PrijemTražiRegistruj sePristupi

Share | 
 

 ISTINITE PRICE O PSIMA

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Sre Okt 26, 2011 10:19 am

ДЕЧАК И ПАС


Било је хладно зимско вече.Дечак се журним кораком враћао кући из школе.За њим,само неколико корака иза његових леђа,са муком се пробијао кроз густе сметове велики црни пас.Ребра су се јасно оцртавала испод његове танке коже,а печати опале длаке нарушивали су некад племениту главу.
Дечак се окренуо и грубим плачним гласом наредио псу да оде.Пас је застао.Сетио се,као кроз маглу,дивних летњих дана,када је трчао слободно крај његових ногу,док му је дечији смех одзвањао у ушима.Наставио је да иде за њим.Дечак се љутио.Зграбио је мало снега и својим детињим ручицама сабио у лопту.Грудва се распрсла у милион малих пахуља када се сударила са дрхтавим телом,али пас није стао.Сетио се како му је дечак давао пола ужине,и како га је нежно тапшао по широкој глави.Добијао је за узврат махање репом и додир језика на руци.Највише што је умео.Још јeдна грудва полетела је из руку дечака.Пас је зацвилео и за тренутак стао док му је кашаљ прекидао дах.Али је наставио да иде.Чувао је дечака,бранио га од оних већих малишана који су му вечито отимали лопту.Прави пријатељ никада не оставља пријатеља у невољи.Дечак је овог пута подигао камен.Пас се није уплашио,није чак ни обратио пажњу на ударац каменице.Само је ишао за дечаком.А дечак је био љут.Пас га је те вечери чекао испред школе.
Чекао га је свакога дана.Увек би се у њему пробудио неки немир и он је знао:време је да иде по свог дечака.И данас...иако га је све болело,и шапе су му биле промрзле и тешке.Морао је да оде,само је то било битно.
Дечак је стигао до зграде у којој је живео.Више није било ни снега ни каменица.Бесно је погледао пса.
Ноћу би спавао у дечаковој згради,ту,у приземљу,где је имао један свој топли отирач за ноге.Ту је било топлије,и није било ветра,а дечак би му ујутро донео нешто топло за јело.И све је било лепо.
Дечак се окренуо,ушао у зграду и затворио врата за собом.
А напољу,је снег почињао да пада.Ишао је пешице на трећи спрат.Није имао стрпљења да чека лифт.Био је љут.Љут на пса,љут на друге дечаке,љут на цео свет.Пас га је чекао испред школе,тако јадан и офуцан,и сви су му се смејали.Он има ружног пса.Никоме се не свиђа ружан и болестан пас,а он је имао најружнијег пса у школи.Зашто је морао да долази,да га брука?Глупи,ружни,мрски пас.
Али те ноћи није могао да заспи.Вртео се у кревету и малим песницама стискао очи,да задржи сузе.Неки нови осећај га је изједао,осећај да је урадио нешто лоше,нешто ужасно лоше.Можда је и тачно да ниједан дечак нема тако ружног пса,али ниједан нема пса који толико воли свог малог господара као што њега воли његов Блеки.
У пиџами је стрчао низ степенице.Напољу је већ било свануло,иако је небо било црно и прекривено облацима.Отворио је врата и тихим гласом позвао пса.Пас се није одазвао.
Нашао је пса како лежи на тлу испред зграде.Његово укочено,непомично тело било је прекривено слојем белих пахуља које су поново почеле да се спуштају на смрзнуто тло.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Ned Okt 30, 2011 9:00 pm

Priča o Lei

Ne znam mnogo o mestu na kome sam rođena. Bilo je tesno i mračno i nikada se niko nije igrao sa nama. Sećam se mame i njenog mekog krzna, ali i da je često bila bolesna i jako mršava. Imala je jako malo mleka za mene i moju braću i sestre. Većina njih je iznenada uginula.
Kada su me odvojili od mame, bila sam strašno uplašena i veoma tužna. Moji mlečni zubići su tek počeli da probijaju i mama mi je bila jako potrebna. Jadna mama, bila je tako bolesna. Ljudi su rekli da je sad vreme da nešto i zarade i da im naša igra i vriska već ide na živce. I tako su nas jednog dana stavili u kutiju i poneli sa sobom. Stisli smo se jedna uz drugu i osećali kako drhtimo, skoro obamrle od straha. Niko nije došao da nas uteši.
Svi ti čudni zvuci, a tek mirisi - obreli smo se u „Petšopu“, jednoj prodavnici sa mnogo različitih životinja. Neke su mjaukale, neke pištale a druge zviždale. Čuli smo i tiho cviljenje drugih štenaca. Moja sestra i ja smo se čvrsto privile jedna uz drugu u malom kavezu. Ponekad su dolazili neki ljudi da nas gledaju, često sasvim mali ljudi koji su nas veselo gledali kao da su hteli da se igraju sa nama.
Dane i dane smo provele u tom kavezu. Često su nas uzimali u ruke, podizali i zagledali sa svih strana. Neki su bili ljubazni i mazili nas, drugi grubi i pričinjavali nam bol. Često smo čule da neko kaže „O, kako su slatki, baš takvog jednog hoću“, ali onda su jednostavno odlazili.
Noćas je moja sestra uginula. Naslonila sam glavu na njeno meko krzno i osećala kako život polako ističe iz njenog mršavog telašca. Kada su je ujutro izneli iz kaveza, čula sam kako kažu da je bila bolesna i da bi mene trebali da prodaju po manjoj ceni da bi me se što pre otarasili. Niko nije obraćao pažnju na moj tihi plač dok sam gledala kako mi bacaju sestru.

Danas je došla jedna porodica i kupila me! Od sada će sve biti dobro! Veoma su ljubazni, i stvarno su se odlučili baš za MENE. Usput su kupili i dobru hranu i lepu posudicu, a njihova mala devojčica me je nežno ponela u rukama. Njeni tata i mama kažu da sam baš slatka i dobra devojčica. Sada se zovem Lea.
Svoju novu porodicu smem čak i da ljubim. Ljubazno me uče šta smem a šta ne smem, dobro me paze, dobro me hrane i mnogo, mnogo me vole. Ništa više od toga i ne tražim, već samo da se tim divnim ljudima dopadnem i ništa nije lepše od igre sa njihovom devojčicom.
Prva poseta veterinaru. Čudno neko mesto, sva sam se naježila. Moja najbolja drugarica, ćerkica mojih vlasnika, nežno me je zagrlila i rekla da će sve biti u redu i tada sam se opustila. Izledalo je kao da veterinar mojim voljenim vlasnicima govori nešto strašno, izgledali su zaprepašćeno. Čula sam nešto o teškim manama, srcu i displaziji E. Pričao im je o divljim odgajivačima i da moji roditelji nikada nisu bili zdravstveno testirani. Ništa mi nije bilo jasno, ali bilo je strašno gledati moju porodicu tako tužnu.
Sada sam stara šest meseci. Moji vršnjaci su divlji i jaki, a mene svaki, i najmanji pokret strašno boli. Bolovi nikada ne prestaju. Osim toga, kada se samo kratko poigram sa devojčicom, dobijem probleme sa disanjem i moram da prekinem. Tako bih htela da budem snažan pas, ali, jednostavno ne uspevam. Čujem da pričaju o meni. Srce mi se cepa kada ih vidim tako tužne. U međuvremenu, često odlazimo kod veterinara i uvek samo čujem „genetski“ i „tu se ne može ništa“. Želim da budem napolju na toplom suncu i da se igram sa svojom porodicom, želim da trčim, skačem. Ali ne mogu. Prošle noći je bilo gore nego ikad. Nisam čak mogla da ustanem ni vode da pijem i samo sam zavijala od bolova.
Nose me u auto. Svi plaču. Tako su čudni, šta se desilo? Da nisam uradila nešto loše? Da se, na kraju, ipak nisu naljutili na mene? Ne, nemoguće, tako me nežno maze i tepaju mi. Ah, kada bi samo ovi prokleti bolovi prestali! Nemam snage ni da poližem suze sa lica devojčice, ali bar sam uspela da je liznem po ruci. Sto kod veterinara je tako hladan. Plašim se. Svi plaču u moje krzno, osećam koliko me vole. Uz veliku muku uspevam da ih liznem po rukama. Danas veterinar ima dosta vremena za nas i veoma je ljubazan, a i bolovi su se malo smanjili. Devojčica me nežno drži, osećam blagi ubod ... hvala Bogu, bolovi prestaju. Osećam duboki mir i zahvalnost.
Sanjam: vidim svoju mamu, braću i sestre na velikoj zelenoj livadi. Zovu me da im se pridružim, kažu da tamo nema bolova, samo mir i sreća. I tako, svojoj ljudskoj porodici kažem doviđenja, na jedini meni mogući način: kratkim mahanjem repa.
Mnogo srećnih godina sam želela da provedem sa vama, ali nije mi se dalo. Umesto toga sam vam donela samo brigu. Žao mi je, ali bila sam samo obična roba za prodaju.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Ned Okt 30, 2011 9:05 pm

Mislim da ovo nije bilo, ako jeste, izvinjavam se.
KAKO je otišao iz dvorišta porodice Daskalović u Šapcu, obreo se usred Zagreba, dobio dvojno državljanstvo i posle pola godine se vratio kući - sve to bi jazavičar Žuća objasnio, samo kad bi umeo da govori. Ovaj umiljati mešanac nestao je u junu prošle godine u Mačvi, a pronađen je 16. decembra na Bijeničkoj cesti, u glavnom gradu Hrvatske. Zahvaljujući mikročipu, saradnji između naše “Orke” i hrvatskog Udruženja za zaštitu životinja “Suza”, ali ponajviše nalazačima, mladom bračnom paru Tanji Vukmanić i Borisu Ristaru, pošto je video Hrvatsku - vratio se kući.
Daskalovići - Aleksa i Ivana i njihov trogodišnji sin Vuk - jedva da mogu da poveruju šta se desilo njima i njihovom ljubimcu.
- Odavno smo oplakali Žuću, a onda je jednog dana zazvonio telefon. Ljudi iz organizacije “Orka” rekli su nam da je pas nađen u centru Zagreba. Naravno da nisam verovao - priča Aleksa Daskalović. - Muzičar sam, pa sam u prvi mah pomislio da me neko od kolega zavitlava, jer znaju koliko smo bili vezani za psa.
Žućino putovanje počelo je sredinom juna, kada je otišao iz dvorišta.
- Bio je nestašan i pre, stalno se provlačio kroz ogradu i nestajao na po nekoliko dana. Dva puta smo ga spasavali iz kafilerije. Zato smo odlučili da ga čipujemo, što nam ga je, na kraju, i vratilo - priča Aleksa Daskalović. - Nestao je u junu, pa smo mislili da će se vratiti. Ipak, to se nije desilo. Pomišljali
smo da su ga pregazila kola i bili ubeđeni da ga više nikada nećemo videti. Najviše je nedostajao malom Vuku.
Za to vreme, Žuća se šetao po Zagrebu, sve dok ga - izgladnelog, umornog i ofucane dlake - na Bijeničkoj cesti nije opazio mladi bračni par Boris (31) i Tanja (30).
- Uveli su ga u stan, okupali, doterali, nahranili. A on je bio toliko umiljat da su odlučili da ga zadrže - priča Aleksa. - Žuća bi bio veoma nesrećan kada bi oni odlazili iz stana, pa su ga vodili na planinarenje u Sloveniju, ali i na posao. Ipak, to je postajao sve veći problem, jer Boris radi kao trener u veslačkom klubu, a Tanja kao restaurator.
Dok su ga jednog popodneva mazili, njegove nove gazde primetile su da Žuća ima čip. Osetili su grižu savesti i odveli ga veterinaru. Ni oni ni lekar nisu mogli da veruju, ali mikročip je bio uporan - pas je bio Šapčanin. Pozvali su udruženje “Suza”, a oni “Orku”. Kontakt sa gazdama je uspostavljen.
Avaj, tu nije bio kraj peripetijama. Zbog propisa našeg Ministarstva poljoprivrde, puna dva meseca, od 20. januara, Žuća nije mogao da pređe granicu. Zato je morao da dobije - dvojno državljanstvo.
- Dogovorili smo susret u Šidu, a onda nam se, kao pravim Srbima, na autoputu pokvario automobil - uglas se smeju Daskalovići. - Zamolili smo ih da produže do nas i da budu naši gosti. Žuća je izleteo iz automobila, prepoznao svoje dvorište i nas. Sreći nije bilo kraja.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Ned Okt 30, 2011 9:09 pm

Rekli su mi da se zovem Đole Klempa i da sam najšarmantniji lajavac u Zemunu. Imao sam ’’bogato’’ životno iskustvo već sa nepuna 4 meseca starosti. Osetio sam na svojoj dlaci onu narodnu ’’dabogda imao, pa nemao’’.

Živeo sam u jednoj finoj porodici, imao svoju kućicu, hranu, decu, redovno kupanje, četkanje, maženje, bio sam prava ’’igračka’’ koja se voli i čuva.

Taman sam se navikao na sve te blagodeti života kao iz bajke, opustio...kada me je moj gazda poveo sa sobom kolima. Radovao sam se, nadajući se da opet idemo u kupovinu i da ću dobiti moju omiljenu poslasticu.....kada je usledilo iznenadjenje. Obično kada mi otvore vrata istrčim veselo mašući repom i dozivajući moje ukućane da požure. Ovog puta, nešto mi se nije dalo...nešto me je steglo oko srca...neki loš predosećaj.

Nakon par usiljenih poziva ’’hajde’’, ’’hop-hop’’, moj gazda me je uzeo u naručje u kojem nisam više osećao onu staru toplinu i sigurnost...bilo je nekako hladno, čudno, strano. Odjednom sam se našao na trotoaru, sedeo pored ulice, zbunjen i zurio u registarsku tablicu koja je nestajala u daljini. Nije se čak ni okrenuo...verovatno mu je bilo žao...ili se ja to samo tešim.

Mnogo mi je trebalo vremena da shvatim šta mi se desilo, a još uvek ne znam razlog zašto? Gde sam pogrešio? Možda sam izrastao više nego što je očekivao? Možda su mi uši malo klempavije? .... A možda sam im jednostavno dosadio i zamenili su me sa novom, originalnom ’’licenciranom’’ igračkom, koja ima svoj Rodovnik sa poreklom.

Šetajući tako, razmišljajući šta me je snašlo, savladao me je umor i zaspao sam negde usput. Koliko je to trajalo...ne znam...samo sam se obradovao kada sam se probudio i osetio da sam opet u toplom naručju. Pomislio sam da je sve ovo bio samo ružan san...ali to su bile neke druge oči, novo lice, nepoznato mesto i bio sam sav mokar. Neke fine devojke, pokupile su me sa ulice, pored kontejnera kada se upravo spremala oluja.
Osećam da sam im drag i da me mnogo vole...ali ne smem ponovo da se opustim i da verujem bezrezervno ljudima...opet bi mogli da me povrede. Moju tužnu životnu priču su shvatile, kad su videle kako mi je meka i negovana dlaka, kako sam lepo vaspitan i kako imam prelepu modernu ogrlicu sa cirkonima.

Družimo se već par dana, navikao sam se na njih, ali ih čekam po ceo dan, da bi uveče došle da mi prave malo društvo. Dogovorili smo se da probaju da mi nađu ponovo topli dom i vrate sjaj u očima i ljubav koja mi mnogo nedostaje. Moj jedini uslov u tom našem ’’ugovoru’’ je da mogu povremeno da ih vidim ili čujem, da mogu da im kažem koliko mi nedostaju i kako sam opet povratio veru u ljude.

Ipak sam ja rođen po srećnom zvezdom i znam da ima nade za mene.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Ned Okt 30, 2011 9:11 pm


Već 18 meseci trogodišnja kuja upućuje se svakoga dana na groblje da obiđe grob svog gazde. "Dijana zna da je njen gazda umro", kaže stručnjak za životinje Barbara Galikijo, "i dolazi na njegov grob iz zahvalnosti. To joj pomaže da lakše podnese bol."

Odmah posle smrti gazde Dijanino ponašanje se promenilo. Ljubav i odanost prema gazdi Mariju Perziji, kome je bila vrlo privržena, ustupili su mesto bolu. Izgledalo je kao da se i Dijana odlučila za smrt. Odmah posle sahrane gazde donela je drastičnu odluku. Odbijajući ljubav ostalih članova porodice, otišla je od kuće i skrivajući se danju u šumi, uveče je odlazila na gazdin grob i tu ostajala po celu noć. Takav život je mesecima uništavao, tako da je ličila na skelet.
Konačno, udovica Marija Perzije uspela je da "umoli" Dijanu da se vrati kući, ali se ona nije odrekla navike da svakog jutra odlazi na groblje udaljeno tri kilometra. Barbara Galikijo, veterinar, koja se već godinama bavi psihologijom pasa, pokušala je da da odgovor na ovakvo Dijanino ponašanje.
- Pas oseća potrebu za fizičkim i moralnim odnosom sa čovekom više nego za hranom. Kada taj odnos nestane, kao što je u ovom slučaju zbog smrti gazde, psa obuzima strašna patnja. To je najveća tragedija koja mu se može dogoditi. Vrlo često, prepuštajući se očaju, odbija hranu i tako umire od gladi ili beži od kuće.
Dijana nije prisustvovala sahrani svog gazde, tako da nije znala gde je sahranjen. međutim, psi imaju čulo mirisa šest-sedam miliona puta snažnije nego kod čoveka.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Ned Okt 30, 2011 9:19 pm

dakle, sve je počelo 5. Decembra, kad Čupka odvedoše da mu se iscede žlezde. sutradan primetiše - krvari. zabrinuta gazdarica - Vera izvede ga u kratku šetnju. pomisli: možda ce iza toga prestati. po povratku, opra mu šapice, stavi ga u kravet i pokri.

pošto poskida veš s konopca i unese ga u kucu, pogleda svog ljubimca. ležao je nepomično, prednjih nogu opruženih u napred, zadnjih unazad. oči su mu bile otvorene i nije bilo ničeg zbog čega bi se trebala brinuti.

kasnije, kad je i sama ušla pod pokrivač, zagrli pomalo mlitavog Čupka i tako zaspa. probudila se u cik zore i primeti da je Čupko i dalje mlitav ali topao. poče da ga drmusa ali on nije reagovao. prestrašena, poče da okrece brojeve telefonom. zove redom sve prijatelje i rodbinu. kad se neko javi, samo drekne "Umro je ČUpko!" i spusti slušalicu.

panika se širi u domove rodjaka i prijatelja. ljudi, pospani, ne shvataju o čemu se radi a i glas joj se promenio od ridanja pa je ne prepoznaju. tužnu vest saopštila je i svom bratu, Braci.

vrišteci i bezglavo jureci po stanu nosila je Čupka u naručju kad je Braca došao. reče mu da stavi psa u torbu i da s njim otrči veterinaru. prodjoše 2-3 sata, čitava večnost. tek, evo Brace! "Mrtav je Čupko!", reče još s vrata. "Veterinar je konstatovao smrt."

kako to izreče, ona se zatetura i, uz kuknjavu,stade da se bije u glavu, u grudi, pa dozivajuci Čupka kroz suze nasrnu na zid onako obnevidela od plača. valjda je to malo otreznilo i relativno pribranim glasom reče Braci:
- donesi mi onu putnu torbu iz plakara.
- šta ce ti? - upita Braca.
- hocu da sahranim Čupka u njoj.
- jesi li poludela, kakva crna torba? baci ga u kontejner!
- mršupizdumaterinu, u kontejner cu s tobom a njega cu da sahranim kako ja hocu!!!

nesrecu je prijavila i kolegama s posla. reče im da je ne očekuju jer "umro je Čupko". ipak, poslepodne ode do kancelarije i otkuca tekst za umrlicu. pored čupkove fotografije nacrta krst pa celu umrlicu debelo oiviči crnim markerom, umnoži je u dvadesetak primeraka a jedan odmah posla cerki Nadici koju potpisa i kao ožalošcenu. tako obavesti nju a po zidovima, stubovima i drvecu u kraju izlepi ostatak umrlica. Čupko je konačno pokopan 7. Decembra ali bol za njim nije se umanjio, naprotiv!

kako sam ja to sve saznao? nekako odmah posle Božica dodjoh poslom u Verinu kancelariju. kako me je ugledala briznu u plač. nekad je moja sestra lečila Čupka pa sam je svojom pojavom podsetio na umrlog. još nije stigla ni da kaže ralog svog ridanja kad, stvori se iza mene i čovek koji joj je poklonio Čupka. tek tada nasta lelek! pokušavali smo da je utešimo kako vreme leči sve, da čovek treba biti jak...

naše reči su počele malo da deluju, primirila se i nakratko se izgubi iz kancelarije. pomislili smo da je otišla da se umije a i valjda je shvatila da i o drugim stvarima valja razmišljati, našim, zbog kojih smo i došli. Vraga! evo nje. umila se, to smo pogodili. ali, iznese nam pun tanjir pečenja. stavi ga pred nas i plačnim glasom nastavi:

- evo, juče sam mu dala četrdeset dana. uzmite, ovo sam s njegovog grobica donela. poslužite se, za njegovu dušu! - tako saznasmo da je Čupku juče bio četrdesetodnevni parastos.

i onda, reč po reč i ona naglasi da je "Čupko bio mlitav kad sam ga spustila u grob.". nisam želeo da joj razbuktavam sumnju ali, radi reda, upitah da li je veterinar konstatovao smrt? na to moje pitanje trže se kao oparena i nastavi kao u bunilu, za sebe:

- Bože, da li ga je braca odneo veterinaru? o Gospode, šta ako ga je samo spustio u sneg i otišao do kafane da ubije vreme? ili je otišao do one njegove?

nastade muk. tek sad, užasnuta mogucnošcu da je sahranila ljubimca živog dreknu:
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Pon Okt 31, 2011 9:59 am


NEBO Neki čovjek, njegov konj i pas, putovali drumom. Kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta, udari grom i sve ih pokosi. Ali čovjek nije shvatio da je napustio ovaj svijet, pa je nastavio put sa svoje dvije životinje. Put je bio dug i težak. Stalno su se penjali uzbrdo, po suncu koje je peklo, bili su premoreni, znojavi i žedni. Iza jedne okuke ugledaše velelepnu kapiju, svu od mermera, koja je vodila na trg popločan zlatnim pločama, a na sred trga stajala je česma iz koje je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čovjeku na ulazu: "Dobar dan". "Dobar dan", odvrati stražar. "Koje je ovo ovako lijepo mjesto?" "To vam je nebo." "Sreća naša što smo stigli na nebo jer umiremo od žeđi", "Možete slobodno da uđete i pijete do mile volje", odvrati stražar i pokaza na česmu. "Ali moj konj i pas su takođe žedni". "Žao mi je, ali životinjama je zabranjen ulaz". Čovjek je bio strašno razočaran jer ga je morila neizdrživa žeđ, ali nije htio sam da pije. Zahvalio se stražaru i nastavio put. Još dugo su tako hodali uzbrdo kad naiđoše na drugu kapiju, ovoga puta trošnu i oronulu, od koje je vodila zemljana staza oivičena drvećem. U hladu ispod jednog drveta ležao je neki čovjek sa šeširom natučenim preko lica i vjerovatno drijemao. "Dobar dan" reče mu putnik. Čovjek samo klimnu glavom. "Strašno smo žedni ja, moj konj i moj pas." "Tamo u stijeni ima jedan izvor", reče čovjek pokazujuci prstom. "Možete da pijete do mile volje". Čovjek, konj i pas odoše na izvor i utoliše žeđ. Putnik se vrati da se zahvali čovjeku. "Dođite kad god hoćete", odgovori čovjek. "Samo još nešto da vas pitam. Kako se zove ovo mjesto?" "Nebo". "Nebo? Ali stražar ispred mermerne kapije mi je rekao da je ono nebo!" "Ono nije nebo, ono je pakao." Putnik je bio zbunjen. "Treba da im zabranite da se koriste vašim imenom! Taj lažni naziv sigurno stvori veliku zbrku!" "Ni govora; oni nam čine veliku uslugu jer tamo ostaju svi oni koji su u stanju da iznevjere najbolje prijatelje"
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Pon Feb 13, 2012 10:12 am


Selo je bilo smjesteno visoko u planini,ali pasnjaci su od njega bili udaljeniji jos vise. Protezali su se unedogled,prema drugim planinama,prema sumama,sto su nestajale negdje daleko,u oblinama novih pasnjaka,u vrhovima planina pod snijegom i bijelom maglom.
Sofer je dovezao kamion do posljednje kuce u selu,iza koje su se zelene krpe pasnjaka spustale u manjim ograncima,kao posijane medju kamenjem,sve do sela.
Kada je gazda izisao pred kamion na put,rece mu sofer da bi bolje bilo uci kamionom u dvoriste,jer je pas kojega mu brat salje za rasplod strasno divalj.

- Sarplaninac ne voli mijenjati gospodara-rece gorstak o otvori dvorisna ,pa provede kamion kroz straznju stranu dvorista sve do obora.
Ovce su bile izvan obora,na dijelu pasnjaka sto se uzdizao oblo prema planini,a uz njih su bili psi.
Sofer zaustavi kamion na ulazu u obor,kraj otvorenih vrata. Sidje s kamiona i povuce platno.
Pas u kavezu trepne na svjetlost,njuseci nepomicno,drhteci nozdrvama. Gledao je ispod oka ljude kraj kamiona i upijao miris ovaca i pasa u blizini. Onda ugleda ovce i pse. Davna slika iz vremena kada je kao stene slusao majcine price stade se u njegovu sjecanju stade stapati s tom slikom kao da nicega izmedju tih dviju slika nikada nije bilo. Ili je on to sanjao? Zivio neku jos neispricanu pricu?
Odjednom nije osjecao lanac kojim je bio vezan. Na tren je zaboravio ljude i kamion. S mrznjom se sjetio njih kada su na kamion uspese tri nepoznata covjeka. Govorili su Trapu(ime Dona u pasjem svijetu) nepoznatim jezikom ,ali to mu je bilo svejedno. Rezao je i grizao precke na kavezu. Iamo je potrebu da ujeda.
Ljudi su znalacki oprezno spustili kavez po brvnu na tlo i odmakli se.
-Zasto je on vezan s dva lanca?-pitao je gazda.
-Nemam pojma -govorio je sofer-Ja sam sretan da sam ga se rijesio.
Jeli sto jeo?
-Nije.
-Koliko dugo putujete?
-Tri dana.
-Sto je porucio moj brat?
-Nista posebno-rece sofer-Samo njegova zena rekla da pseto boli hrptenjaca i da se zove Doni. Ili Djoni? Ja nista drugo ne znam.
-Ne zna ni moj brat mnogo o psima-rece covjek. Gledao je s udaljenosti golemo pseto. Onda rece nesto jednome od dvojice koji su mu pomagali. Trap to nije razumio. Njusio je samo pse i ovce i rezao na covjeka koji se sada vracao noseci ogrlicu sa siljcima.Ogrlicu kakvu nose sarplaninci,slobodni cuvari.
-Pustit cete ga iz kaveza?-vikne sofer-Jeste li poludjeli?
-Vi samo otvorite vrata i ne bojte se-rece gazda.
Sofer se stidio priznati koliko se boji,pa je oprezno prisao kavezu_ne znate vi kakvo je to pseto!
-Znamo mi s tim psima,premda ovog ne poznajemo-rece gazda-Otvorite vrata. Sad!
Sofer povuce vrata,a razbjesnjeli pas izjuri iz kaveza. Dva ga lanca kruto stegnu u rukama dvojice snaznih ljudi. Pas zastenje i stane. Nije se mogao maknuti. Gazda pridje. Sofer nije mogao vidjeti sto ta trojica rade oko psa,ali nije se namjeravao pribliziti. Sve se to zbivalo u oboru,blizu dvorisnih vrata.
-Ostani u dvoristu iza vrata!-zapovjedi gazdqa soferu i nije to morao reci dvaput. Sofer se sklonio za dvorisna vrata i vidio samo kako su ona trojica pobrzala za njim,a pas stoji nepomicno bez lanca i brnjice,s ogrlicom na vratu:u dugoj psecoj dlaci jedva su se nazirali ostri zeljezni siljci.
Gazda naglo zatvori vrata i sva cetiri covjeka gledala su iza ograde prema psu. Gazda rece soferu:- Morali smo mu dati u novom zivotu priliku kao i drugim psima. Inace nam to nikada ne bi oprostio.
-Ma sto bio on .... taj pas...divljak-smrsi sofer-sto on zna...
-Zna on-rece gazda i usuti. Svi su usutjeli.
Jedan od pasa,najblizi oboru,podigne glavu i pocne njusiti. Nanjusio je nepoznati pseci miris sa strane ljudskog stana. Bio je to cvrst pas tamne,duge dlake,kitnjasta ,lijepa repa i uz glavu priljubljenih usiju. Nalik na Trapa,samo sitniji i tamniji. I trap je onjusio njega i druge pse,ovce,sve njih. Pomakne se oprezno vrebajuci. Zurio je preda se kao da je nesvjestan svoje slobode, a ponasao se ujedno kao da iza njega nema ni ljudi,ni kamiona,ni kaveza ,ni lanaca. ako da nema njegove proslosti,a buducnost se pomalja nepoznata,ali odnekuda znana.
On ucini nekoliko opreznih koraka i nadje se pred njima.pred ovcama i psima. Osluhne umirujuci zvuk stada i necujnost slobodnih cuvara. Prvi put ugleda pred sobom sarplanince bez brnjice i bez lanca,uz bok stada. Krv mu zakola snazno,a dlaka se nadigne. Ne osjeti bol u ledjima kada se iza nekoliko snaznih skokova nadade u trk prema psetu koje ga je cekalo i izgledalo spremno na skok.
Zaustavio se naglo,nekoliko loraka od psa.
-hej Nuri ne grizi!-vikao je gazda-Ne grizi Nuri ,ovo je nas novi pas!
Nuri ga uopce nije slusao,a nije slusao ni Trap,premda ga nije razumio.
-Djavoli ludi -rece gazda u sebi,ali jos uvijek se ponada da nije krivo postupio.
Sada je sve ovisilo o psima.Nuri je pazljivo motrio Trapa,osjecajuci kako nepoznatom psu drhte misici. Nije se namjeravao boriti,ako ne bude napadnut. On nije bio vodja copora. Lagano se kretao smjerom kojim je Trap polagano kruzio oko njega.
Trap zaustavi svoje kruzenje,pa polako pristupi tamnome psu,s repom uzdignutim za pozdrav. Nuri dopusti da mu Trap pridje. Psi se onjuse pa obojica uzmaknu za korak motreci se ispitljivo,udisuci svoje mirise dok im vjetar lagano povijao dugu dlaku.
Iza Trapovih ledja primicali su se i drugi psi.CInilo se da ih Trap ne njusi i ne cuje. Nuri je stajao zako da je vjetar nosio mirise od Trapa na suprotnu stranu. On je izvrstan pas,ponasao se znalacki oprezno,ali Trapova osjetila su bila su razigrana do krajnjih granica,iako je dostojanstvenom pristojnosti prihvacao igru kakvu mu je nudilo domace pseto. Trap se odnosio kao tudinac s izvjesnim postovanjem prema onom na cijem se prostoru nalazio. On je bio uljez,pridoslica.
Bio je sam,a znao da je pasa mnogo.
I on i nepoznati psi gledali su u stranu i tim neuhvatljivim pogledima citali protivnikove namjere i misli. Nesto mora da je u Nurijevim ocima ili u trenutnom izrazu njegove gubice protiv njegove volje upozorilo Trapa,ili je unatoc necujnosti cuo,ili unatoc nepovoljna vjetra nanjusio:on se naglim skokom okrene osjecajuci u hrptu odjek boli. Nije se osvrtao na to i nasao se gubicom okrenut prema psima koji su korak po korak priblizavali.
Prvi je bio veliki, snazan,ruzan psa. Mora da je on bio vodja copora,jer su ostali psi koracali iza njega. Nekoliko casaka psi ostadose nepomicni.
Bijela kuja doskoci do vodje lanuvsi tiho i kratko,pa spusti glavu do tla kao da u isto vrijeme poziva na igru i prijeti.
-Belka-zovne gazda iza ograde-Belka ,to je nas novi pas!
Belka i ne pogleda gazdu po starom sarplaninskom obicaju. Ona naglo skoci. Zatrci prema Trapu,sigurno i razigrano. goneci ga pred sobom. Trap je trcao pred kujom dok su ostaèli mirno gledali sto se zbiva. Koji pravi pas ne bjezi ispred kuje? Kuji se mora pokoravati. Buduci da je Trapov trk bio suzdrzano brz jer kuja je samo gonila a nije ujedala,a ona ga dostigne u jednom casu,gurne ga s boka i potjera u isti cas ovcu s janjetom prema stadu,zastekavsi:
-Sto tako nevjesto trcis ,neznalice,a pred tobom je jos jedno janje? Zar bas nista ne znas?
Taj glas,taj pseci jezik,ta bijela kuja,ta livada s ovcama. To je bio zivot neke nepoznate price...
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Pon Feb 13, 2012 10:13 am



O ulozi koju je sarplaninac odigrao u opasnim trenucima, govore mnoge istinite price, koje su postale osnova novinskih reportaza ili knjizevnih dela. I ovaj zapis sa Sare ima svoju dokumentarnu osnovu.

Topao proljecni povetarac dolazio je s juga, dolinom reke Vardara, iz predela mirisljavih mandarina, palmi i fikusa. Mlado lisce svojim prijatnim zuckastim zelenilom ozivljavalo je okolinu, a u vazduhu se osecao miris ljubicica.
Udaljavajuci se neprimjetno od sela, dva snazna, rumena djecacica, braca Mirko i Milan, veselo su ceretala. Pratio ih je, masuci repom, njihov pas Dzin, ljubimac cijele porodice. Mala druzina isla je u sumu da bere visibabe i ljubicice. Braca su htela da obraduju uciteljicu prvim prolecnim cvecem.

Dzin se nijednog trena nije odvajao od njih. Za razliku od ostalih seoskih pasa koji su, obicno, bili vezani na lancu i spavali u dvoristu, sloboda ovog snaznog sarplaninca nije bila sputavana. Spavao je u sobi s Mirkom i Milanom i mirno lezao na podu dok su braca ucila. Najcesce ih je pratio do skole i sacekivao u skolskom dvoristu.

Dok su deca brezbrizno brala cvece, Dzin je radoznalo trckao od grma do grma. Iznenada, u jednom zbunu zacvilelo je malo, cupavo mece. Zaigravsi se, izgubilo se i sada je poslo za Dzinom. I Milanu i Mirku se ono svidelo i vec su zamisljali kako ce im drugi decaci zavideti kad se pojave s njim u selu.
Vise puta su slusali price o razjarenim meckama i njihovoj brizi za mlade, ali sada su na to zaboravili. Odjednom, tek sto su ga pomilovali, spazili su razjarenu mecku, koja se ustremila na njih. Paralisani od straha, ostali su bez glasa, prikovani za mjesto.
Pas se istoga trena, uz gromoglasno rezanje, jednim skokom nasao pored srdite majke. U sledecem delicu sekunde zario joj je ostre zube u vrat. Mecka je snazno zatresla glavom, pocela da mlatara sapama, pokusavajuci da se oslobodi snaznih celjusti. Uspela je da ga odbaci u bodljikavo siblje i ponovo je krenula prema deci. Ali Dzin ju je i ovog puta preduhitrio. Nastala je ogorcena borba, koju su malisani iskoristili i, zaboravivsi na cvece, mece i Dzina, potrcali koliko su ih noge nosile.
Ni ostro trnje koje im je paralo kozu, nije za njih bilo prepreka.
Kad su dotrcali kuci, jedva su od uzbudenja uspeli da roditeljima ispricaju sta ih je snaslo. Zatim su svi zajedno ocekivali psa. Ali vreme je prolazilo, spustila se i noc, a njega jos nije bilo. Crv sumnje poceo je da ih nagriza, da nije nastradao od meckine sape. Cele noci nisu zaspali.

Kad ih je ujutro majka ozbiljna lica pozvala na dorucak, naslutili su da nesto nije u redu. Ugledavsi na kucnom pragu ispruzenog psa, suze im potekose niz obraze.

- Zar je Dzin morao da pogine spasavajuci nas? - pitali su placuci.
- Tesko je ranjen - prenuo ih je ocev glas.
Posle naporne borbe s meckom, Dzin je s krajnjim naporom uspio da se dovuce do kuce. Pomilovali su ga nezno, a on je jedva primetno podigao glavu, pogledao ih svojim pametnim ocima u kojima se videla zudnja za zivotom i sreca sto je stigao do doma.
Posle nekoliko dana cobani su nasli u sumi mrtvu mecku, koja je uginula od Dzinovih ujeda. Tako je u sukobu mecke koja je branila svoje mladunce i psa koji je cuvao svoje male gospodare, ovoga puta pobedila ljubav koju je zivotinja gajila prema coveku.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Pon Feb 13, 2012 10:15 am


Slučaj spašavanja bolesnice

U jednom selu kod Dragaša, teško se razbolela mlada žena. Bolest je tražila da se žena što pre prebaci u prizrensku bolnicu. Da nezgoda bude još veća, sve se to dešavalo zimi kada je snežni nanos iznosio na pojedinim mestima i preko metar visine. Od sela pa do prvog mesta gde može doći sanitetsko vozilo bilo je oko deset kilometara. Jedan mladić je brzo doneo odluku: uzeti dva snažna šarplaninca i sa njima pokušati probijanje kroz tu deonicu puta. Upregnuti u sanke, šarplaninci su vukli bolesnicu preko snežnih nanosa. Psi kao da su znali da treba da pomognu mladoj ženi, sa krajnjim naporom su se probijali kroz visok sneg. Čim su ugledali sanitetska kola, čulo se njihovo veselo lajanje. Činilo se da su bili ispunjeni radošću što su dali svoj doprinos u spasavanju jednog života.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Pon Feb 13, 2012 10:17 am


Мусина авантура

Мусу, сеоског пастира из околине Тетова, мангупи су намамили у пустоловину која му је, како је причао, преполовила живот. Авдиљ, један од учесника, признаје да је био подстрекач догађаја који се и данас препричава међу белосветским љубитељима борбе паса. Хтео сам да проверим оно у шта сам био сигуран, а то је да је његов верни пратилац Камаш најјачи пас на свету, причао нам је Авдиљ. Муса и Камаш били су једно тело. С планине су се спуштали у касну јесен и ленчарили до пролећа кад су поново кретали у „живот”. Печени на шарској ветрометини, ћутљиви и неповерљиви, живели су у неком свом свету. Сви смо знали за Камашеве подвиге у планини али, и без тога, свако је могао да види да је то пас за причу. На замисао да проверимо Камашеву снагу дошли смо после једне борбе паса која се одржала надомак Тетова. До следећег турнира, који се одржавао сваке последње суботе у месецу, имали смо довољно времена да Мусу наговоримо да пође с нама. Где Муса тамо и Камаш, закључили смо и те суботе обрели се на ледини покрај Пене. У вреви коју Муса није разумео падале су опкладе и крваве борбе свакојаких паса. Како је Камаш величином и изгледом привлачио општу пажњу, Муса је, несвестан шта се заправо збива, готово силом увучен у игру. Приређивачи борби узели су ствар у своје руке и Камаш се нашао на борилишту наспрам једног разјареног питбула. Та крволочна звер, подстицана сличним газдом, насрнула је на затеченог Камаша. Урођеним инстинктом избегавао је налете питбула осврћући се у правцу разјарене гомиле. Камаш је погледом тражио Мусу, што је било кобно по њега. У једном тренутку питбул га је шчепао за врат и драма је почела. Камаш се одупирао свом снагом, али је његов врат био у челичним чељустима. Ко зна колико је трајао тај мучни призор али су гледаоци једног тренутка могли да виде како шарпланинца издаје снага. Видевши то, Муса се некако прогурао напред дрхтећи као прут. Уради нешто, рекао сам му на албанском и он је кренуо према псима и крештавим гласом почео да бодри свог другара. Више је то било завијање очајника него бодрење али се онда догодило чудо. Камаш га је чуо и изгледа разумео његов крик. Готово из седећег положаја направио је трзај и онда је започело витлање оне жуте и набрекле звери. Камашеви трзаји телом били су тако снажни да је једног тренутка питбул одлетео високо да би потом с парчетом Камашевог врата треснуо о земљу десетак метара даље. Видевши свог противника на ногама, звер је побегла главом без обзира. Док је Муса својом дроњавом јакном Камашу завијао врат, посматрачи су се разишли као с погреба.
Муса и Камаш преживели су судар с изопаченом цивилизацијом, али је стотину других шарпланинаца, кривицом својих власника, доспело у лавиринте велеграда, немоћни да се одупру злехудој судбини. Не водећи рачуна о природи ове благородне животиње, у намери да имају баш таквог пријатеља, многи истински љубитељи паса купују шарпланинце а онда их муче у градском комфору, шепурећи се изгледом свог кућног љубимца.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Pon Feb 13, 2012 10:18 am



Пасја врућина

Јулска звезда упекла, чиниш камен гори. У хладу кестена у дворишту карауле „Св. Наум” на граници према Албанији, с колегом, капетаном Адамовићем играмо шах. На неколико корака од нас, на каменој стази, дрема пензионисани шарко, наш славни Бигор. Сећам се да сам тада помислио оно што данас гласно говорим, да има неки враг који нас опомене на нешто, али му ми не придајемо никакав значај. Тај „враг” нас је навео да прекинемо игру запричавши се о Бигору који као да није марио за „пасју врућину”. У једном тренутку он се пренуо, као да је чуо да га оговарамо, и онако сањив, без најаве и видљивог повода, отрчао према капији. Шта му би одједном, повикасмо углас и, не нашавши одговор, настависмо с игром.
Пола сата касније, Бигор се догега сав окрвављен и стропошта се на исто место с кога је онако безглаво појурио према капији. Притрчали смо свом љубимцу и остало нам је да безгласно присуствујемо његовом овоземаљском крају. А шта се заправо догодило, дознали смо десетак минута касније. Из редовног обиласка задатих пунктова на граничној линији вратила су се два војника, оба окрвављена, поцепане униформе... А оно што су испричали носим као најупечатљивију успомену из тридеценијског служења отаџбини. Војнике, у чијој пратњи је био и Бигоров наследник, немачки овчар Рекс, пресрела је мечка и у тренутку док су се они грчевито борили да из њених чељусти извуку пса, појавио се Бигор. Причали су да је „Стари” заскочио мечку и да је није испуштао све док она није ослободила Рекса. Успела је да одбаци Бигора с леђа и да га два пута удари шапом али је потом, и сама крвава, напустила поприште битке... Пуковник Д. признао је да је тога дана први пут плакао пред својим војницима и не покушавајући да сакрије „ту недопустиву слабост”.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Sub Jun 22, 2013 2:22 pm

Moj stric je bio u to vreme oficir u Prištinskoj vojnoj oblasti, a bavio se lovom pa je poznavao sva ta sela i planine na Albanskoj granici. Njega su tada fascinirali ti psi koje je tu video i tako je dobio od jednog goranca štene na poklon. Sa njim sam pricala da mi kaže tacnije gde je i kako uzeo štene. Njegova prica je otprilike sledeca (napominjem da ja samo prenosim): Kako on kaže, poreklo šarplaninca je zapadni deo Šarplanine i uz granicu sa Albanijom gde žive goranci, (to su srbi i makedonci koji su primili islam) i sela sa Albanske strane. Na srpskoj strani to su sela Orcuša, Brod, Restelica i Vranište. On kaže da su to "bric psi - kratkodlaki, gustog krzna, visoki na nogama, tamne njuške, vucije boje na belo ili na žuto, redje šareni, karakter - instiktivni cuvari, ali pasivan van zone koju cuva. Sami odredjuju svoj prostor. Oni su pozorni i kad prati coveka oci mu streljaju levo - desno, a nije miran kao kavkazac koji ne pokazuje toliku pozornost prema okolini". Ovo je licno vidjenje mog strica koji napominjem nije kinolog niti se ovom problematikom ikada posebno bavio. On govori da su ovi moderni šarplaninci veci, masivniji i mrtviji od originalnog šarplaninca koji je bio lagan, visok i pokretljiv. Dalje kaže da su seljaci sa jako velikom pažnjom gajili svoje pse, odabirali i razmenjivali, da su štence zimi držali u kuci sa svojom decom. Oni su se dogovarali o odgoju izmedu sebe i koje ce ko da uzme štene. On je imao dobar kontakt sa tim ljudima i divio se toj posvecenosti što se bitno razlikovalo od odnosa prema psima u našim krajevima. Vojska je koristila šarplanince za cuvanje granice, kao mrtvu stražu, protiv prebega na našu teritoriju (a nem. ovcare kao tragace). Kad cuvaju ovce oni se rasporede na jednakom rastojanju oko stada i leže. Ne obracaju pažnju na one koji se krecu daleko od stada, ali ako krenete ka ovcama, najbliži pas ustaje i krece u suret. On kaže da mu je bilo interesantno da to proba i da bi se pas zaustavio u momentu kada se covek zaustavi, seo bi mirno i posmatrao. Nisu samo od napadaca cuvali ovce, kada predosete nevreme, psi laju i teraju stado u zaklon. Ispricao mi je i jednu ružnu pricu, ali istovremeno i karakteristicnu u tom smislu što pokazuje odnos tih ljudi koji su gajili šarplanince prema njihovim psima. U povratku iz lova na divojarce koji je bio neuspešan, blizu sela Orcuša, naišli su na stado od oko 200 ovaca bez pastira koga su cuvala tri psa. Moj stric je tom prilikom išao u lov sa jednim našim generalom koji je bio na jako visokom vojnom položaju. Taj general je bio bliži stadu, na oko 200m. Najbliži i najveci pas ga je posmatrao sedeci. On se kretao tako da je prilazio ovcama sve bliže i pas je krenuo ka njemu mirno i poceo režati. Doticni general je reagovao nervozno, nezadovoljan lovom, možda cak iz obesti, a ne toliko iz straha, opalio je iz puške i ubio psa. Drugi psi su zalajali, ali kako se ovaj odmakao, oni nisu krenuli dalje. Stric ga je pitao šta mu bi, a on mu je odgovorio da ga je pas napao. Posle 15 dana, mog strica koji je tada bio u cinu pukovnika, pozvao je nacelnik SUPa iz Prizrena da mu kaže da je protiv onog generala seljak, cijeg je psa ubio, podneo tužbu sudu. Obzirom na položaj doticnog, to je bio veliki problem, pa je trebalo nekako stvar srediti da se spreci bruka. Kada je stric obavestio tuženog da ce na sud, ovom je to bilo jako neprijatno. Cinilo se da se on inace, nakon što je sve prošlo loše osecao zbog toga što je napravio, a sad još i ovo, da ide na sud i da izade u javnost - to je bila katastrofa. Rekao je da poruce preko nacelnika da je on voljan da plati koliko god seljak traži za psa, samo da povuce tužbu. Nacelnik je pokušao da razgovara, ali se sutradan javio i rekao da se tužitelj smrtno naljutio na njega. Rekao je: kako ima obraza da mu nudi pare, nema para kojima se može to platiti, ubio mu je celjade iz kuce, da mu je govece ubio, ne bi rec rekao, ubio mu je najboljeg psa, laže da ga je pas napao, da je stao i udaljio se, pas ga nikad ne bi ni dirnuo... I tako je to postajao prilican problem. Nacelnik, koji je imao veliki ugled medu obicnim ljudima, jedva je uspeo da ga nagovori da razgovara sa tuženim u kancelariji kod mog strica. Seljak je došao sa ociglednom namerom da mu svašta strpa u lice. Rekao je stricu: Druže pukovnice, on mora odgovarati, to se ne može platiti. Kada je tuženi, vec slomljen celom situacijom, ušao u kancelariju i sreo se sa vlasnikom ubijenog psa, jednostavno je bukvalno izjavio saucešce i rekao: Ja sam pogrešio i to ne samo prema tebi, ja sam pogrešio i prema samom sebi što sam to uradio, kako ja da se iskupim. Ponudio je pare, što je naravno odbijeno. Vlasnik psa je rekao da ce razmisliti i javiti šta je odlucio i sutradan je samo javio da je odustao od tužbe, jer mu se cini da je general ipak dobar covek i da se iskreno pokajao. Nije i dalje hteo nikakvu naknadu. Moj stric je poželeo da nabavi i donese takvog psa u Liku. To baš nije bilo pametno jer tamo nisu imali takav odnos prema psima i Paša, pas kojeg je nabavio, nije adekvatno držan i korišcen. U svakom slucaju, ostavio je zbog svog karaktera i ponašanja jak utisak na, bez preterivanja, celo selo i okolinu. Ovog psa on je dobio od jednog coveka iz Broda. Kada ga je uzeo, bio je par dana sa njim u Prištini. Moj stric se seca da je jednom u hodu spustio svoj sako i pošao do cesme, štene od dva meseca je leglo uz taj sako i ostalo tu da ga cuva dok se on nije vratio. U Liku je pas poslat vozom kao poštanski paket - u posebnom kavezu, u selo kod mog drugog strica. U selu su ga dobro hranili, ali on nije bio debeo. Držali su ga kao obicnog seoskog psa, nije išao za ovcama i svi su ga se bojali. Vezivan je danju, a puštan nocu, kada bi on cesto jako daleko odlazio, sve do susednih sela. U snežnoj prtini nije se nikom sklanjao, nego su ljudi pred njim iskakali u dubok sneg, a on je mirno prolazio kao car. Nikad se nije igrao, a seoski psi su na njega lajali, dok bi prolazio cestom ispod kuca, isto kao kad laju na vukove - u grcu, kao da se dave. Jednom prilikom je u toku noci iz dvorišta izneo sav alat, cizme i cak kolica koje su tu ostavili putarski radnici preko noci, da im neko ne pokrade, kao stvari koje ne pripadaju dvorištu. Sve te stvari on je vukao preko 50m do ceste i tu ih ostavio. Nije trpeo samo par ljudi iz sela za koje se inace smatralo da vole "da se posluže tudim stvarima". Jednom je jedna od tih osoba u razgovoru sa mojom strinom spustila ruku na njeno rame, pas je istog momenta skocio, lanac je pukao i jedva su je spasili. Interesantno da je on, iako nije išao sa ovcama (pa cak mu nisu dali ni da im se približava, jer su u neznanju bili u strahu da ce napadati ovce) poznavao svoje ovce. Kada su prodali ovce u drugo selo udaljeno oko 20km, on je u jednom momentu jednostavno nestao i nije ga bilo danima. Nakon što se vratio, saznali su da je on pronašao ovce i tu bio uz njih nekoliko dana. Pratio ih je na pašu i spavao uz štalu. Ljudi koji su kupili ovce shvatili su o cemu se radi i ciji je pas te su ga za to vreme hranili. U jednom trenutku procenio je da to više nije njegovo stado i vratio se kuci. Paša je poginuo, ubio ga je lugar koji se navodno uplašio da je vuk. Istrgnut iz svoje prirodne sredine, a bez razumevanja za njegovu prirodu, on je bio osuden na život u neskladu sa okolinom i na tragican kraj.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Čet Jun 27, 2013 6:32 pm

Šarplaninac je jedna od najstarijih autohtonih rasa u svetu. Pripada grupi pastirskih pasa koji potiču od molosa. Danasnji Šarplaninac je posledica prirodne selekcije u zatvorenoj sredini, vekovima bez dodira sa psima drugačijeg tipa. Surova priroda ga je napravila čvrstim, grubim, borbenim, odlicnim čuvarom koji ne bezi ni pred čoporom vukova, ni pred medvedom. Ima samo jednog gospodara, a i taj nije pravi gospodar vec saborac.
Šarplaninac je pas koji bez greske obavlja svoj deo posla u čuvanju stada i imovine svog gospodara. Visok stepen inteligencije mu omogucava da bude samostalan. Početkom uzgoja ovih pasa u urbanoj sredini, stvoren je pas koji se u odredjenoj meri razlikuje od izvornih pasa po gradji i boji. Izvorni pas je viši od urbanog, najčesce je nadgradjen, nešto kraće, ali i gusće i grublje dlake, otvorenijih uglova zadnjih nogu. Dosta je pokretljiviji od svog urbanog brata. Na šarplanini se mogu susresti psi svih boja sa maskom ili bez, od gotovo bele, preko boje meda, psenice, svih nijansi zute ili sive do tamne, gotovo crne boje. Odgajivači u gradovima forsiraju pse sive boje, svetlije ili tamnije. Za boju šarplaninca je jako vazno naglasiti da su sve boje ravnopravne. Šarplaninac je izuzetno uravnotežen i miran pas. Istovremeno je i vrlo dobroćudan i vrlo oštar, ali samo kada se za to ukaze potreba. Vrlo je hrabar, spreman da se suprotstavi i mnogo jacem protivniku da bi odbranio svoga gospodara ili ono sto mu je povereno na čuvanje čak i po cenu zivota. Šarplaninac je čuvar po instinktu, nije mu potrebna nikakva dresura. Jedna od njegovih odlika je i da nikada ne laje bez razloga. Odan je svom gospodaru, a nepoverljiv prema strancima. I kada, teska srca, prihvati gosta koji je pristigao, budno ce pratiti svaki njegov pokret. Odlikuje se visokim stepenom inteligencije. Dosta je tvrdoglav i dominantan pas i od njega ne treba ocekivati izvodjenje cirkuskih vestina ili neprikosnovenu poslušnost u okviru dresure. Pogresno je misljenje da je Šarplaninac glup pas jer se jako teško dresira. On je samo pas koji misli svojom glavom i većinu stvari radi po instinktu. On će savrseno dobro shvatiti sta se od njega trazi, ali to nece uraditi ako ne smatra da je potrebno. Ono sto jednom nauči pamti celog zivota. Štene je potrebno početi vaspitavati u startu, zato sto se tada napravljene greške jako tesko ispravljaju a lose navike teško iskorenjuju.
Šarplaninac je skroman pas u pogledu ishrane - jede malo u poredjenju sa svojom velicinom. Nije probirljiv sto ne znaci da ga ne treba hraniti kvalitetno, pogotovo u vreme razvoja. Jednom propusteno u periodu razvoja nikada se vise ne moze nadoknaditi. U ishranu psa je potrebno ukljuciti i vitamine. Stene, a kasnije i odraslog psa, je potrebno redovno (na svakih par meseci) tretirati preparatima protiv crevnih parazita (bez obzira sto u njegovoj stolici parazite ne zapazate), i redovno vakcinisati protiv zaraznih bolesti i besnila. Sto se smestaja tice idealno bi bilo drzati ga u vecem ogradjenom prostoru, ili mu bar pruziti dovoljno kretanja. Za njega je zivot na lancu pravo mucenje, pa je potrebno obezbediti mu prostran boks sa kucicom (krov treba da bude ravan ili sa blagim padom), koju ce koristiti kao osmatracnicu. Visina ograde boksa ne bi smela biti ispod 2 metra, osim ako boks nije pokriven. Kucicu mozete napraviti od drveta, pri tom vodeci racuna da pod bude odignut od zemlje. Ako je u pitanju zenka koja ce se steniti kucica bi trebalo biti nesto prostranija u zavisnosti od velicine kuje. Prevelika kucica, bez obzira da li je u pitanju pas ili kuja, je velika greska jer pas nije u stanju da toplotom svog tela zagreje prostor oko sebe. Iako sarplanincu krzno sa jakom poddlakom omogucava da mu ni velika hladnoca ne smeta, pozeljno je zimi, pogotovo ako su jaci mrazevi, na vrata kucice staviti neki zastor, a unutra se moze ubaciti slama. Ako imate kuju koja treba da se steni onda su slama i zastor obavezni. Pri odredjivanju mesta za boks, odnosno, kucicu, imajte na umu da, ako bi mogao da bira, Šarplaninac bi izabrao prostor sa koga moze da ima uvid na celo dvoriste, imanje u kom zivi. Nemojte ga nikad staviti daleko od kuce, i izvan zbivanja. Iako je veliki pas, moze se drzati i u stanu, mada mu to moze predstavljati mucenje ako mu se ne obezbedi dovoljno kretanja i mesto gde ce moci da se skloni kad on to zeli. U ovom slucaju mali problem moze predstavljati netrpeljivost i nepoverljivost prema stranim licima.
Šarplaninac je pas koji jako drzi do sopstvene higijene. Stene se lako nauci cistoci, a odrastao pas obavlja potrebe prilikom setnje ili sto dalje od mesta gde boravi i spava.
Njegovo krzno ne zahteva cesto cetkanje, osim u vreme linjanja kada je potrebno odstraniti poddlaku da se ne bi ucebala i zamrsila. Trebalo bi izbegavati kupanje cesce od jednom godisnje, a i tada to uraditi samo ako je bas potrebno. Gusta dlaka i poddlaka ga izvanredno stite od hladnoce tako da ne bi trebalo da vas iznenadi kada vam u zimsko jutro u dvoristu osvane krzneno klupko sa nekoliko centimetara snega na njemu. Sneg je nesto sto Šarplaninac najvise voli, i ono zbog cega ce vam biti zahvalan je da mu pruzite priliku da se istrci u dubokom snegu.

Ono na sta bi trebalo paziti pri smestaju i drzanju sarplaninca je da je osetljiv na vlagu. Smetaju mu vrucine, pa ce spas potraziti u reci (ako ste u setnji) ili u iskopavanju rupe u zemlji.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Čet Jun 27, 2013 9:05 pm

ŠARPLANINAC - HRABAR I SRČAN PAS


Svaka zemlja ima svoje rase ovčarskih - pastirskih pasa.
U našoj zemlji je to šarplaninac, odličan čuvar stada i beskompromisan borac sa vukovima.

Među ljubiteljima pasa ima dosta onih koji su naklonjeni pastirskim psima.
Glavna osobina ove vrste pasa je da čuvaju povereno im stado i red u njemu.
Izgleda da su pastirski psi bili među prvima koje je čovek pripitomio kada je rešio da se druži sa psom.
Pastirski psi su srčani, hrabri i nepodmitljivi. Odlično služe odbrani stada od vukova i drugih divljih zveri, kao i od ljudi.
Osobito su im istančani čulo mirisa i sluha. Oštar sluh ovih pasa je do te mere razvijen da osećaju najlakši hod čoveka koji, recimo, prolazi poljskim putem na udaljenosti od pet stotina metara. Oštrinom čula mirisa, veoma brzo mogu nanjušiti dolazak nepoznatih lica i životinja. Tada neustrašivo stupaju u borbu za odbranu svoga stada, bez obzira ishod borbe, pa čak i po cenu svog života.


Najstarija rasa pasa na Balkanskom poluostrvu

Šarplaninac je najstarija rasa pasa na Balkanskom poluostrvu. Zna se da je još za vreme Ilira i Rimljana korišćen za čuvanje stada od zveri. To je jedan od najsnažnijih ovčarskih (pastirskih) pasa na svetu.
Mada nosi naziv naše planine, na kojoj se najviše uzgaja, šarplaninac se može naći i u drugim planinskim predelima Bosne, Crne Gore, Makedonłje i Srbije. Veoma je omiljen i cenjen kod čuvara stoke u pomenutim područjima. Uz njih se ljudi koji drže stoku osećaju bezbednije, bilo da se radi o sopstvenoj zaštiti, bilo o čuvanju onoga što je ovim pametnim i hrabrim psima povereno na čuvanje. Dobroćudan je, ali ume da bude i vrlo opasan. Prema nepoznatim ljudima je nepoverljiv. Napada odmah. Neverovatno je odan gospodaru. Ne plaši se zveri. Medveda se ne plaši, a sa vukovima se uspešno nosi i najčešće izlazi kao pobednik. Veoma je tvrdoglav i zato je težak za dresuru. Nije prznica, ali mu ponekad smeta društvo drugih, nepoznatih pasa.
Medjutim, kada se šarplaninci gaje u gradu, ako se o njima ne povede dovoljno računa, vrlo brzo gube svoje osobine jakih, snažnih i nepodmitljivih pasa i tada su podložni biološkim degeneracijama. Stoga, i pored teških uslova života na planinama gde im je često jedina hrana kačamak i mleko, izgleda da su tamo mnogo zadovoljniji i srećniji. Njihova prirodna selekcija je išla putem stvaranja jakog, snažnog i žilavog psa. I upravo takav utisak i odaje. Glava mu je krupna, lobanja široka, medvedja, njuška zatupasta. Vrat mišićav i dosta kratak. Telo mu je razvijeno i snažno. Rep kitnjast, pri hodu podignut. Dlaka mu je duga i gusta. Najčešće je gvozdenosive boje. Vrlo je ozbiljan i ne voli igru.
Za ljubitelje pasa svakako će biti interesantno da je ova rasa kod Medjunarodne kinološke organizacije (FCI) prvi put registrovana 1939. godine kao "Ilirski ovčar", da bi na predlog Jugoslovenskog kinološkog saveza, 1957. godine, bio registrovan kao "jugoslovenski ovčarski pas - šarplaninac". Uobičajena skraćena oznaka za ovu rasu je JU-ŠO.


O njegovim podvizima se nadaleko čuje

Hrabrost ovih pasa ide dotle da se o njima pričaju legende. Šarplaninci su u toku godine uglavnom u brdsko-planinskim područjima sa ovcama, a u vreme povratka u selo svi izlaze da pozdrave te čovekove pomagače. Vrlo brzo i bez
radio veze, pročuje se o podvigu nekog psa. Tada pas kao u nekoj lepoj priči ide napred, a prate ga veseli čobani i ovce. Razdragani špalir meštana s obe strane putem pesmom i muzikom pozdravIja srećan završetak godine.
Poznato je da se ljudi u tim krajevima teško odvajaju od svojih četvoronožnih prijatelja. Lepi i poznati primerci ovih pasa, odnosno njihovo potomstvo, obično se ne prodaju. Daju na poklon onim ljubiteljima pasa koji ih iskreno vole. Ljudi ovih krajeva smatraju za greh ubiti psa. Čobani na Šari se ne boje vukova, i obično će vam reći da su vukovi tako reći preplašeni od pasa.
Mnogobrojni porazi u borbama sa šarplanincima naterali su vukove na lukavstvo. Obično se prikriju u neki žbun i tu satima čekaju zalutalu ovcu. Jedino tako uspevaju da utole glad za ovčijim mesom. Ali, dogodi se da ih prazan stomak natera na rizičan postupak. Tako se desilo da je na jednom pašnjaku bilo oko 500 ovaca, a čuvao ih je jedan šarplaninac, koga su zvali Murgoš. Procenivši loše situaciju, vuk se zatrčao,
ali tako reći već u vazduhu ga je dočekao Murgoš i počeo da davi. To je bila borba kakva se retko vidja. Posle nekoliko minutai, vuk je shvatio da je izgubio bitku i pokušao je da pobegne. Na radost prisutnih čobana vuk je uskoro ležao mrtav. Ne samo da nije došao do ovce, već je zbog svoje pohlepe izgubio i život. Čim je završio posao, Murgoš je odjurio da prikupi razbežale i preplašene ovce.


Slučaj spašavanja bolesnice

U jednom selu kod Dragaša, teško se razbolela mlada žena. Bolest je tražila da se žena što pre prebaci u prizrensku bolnicu. Da nezgoda bude još veća, sve se to dešavalo zimi kada je snežni nanos iznosio na pojedinim mestima i preko metar visine. Od sela pa do prvog mesta gde može doći sanitetsko vozilo bilo je oko deset kilometara. Jedan mladić je brzo doneo odluku: uzeti dva snažna šarplaninca i sa njima pokušati probijanje kroz tu deonicu puta. Upregnuti u sanke, šarplaninci su vukli bolesnicu preko snežnih nanosa. Psi kao da su znali da treba da pomognu mladoj ženi, sa krajnjim naporom su se probijali kroz visok sneg. Čim su ugledali sanitetska kola, čulo se njihovo veselo lajanje. Činilo se da su bili ispunjeni radošću što su dali svoj doprinos u spasavanju jednog života.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Sub Jun 29, 2013 9:23 pm


Goranci, ili Goranski psi, kao i Sarplaninac, nisu vise ono sto su nekada bili. Mnogo, mnogo davno, Goranski psi koji se danas smatraju za najbolje radne primerke Sarplaninske rase, su bili jedan od tih cuvenih sarskih tipova pasa, mada mnogi tvrde da su stari psi goranaca u proslosti mnogo vece veze imali sa psima poput Bosanskih Tornjaka, Bugarskih i Grckih pastirskih pasa, nego sa odredjenim tipovima sarca. Posto Goranci (mislim na narod) imaju izvorne korene u Vlaskim plemenima (nisu ni Srbi ni Albanci kako mnogi misle), ta tvrdnja je verovatno opravdana.

To su psi izuzetno jakog kostura, markantne glave, uglavnom ne tako bogato odlakani, mnogi kazu da su to pravi iskonski mastifi sa duzom dlakom, vrlo stalozeni i nikada bezrazlozno agresivni, ali kad ih nesto (ili neko) naljuti bolje je ne zadesiti se medju njima ako ste stranac. Sve do kraja 20-og veka, svi Goranski psi su bili radni psi jer Goranci nikada nisu drzali kucne ljubimce. Tako je i danas ali broj ovih pasa drasticno opada i svakim danom sve je manji. Danas u nekada cuvenom (bolje reci najcuvenijem) selu u krugu zaljubljenika u izvorne pse - Restelici, stanje je jako lose. Mesto koje je nekada brojalo blizu 500 pasa danas u sebi ima oko 30-ak pasa koji jos uvek rade svoj vekovni posao, posao u kome im na prostorima Sarplanine nema ravnih, bar po prici zaljubljenika koji su veliki deo svog zivota posvetili proucavanju pasa na Sarplanini. Najpoznatiji i najcuveniji borci medju svim tipovima Sarskih pasa, dolazili su bas iz ovog ponosnog pasijeg plemena koje je bilo rasprostranjeno po selima Gore (Restelica, Dragas, Brod...). Zbog svojih izuzetnih karakteristika (radnih i borbenih) ti psi su postali omiljeni izbor zaljubljenika u Sarplaninsku rasu tako da veliki broj ovih pasa se danas se moze videti po Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, pa cak i Madjarskoj, Bugarskoj i Grckoj.
U samoj Srbiji postoji jos uvek jedan odredjeni broj zaljubljenika koji gaji pse ovih linija sto je jako dobro, jer su ovi psi u svojoj postojbini u vrlo zezavidnoj situaciji po pitanju opstanka.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
srpskelegende
Moderator
Moderator


Broj poruka : 1304
Datum upisa : 05.02.2011
Godina : 44
Lokacija : Banatsko Novo Selo

PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Sre Jul 03, 2013 9:33 pm

O njegovim podvizima se nadaleko čuje

Hrabrost ovih pasa ide dotle da se o njima pričaju legende. Šarplaninci su u toku godine uglavnom u brdsko-planinskim područjima sa ovcama, a u vreme povratka u selo svi izlaze da pozdrave te čovekove pomagače. Vrlo brzo i bez
radio veze, pročuje se o podvigu nekog psa. Tada pas kao u nekoj lepoj priči ide napred, a prate ga veseli čobani i ovce. Razdragani špalir meštana s obe strane putem pesmom i muzikom pozdravIja srećan završetak godine.
Poznato je da se ljudi u tim krajevima teško odvajaju od svojih četvoronožnih prijatelja. Lepi i poznati primerci ovih pasa, odnosno njihovo potomstvo, obično se ne prodaju. Daju na poklon onim ljubiteljima pasa koji ih iskreno vole. Ljudi ovih krajeva smatraju za greh ubiti psa. Čobani na Šari se ne boje vukova, i obično će vam reći da su vukovi tako reći preplašeni od pasa.
Mnogobrojni porazi u borbama sa šarplanincima naterali su vukove na lukavstvo. Obično se prikriju u neki žbun i tu satima čekaju zalutalu ovcu. Jedino tako uspevaju da utole glad za ovčijim mesom. Ali, dogodi se da ih prazan stomak natera na rizičan postupak. Tako se desilo da je na jednom pašnjaku bilo oko 500 ovaca, a čuvao ih je jedan šarplaninac, koga su zvali Murgoš. Procenivši loše situaciju, vuk se zatrčao,
ali tako reći već u vazduhu ga je dočekao Murgoš i počeo da davi. To je bila borba kakva se retko vidja. Posle nekoliko minutai, vuk je shvatio da je izgubio bitku i pokušao je da pobegne. Na radost prisutnih čobana vuk je uskoro ležao mrtav. Ne samo da nije došao do ovce, već je zbog svoje pohlepe izgubio i život. Čim je završio posao, Murgoš je odjurio da prikupi razbežale i preplašene ovce.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: ISTINITE PRICE O PSIMA   Danas u 7:37 pm

Nazad na vrh Ići dole
 
ISTINITE PRICE O PSIMA
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
 Similar topics
-
» Daleka obala
» Net priče..istina ili laž..?
» Nestanak Jamesa Worsona
» Mitovi o psima
» MOJE PRICE

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: Ostalo :: Pricaonica-
Skoči na: