušaju, samo su stajali i bespomoćno posmatrali prizor koji im se odvija pred očima. Klipan se zaledio od straha, bez kapi krvi na bledom licu, nepomično je ležao, prepustivši se svojoj sudbini. Još samo sekund i ogromni zubi skopiće se oko njegovog vrata. Sekund je trajao večnost. Vigorove plamteće oči gledale su pravo u plašljive oči beživotnog crva, koji je bespomoćno ležao pod njegovim nogama, prepušten njemu na milost i nemilost. Vigor je podigao glavu, još jednom pogledao klipana, prezivo frknuo i otišao. Niko iz gradića nikada više nije čuo ništa o njemu.

Toga dana mnogi su videli i nikada nisu zaboravili lekciju, pa ni sam klipan, jedan šarplaninac je pokazao da je veći čovek od čoveka.

&

Vigor veselo podiže glavu i krenu u susret malim čupavim lopticama, koje su se na svojim nespretnim nožicama uz glasan lavež, približavale. Iza njih ponosno je stupala njihova majka, šarplaninka Vida. Pogledom punim ljubavi milovao je svoju porodicu
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 5:55 pm


Šarplaninac Džeki

Šarplaninac Džeki rođen je na planini, stara kamena kuća, livade i šumarci bili su njegov dom. Bio je veći i snažniji od svojih sestara i braće iz legla.
Nemirno i radoznalo štene, koje je svojom njuškicom moralo sve da istraži i upozna se sa svima, sa kokoškama, koje su nesmetano lutale, sa kravama koje su ga radoznalo posmatrale, sa jarićima i kozama, odraslim psima.
Bilo je leto kada je upoznao nju , devojčicu nemirne kose i nemirnog duha, od prvog trenutka pa do kraja svog života, pripadao je samo njoj. Bili su nerazdvojni, svaki dan lutali beskrajnim livadama, šunjali se ispod senki stoletnog drveća, pratio je i čuvao dok je brala pečurke, rasli su zajedno, zajedno upadali u nevolje , bili tvrdoglavi, durili se, mirili se..
Sneg je padao danima, sve je bilo prekriveno dubokim belim pokrivačem, koji je škripao pod nogama.Džeki i njegova drugarica, šunjali su se i pratili tragove grupe lovaca . Trag je vodio do tajanstvene, mračne sume, kroz koju je jedva prodiralo bledo jutarnje svetlo. Džeki je bio uznemiren, osećao je opasnost, ali devojčica je tvrdoglavo nastavljala da prati tragove koji su vodili sve dublje u šumu. Njegov opominjući lavež nije je odvratio od njenog plana. Odjednom, osetila je kako tlo pod njenim nogama nestaje, padala je. Zbunjena i dobro ugruvana videla je da je upala u duboku rupu iz koje nije mogla da izađe. Džekijeva zabrinuta glava i lavež dali su joj snage da ne paniči i da suzbije strah koji je počeo da je obuzima. Šuma joj se činila jos mračnija, a srce je počelo da joj se ledi kada je čula iz daljine zavijanje vukova. Odjednom, šuštanje i buka, a Džekija nigde na vidiku, činilo joj se da prolaze sati , dok nije čula poznati duboki uzdah i videla dragu glavu kako se naginje prema njoj. Zubima je vukao debelu i dugačku granu, sirovu i jaku, koju je nevreme prethodnih dana verovatno polomilo. Glavom je gurao kraj grane sve dok ona nije svojim debljim delom završila u rupi. Lavež ohrabrenja i devojčica se uprkos tome što je noga mnogo bolela, spretno uzverala uz granu i izašla iz rupe, presrećna grleći svog vernog prijatelja.
Zabrinut pogled Džekijevih očiju i kratak opominjući lavež , ovog puta su bili dovoljni da ga posluša i zajedno sa njim se polako vrati kući.
Godine su prolazile, Džekiju su najdraža bila leta i zime, iako je porastao u velikog ponosnog psa od koga su mnogi zazirali, a ostali psi se bojali ili ga poštovali, tada je njegova drugarica dolazila i on je tada uvek bio onaj nestaško, srećan, jer su zajedno. Na zvuk njenog glasa zatrčao bi se mašući repom i iskeženim zubima , slika koja bi kod drugih izazvala jezu, a kod devojčice samo neizmernu sreću, dok bi naslanjao šape i glavu na njena ramena.
Jednog leta nije se pojavila, prošla je i zima nje nije bilo. Džeki je stario, posmatrao štence koji su rasli, učio ih ponašanju i hrabrosti, ali one živosti u njegovim očima više nije bilo. Ponovo su preletele godine, Džeki je bio starac, bio je bolestan, ali žudnja u njegovom srcu, nije mu dozvoljavala da ode.
Letnja vrućina i dosadno zujanje insekata, Džeki je dremao ispod hlada ogromnog hrasta, u jednom trenutku učinilo mu se da sa staze čuje voljeni glas, pridigao se na svojim staračkim nogama i načuljio uši:“ Da, sluh ga nije prevario. Da, to je ona, njen glas “ , a blagi povetarac doneo mi je njen poznati miris, ona se promenila, za njega je bila uvek ista.
Osećajući ogromnu snagu, potrčao je prema njoj, njegov moćni rep zaparao je vazduh još jednom, skočio je u njen zagrljaj ispunjen beskrajnom srećom i ljubavlju, zalajao da je pozdravi i poslednjim bljeskom svojih pametnih očiju pokaze svoju ljubav. Zvezde u njegovim očima su se ugasile….
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 5:56 pm


Šarplaninac Murdža

Nikada neću zaboraviti …

Jutro, a sunce već počelo da prži i obasjava kamene kućice rasute oko puta. Narod u jutarnjoj kupovini u prodavnici u centru sela, ćaskaju, neko ispija sok, neko pivo ispred prodavnice, bake tračare, momci zadirkuju devojke.

Odjednom, veseo žamor prekinut je histeričnim lajanjem, koje je dopiralo iz svih pravaca. Narod se uzmuvao, niko ne zna šta se dešava. U neko doba lavež sve glasniji, a na putu koji se spušta u selo dve siluete. Stari deda Stefa i njegov Murdža. Rešio deda da siđe do sela po namirnice i poveo svog vernog prijatelja Murdžu da mu pravi društvo.

Kakav je Murdža šarplaninac! Narod ućutao i gleda veličanstveni prizor. Sunce bije u Murdžina leđa, on stupa dostojanstveno, visoko podignute glave i raskošnog repa, dlaka mu sija, kao da je delić sunca u njoj, a njegove oči, pogled pametan, prodoran i plemenit, čini ti se da će sada progovoriti.

Na sigurnoj udaljenosti prate ih seoski psi i besomučno laju, najglasniji su oni najmanji. Murdža se i ne osvrće na njih, već ponosno ide svojim putem. U jednom trenutku, ohrabren lajanjem ostalih, usudi se jedan krupniji mužjak da pride bliže. Murdža je reagovao munjevito, okret i jedan duboki, strašan zvuk od koga se svima naježila koža i psima i ljudima, bio je dovoljan da se napasnik povuče savijenog repa i cvileći pobegne na sigurnu udaljenost.

Murdža nastavi kao da se ništa nije dogodilo, sačeka dedu da kupi šta treba i ispriča se sa ljudima, pa lagano, dostojanstveno, krenuše put planine.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 5:58 pm


Načuo sam nešto o tom šarplanincu od čovjeka u čije se poznavanje pasa nije moglo sumnjati. Osim što je bio ,,…ogroman, krupne glave i vrlo lijep” i što je imao ime kakvo nikada ranije nisam čuo da nosi bilo koji šarplaninac, moj poznanik mi je spomenuo i da je to pas koji ,,…pomaže ne samo svog domaćina, nego i sve druge životinje, nećeš vjerovati kad vidiš šta sve radi!”.
U to sam vrijeme imao ambiciju da lično vidim sve šarplanince i ovčarske izvorne pse u Makedoniji i na Ko sovu. Pas koji se zvao Mark, probudio je moju znatiželju i samim šturim opisom dimenzija i izgleda. Već sam bio navikao na pretjerivanja; više nego jednom desilo se da ,,ogromni psi, u pričama veliki kao magare”, ,,visoki metar i više“ u hrbatu, a teški ,,107” ili ,,112 kila” (zanimljivo je da su visinu opisivali figurativno, ali su težinu uvijek navodili precizno u kilogram!), sasvim prosječni primjerci ne viši od 70 centimetara, teški oko 45 kilograma.
Ali, Mark je zaista bio nešto drugo! U svakom pogledu, a posebno u osobini da se brine o svim slabim ili bolesnim, bilo da su ljudi ili životinje, sa usrdnošću kakvu nikada, ni prije ni poslije, nisam sreo. Ni kod ljudi ni kod životinja.
U selu Golem Papradnik, blizu Debra, zatekli smo Ahmeta i njegovog šarplaninaca Marka. Pas je bio zaista izuzetan primjerak, pravi kapitalac. Visok 83 centimetra, skladno i snažno građen, boje livadskog meda, opštim utiskom, beskrpijekornom konstitucijom, savršeno uravnoteženim držanjem, Mark bi mogao osvojiti titulu svjetskog prvaka na najjačoj izložbi. Ali, njegov Ahmet je bio – slijep. Fasciniran pričom da ga Mark vodi sam do bačila u planini Stogovo, udaljenog preko 12 kilometara, i da se baš spremaju da pođu, odlučio sam da krenem sa njima i vidim šta će se desiti.
Mark je to i učinio. Ahmet ga je cijelim putem držao za rep, a pas je birao najlakši i najprohodniji teren. Na par mjesta, gdje je uska staza strmo zalazila u guste drijenove šibljike, a grane se spuštale sasvim nisko, Mark je lajao i na za kratko zastajao. Tu bi se Ahmet saginjao i spuštao gla vu, štiteći lice drugom rukom. Na izlasku iz grmlja, Mark je opet zastajao i lavežom označio da je opa­snost prošla.
Na bacilo smo stigli za isto vrijeme koje bi bilo potrebno i dobrom pješaku sa odličnim vidom. Tu su Ahmeta pozdravili njegovi rođaci, a Marka su doslovno pozdravile dvije mazge, desetak štenadi i tuce kokošiju, a pas ih je sve ponaosob dugo njušio kao da provjerava jesu li zdravi. Zapanjen, i još više oduševljen, malo kasnije sam uzeo komad mesa sa sofre koju je postavio domaćin, pozvao Marka i dao mu ga – da nagradim njegovu plemenitost. Bez dvoumljenja, Mark je uzeo meso i ponijeo ga u zubima prema jednom sjenovi­tom mjestu u blizini. Tek tada sam ugledao jednu kerušu koja je legla u visoku travu i dojila nekoliko štenadi. Kada je spustio meso pred kerušu, Mark je ljubazno liznuo po njušci i mašući veselo repom, gurnuo ga njuškom sasvim do njenih usta – da ne bi prekidala dojenje!!
Ljudi sa bacila su mi rekli da im je Mark jednom doni jeo divljeg zečica, kog je odbranio od ovčarskih pasa, i da je cijelim putem budno pazio na njega, dok ga je jedan ovčar nosio nazad u šumu, sutradan kada su psi otišli sa stadom visoko u planinu.
Koliko god psi bili beskrajno plemeniti, bio sam spreman povjerovati da nikada i nigdje nije bilo psa sličnog Marku. Dok nisam naišao na knjigu bestseler Džjemsa Heriota, Priče o psima i pročitao priču Džudi, pseća dadilja. Pretpostavljam da je i Heriot pisao o Džudi iz istog razloga, zbog kojeg ja pišem o Marku. Ako mi ljudi ne možemo biti toliko požrtvovani, nesebični i plemeniti kao Mark i Džudi, dobro je znati koliko još mnogo prostora ima za postajanje boljim nego što jesmo
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 5:59 pm


Šarplaninac, gospodar gora

SVI BI DA GA USVOJE

1.jpg

On nije Lesi ni Rin Tin Tin, nije igrao ni u jednom filmu, ne podnosi raskoš, gradsku vrevu i nasilnike, srce mu je veliko kao Šara a mera je za ljubav i prijateljstvo u svetu u kome te dve vrline gube svoju božansku uzvišenost

Kao i sve što pojavom i ponašanjem odudara od utvrđenih standarda u čovekovoj stvarnosti, i ovčarski pas sa Šar-planine, po kojoj je i dobio ime, povod je naučnim i svakim drugim polemikama i prepirkama. Razumljivo, jer kad prvi put ugledate šarplaninca, u vama se probudi nagon da ga prisvojite. Takve želje imali su svi koji su se bilo kojim povodom suočili s „gospodstvom na četiri noge”.

Od te boljke nisu pelcovani ni kinolozi koji, uz povremena zatišja, i danas ratuju za pravo na tutorstvo nad tim ponosom balkanskog gorja. Svojataju ga, krste i opisuju po nahođenju, menjaju mu odlike, oduzimaju i dodaju ono što mu se ne može dodati ni oduzeti. Među stotinama, na izložbama pasa, njega ne možete da promašite. Stasom, držanjem i ukupnim izgledom očarava i one koji se pasa boje ili ih uopšte ne vole.
Slovenac Franjo Bulc, kinolog svetskog glasa, 1938. godine udario je temelje toj praksi, a svi koji su posle njega pohodili šarske vrleti donosili su svoje zaključke krivotvoreći poreklo šarplaninca i čineći ga tajanstvenim. Bulc je prvi opisao šarplaninca, ali ga je u naučnu i svaku drugu literaturu uveo pod imenom ilirski ovčar, čime je stanovnicima od Đevđelije do Triglava dao osnovu da ga mnogi svojataju bez mere i srama. Desetak godina posle ovog slovenačkog zaljubljenika u pse, Šaru je pohodio profesor Beogradskog univerziteta dr Slobodan Pavlović, propisavši (prepisavši) pri tom merila koja određuju kakav mora da bude šarplaninac, ma gde bio. Njegova je zasluga što je ovom psu vratio i za sva vremena zaštitio ime. Dve decenije posle njega, makedonski filozof bošnjačkog porekla Ferid Muhić amaterski je proučavao šarskog ovčara i to lično iskustvo s ovim psom pretočio u najlepše štivo o šarplanincu.
On je izričit u tvrdnji da se „ne treba čuditi ni jednom ljudskom stvorenju što pri prvom susretu sa šarplanincem postaje posesivan jer od tog poriva nema leka, pogotovo kad iskusite širinu i lepotu njegove duše”.

Dva državljanstva

2.jpg

Upravo zbog iskustva s ovim ponositim gospodarem planinskih pašnjaka, uoči raspada Jugoslavije, srpski i makedonski ljubitelji pasa obustavili su kavge oko toga čiji je šarplaninac.
Zvaničnici kinoloških saveza dve nove balkanske države lako su se sporazumeli, pa počev od 1987. godine „car sa Šare” može da se pohvali s dva državljanstva. Rešenje je pravično jer postojbina i „otadžbina” šarplaninca je Šar-planina koja je na ravne časti rasprostrta na području Makedonije i Srbije.
Valja odmah reći da šarkova sabraća diljem planete, od male čivave do ogromne nemačke doge, ulaze u legende o psu kao najvećem čovekovom prijatelju, ali nijedan iz pseće rase nije ravan lepotanu sa Šare. Potvrdu ove tvrdnje možemo da nađemo kod makedonskog karikaturiste i fotografa Vasilija Smilevskog, zaljubljenika u šarplanince. Tragajući za istinitim pričama o podvizima „šarskog cara”, obreo sam se u njegovoj kući, gde je on iz podebele fascikle izvadio pregršt fotografija: „Evo, ovo je Medo, bio je moj šarko. Gledajte, to je cela priča.”
Na bezbrojnim internet prezentacijama, blogovima i „pričaonicama” zaljubljenici i vlasnici šarplaninaca, oni koji nisu vični lirskim opisima, „postiraju” svog ljubimca i poručuju: „Evo pa gledajte.” Istina, sa svake fotografije na kojoj je šarplaninac zrači opčinjujuća lepota, ali nijedna od njih neće vam otkriti dušu tog lepotana u meri njene veličine. Umesto njih to čine njihovi vlasnici koji, ma koliko da su neuki, doživljaje sa svojim ljubimcem kazuju sa iskrenošću koja isključuje svaku sumnju u istinitost događaja. Ovo je jedna od tih, provereno, istinitih priča.

Pasja vrućina

3.jpg
Julska zvezda upekla, činiš kamen gori. U hladu kestena u dvorištu karaule „Sv. Naum” na granici prema Albaniji, s kolegom, kapetanom Adamovićem igramo šah. Na nekoliko koraka od nas, na kamenoj stazi, drema penzionisani šarko, naš slavni Bigor. Sećam se da sam tada pomislio ono što danas glasno govorim, da ima neki vrag koji nas opomene na nešto, ali mu mi ne pridajemo nikakav značaj. Taj „vrag” nas je naveo da prekinemo igru zapričavši se o Bigoru koji kao da nije mario za „pasju vrućinu”. U jednom trenutku on se prenuo, kao da je čuo da ga ogovaramo, i onako sanjiv, bez najave i vidljivog povoda, otrčao prema kapiji. Šta mu bi odjednom, povikasmo uglas i, ne našavši odgovor, nastavismo s igrom.
Pola sata kasnije, Bigor se dogega sav okrvavljen i stropošta se na isto mesto s koga je onako bezglavo pojurio prema kapiji. Pritrčali smo svom ljubimcu i ostalo nam je da bezglasno prisustvujemo njegovom ovozemaljskom kraju. A šta se zapravo dogodilo, doznali smo desetak minuta kasnije. Iz redovnog obilaska zadatih punktova na graničnoj liniji vratila su se dva vojnika, oba okrvavljena, pocepane uniforme... A ono što su ispričali nosim kao najupečatljiviju uspomenu iz tridecenijskog služenja otadžbini. Vojnike, u čijoj pratnji je bio i Bigorov naslednik, nemački ovčar Reks, presrela je mečka i u trenutku dok su se oni grčevito borili da iz njenih čeljusti izvuku psa, pojavio se Bigor. Pričali su da je „Stari” zaskočio mečku i da je nije ispuštao sve dok ona nije oslobodila Reksa. Uspela je da odbaci Bigora s leđa i da ga dva puta udari šapom ali je potom, i sama krvava, napustila poprište bitke... Pukovnik D. priznao je da je toga dana prvi put plakao pred svojim vojnicima i ne pokušavajući da sakrije „tu nedopustivu slabost”.

Musina avantura

4.jpg

Musu, seoskog pastira iz okoline Tetova, mangupi su namamili u pustolovinu koja mu je, kako je pričao, prepolovila život. Avdilj, jedan od učesnika, priznaje da je bio podstrekač događaja koji se i danas prepričava među belosvetskim ljubiteljima borbe pasa. Hteo sam da proverim ono u šta sam bio siguran, a to je da je njegov verni pratilac Kamaš najjači pas na svetu, pričao nam je Avdilj. Musa i Kamaš bili su jedno telo. S planine su se spuštali u kasnu jesen i lenčarili do proleća kad su ponovo kretali u „život”. Pečeni na šarskoj vetrometini, ćutljivi i nepoverljivi, živeli su u nekom svom svetu. Svi smo znali za Kamaševe podvige u planini ali, i bez toga, svako je mogao da vidi da je to pas za priču. Na zamisao da proverimo Kamaševu snagu došli smo posle jedne borbe pasa koja se održala nadomak Tetova. Do sledećeg turnira, koji se održavao svake poslednje subote u mesecu, imali smo dovoljno vremena da Musu nagovorimo da pođe s nama. Gde Musa tamo i Kamaš, zaključili smo i te subote obreli se na ledini pokraj Pene. U vrevi koju Musa nije razumeo padale su opklade i krvave borbe svakojakih pasa. Kako je Kamaš veličinom i izgledom privlačio opštu pažnju, Musa je, nesvestan šta se zapravo zbiva, gotovo silom uvučen u igru. Priređivači borbi uzeli su stvar u svoje ruke i Kamaš se našao na borilištu naspram jednog razjarenog pitbula. Ta krvoločna zver, podsticana sličnim gazdom, nasrnula je na zatečenog Kamaša. Urođenim instinktom izbegavao je nalete pitbula osvrćući se u pravcu razjarene gomile. Kamaš je pogledom tražio Musu, što je bilo kobno po njega. U jednom trenutku pitbul ga je ščepao za vrat i drama je počela. Kamaš se odupirao svom snagom, ali je njegov vrat bio u čeličnim čeljustima. Ko zna koliko je trajao taj mučni prizor ali su gledaoci jednog trenutka mogli da vide kako šarplaninca izdaje snaga. Videvši to, Musa se nekako progurao napred drhteći kao prut. Uradi nešto, rekao sam mu na albanskom i on je krenuo prema psima i kreštavim glasom počeo da bodri svog drugara. Više je to bilo zavijanje očajnika nego bodrenje ali se onda dogodilo čudo. Kamaš ga je čuo i izgleda razumeo njegov krik. Gotovo iz sedećeg položaja napravio je trzaj i onda je započelo vitlanje one žute i nabrekle zveri. Kamaševi trzaji telom bili su tako snažni da je jednog trenutka pitbul odleteo visoko da bi potom s parčetom Kamaševog vrata tresnuo o zemlju desetak metara dalje. Videvši svog protivnika na nogama, zver je pobegla glavom bez obzira. Dok je Musa svojom dronjavom jaknom Kamašu zavijao vrat, posmatrači su se razišli kao s pogreba.
Musa i Kamaš preživeli su sudar s izopačenom civilizacijom, ali je stotinu drugih šarplaninaca, krivicom svojih vlasnika, dospelo u lavirinte velegrada, nemoćni da se odupru zlehudoj sudbini. Ne vodeći računa o prirodi ove blagorodne životinje, u nameri da imaju baš takvog prijatelja, mnogi istinski ljubitelji pasa kupuju šarplanince a onda ih muče u gradskom komforu, šepureći se izgledom svog kućnog ljubimca.

5.jpg

Ljudski govor

Na Šari i Karadžici često sam se sretao s ponositim čuvarima stada, najčešće u društvu jednog ili dvojice planinara, i uvek su se ti susreti završavali na isti način. Psi, isključivo šarplaninci, osetili bi nas na pristojnoj udaljenosti od stada i onda bi, lajući, potrčali prema nama. Stali bi nedaleko od nas i onda bi obično najkrupniji nastavio s lavežom, upozoravajući nas da promenimo pravac kretanja. Tako bi nas, ne menjajući odstojanje, pratili kilometar-dva i kad su bili sigurni da je njihova teritorija (stado ovaca) oslobođena uljeza bilo koje vrste, vraćali su se odakle su i došli, stadu.
Stari Torbeš Bajzit iz Paligrada na Karadžici, za koga se i danas priča da je s psima razgovarao kao s ljudima, krajem avgusta 1986. godine ugostio nas je na svom bačilu na Begovim livadama i podučio nas da pri susretu s ovčarskim psima ne treba da bežimo niti da zamahujemo štapom. „Šarko odredi rastojanje između svoje teritorije i nezvanog gosta i svako ko to ne poštuje može da se suoči s nevoljom. Ja po lajanju znam da li su u blizini ljudi ili neka zver i obično pse pozovem da se vrate ako je lavež ’ljudski’”, govorio je stari ovčar.
Šarplaninci su danas žrtve nelegalne trgovine i, prema nezvaničnim ali podacima dobijenim od upućenih, saznali smo da iz Makedonije i s Kosova i Metohije, iz prirodne sredine i naročito iz odgajivačnica, put Zapada svake godine bude odneseno stotinu malih šarplaninaca. Cena šteneta iznosi hiljadu evra a odrasli primerci (šest meseci starosti), prodaju se i po petostruko višoj ceni. Ovaj plemeniti lepotan ozbiljno je ugrožen i u svom prirodnom okruženju jer, nestajanjem velikih stada ovaca, nestaje i potreba za njim. A ako nije u gori, ako mu u uhu ne romori zvonac predvodnika stada a smiraj dana ne ulepša zov vukova, šarko nije na svome. No, treba verovati šarskom pastiru Abazu da ne treba brinuti za budućnost njegovog vernog druga jer „teško da će čovek u svom ovozemaljskom veku izmisliti vunu koja nije sa ovce, a o ovčjem mleku i da ne govorimo”. A dok je ovaca i Šare biće i njenog ponosa – šarplaninca, psa koji ne laje bez potrebe
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:00 pm


Naime, u selu Sevce na Šar-planini, koje je nastanjeno srpskim življem, 4.4.2000. godine u 13 sati počela je posle američke desantno-kopnene invazije, više stotina vojnika i njihovih službenih dresiranih pasa vučjaka prava bitka sa golorukim srpskim narodom. Epilog, po dvadesetak povređenih sa obe strane. Agresori su pored moćnog oružja i tehnike koristili i svoje dresirane pse, a Srbi, odnosno srpske žene i deca - motke i svoje verne i nadaleko čuvene pse šarplanince. I pravu pobedu za "Riplijevu knjigu rekorda" izvojevali su srpske žene i deca sa motkama i posebno njihovi psi „šarplaninci". Šarplaninci su pokazali američkim vojnicima i njihovim psima šta je bitka, kako se čuva i brani ognjište, svoj dom. Očevici kažu da je prava šteta što neko nije kamerom beležio juriš, hrabrih i ponosnih šarplaninaca, na američke vojnike i njihove pse. To je bila antologijska bitka. Ni gumeni meci ispaljeni od američkih vojnika u narod i šarplanince nisu mogli ništa. Šarplaninci su kidisali, ujedali neprijatelje i njihove pse, koji su se dali u bekstvo. Epilog, tri američka vojnika ujedena, dva njihova psa razbucana, dva „šarplaninca" teško ranjena američkim gumenim mecima.

Stratezi zločina su zaboravili da i životinje u Srbiji brane svoje domove. Bravo „šarplaninci".
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:01 pm


Mali Klinac
Poslednju kap rose što se od Sunca vešto skrila otrese opanak Malog Klinca. Da, upravo se tako zove jedini preostali meštanin sela Vučje Staze. Srednjovečni Gorštak čitav svoj život proveo je uz stada i planine. U grad bi išao nevoljno i to samo kad mora da kupi osnovne stvari za život. Svima bi govorio kako žuri kući, kako ga čeka porodica. Porodica? Pa on je sam! Tek sada shvatam zašto je gotovo svaka od njegovih stotinak ovaca imala ime. Pustinjak kako su ga zvali njih je smatrao porodicom.
Imao je još uz već pomenute ovce i konja Zekonju (beo sa sivkasto zelenim tufnama, krupan konj i jedino „prevozno“ sredstvo).
Šarplaninca karamana (skoro crn pas, krupan, borben i bivši alfa čopora, sad u 12-toj godini života, pun ožiljaka što od predatra, što od borbi za dominaciju. Vidno umoran od godina ali i dalje neustrašiv.).
Šarplaninac karabaš (pšenično-žuti pas sa crnom njuškom u sedmoj godini života i sama mu se nametnula uloga alfa mužjaka, mada je svojim ponašanjem i temperamentom nije zaslužio).
Dve šarplaninke (gvozdeno – sive, najavljivači svakog dešavanja i nezvanih gostiju, uvek budne i na straži).
Još jedno štene šarplaninca koga je spasao kraj pijace kada je prodavao jaganjce. Vlasnik psića je prodavao štenad u kartonskoj kutiji i ovaj onako najsitniji ostao je poslednji. To bi bila cela Klincova „porodica“, njegova radost i njegova tuga koju je neminovno dirigovala i režirala sama priroda.
Prolećno jutro i mirno vreme narušavao je žubor užurbanog, bistrog planinskog potočića i brčkanje malog Diva (onog tromesečnog novog člana velike prodice), koji je sasvim slučajno stigao kod Klinca.
Rano jutro, dan se stidljivo budio, i dok se magla prevlačila preko planinkih vrhova Klinac je već bio na pola puta do pijace. Jedva se vukao za jaganjcima koje su ispred njega terali karabaš i jedna od ženki. Svakog proleća ista tuga i suza u uglu očiju spremna da poteče. S bolom se uvek rastavljao od njegovih prijatelja. Mada i saznanje da tako mora da bude, da je to sastavni deo života nije ublažavalo bol iu teret u grudima. Prodao je jagnjad, zagrlio svoje pse, i drhtavim glasom jedva izustio: „Idemo kući“. Krenuli su svo troje pognute glave kao da je jedan deo njih iščezao i stvorio prazninu. U jedan mah karabaš podiže glavu, priđe kartonskoj kutiji koja je bila pod drvetom breze i ustuknu u nazad. Klinac pogleda u nju kad tamo ostavljeno na kiši ležalo je štene šarplaninca. Svo mokro, svojim bistrim prodornim očima pogleda u Klinca i ovaj se od tog pogleda sledi. Neki trnci projuriše mu telom. Gledali su se tako netremice ne skrećući pogled ni jedno ni drugo.
Iz obližnje kafane pritrča neki neugledan čovek i reče: „To je moje štene, sve sam prodao, samo je to ostalo.“ Klinac se prenu, okrenu se ka njemu i posle nekog vremena izusti: „Ne, to nije vaš pas, da jeste ne bi bio ovde sam, mokar i ovako tužan. Tako se ne ponaša štene koje ima porodicu. Ovo je lutalica i ja ga nosim kući.“ Ovaj drugi ne izusti ništa, bledo je gledao u leđa čoveka koji se lagano udaljavao i nestao u daljini. Tog momenta Klinac nije ni sanjao da je dobio najvernijeg prijatelja za ceo život. Kada se približio kući i pomolio iza ucvetalog brega njegovi psi koji su čuvali ostatak stada veselo pozdraviše njegov dolazak. Iz kaputa Klinac izvadi Diva, karabaš se uz kivtanje udalji, dok svi ostali priđše da se „pozdrave“ sa novim članom. Svi, pa ne baš, u toru ležaše karaman (ovaj stari 12-ogodišnjak) i na njemu se primećivahu tragovi borbe i sveže rane. Klinac mu pritrča, pogleda u njega i bi mu jasno da su vuci napali stado. Ovce uplašene, saterane u ćošak ali sve na broju. „Hvala ti, prijatelju“ reče „ne bi podneo da sam ostao bez još nekog od vas“. Karaman podiže glavu, spusti je klincu na krilo i lagano mu oliza ruku. Pogleda ga pravo u oči i one klincu zasuziše. Šta je to u njma video ne znam ali karaman zatvori kapke i utihnu. „Neeeeeee... Dragi prijatelju, neeeeeee“, odjekivalo je planinskim vrhovima. Spusti ruku na njega, pomilova ga preko celih leđa, ustade i ode po lopatu. Nastupi neki mir, neka blaženost kao da su sve životinje odavale počast čuvenom zaštitniku i jednom od njih.
Prošle su dve godine, težak život i rad od jutra do mraka bile su svakodnevnica našem Klincu. A Div? E on je porastao i poneo sa pravom takvo ime. Ne previše visok ali krupan, snažan i neustašiv je postao. Svuda je stizao, sve je držao na oku, bio je baš sve što se od jednog šarplaninca i traži. Bio je baš sve ono što šarplaninac i jeste. Kad je odlazio do grada svi su se divili pustinjaku i njigovom psu. Takvu privrženost i poštovanje čoveka i psa nisu viđali. Div nikome nije dozvoljavao da podgne ruku i povisi glas na njegovog prijatelja. A gore u brdima ni zveri nisu smele da udare na stado jer glas koji je izlazio iz njegovih grudi parao je brda.
Div je igorisao karamaša i nije ga napadao jer kao da je čitao misli Klincu i znao da je svaki pas u toj divljni potreban i da će zima glad naterati vukove da priđu stadu.
Poodmakla jesen skidala je šumu. Vetar je umiruće lšće nežno spustao na zemlju. Klinac, zagledan u daljinu prmetio je nešto. Učinilo mu se da je to vuk. I bio je vuk, samotnjak koji se u laganom kasu udaljavao i nestao u brdima. Od tog momenta obuzela ga je strah jer u poslednje vreme nije bilo vukova u Vučjoj Stazi. Pomislio je da je taj vuk izvidnica i da će čim udari stud on dovesti ceo čopor da pokuša da se gosti njegovim stadom. Mlade jeganjce ostavljao je u toru sa oko metar i po visokom ogradom, što i nije neka siguracija od vuka, pa je i karabaša ostavljao da ih čuva.
Došla je zima, hladno vreme bez snega. Kako bi uštedeo hranu za dane kada trava bude u dubokom snegu, Klinac otera stado na ispašu. Uzjaha Zekonju i krenu za stadom. Sa njm naravno Div i obe ženke napustiše bačiju u kojoj ostade karabaš i jaganjci. Neobično tih, tmuran, hladni zimski dan bližio se kraju. Zekonja zafrkta i psi zalajaše. U daljini kao tri senke prolazili su vuci. Već je hvatao smiraj dana, psi okupiše stado i krenuše nazad. Stigli su kući, karabaš je ležao na pragu, miran, paspan. Klinac pogleda tamo gde su jaganjci bili kad nema tri jagnjeta, i dva zaklana, rasporenih utroba ležaše na ledini. Bio je besan. Nije mogao da veruje da ovaj nije ni pokušao da ih brani. Njegov alfa, njegova uzdanica i sigurnost. Spustio se mrak, i sve se smirilo.
Sutradan pored tora karabaš je nađen mrtav. Klinac kaže da su ga zbog izdaje ubili drugi psi.

E sada, ne znam zasto sam uopste ovu pricu napisao i postavio je na ovaj forum. Verovatno je mnogi nece ni procitati jer nema vredjanja, prozivanja i slicnih stvari koje vidim da su jako propracene i zanimljive. Pricica je napisana za sat vremena u jednom dahu, moglo je to i bolje ali mi ova vrucina ne dozvoljava da kreativnije razmisljam.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:03 pm


ISTINITA PRICA.
…Kad noc padne u planini Ljus i Zoja vrede koliko dva naoruzana voda. Zivot sam proveo sa stadom i sarplanincima. Ni ovce ne vole da su bez njih. Dobar ovcarski pas procenjuje se, mislim, koliko pola stada. Ja Zoju i Ljusa ne bih dao za celo stado. Ovce cu nekako da zapatim, ali dobrog sarplaninca ne mozes naci. Bar ne tako lako, kako se misli. I od, da kazemo tako, dobrih roditelja ispadne los potomak. Tako je i sa psima. Ja mislim da tek uz stado sarplaninac postaje dobar ovcar. A potrebno je mnogo toga da se stekne.
Hteli su, pre nekoliko godina, da naprave u Dragasu farmu sarplaninaca. Hteli, a nije islo. Da su me pitali, ja bih im ispricao ovu pricu o Zoji i Ljusu. Mozda je to prica i o mom zivotu. Pa, najlepse godine prosle su mi uz stado i pse. Valjda bi me razumeli.
Pored Ljusa i Zoje imam jos jednog psa. Ali, on nije njihova soja. Jeste Sarplaninac, izgledom I rodom. Covek bi se lako prevario. Medjutim, kad sam u planini, mesecima, onda se vidi ko je ko. Tamo se zna red. Recimo, dok veceram ni Ljus ni Zoja ne prilaze. Oni su sa ovcama. Jer, dok oni jedu, ja pazim na ovce. Neko uvek mora biti kraj stada. Cim pas gleda u tudji tanjir, nije sarplaninac i, nije vise moj pas. To je moja « mera », kad procenjujem.
Kazem, sarplanincu treba stado da bi postao dobar ovcar. I treba mu - sloboda. Ljus i Zoja ni minuta nisu bili pod krovom ili zatvoreni. Godine su proveli trceci oko stada. Kad ovca zasepa, nikad je ne ostavljaju. Noc provedu sa njom, cuvaju je. Ako vezete sarplaninca, on ne raste. On poraste i do metar, samo kad je slobodan...Jednom u planini, naidje kraj stada meni nepoznat covek. Dok je prilazio Ljus skoci na njega. On poce da vice. Dodjem i oslobodim ga. Tek onda se razbesneo. Uzeo da me grdi sto ne pazim na psa, mogao je veli, da ga osakati. Psovao je i razmahnuo rukom.
Samo toliko je mogao jer Ljus se, i bez moje komande, nasao na njemu. Oborio ga, prikovao za zemlju. Nikad takvog Ljusa nisam video! Pridjem ponovo, Ljusu nista ne govorim. Pretresem coveka i bude mi sumnjivo. Ostavim stado Ljusu i krenemo u miliciju. Posle se ispostavilo da je begunac, hteo preko granice.
Ipak, najteza proba je kurjak. Cini mi se da bez copora, ni Ljus ni Zoja ne bi bili ono sto jesu. Ljus je bio tek stasao kad su jedne noci naisli kurjaci. Spavao sam sa ovcama. Bilo je hladno. Probudim se na vreme, ali sta vredi. Nisam smeo ni da maknem. Pomislim, obruka se Ljus, ni da se oglasi, kukavica, izdalo ga seme. Sta cu sad?! Nisam kletvu ni zavrsio, kad se stustio na prvog…Kao da se planina strovalila. Te noci je Ljus prekalo svog prvog kurjaka. Postao je ovcar…
Ja mislim da je dobar ovcarski pas pametan koliko i covek. Ponekad se, prosto, zacudim i – uplasim. Gore, u planini kad si sam, drukcije sve izgleda.
Zoja, recimo, nikad nije napustala stado. Samo jednom me je ostavila. Bila je skotna, nabreklih grudi. Otisla je gore, u stene. Tek kad je dosla noc, pomislio sam koliko sam bez nje nejak. Mislio sam na nju dugo. Nije, kazem u sebi, ni njoj lako. I ona je sama. A copor oseti kad nema psa kraj stada. Te noci poklali su mi nekoliko ovaca. Ni puska nije pomogla. Nisam nista video. Cuo sam samo kako kolju.
Sutradan se pojavila Zoja. Obisla stado, kao po navici, i zastala. Ucinilo mi se da je pognula glavu. Prisao sam, pogaldio je… Dugo smo tako stajali. Onda sam pomuzao ovcu i ponudio joj. Malo je jela i vratila se u planinu. Posao sam za njom…
Kazem, Zoja i Ljus su mi kao leva i desna ruka. Nikad sarplaninca nisam prodao. Jednom sam dao, kad su iz opstine trazili da poklone nekom. Ni sad ne znam da li je to bio pravi ovcar ili od onih koji lice na sarplanince. Odvojio se od stada pre vremena…
(Ovu pricu o sarplanincima pricao nam je pedeset jednogodisnji Safet Becirovski, jedan od najboljih stocara u opstini Dragas. Ima stado od 250 ovaca. Nedavno su ga stocari sela Broda jednoglasno izabrali za delegata).
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:07 pm


Jedna lepa prica!

Hacim Rizvani iz Djurdjevista, sela na zapadnoj padini Sare, pamti jedno hladno i maglovito februarsko jutro 1976, kao dan svog ponovnog rodjenja.
Ovog cobanina i njegovo stado u planini je uvek pratila Meca, snazna, iskusna kerusa koja je imala vise obracuna s vukovima, i za coveka i za stoku najvece neprijatelje na Sari. S njima su bili i Murdzo i Karaman, takodje cistokrvni Sarplaninci.
Psi su povremeno dizali njuske uvis kao da u vazduhu traze neki samo njima poznati miris. Stado od 250 ovaca predvodila su dva jaka ovna krupnih rogova, koji su odjednom poceli da nervozno tresu glavom.
- Znao sam da nesto nije u redu - prica Hacim Rizvani – i nisam zeleo da idemo dalje. Digao sam ruku i time psima dao znak sa zaustave stado.
Inace, Hacimovi psi su tako uvezbani da nepogresivo znaju sta znaci svaki pokret gospodara: da li je podigao levu ili desnu ruku, da li je uspravljena ili polozena.
Na njegovu zapovest bez reci, Meca, Murdzo I Karaman zalajase i krenuse da zbijaju stado.
- Iskusna Meca je brzo dotrcala i legla kraj mojih nogu – seca se Hacim.
Polozila je glavu na prednje sape, ali njen prodorni pogled bio je uperen ka stadu. Ovce su blejale i zbijale se spustivsi glave. Kazu da se one tako ponasaju kad su ljubomorne, kad imaju jagnjad, ali ja sam znao da je sad druga nevolja. Psi su se ubrzo oglasili zavijanjem, ali samo nakratko, pa uznemireno potrcali tamo-amo. Predvodjene ovnovima, ovce su, odjednom kao veliki beli oblak, pocele da jure pored mene i psi nisu mogli da ih zaustave. Tada je odjeknuo prvi jeziv urlik, a onda otegnuto zavijanje:shvatio sam da nas je napao copor gladnih vukova. Znao sam takodje da Meci, Murdzi I Karamanu pretstoji borba na zivot i smrt. Jer, vuk je nekad lukaviji od lisice. Kad je gladan, moze vrlo brzo da zakolje i dvadeset ovaca i da im samo ispije krv.
Ali, Hacim nije ni slutio da ce isam da se bori na zivot i smrt.
Osetivsi da lako moze da se domogne plena, jedan krupan vuk istrcao je iz sume i potrcao za ovcama. Medjutim, kad je ugledao coveka zaostalog iza stada, ustremio se na njega.
Kao u groznici, cobanin je u pocetku pokusavao da stapom drzi kurjaka na odstojanju. Uporna igladna zver ipak je uspela da ga nekoliko puta zgrabi za desnu ruku u kojoj je drzao pastirski stap. Ona je ubrzo pomodrela i pocela da otice. Naglo je gubio snagu, od bola mu se mutilo u glavi. Pao je krvareci. Uzalud je pokusavao da se pridigne. "Ovo je kraj", pomislio je.
Istog trenutka, gotovo na ivici svesti, ugledao je kako prema njemu munjevito juri nesto krupno, sivo. Jos jedan vuk, obuze ga jeza.
Bila je to, medjutim, kerusa Meca. Osetila je da je njen gospodar u zivotnoj opasnosti i sad je hitala da mu pomogne.
- Trcala je oko vuka – uzbudjeno nastavlja Hacim – birajuci najbolji trenutak za napad. A kad se kurjak opet ustremio na mene i kad sam ponovo gledao smrti u oci, Mecino veliko telo izvilo se u luk i ona je neustrasivo zarila zube u vucji vrat. Zver je bolno zaurlala vrteci s u krug i pokusavajuci da sa sebe strese Mecu. Odjednom, tu su se stvorili Murdzo i Karaman da bi se, posle kratkog rezanja, hrabro bacili na vuka. U tom kolopletu od cetiri snazne, ljutite zivotinje, vuk je uspeo da zubima zakaci Murdza i on je pao pored mene pogledavsi me poslednji put. Iz njegovog rasparanog vrata sikljala je krv.
- Za to vreme Meca je, uz Karamanovu pomoc, nastavila da se bori, sve dok zajednicki nisu savladali krvozednog napadaca. Stado i gospodar jos jednom su odbranjeni i spaseni.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:09 pm


Kralj kanida i njegov potomak II

Zdravi, reproduktivno sposobni i visoko upotrebljivi psi u populaciji planinskog velmoze sa maticnog habitata, odlikuju se, najpre, velikom raznovrsnoscu eksterijernih manifestacija. Ova niska uniformnost ukazuje na odsustvo sistematske i
kontrolisane selekcije - ali zato potencira genetsku vitalnost i prakticno neiscrpne
varijante kombinacija unutar genetskog rezervoara. Iz jednog cegmenta veoma lako se
moze rekonstruisati vjerna kopija kinolosog izlozbenog psa. Nasuprot tome, kompletna
populacija kinoloskog tipa, ne moze rekonstruisati vjerna kopija kinoloskog
izlozbenog psa. Nasuprot tome, kompletna populacija kinoloskog tipa, ne moze
rekonstruisati mnoge od kombinacija koje se javljaju u izvornom, originalnom,
osnovnom tipu.
Dimenzije izvornog planinskog psa, variraju izmedju 65 i 75 cm, sa ekstremima od 62,
do 88 cm. Prosjecna visina je nesto iznad 69 cm. Optimalna - oko 73 cm. Najveca
efikasnost, snaga i pokretljivost, u kombinaciji sa istrajnoscu, koncentrise se u
rasponu od 44-55 kg.
Konstrukcija izvornog psa razvija se kroz dva tipa: molosoidnog i lupoidnog.
Napominjemo da je veoma tesko dobiti zeljeni tip konstrukcije: u istom leglu, cak u
potpuno kontrolisanom parenju, dugo se javljaju i molosoidni i lupoidni primjerci.
Sami ovcari ne preferiraju jedan na stetu drugog tipa. Oni prosto imaju razlicitu
namjenu. Iako je molosoidni pas nesumnjivo impozantniji, njegova upotreba ne pokriva
zahtjeve ovcara u divljini planine. Tezak i snazan, ovaj pas je "poslednja rezerva",
"teska konjica" za borbu prsa u prsa u samom trlu ili neposrednoj blizini i
kondiciji, idu uz flegmaticniji temperament koji ne pogoduje budnom cuvaru. On niti
otkriva, niti daleko progoni napadace. Lupoidni tip, kod najboljih primjeraka, ne
zaostaje u snazi za mocnim molosima, ali je znatno eksplozivniji. ujedljiviji je i
bolje podnosi i najjaci ugriz. U jednoj od legendarnih borbi, silni molos je cak 28
puta rusio tvrdog i neumornog lupoidnog protivnika, da bi na kraju potpuno iznuren,
jednostavno - legao. Zilavi protivnik ni za tren nije ustuknuo i bez glasa je otrpio
i najstrasnije ujede. U samom finalu, molosa su morali ljudi spasiti od sigurne smrti
pred tihim, neumoljivim i nesalomljivim protivnikom - slikom i prilikom snaznog vuka
oborenih usiju.
Lupoidni tip je suhe ali veoma povezane i cvrste gradje, cesto izrazito visok i
koscat. Uvijek je budnog izgleda i nikada odsutnog, zanesenog izraza: prosto pilji u
sve sto mu privlaci paznju. Poznavao sam jednu zenku ovakvog tipa koja je jedanaest
godina provela a da je niko nikada nije vidjeo da spava. kada bih dolazio u goste
prijatelju od kog je bila, nije cak ni sjedala, ni mirovala: sate i sate zurila je u
kucu kroz cija sam vrata iscezao iz njenog vidnog polja i jednakom budnom paznjom
pratila me dok god me mogla slijediti na odlasku. Jedan pas lupoidnog tipa,
legendarni "Sari", bio je poznat po tome sto je svaku noc svog devetogodisnjeg
zivota, neumorno kruzio oko stada na vise od pet stotina metara. U ovom radijusu,
nikada se nije desilo da mu promakne i "ilegalno" upadne u tor vuk ili medvjed. Za to
vrijeme, dva velika molosa, koliko je ovo stado uvijek drzalo, mirno su spavali madju
ovcama. Glava i zubalo izvornog psa, u tijesnoj vezi sa molosoidnom, odnosno, lupoidno konstrukcijom, pokazuju koliko su krutu standardi kinologije zapravo arbitrarni i neosmisjeni. Poznato je, naime, da su, nakon perioda u kom se trazila suha, ne teska
glava, sa priljublenim usnama gornej celjusti, sada vise na cijeni psi "medvjedje
glave" - dakle, molosoidnog tipa. Pri tom, zadrzano je beskompromisno insistiranje na
samo jednom tipu zubala - makazastom !! Niko, medjutim, nije zapazio, da uz
molosoidnu glavu, sem u rijetkim izuzecima, ne ide makazasto zubalo. Kod medvjeda,
snazna glava zahtijeva jaku i naglasenu donju vilicu. Zato svi medvjedi imaju
predgriz. Ujedno, svi moloski psi - od mastifa do bernardinca, od buldoga do boksera,
od napuljskog mastifa dobordoske doge imaju bez izuzetka - uz snaznu glavu i
predgriz!
Srecom, kao sto medvjede koji imaju predgriz, niko ne diskvalifikuje, niti iskljucuje
iz priploda, tako to ne rade ni stocari. Njima su jenostavno potrebna oba tipa -
agilni iaktivni lupoid, i teski, pun snage molosoid - sve dotle dok su vitalni i
upotrebljivi. Sto se tice kinologije i odgajivaca: oni se moraju rijesiti izmedju
jednog ili drugog. Ili, sto nije moguce s obzirom na striktnost oficijalnog
standarda, mogu i ignorsisati ovaj kriterijum, ukoliko se razlika javlja u skladu sa
osnovnim tipom. Drugim rijecima, lupoidni pas bi morao imati makazasto zubalo - kakvo
ima i vuk" molosoidni bi morao biti prihvacen i sa pregrizom - koji je odlika svih
molosa. Slicne razlike javjaju se i u pogledu boje krzna. Realnost izvornog psa jeste da se javlja u svim bojama. Tigravost je znatno cesca nego sto se obicno misli - u nekim
regionima i iznad 30% populacije. Eliminisanje ovakvih pasa iz reprodukcije, odnosno,
diskvalifikovanje sa izlozbi, poznat je fakt. Ujedno, ilustracija je odsustva sinteze
u misljenu.
Dozvolicemo sebi da javno upitamo sve kinologe, veterinare i sudije: "Zasto treba
diskvalifikovati tigrasto kolorisanog sarplaninca?" Bojim se da ce se odgovor svesti
napozivanje na odredbe standarda. Dogma - i gotovo! Dozvolicemo sebi cak i to da
povjerujemo da to pitanje niko sebi i nije ozbilno postavio. Jer, kao bi inace mogao
previdjeti, najprije to da se kod bliskog srodnika sarplaninca - kavkaskog ovcara -
tolerisu i cak smatraju ravnopravnim sve boje, ukljucujuci tigravost, i drugo, da je
kod svih molosa tigravost sasvim uobicajena - opet da ukazemo na mastife, buldoge,
boksere, bulterijere, fila brasileiro...!? A s druge strane, tezi se dobijanju
molosoidnog tipa - ali, valjda tako, da ne protivrjeci standardu ocito pravljenom za
tipicnog, cak veoma lakog i minijaturnog lupoida (uporedi prvi standard).
Sasvim je slicna stvar i sa bojom ociju: molosi veoma cesto imaju oci boje meda,
jantara, zeravice u tami, tigrovog krzna, i to se smatra korektnim. Kod molosoidnog
tipa sarplaninskog izvornog psa, zuto ili rumeno oko je daleko zastupljenije nego kod
lupoidnog. Razumije se, rijec je o psima jasno naglasene pigmentacije, crne nosne
pecurke, svih vidljivih sluzokoza, noktiju, jastucica. Ipak, standard preferira tamnu
boju ociju.
I karakter, odnosno, temperament izvornog psa, varira. Ali varira zakonomjerno.
Najprije, u zavisnosti od konstrukcijske - konstitucijske osobenosti: generalno,
lupoidni psi su ne samo budniji, nego i agresivniji - osnosno, njihova agresivnost
javja se na vecem podrucju. To ja zato sto je pas teritorijalno bice, sa naglasenim
teritorijalnim imperativom. On brani (agresivan je na) onoliko teritorije, koliko
smatra svojim terenom. Molosoidni pas se krece u manjem radijusi, pa je i agresivan
na znatno manjoj teritoriji od prosjecnog lupoidnog psa.
Na prostor visoke agresivnosti utice i vrsta stocarenja: grubo ih mozemo podijeliti
na stacionarni i nomadski tip. Iz njih proizilaze i dvije vrste ponasanja izvornih
sarplaninaca. Iako se nmadski psi krecu zajedno sa stadima na vecoj teritoriji, oni
su u principu visoko agresivni na manjem prostru od stacionarnih. Objasnjenje ovog
prividno paradoksa jeste u tome sto su psi, prolazeci kroz sela, otvorene svima
dostupne puteve prinuceni da tolerisu sve prolaznike i namjernike reducirajuci svoju
odbrambenu aktivnost na svega desetak metara sigurnosne zone oko stada. Ova navika se ucvrscuje i zadrzava kao nacin ponasanja i kasnije, u planini, a ucenjem je stenci
preuzmu o odraslih pasa, najcesce od majke. Tako se i desava da pokraj nekih pasa
mozete proci sasvim blizu, a da oni, ako ne ulazite u stado, jedva i obate paznju na
vas. To su psi dobijeni nomadskim tipom stocarenja.
S druge strane, u nekim visokoplaninskim selima, sa velikim pasnjacima i dovolno
stocne hrane, iskljucena je potreba nomadstva. Vezani za sirok prostor koji smatraju
svojim, psi pratioci stacionarnih stada, prosiruju zonu visoke agresivnosti na citavo
podrucje u kom provode zivot. Takvi psi su me jednom prilikom zapazili kao pokretnu
tacku u daljini vecoj od dva kilometra. Dvogledom sma zapazio da su na bacilo, s kog
su krenuli na mene, bila samo djeca i jedna zena. Tri psa su brzo donijela odluku.
Jedan, najveci, ostao je da brani bacilo, dva druga su me, kao pod strazom, sprovela
sve dok nismo potpuno zamakli u visoravni - vise od 6-7 km od bacila.
Konacno, u gruboj skici osnovnih razlika izvornogi kinoloskog tipa sarplaninca,
spomenimo jos i duzinu dlake. jasno definisana za kinologe, odgajivace i sudije, za
ovcare ima malu, ili nikakvu prakticnu i selektivnu ulogu u procjeni kvaliteta psa.
Malu, jer se javlja povremeno licna preferenca odlakanog ili rudog psa (dlaka rudih
pasa je kraca od 7 cm, ali veoma gusta, gruba, uvijek i sa podlakom), u zavisnosti od
iskustva i sentimentalne vezanosti za izgled i odlakanost psa koji je ostao u
sjecanju kao posebno hrabar, snazan i sposoban. Slicno je i sa zapercima - koje neki
stocari smatraju simbolickim oznakama ljutine ili cistokrvnosti, opet u sklopu licnog
iskustva. Ipak, ovaj detalje nema ozbiljnu tezinu u odluci o izboru psa za sopstveno
stado.
Sumirajuci u krupnim potezima situaciju, moze se zakljuciti:
- Savremena ukupna populacija sarplaninca, podijeljena je na grupu koja jos zivi u
uslovima u kojima je stvorena kao rasa, i na grupu koja je izgubila izvorni habitat a
ujedno, snazno je podlozna intervenciji sistematske selekcije. Ovo je veoa rijetka
situacija i prakticno se susrece jos kod najvise dvije ili tri pasmine svijeta.
Objektivno, to je velika prednosti i za genetsku, i za karakternu dimenziju -
odnosno, za vitalnost rase i prespektive njenog poboljsanja. Kljucni uslov je
ocuvanje autenticnog habitata i nacina zivota upravo ovog fundamentalnog sloja rase.
Sto duze opstane kao ovcarski i pastirski pas (a on je i jedno i drugo), sto duze
intervencija teorijskih selektivnih sema ostane po strani, utoliko duze ce ovaj fond
neogranicenog potencijala opstati. Time ce se sacuvati i autenticnost ovog
fascinantnog psa, kao sto ce biti moguca i stlna obnova krvi onog segmenta rase koji
je postao primarno odrecen arbitrarnim kriterijumima kinologije. Kralj kanida -
izvorni sarplaninac, moci ce se tada, i dalje ponositi i svojim urbanim potomkom.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:19 pm

bari je bio snazan, dobrocudan pas, koji je sa jos nekoliko obucenih pasa godinama iz sneznih smetova spasavao zalutale i promrzle putnike.i sam je kao mlad pas prosao specijalnu obuku i tek posle njemu su povereni ozbiljni zadaci. jedne vecere vetar je besno fijukao i najavljivao nepogodu, koja u ovim brdima znaci sigurno propast putnika.pri sablasnoj mesecevoj svetlosti,koja se odbijala o ledom pokrivene planinske masive u daljini su se nazirali visoki vrhovi oko kojih je vetar besno kovitlao.u ovoj noci pune strave i uzasa,kao neka avet bari nije znao da mu je ovo poslednja prilika za traganjem ljudi u snegu. kroz veliki sneg i oluju bari se probijo i na kraju nasao coveka ,uspeo je da probudi coveka iz nesvestice. covek je pomislio da je nad njim ogromna zver izvadio je noz i zabo noz u ledja hrabrog barija .bari je izdrzo do kraja i odvukao coveka do najblize bolnice . kada se covek oporavio svatio je da je ubio milu zivotinju koja bi mu mogla biti prijatelj. kada je doslo leto covek je podigao spomenik dragom psu bariju .taj spomenik se nalazi negde u velikom gradu parizu na psecem groblju.u ogromnoj kamenoj masi izrezano je ime barni na cijim je ledjima devojcica koju je spasao iz lavine,ispod tog imena nalazi se recenica " spasao cetrdeset ljudi a cetrdeset-prvi ga je ubio.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:21 pm

Da li danas idem kući?


"Doneli su me kući, ušuškanog u naručju.
Mazili su me, smešili mi se i govorili da sam sladak.
Igrali su se sa mnom, smejali su se sa mnom, i obasipali su me igračkama.
Volim svoju porodicu, posebno decu.
Deca su volela da me hrane, davala su mi slatkiše,
Čak su me puštala da sa njima spavam, umotan u čaršave.
Vodili su me u šetnju, nekoliko puta dnevno,
I ponosan sam da kažem, otimali su se ko će da me vodi.

To su stvari koje neću zaboraviti, dragocene uspomene.
Sada živim u azilu, daleko od moje porodice.
Smejali su se i mazili me kada sam se igrao sa starom cipelom,
Ali ja nisam umeo da razlikujem stare od novih.
Deca su se igrala sa mnom otimajući mi krpu iz usta,
I ja sam mislio da je u redu da žvaćem tepih.
Onda su rekli da sam prešao svaku meru, da moram da živim napolju.
I nisam mogao da razumem, iako sam pokušavao i pokušavao.
Šetnje su polako prestale-govorili su da nemaju vremena.
Voleo bih da sam to mogao da promenim, da sam mogao da uočim svoju grešku.

Moj je život postao usamljen, iza kuće na lancu.
Lajao sam i lajao po čitav dan, samo da ne bih poludeo.
Tako su me odveli u azil. Stideli su se da kažu zašto.
Rekli su da je neko alergičan,
I svako me je poljubio jednom na rastanku.
Da su me samo naučili dok sam bio štene,
Ne bi mi im bilo tako teško da brinu o meni kad sam odrastao.

"Imaš još jedan dan", čuo sam kako mi govori radnik.
Da li to znači da ći dobiti još jednu šansu?
Da li danas idem kući?"
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:24 pm

Evo jos prica:

Donovan nije bio jedan od onih pasa heroja koji se pojavljuju na naslovnim stranicama novina. Nikada nije spasao dete iz reke. Nikada nije lavežom uzbunio porodicu za vreme požara. Nije bio šampion na izložbama ili radnim takmičenjima. Donovan je bio sasvim običan pas.

I njegovi vlasnici su bili sasvim obični ljudi: porodica sa dvoje dece i nekoliko mačaka, koja je odlučila da nabavi i psa. Roditelji su verovali da će se deca obradovati. I tako je stigao - mali mešanac sa klempavim ušima i vlažne njuškice.

Otac je napravio malenu kuću i smestio je u zadnjem dvorištu. Kupio je za Donovana i nov lanac. Složio se sa ženom da će psu biti sasvim dobro i napolju. A tako bar neće morati da brinu o šteti koju štene napravi u kući i neće imati dlake po nameštaju.

I tako, kada dolaze gosti, oni ne znaju da porodica ima psa. Kako bi i znali, kada je stalno vezan pozadi u dvorištu. Kao da ne postoji. Deca nisu mogla da se sete da li su ga poslednji put šetala prošle nedelje, ili nedelje pre.

Donovan je živeo na dva metra dugačkom lancu. Kopao je rupe da bi nekako otklonio dosadu. Kopao je i kopao u svom malom delu dvorista, koliko god je kratki lanac mogao da se ispruži.

Oh, ali oni su dobro brinuli o njemu. Gospođa je coktala i vrtela glavom, pričajuci kako neki ljudi zlostavljaju svoje pse. Ona nije mogla da razume kako neki ljudi umeju da budu okrutni. “Mi nikada ne izgladnjujemo našeg Donovana”, govorila je ponosno, i to je bila istina - nije bio totalno zapostavljen. Dobro su ga hranili. I nije tačno da su ga stalno ignorisali - kad god bi zalajao, neko bi izašao da viče na njega.

Četrnaest godina je Donovan živeo u zadnjem dvorištu, vezan za kratak lanac. Dobijao je svoje obroke svake noći, ali uvek je bio gladan ljubavi. I jednog dana uspeo je da pobegne iz tog sveta u kojem postoje samo lanac, i kućica, i rupe, i da otputuje u pseći raj.

Donovan, nažalost, nije izmišljen lik. Niti su to njegovi vlasnici. Nedugo nakon njegove smrti, otišli su u lokalni azil da se raspitaju o mogucnosti dobijanja novog psa. Kažu, nedostaje im njihov Donovan.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:25 pm

Živeo je na kraju sela stari Bobilj. Imao je svoju kolibu i psa. Išao je po selu, skupljao kore hljeba i hranio se tako. Nikada se Bobilj nije razdvajao od svoga kučeta, i imalo je ono od milošte nadimak Drug. Pođe Bobilj kroz selo, lupa ispod prozora, a Drug stoji kraj njega, repom maše. Kao da čeka svoj dio. Reknu Bobilju ljudi: "Bolje da makneš, Bobilje, svoje pseto, jer se ni sam ne možeš prehraniti". Pogleda Bobilj svojim tužnim ocima, pogleda - ništa ne kaže. Vikne svoga Druga, otiđe od prozora i ne uzme koricu hljeba.
Sumoran je bio Bobilj, rijetko je sa kim razgovarao.
Otpočne zima, dune srdita mećava, zakruži sniježna prašina, nabreknu debeli smetovi.
Ide Bobilj po smetovima, poštapa se, probija od kuće do kuće, a Drug trči uz njega. Pripija se uz Bobilja, gleda ga samilosno u lice i kao da hoće da izusti:"Nikome mi nijesmo potrebni, niko nas neće prigrliti, sami smo ja i ti". Pogleda Bobilj psa, pogleda - kao da pogađa njegove misli - i tiho, tiho rekne: -Samo ti, Druže, mene ne ostavi.
Korača Bobilj s kučetom, dogega se do svoje kolibe, a ona stara, negrijana. Pogleda zemljanu peć, pogled prošara po svakom kutku, a drva - ni ćepanice. Pogleda Bobilj Druga, a ovaj stoji - čeka šta ce reći domaćin. A Bobilj će tek nježno: Upregnuću te, Druže, u sanke pa ćemo poći u šumu, nabraćemo tamo granja i pruća, pa ćemo dovući. založicemo kolibu, ugrijaćemo se nas dvoje kraj pripećka.
Upregne Bobilj Druga u sanke, dovuče granja i pruća, ugrije legalo, zagrli Druga, pomazi. Zamisli se Bobilj kraj pripeka, počne se sjećati prošlosti. Ispriča starac Drugu svoj život. Ispriča o sebi tužnu povijest i s bolom doda:"Ti, Druže, ništa ne odgovaraš, ne zboriš ni riječi, ali tvoje su sive oči pametne...Znam,znam... ti sve razumiješ“.
Umori se mećava od jaukanja. Prorijede se vijavice, zašumi kaplja sa krova. Tope se snjegovi, slivaju. Vidi Bobilj - prolazi zima, vidi i s Drugom razgovara:"Živnućemo , Druže, s proljeća“.

Zaigra crveno sunce, požure odmah potoci-praporci. Gleda Bobilj s prozora, pod prozorom se već zemlja crni. Nabreknu na drveću pupoljci, zamiriše na proljeće. Samo godine Bobilja varaju, samo vlaga proljećna starca probija. Počeše noge njegove klecati, kašalj je grudi gušio, krsta su boljela, čupala, a oči su se već sasvim zamutile. Otopi se snijeg. Zemlja se osuši. Pod prozorom se razlista bijela vrba. Samo je starac rjeđe izlazio. Ležao je na krevetu, nije mogao sići. Silazi Bobilj s mukom, siđe, zakašlje se, zatuži, Drugu kaže: „Rano smo, Druže, ja i ti onda nagađali. Skoro će, bogme, i smrt moja; samo umrijet, tebe ostaviti - najteže mi je“.
Zanemogne Bobilj, ne ustaje, ne silazi, a Drug od kreveta ne miče. Osjeća starac - smrt se približava, osjeća to. Druga grli, gorko plače: "Kome, Druže, da te ostavim. Ljudi su nam svi tuđi. Živjeli smo ja i ti...cijeli život zajedno proveli, a smrt nas rastavlja. Zbogom, Druže moj dragi, osjecam da se približava smrt, dah se i grudi lede. Zbogom...pa izađi na gorb, sjeti se svoga starog prijatelja“.
Zagrli Bobilj druga oko vrata, čvrsto ga pritisnu na grudi, zadrhta i duša se vinu. Mrtav Bobilj leži na krevetu. Shvatio je Drug da mu je gospodar umro. Ide Drug iz kuta u kut - ide, tuži. Priđe Drug, onjuši umrlog - onjuši - žalosno zalaje.
Počeše ljudi govoriti među sobom: što li to Bobilj ne izlazi? Sporazumijevši se, dođoše - viđeše - ustuknuše. Mrtav Bobilj leži na krvetu, u kolibi zadah mrtvački - kužni. Na krevetu sjedi pas, šćućuren.
Uzeše ljudi mrtvaca, spremiše, okupaše - u kovčeg staviše, a pas od umrlog ne odmiče. Poniješe mrtvaca u crkvu, Drug pored njega. Ćeraju psa od crkve, ćeraju u hram ne puštaju. Probija se Drug, valja se na crkvenom pragu, zavija od tuge i gladi, na nogama se ljulja.
Doniješe mrtvaca na groblje, doniješe - u zemlju zakopaše.Umro je svima nepotrebni Bobilj i niko za njim ne zaplaka.
Zavija Dug na groblju, zavija - šapama zemlju razgrće. Hoće Drug da otkopa svog starog prijatelja, da otkopa i da s njim zajedno legne. Ne silazi pas s groba, ne jede, tuži. Izdade Druga snaga, ne diže se, ustati ne može, drhtaj mu prođe niz leđa,opušti Drug glavu, opušti, tiho uzdrhta i precrče na grobu....
Zašaptaše na huci cvjetovi, ispričaše pticama divnu povijest o prijateljstvu. Doleće na grob kukavica, sjede na žalosnu vrbu. Sjeđela je kukavica, tužeci žalosno nad grobom..
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:28 pm


Nedelju dana: Danas punim nedelju dana. Kako je lepo biti deo ovog Sveta.

Mesec dana: Majka se odlično stara o meni. Zaista je majka za primer.

Dva meseca: Danas su me odvojili od majke. Ona je bila veoma uznemirena zbog toga i ispratila me je tužnim pogledom. Nadam se da će moja nova ljudska porodica brinuti o meni toliko dobro kao ona.

Četiri meseca: Odrastao sam veoma brzo i sve mi privlači pažnju.U mojoj kući žive i mala deca koja su mi kao mlađa braća. Često se igramo, oni mene vuku za rep a ja ih u igri povremeno malo gricnem.

Pet meseci: Danas su vikali na mene. Gazdarica je ljuta pošto sam se ispiškio u kući ali mi nikad nisu rekli gde bi trebalo to da radim. Sada spavam u hodniku . To mi se nimalo ne dopada.

Osam meseci: Ja sam jedan veoma srećan pas! Imam toplinu doma, i osećam se veoma sigurno i zaštićeno...Mislim da me moja ljudska porodica zaista voli. Celo dvorište je moje pa ja često prevaziđem sebe kopajući zemlju kao što su to radili moji preci da bi sakrili hranu. Moji i ne pokušavaju da me nauče novim stvarima pa je verovatno ovo što radim sasvim u redu.

Dvanaest meseci: Danas punim godinu dana. Odrastao sam pas. Međutim moji vlasnici kažu da sam porastao više nego što su oni očekivali. Kako li su samo ponosni na mene!

Trinaest meseci: Danas su me vezali. Skoro da nisam mogao ni da se mrdnem, na sunce kada mi je hladno ili u hlad kada je vrućina. Kažu da će da me posmatraju i da sam nezahvalan. Ništa ne razumem.

Petnaest meseci: Sve se promenilo...Drže me zaključanog na terasici. Jako sam usamljen. Moja porodica me više ne želi. Ponekad čak zaborave da sam žedan ili gladan. Kada pada kiša, nemam ni krov nad glavom.

Šesnaest meseci: Danas su me sklonili sa terase. Bio sam siguran da su mi sve oprostili da sam skakao od sreće. Rep mi radi kao navijen. Štaviše, mislio sam da me vode u šetnju!!! Krenuli smo u pravcu autoputa kada su odjednom zaustavili auto, otvorili vrata i izašli napolje. Bio sam srećan misleći da ćemo ceo dan provesti u prirodi. Ne shvatam zašto su naglo zatvrili vrata i otišli. Stanite!, lajao sam! Bili su me zaboravili...Trčao sam za automobilom iz sve snage. Moja tuga je rasla kako sam ostajao bez daha a oni ubrzavali...Na kraju sam shvatio šta se desilo...Napustili su me.

Sedamnaest meseci: Uzalud tražim put kući, sâm i napušten. Lutajući tako, naišao sam i na neke dobre ljude koji su se sažalili na mene i dali mi nešto hrane. Očima im pokazujem zahvalnost iz dubine duše. Nadam se da će me usvojiti, bio bih poslušan kao nikada do tada!!! Nažalost oni samo sležu ramenima i kažu nešto kao - `jadan mali, verovatno se izgubio...`

Osamnaest meseci: Pre neki dan sam prolazio pored škole i video mnoštvo dece nalik mojoj braći iz porodice. Prišao sam im bliže a jedna grupica je počela da me gađa kamenjem glasno se smejući. Takmičili su se ko će me preciznije pogoditi. Jedan kamen me je pogodio pravo u oko i od tada više ne vidim na njega.

Devetnaest meseci: Neverovatno! Kada sam lepše izgledao, ljudi bi se i sažalili na mene. Sada sam veoma slab i izgledam užasno. Izgubio sam jedno oko i ljudi me teraju kada pokušam da se odmorim u njihovoj blizini.

Dvadeset meseci: Jedva se krećem. Danas su me kola udarila kada sam pokušao da pređem ulicu. Bio sam na pešačkom prelazu. Nikada neću zaboraviti zadovoljan izraz lica vozača koji me udario. Bolje da me na mestu ubio. Ovako mi je samo slomio zadnje noge! Bol je neizdrživ! Noge me ne drže. Jedva sam se dovukao do trave pored puta. Deset dana sam bio na suncu, kiši i hladnoći bez imalo vode i hrane. Nisam više u stanju da se pomerim. Sve me mnogo boli. Nalazim se na veoma vlažnom mestu i čini mi se da i dlaka počinje da mi opada. Neki prolaznici se prave da me ne vide, dok drugi govore jedni drugima da ne prilaze.

Skoro da sam bez svesti ali sam nekom unutrašnjom snagom uspeo da otvorim oči. Njen topli glas me probudio.`Jadni mala kuco, kako su te to ostavili.`. Sa njom je bio i jedna čovek u belom koji me pogledao izbliza i rekao: `Žao mi je ali ne možemo ga spasiti. Najbolje da mu skratimo muke.` Devojka je pristala dok su joj suze išle niz lice. Uspeo sam nekako da pomerim rep, pogledam je i zahvalim joj se što mi je pomogla da konačno pronađem mir.

U momentu dok sam osećao sitni ubod igle, pre nego što sam pao u večni san, pomislih:`zašto sam se uopšte rodio kada me niko nije želeo?`
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:29 pm

Supruga i ja smo kod nas u kuci napravili omanju kinezi salu za vezbanje.Moram odmah da kazem da je Kinezi-terapija terapija pokretom.Posto sam ja malo posustao sa vezbanjem resili smo da odrzimo dobrotvornu akciju i besplatno vezbamo decu i savetujemo roditelje dece sa raznim problemima koji mogu da se rese kinezi terapijom ili makar spreci ubrzana progresija bolesti,stanja...Da vam nepricam sa kakvim problemima smo se sretali,uglavnom smo edukovali roditelje i pokazivali im kako da makar ublaze ili rese problem.Posto su akciju propratili lokalni mediji,odziv je bio ogroman.Bilo je raznih patologija bolesti,stanja...Cak je supruga vezbala decu koja su bolovala od jako retkih bolesti,recimo od registrovanih 5 na planeti dva decaka su dolazila na vezbe kod nas.Moram da pomenem da moja supruga predaje fizioterapeytima 8 predmeta iz prakse i ima dugogodisnje klinicko iskustvo!
Izdvojio se jedan decak rodjen sa 6 meseci koji je bio u ocajnom motornom stanju!Supruga je videla da ima tracak nade i bacila se na posao i posle zavrsetka nase akcije nastavila je da ga vezba.Decak je rastao (proslo je par godina) i uz dosta muke i vezbanja je prohodao!Medjutim,postojao je jedan problem!Mada je znao da kaze poneku rec,onako za sebe,odbijao je komunikaciju sa ljudima!Jednostavno nije se obracao i odazivao nikome...Posto po pobosanju motornog razvoja,detetu se i svest razvija,ocekivalo se da "proprica" ali nikako!!!Nece ni sa ostalom decom,roditeljima ma sa nikim da prica.Ideja se rodila kada sam predlozio da nabavi labradora.Medjutim roditelji su odbili!Bojali su se da ga pas ne povredi...Posle jedno godinu dana slucajno njegov otac kupi stene labradora!!!Decak je za mesec dana propricao skroz!Skoro sam video trce ulicom njih dvojica a mali ne da prica nego urla a od psa se ne razdvaja...Objavio bih njihovu sliku ali ne bi bilo ok da otkrivam njihov identitet
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:31 pm

Sve je pocelo veoma čudno...

Iako je kao štene često bio okružen ljudima koji voze skejtbordove, kako je rastao, engleski buldog Tajson se sve čudnije ponašao… U šetnji plažom bi iz sve snage zatezao povodac i lajao na skejtere kao da ima nesto protiv njih.

Vlasnici su u prvo vreme tumačili njegovo ponašanje kao neprijateljstvo prema skejterima što se tek nešto kasnije pokazalo pogrešnim.



Kada je 4. oktobra 2002. slavio svoj prvi rođendan, vlasnici su mu poklonili skejtbord i pustili ga da se u dvorištu igra sa njim. Od toga trenutka Tajson neprestano zapanjuje i oduševljava ne samo svoje vlasnike već i ljude širom sveta svojom veštinom vožnje skejtborda.

Videvši da je opsednut ovom modernom napravom sa četiri tocka, u početku su mu vlasnici pomoću amova i povoca pomagali u održanju ravnoteže. Sve što je došlo nakon toga ušlo je direktno u legendu koja se i dalje sa nevericom prepričava sve dok ljudi ne vide svojim očima video zapise sa Tajsonovih vožnji.

Tajson je u početku morao da demonstrira svoju veštinu i ljubav prema vožnji skejta kako bi ljude uverio da su priče koje su čuli tačne, ali ga je slava ubrzo zatim prestigla. Danas praktično ceo svet zna za ovog psa i njegov izuzetan talenat.



Uobičajena vožnja skejtom ovog buldoga najčešće traje duže od sat vremena a za to vreme on pređe i više od dva kilometra vozeći se stazom pored plaže i usput fascinirajuci prolaznike.

Iako je pažnja javnosti usmerena na njega, u domu ovog četvoronožnog Tajsona živi i pet mačaka i tri papagaja ninfe. Kako su odrasli zajedno, izuzetno se lepo slažu. Kuća u kojoj zajendo žive sa svojim vlasnicima nalazi se u mestu Huntington beach, u državi Kalifornija u Sjedinjenim Američkim Državama.

Kako to obično biva sa slavnim ličnostima, Tajson je do sada učestvovao ili igrao glavnu ulogu u mnogim reklamama, tv programima i igranim filmovima.

Značajnije uloge obuhvataju igrani film Shaggy Dog (2006), Undiscovered (2005) i Lords of Dogtown (2005), televizijska gostovanja u MTV Canada, Martha Stewart show, BBC Test your pet, TV reklami za Nikon Japan i mnogim drugim svečanostima, seminarima itd…
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:32 pm

Gluvo štene rase džek rasel terijer naučilo nekoliko komandi na jeziku gluvonemih nakon što su ga njegovi vlasnici dali u azil.

Jedno gluvo štene, po imenu Sneško, dobilo je novu šansu za život nakon što je naučilo jezik gluvonemih.

Sneška su njegovi vlasnici odveli u azil, jer nisu mogli da se nose sa gluvim psom.

Za samo tri nedelje, belo četvoromesečno štene, rase džek rasel terijer, naučilo je nekoliko komandi na jeziku gluvonemih, kao što su stoj, kreni, lezi, vrati se.

"Sneško je veoma bistar psić. Vrlo brzo uči i ume da raspozna nekoliko komandi", kažu ljudi koji se brinu o njemu u azilu i koji se nadaju da će mu uskoro naći novi dom gde će ga voleti i paziti.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:35 pm

Magla se već tjednima nije dizala, smog je nagrizao bronhije, vonjalo je po sumporu i po niskokaloričnom ugljenu Kreka i Miljevina, a grad u kojemu se prije dvije godine održala Olimpijada sasvim je potonuo u depresiju. Deset je dana prošlo od Nove godine, i treba izdržati dvije trećine siječnja, veljaču i barem pola ožujka prije nego što se sunce pojavi iza Igmana i Trebevića, i ponovo započnu prirodni ciklusi, koji se, činilo nam se tako, u drugim gradovima nikada ne prekidaju. Valjalo je do tada izdržati, što više vremena provesti ispod jorgana, ne misliti ni o čemu, ništa ne započinjati, i ni za što ne preuzimati odgovornost.

A onda se jednoga ponedjeljka, negdje oko šest, već je bio mrkli mrak, a ulična rasvjeta nije radila, mama vratila noseći nešto živo na rukama. To se koprcalo i otimalo, po njezinom crnom kaputu ostajali su blatni tragovi, ali ona ga nije ispuštala iz ruku. Mama nikada nije pokazivala veliku požrtvovnost, čak ni kada je o meni bila riječ, živjela je, živcirala se i mučila uglavnom zato da bi samu sebe održala na okupu, a drugi su joj u tome, uglavnom, bili samo smetnja, pa je bilo nekako skroz neobično da nešto živo donosi kući, pušta da je tako gadno isprlja i vodi više računa o njemu nego o samoj sebi. Tada tu ženu nisi mogao ni prepoznati.

Drži ga! - vikala je. Šta? - pitala je nona i odmaknula se dobra dva koraka unazad, od ulaznih vrata, jer ni ona ni ja nismo mogli vidjeti što to ona nosi. Vraški se otimalo, cvililo i kukalo, i bilo je crno kao sam vrag. Ruku na srce, uopće ne bi bilo neobično, pogotovu s obzirom na sve što će se s nama dogoditi u sljedećih desetak godina, da se tada u Sarajevu, na Mejtašu, na vratima naše kuće, na majčinim rukama nošen, pojavio vrag. Ne bi ga ona od zle namjere donijela, nego bi joj se jednostavno tako poklopilo. A onda bi, sigurno, digla ruke, pa neka se Nona i ja brinemo o vragu.

Auto je prešao preko njega, ali ga kotači nisu dohvatili. Kad sam to vidjela morala sam ga uzeti! - pravdala se, dok je on njuškao po dnevnom boravku, zavlačio se pod kauč i cvilio, ostavljajući iza sebe blatne tragove. Nešto traži! - raznježeno je rekla mama, prije nego što se uneredio točno ispred televizora. Jadničak je imao proljev, a kasnije ćemo shvatiti - i gliste.

Nona je rekla neka se zove Nero. Te noći nismo spavali, jer je Nero bez prestanka cvilio i srao. Ružna riječ, ali ona je tako rekla, a kako nikada bez potrebe nije psovala, zaključili smo da se upravo tako treba reći, jer drukčije ne može. Ozbiljno smo se uplašili da neće dočekati jutro. Nismo ga željeli, greškom je spašen i greškom se našao u našim životima, ali grehota bi bila da tako umre u našoj kući. Nona je rekla - umre, pa smo se i te riječi držali. Ugine samo pas kojega nisi poznavao, a crkavaju samo štakori i oni na koje se jako naljutiš, pa kažeš - dabogda crko!

Ali Nero je bio jake rase, valjda je imao svoju misiju na Zemlji, i nije te noći umro. Ujutro smo ga odnijeli veterinaru, koji mu je dao nekoliko injekcija - Nero bi svaki put zaskvičao, ali ne kao obični pas, nego kao ne baš osobito pametan pas, a u prvoj sljedećoj sekundi opet bi bio sretan i veseo, lizao je veterinaru ruku, upoznavao se sa svima, kevtao na triput veće od sebe, i na smrt koja mu je visjela nad glavom gledao vedro poput dubokoga i iskrenog vjernika. Da se tog časa, na hodniku Veterinarskog fakulteta na Dolac Malti, pojavila pred njegovim šapama, onako po propisu sređena, s kosom i crnom kukuljicom, Nero bi je liznuo po licu i posrao joj se po skutima, jer doktorovi lijekovi još nisu počeli djelovati.

Išao sam za njim i brisao njegov proljev nekom krpom koju su mi dale medicinske sestre (jel ' se i kod životinja to tako zove?), i nisam ga volio. Nero je bio jedini pas, jedina naša životinja, a imali smo ih na desetine, od Nonetovog neprežaljenog mačka Marka, koji je stradao pedesetak godina ranije, do naše crne mace i njezinog sina, za koju nikada nisam imao srca.

Nakon jednodnevne terapije, već je to bio zdrav tromjesečni mješanac, čija je nepodnošljiva vedrina graničila s nekim oblikom pseće demencije. Pa, ne možeš se, majka mu stara, baš svemu veseliti, svakome trenutku i svakome uzdahu i izdahu s kojim trošiš darovano ti vrijeme. Odgurno bih ga nogom, a on bi me samo tada tužno pogledao. Taj pogled trajao je sekundu, jednu desetinku sekunde, ma šta desetinku, stotinku! I već bi mu se opet vratilo to njegovo oduševljenje ljepotom ovoga života, te svih nas koji činimo njegovo leglo i njegov čopor.

S prvim ranim proljećem Nona je počela umirati. Znali smo što joj raste u grlu, ali smo se pravili kako to nije to. Disala je sve teže, kašljala je po cijele noći, a on bi tada cvilio. Čim bi uhvatila zraka, i na nekoliko trenutaka prestala kašljati, Nero bi podivljao od sreće. Nakon nekog vremena naručili smo od hauzmajstora Šulca da mu napravi drvenu kućicu i postavi je u bašči. Tako je Nero završio na lancu.

Taj pas volio je svakoga živog stvora na zemlji, pod uvjetom da nije jež. U proljeće se ježevi rashodaju po našoj bašči, pušu, dahću i šuškaju, i traže nešto što su jesenas izgubili i zimus prespavali. Nero je lajao, tako bijesno da mu se na gubici skupljala bijela pjena, pa bi se zatrčao za ježom, lanac bi ga u času počeo daviti, i on bi zakrkljao. Nonu je njezino strašno nešto gušilo, sve je manji bio prolaz za zrak, odlazila je, sve dok nam 6. lipnja nije sasvim i zauvijek otišla. Nero se i tog dana veselio ručku koji sam mu donio, mojoj ruci, nozi, glavi i svemu ostalom što je vidio, čuo i nanjušio oko sebe. Bio je jedini pas kojem sam mogao oteti kost koju upravo glođe, a da se na naljuti ili me pokuša ugristi.

Mogli smo ga tada osloboditi, smilovati mu se i vratiti ga u našu kuću. Nona se pretvorila u pokojnicu, naše sobe su najednom postale velike i široke, da se u njima začas izgubiš, i trebao nam je netko da ih nekako ispuni. Ali kada psa počneš doživljavati kao psa na lancu, tada je gotovo. Rob u očima i srcu gospodara zauvijek ostaje rob. Dogodi se neki defekt u čovjeku i to je onda nepopravljivo.

Tako je prošlo ljeto, prošla je jesen i stigla je zima. Njemu je bilo najvažnije što više nije bilo ježeva. Sve drugo je ionako bilo stvoreno da bi se čovjek, tojest pas, imao čemu veseliti. Opet je pala ona vječna magla, smog nas je ščepao za grla, vonjao je sumpor iz Kreke i Miljevine. Njegova radost preživjela je Novu godinu, a onda nam je susjed pokucao na vrata. Mama je bila na poslu, a ja nisam znao šta da mu kažem. Gledao me je kao što ljudi koji misle da su dobri gledaju ljude za koje vjeruju da su zli. Sišao sam za njim u bašču i našao Neru kako visi preko susjedne ograde. Uspio se otrgnuti skupa s lancem, i kada je preskakao na drugu stranu lanac se negdje zakačio. Strašno izgleda obješena sreća i radost, iskeženih zuba i isplaženog jezika.

Do kasno popodne kopao sam grob u smrznutoj zemlji. Trajalo je to satima. Naplakao sam se tada kao nikad u životu, ali bilo je uzalud. Nisam ga volio dok je bio živ. Baš nimalo. Nijednom
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:44 pm


Mija je znala da se u podrumu nalazi kada napunjena vodom. Ranije je naučila kako da otvara vrata u kući.



Iz požara koji su vatrogasci gasili šest sati i u kojem je u potpunosti uništena jedna kuća u Grinvilu, u Južnoj Karolini, uspjela je da se spasi Mija, porodični pas.
Jednogodišnji belgijski ovčar malino morao je da otvori četvoro vrata, kako bi došao do podruma i sakrio se u kadi sa hladnom vodom.



Vatrogasci su bili iznenađeni kada su Miju našli nepovrijeđenu.
U vatrogasnoj jedinici su, navodi Daily Mail, kazali kako je požar bilo teško savladati jer je kuća velika, a plamen je bio ogroman.
Mijini vlasnici, porodica Brumbi, bili su zapanjeni saznanjem da je pas preživio. Pretpostavili su da je pas nestao u plamenu.
"U većini situacija ona reaguje kao čovjek. I to je pokazala i sada. Znala je gdje da ode i sakrije se", navode oni.
Mija je znala da se u podrumu nalazi kada napunjena vodom. Ranije je naučila kako da otvara vrata u kući.
Kada su je vatrogasci iznijeli iz kuće, bila je mokra, zbunjena i prekrivena čađi.
Kris Brumbi, njegova žena Kodi dvoje djece bili su vani na večeri, kada je u kući izbio požar.



Požar je gasilo oko 30 vatrogasaca. U kući je bila jedino Mija. Kuća je potpuno uništena, ali je porodica odahnula kada su saznali da je pas preživio.

"Ona je dio porodice", kazao je Kris Brumbi.
Prvi nalazi ukazuju da je požar počeo u potkrovlju, ali ne zna se šta ga je uzrokovalo.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Uto Okt 25, 2011 6:45 pm

Pogledajte psa Tea koji pomaže djevojci oboljeloj od narkolepsije

"Teo je nevjerovatan. On je potpuno promijenio moj život. Sada se osjećam sigurno kada šetam sa njim jer, ako bi mi se nešto desilo, on je tu", kaže 19godišnja Keli.


Keli i njen najbolji prijatelj Teo (Foto: dailymail.co.uk)




Život 19godišnje tinejdžerke koja pati od narkolepsije naglo je promijenjen kada je pas po imenu Teo preuzeo brigu o njoj, piše Dejli mejl.
Keli Sirs pati od primarnog poremećaja spavanja koji se karakteriše spontanim padanjem u san.



Teo, koker španijel specijalno obučen za rad sa osobama koje pate od narkolepsije, naučio je da liže Kelino lice i vrat kako bi je "povratio" iz sna.
Organizacija "Medicinski psi" jedina je u Evropi koja podučava pse za ovu svrhu.
U posljednjih pet mjeseci, dvogodišnji Teo postao je Kelina sjenka i provodi sa njom 24 časa.
Ranije, kada nije imala ljupkog pomagača, Keli bi odjednom utonula u san i u tom stanju ostajala par minuta.
Teo je naučio da štiti Keli ako slučajno u polusnu pokuša da povrijedi sebe ili možda neko drugi nasrne.
Njegove izuzetne sposobnosti promijenile su život odlične studentkinje i ulile joj samopouzdanje.
Organizacija "Medicinski psi" primijetila je koker španijela kada je pokazao umijeće raspoznavanja napada epilepsije.
Nakon toga, tim stručnjaka je radio sa njim na prepoznavanju ostalih oblika napada.
Keli kaže: "Teo je nevjerovatan. On je potpuno promijenio moj život. Sada se osjećam sigurno kada šetam sa njim jer, ako bi mi se nešto desilo, Teo je tu. Naravno, ljekove moram piti svakoga dana da ne bih zaspala na koledžu."
Teo ništa ne prepušta slučaju. On prati svoju pacijentkinju čak i do toaleta.



Keli dodaje: " U stanju sam da zaspim svuda, kada nešto kupujem, sjedim u autobusu, čak sam i pala nekoliko puta na stepenice. Imala sam sreću da se nikada ozbiljnije ne povrijedim jer mi je tijelo mlitavo kada padam."
Kada ljudi vide Kelin napad pomisle da treba nazvati hitnu pomoć.
Međutim, odmah uoče Tea koji nosi jaknu sa natpisom "medicinski pas" i shvate da je pomoć upravo pored nje.
Greg, Kelin dečko, morao je prihvatiti činjenicu da nije jedini "muškarac" u njenom životu.
Ubrzo su njih dvojica postali najbolji prijatelji.
Napadi narkolepsije počeli su kada je imala 15 godina.
Na časovima u školi Keli bi odjednom utonula u san.
"Moja majka je čitala članak o psu iz Kanade koji može da upozori kada osoba kreće da zaspi. Kontaktirali smo organizaciju "Medicinski psi" i objasnili im da mi je potreban pas sa takvim vještinama. Oni nijesu mogli da nam garantuju uspjeh, ali su odlučili da pokušamo. Tako smo se Teo i ja upoznali prošlog avgusta."
Keli kaže da su se ona i Teo već na prvom susretu zavoljeli i da je to bilo presudno za njihov sadašnji odnos.
Njena porodica konačno je osjetila olakšanje poslije godina staha od njenog iznenadnog sna, zahvaljujući četvoronožnom prijatelju.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Sre Okt 26, 2011 10:14 am

PRICA O STARCU I PSU


Kraj ograde koja je,u tisini letnjeg jutra opasivala veliki park,svakoga dana sedeo je jedan starac.Uvek u prljavim,pohabanim pantalonama i tankoj sivoj kosulji koja je na nekoliko mesta vec bila pocepana.Lice mu je bilo izborano i uprljano prasinom i nekim davnim brigama koje voda ne bi mogla da spere.
Kraj njega,lezao je na suvom tlu zuti pas.Kuja,i ona vec ostarela i pomalo ofucana,sa samo nekim nestasnim i mladalackim sjajem u pametnim ocima.Slucajni prolaznik tu ih je mogao videti,svakoga dana,kako se zajedno odmaraju u hladu granatog kestena.
On bi u nekoj dobrotvornoj kuhonji dobio u malenoj serpi nesto pasulja,ili makarona,ili supe,i pola vekne hleba.Jeo je polako,pazeci dam u nista ne kane na tlo,a onda bi serpicu sa polovinom rucka spustio pred kuju,i ona bi mu zahvalno mahnula repom pre nego sto bi se prihvatila hrane.Bio je srecan dok ja je posmatrao.Nije mu bilo tesko da sa njom deli taj mali obrok,jer je ona bila jedino sto je imao,sto je mogao nazvati svojim,mada je u njoj oduvek video ne svojinu,vec prijatelja.Nije je primoravao da ostane sa njim,ona je to sama zelela.Volela ga je.Sta je pas,bedna ulicna litalica,za pola serpice hrane ostane ti veran prijatelj do kraja zivota.Delili su tu nistavu porciju,i nikada se nisu zalili na glad.
Ona ga je razumela.Znala je kako je to kada nemas nikoga,kada si sam u tom velikom,hladnom i neprijateljskom svetu,kada nemas cime da kupis srecu,kada nemas porodicu,ni dom,neku kucu u kojoj bi se mogao sakriti i odmoriti od napornog dana.Znala je kako je to kad nemas gde.Imali su neku klupu u tom prrku,trosnu,tvrdu.On je spavao na njoj,a ona je sedela pored,na tlu,I rezala na svakog ko bi se usudio da se priblizi,na one slucajne prolaznike koji bi uplaseno ustuknuli,trgli se iznenada iz misli o nekim svojim velikim i nepremostivim prioblemima.Ali leto je bilo toplo,i nije klupa bila nista gora negokrevet koji su ti prolaznici negde ipak imali.
Posle rucka ona bi zaspala,sa glavom u njegovom krilu,dok bi je on nezno ceskao iza uva bacajuci mrvice hleba golubovima.Njih Zujka nikada nije terala.Umela je i ona da deli,Zivela je i ona od milostinje drugih.Vec je suvise dobro upaznala glad,onaj tupi osecaj u stomaku,koji se samo ponekad umiri,ali nikad ne nestaje.Znala je kako je to kada te svi glrdaju sa prezirom,gadjenjem,kao da bi i sam poglrd na tvoju bedu mogao biti po njih poguban.Ljudi su savrsena bica.Nikada ne vide ono sto ne zele da vide.I leto je bilo dugo I mirno,tu,kraj ograde dok su ljudi i dani zurno promicali ne primecujuci starog coveka i njegovog zutog psa.A onda je,jednoga dana,Zujka dosla sama.Sela je kraj ograde,u hladovinu kestena,i cvilela dugo,citavig jutra,citavog dana,dok je sunce polako odmicalo,i jos dugo posto se noc spustila na park i skrila njene tuzne,vlazne oci od tudjih pogleda.
Barem mu je ona opelo odrzala.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Sre Okt 26, 2011 10:16 am

MOJ VECNI PRIJATELJ


Bilo je hladno zimsko jutro.Jutarnju tisinu prekidao je glas malenog psica,koji je zeljno iscekivao svoju jutarnju setnju.Maleni psic po imenu Boni,cvileo je i lajao sve dok neko ne bi izasao da ga proseta.
Svako jutro ustajala sam rano.Spremila bih se i uzimala povodac u ruke.Ispred vrata sav veseo i zivahan cekao me je moj pas Boni.Na belom,sneznom pokrivacu ostajale su njegove sape,a to je ulepsavalo moje dvoriste.Posle duge setnje dobio bi svoj dorucak,a to bi uglvnom bilo toplo mleko i hleb.Mnogo je voleo to da jede.Kada bi se najeo,legao bi u svoju kucicu i odspavao duga dva sata.U popodnevnim casovima,kada bih ja izasla da se igram sa drugarima bih i njega.Dok su se deca dogovaraia sta ce raditi on se valjao po snegu,i hvatao ustima grudve,koje sam mu bacaia.Zajedno nam nikad nije bilo dosadno.Dok bi se deca sankala niz ulicu on bi brzinom munje jurio sanke ivukao decu za cipele.Sva deca iz komsiluka su ga volela,a kako i ne bi,mali mesanac zuto bele boje sa krupnim braon ocima,velikim repom i klempavim usima.Bio je presladak.Danima i mesecima bio je isti ali ja sam ga iz nekog razloga sve vise volela,kao i on mene.Postali smo nerazdvojni.Ali jednoga dana desilo se neocekivano,Boni se razboleo.Odbijao je hranu,vodu pa cak ni u jutarnju setnju nije zeleo da ide.Vise nije spavao kao i obicno u kucici,vec je kopao rupu ispod ograde i kroz nju odlazio na meni nepoznata mesta.Bezuspesno smo pokusavali da ga nadjemo,moji roditelji,deca iz komsiluka,ja,ali uzalud.Kada je zeleo da ga nadjemo dolazio bi sam.I to je trajalo danima.Sjaj iz njegovih ociju bese nestao,oci su mu bile tamne i mutne.Nismo znali sta mu je.Posle konsultacije sa veterinarom,veterinar je tihim glasom rekao:”Nema nade za njega”.Moj svet je pocinjao da se rusi.Ucinili smo sve sto smo mogli,sve je ostalo bilo u bozijim rukama.Receno nam je da boluje od teske bolesti,bolesti od koje nema spasa,zahvata uglavnom mlade pse,sto je on i bio.Psic od godinu dana.Poznato je da ovu bolest prezivi jedan pas od njih hiljadu,od smrtonosne bolesti stenecaka.Ali ja sam se nadala da je on bas taj jedan od hiljadu.Mislila sam da ce ozdraviti i da cemo zajedno kao nekada trcati i igrati se.Mislila sam d ace ga nasa ljubav odrzati u zivotu,i jeste,ali samo duze od ocekivanog.Veterinar je bio zacudjen kako je i dalje ziv,jer je bolest odavno podmakla,a jam u samo tiho odgovorih:”Ziv je jer ga hranim svojom ljubavlju”.Osecala sam neki grc i bol u grudima,imala sam utisak da u tom trenutku umire i deo mene.Suze su mi same kretale niz obraze,iako nisam zelela sebi da priznam da je kraj nasem prijateljstvu.Mama mi je rekla da cemo i dalje biti zajedno.Bicemo zajedno sve dok ga ja ne zaboravim,dok ne zaboravim lepe trenutke provedene zajedno.On tebe nikada nece zaboraviti,volece te ma gde god da ode,to ce mu biti nagrada za vasu ljubav,dodao je tata.
Zamolila sam ih da me na trenutak ostave nasamo sa mojim cetvoronoznim prijateljem.Snazno sam ga grlila I poljubila u njegovu plemenitu i dobrocudnu glavu.Otisao je do svoje igracke (gumenog mede)uzeo je u usta,I stavio meni u ruku.Osetila sam blag dodir jezika na svojoj ruci.Znala sam da mi se zahvaljivao na ljubavi koju sam mu pruzala i omogucavala mu lepsi zivot do tog trenutka.Legao je pored mojih nogu,na trenutak bese se vratio onaj sjaj njegovih ociju i blagi osmeh koji je uvek imao dok smo bili zajedno i trcali po livadama.Zatvorio je oci,zauvek.
Ko zna,mozda on sada ponovo trci livadama,samo iz drugog ugla posmatra svet.Mozda kao divlji pastuv koji predvodi svoje krdo,i trka se sa sokolovima.Sve jedno gde god da je,ja verujem u boga I znam da ce ga on cuvati i paziti kao sto sam ga ja volela i pazila kada je bio moj cetvoronozni prijatelj,koga nikada necu zaboraviti.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Sre Okt 26, 2011 10:17 am

Borba i vernost,prema kome?!


Bilo je toplo aprilsko jutro,sa blagim vetrom i prelepim cvrkutom ptica.Ništa tog lepog jutra nije govorilo da neće tako i biti,ali to ume da prevari.
Ustala sam,obukla se i krenula u školu.Dok sam se spuštala niz ulicu u travi sam začula tiho komešanje i cviljenje,prišla sam da vidim šta je to.U travi je ležao ogroman pas(nemački ovčar)sa krupnim,mutnim i tužnim očima,velikim podignutim ušima i dugačkim repom.Uplašila sam se i brzo pobegla.Na putu od kuće do škole razmišljala sam o njemu.Zapitala sam se,otkud on tu?ranije ga nisam viđala.Milioni misli prolazile su mi kroz glavu,mislila sam da ga neko nije pustio sa lanca,da nije nekome pobegao,da se nije izgubio i naravno da ga neko nije ostavio.Ceo dan bila sam nervozna.Pri povratku kući svratila sam da vidim da li je još tu,ali nekim čudom i dalje je ležao na istom mestu.Smogla sam hrabrosti i prišla mu.Odmah sam znala da ga je neko napustio i ostavio na ulici,ostavio ga na milost i nemilost spoljašnjem svetu.Kuja je bila već ostarela,oko cele dužine vrata imala je ožiljak od lanca koji joj je bio napravio ranu koja je odavno zarasla.Jedva se kretala,bila je gladna,žedna i iznemogla.Pomazila sam kerušu,i pošla kući.Dok sam pričala mami ona me je samo tužno slušala.Kada sam završila sa pričom mama mi je odmah spremila nešto da joj ponesem da jede i u činiji mi dala vode.Ceo taj dan provela sam kraj prozora prateći svaki njen pokret.Ljudi su prolazili mirno,ali neki bi uzeli kamenicu i pogodili je,ali ona se na to nije ni obazirala kao da je to bilo sastavni deo njenog života kao da je na to već navikla.Predveče ustala je i malo prošetala krajem,ali se ubrzo vratila,legla i veoma dugo zavijala u noći.Svakoga dana nosim joj hranu i vodu,ona mi zahvalno maše repom ali nikada ne presataje da misli na svog „prijatelja“.Svakoga dana i svake noći ona tužno zavija i pokušava da dozove onoga ko je ne čuje onoga koga ona smatra da joj je prijtelj iako ju je izneverio,ona se nada i bori za njihov ponovni susret.Ja bih je rado prihvatila da bude moja,ali ona to ne želi,leži ispod moje kuće i prikuplj snagu i hrabrost da pokuša da nađe nekoga ko ju je zaboravio i izneverio.Ona ga i dalje voli,i očajnički želi da ga ponovo vidi.
U noći dok spavam ona bolno zavija doziva njega,svog“prijatelja“.Ali ja se nadam da Boga ima i da on sve to vidi,nadam se da će je paziti i pomoći joj da nađe pravi put.Zauvek u mojim mislima i srcu ostaće urezana sećanja na odanost,lepotu i hrabrost jednog psa prema čoveku.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Danas u 7:24 pm

Nazad na vrh Ići dole
 
ISTINITE PRICE O PSIMA
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
 Similar topics
-
» Daleka obala
» Net priče..istina ili laž..?
» Nestanak Jamesa Worsona
» Mitovi o psima
» MOJE PRICE

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: Ostalo :: Pricaonica-
Skoči na: