dakle, sve je počelo 5. Decembra, kad Čupka odvedoše da mu se iscede žlezde. sutradan primetiše - krvari. zabrinuta gazdarica - Vera izvede ga u kratku šetnju. pomisli: možda ce iza toga prestati. po povratku, opra mu šapice, stavi ga u kravet i pokri.

pošto poskida veš s konopca i unese ga u kucu, pogleda svog ljubimca. ležao je nepomično, prednjih nogu opruženih u napred, zadnjih unazad. oči su mu bile otvorene i nije bilo ničeg zbog čega bi se trebala brinuti.

kasnije, kad je i sama ušla pod pokrivač, zagrli pomalo mlitavog Čupka i tako zaspa. probudila se u cik zore i primeti da je Čupko i dalje mlitav ali topao. poče da ga drmusa ali on nije reagovao. prestrašena, poče da okrece brojeve telefonom. zove redom sve prijatelje i rodbinu. kad se neko javi, samo drekne "Umro je ČUpko!" i spusti slušalicu.

panika se širi u domove rodjaka i prijatelja. ljudi, pospani, ne shvataju o čemu se radi a i glas joj se promenio od ridanja pa je ne prepoznaju. tužnu vest saopštila je i svom bratu, Braci.

vrišteci i bezglavo jureci po stanu nosila je Čupka u naručju kad je Braca došao. reče mu da stavi psa u torbu i da s njim otrči veterinaru. prodjoše 2-3 sata, čitava večnost. tek, evo Brace! "Mrtav je Čupko!", reče još s vrata. "Veterinar je konstatovao smrt."

kako to izreče, ona se zatetura i, uz kuknjavu,stade da se bije u glavu, u grudi, pa dozivajuci Čupka kroz suze nasrnu na zid onako obnevidela od plača. valjda je to malo otreznilo i relativno pribranim glasom reče Braci:
- donesi mi onu putnu torbu iz plakara.
- šta ce ti? - upita Braca.
- hocu da sahranim Čupka u njoj.
- jesi li poludela, kakva crna torba? baci ga u kontejner!
- mršupizdumaterinu, u kontejner cu s tobom a njega cu da sahranim kako ja hocu!!!

nesrecu je prijavila i kolegama s posla. reče im da je ne očekuju jer "umro je Čupko". ipak, poslepodne ode do kancelarije i otkuca tekst za umrlicu. pored čupkove fotografije nacrta krst pa celu umrlicu debelo oiviči crnim markerom, umnoži je u dvadesetak primeraka a jedan odmah posla cerki Nadici koju potpisa i kao ožalošcenu. tako obavesti nju a po zidovima, stubovima i drvecu u kraju izlepi ostatak umrlica. Čupko je konačno pokopan 7. Decembra ali bol za njim nije se umanjio, naprotiv!

kako sam ja to sve saznao? nekako odmah posle Božica dodjoh poslom u Verinu kancelariju. kako me je ugledala briznu u plač. nekad je moja sestra lečila Čupka pa sam je svojom pojavom podsetio na umrlog. još nije stigla ni da kaže ralog svog ridanja kad, stvori se iza mene i čovek koji joj je poklonio Čupka. tek tada nasta lelek! pokušavali smo da je utešimo kako vreme leči sve, da čovek treba biti jak...

naše reči su počele malo da deluju, primirila se i nakratko se izgubi iz kancelarije. pomislili smo da je otišla da se umije a i valjda je shvatila da i o drugim stvarima valja razmišljati, našim, zbog kojih smo i došli. Vraga! evo nje. umila se, to smo pogodili. ali, iznese nam pun tanjir pečenja. stavi ga pred nas i plačnim glasom nastavi:

- evo, juče sam mu dala četrdeset dana. uzmite, ovo sam s njegovog grobica donela. poslužite se, za njegovu dušu! - tako saznasmo da je Čupku juče bio četrdesetodnevni parastos.

i onda, reč po reč i ona naglasi da je "Čupko bio mlitav kad sam ga spustila u grob.". nisam želeo da joj razbuktavam sumnju ali, radi reda, upitah da li je veterinar konstatovao smrt? na to moje pitanje trže se kao oparena i nastavi kao u bunilu, za sebe:

- Bože, da li ga je braca odneo veterinaru? o Gospode, šta ako ga je samo spustio u sneg i otišao do kafane da ubije vreme? ili je otišao do one njegove?

nastade muk. tek sad, užasnuta mogucnošcu da je sahranila ljubimca živog dreknu:

NEBO Neki čovjek, njegov konj i pas, putovali drumom. Kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta, udari grom i sve ih pokosi. Ali čovjek nije shvatio da je napustio ovaj svijet, pa je nastavio put sa svoje dvije životinje. Put je bio dug i težak. Stalno su se penjali uzbrdo, po suncu koje je peklo, bili su premoreni, znojavi i žedni. Iza jedne okuke ugledaše velelepnu kapiju, svu od mermera, koja je vodila na trg popločan zlatnim pločama, a na sred trga stajala je česma iz koje je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čovjeku na ulazu: "Dobar dan". "Dobar dan", odvrati stražar. "Koje je ovo ovako lijepo mjesto?" "To vam je nebo." "Sreća naša što smo stigli na nebo jer umiremo od žeđi", "Možete slobodno da uđete i pijete do mile volje", odvrati stražar i pokaza na česmu. "Ali moj konj i pas su takođe žedni". "Žao mi je, ali životinjama je zabranjen ulaz". Čovjek je bio strašno razočaran jer ga je morila neizdrživa žeđ, ali nije htio sam da pije. Zahvalio se stražaru i nastavio put. Još dugo su tako hodali uzbrdo kad naiđoše na drugu kapiju, ovoga puta trošnu i oronulu, od koje je vodila zemljana staza oivičena drvećem. U hladu ispod jednog drveta ležao je neki čovjek sa šeširom natučenim preko lica i vjerovatno drijemao. "Dobar dan" reče mu putnik. Čovjek samo klimnu glavom. "Strašno smo žedni ja, moj konj i moj pas." "Tamo u stijeni ima jedan izvor", reče čovjek pokazujuci prstom. "Možete da pijete do mile volje". Čovjek, konj i pas odoše na izvor i utoliše žeđ. Putnik se vrati da se zahvali čovjeku. "Dođite kad god hoćete", odgovori čovjek. "Samo još nešto da vas pitam. Kako se zove ovo mjesto?" "Nebo". "Nebo? Ali stražar ispred mermerne kapije mi je rekao da je ono nebo!" "Ono nije nebo, ono je pakao." Putnik je bio zbunjen. "Treba da im zabranite da se koriste vašim imenom! Taj lažni naziv sigurno stvori veliku zbrku!" "Ni govora; oni nam čine veliku uslugu jer tamo ostaju svi oni koji su u stanju da iznevjere najbolje prijatelje"

Selo je bilo smjesteno visoko u planini,ali pasnjaci su od njega bili udaljeniji jos vise. Protezali su se unedogled,prema drugim planinama,prema sumama,sto su nestajale negdje daleko,u oblinama novih pasnjaka,u vrhovima planina pod snijegom i bijelom maglom.
Sofer je dovezao kamion do posljednje kuce u selu,iza koje su se zelene krpe pasnjaka spustale u manjim ograncima,kao posijane medju kamenjem,sve do sela.
Kada je gazda izisao pred kamion na put,rece mu sofer da bi bolje bilo uci kamionom u dvoriste,jer je pas kojega mu brat salje za rasplod strasno divalj.

- Sarplaninac ne voli mijenjati gospodara-rece gorstak o otvori dvorisna ,pa provede kamion kroz straznju stranu dvorista sve do obora.
Ovce su bile izvan obora,na dijelu pasnjaka sto se uzdizao oblo prema planini,a uz njih su bili psi.
Sofer zaustavi kamion na ulazu u obor,kraj otvorenih vrata. Sidje s kamiona i povuce platno.
Pas u kavezu trepne na svjetlost,njuseci nepomicno,drhteci nozdrvama. Gledao je ispod oka ljude kraj kamiona i upijao miris ovaca i pasa u blizini. Onda ugleda ovce i pse. Davna slika iz vremena kada je kao stene slusao majcine price stade se u njegovu sjecanju stade stapati s tom slikom kao da nicega izmedju tih dviju slika nikada nije bilo. Ili je on to sanjao? Zivio neku jos neispricanu pricu?
Odjednom nije osjecao lanac kojim je bio vezan. Na tren je zaboravio ljude i kamion. S mrznjom se sjetio njih kada su na kamion uspese tri nepoznata covjeka. Govorili su Trapu(ime Dona u pasjem svijetu) nepoznatim jezikom ,ali to mu je bilo svejedno. Rezao je i grizao precke na kavezu. Iamo je potrebu da ujeda.
Ljudi su znalacki oprezno spustili kavez po brvnu na tlo i odmakli se.
-Zasto je on vezan s dva lanca?-pitao je gazda.
-Nemam pojma -govorio je sofer-Ja sam sretan da sam ga se rijesio.
Jeli sto jeo?
-Nije.
-Koliko dugo putujete?
-Tri dana.
-Sto je porucio moj brat?
-Nista posebno-rece sofer-Samo njegova zena rekla da pseto boli hrptenjaca i da se zove Doni. Ili Djoni? Ja nista drugo ne znam.
-Ne zna ni moj brat mnogo o psima-rece covjek. Gledao je s udaljenosti golemo pseto. Onda rece nesto jednome od dvojice koji su mu pomagali. Trap to nije razumio. Njusio je samo pse i ovce i rezao na covjeka koji se sada vracao noseci ogrlicu sa siljcima.Ogrlicu kakvu nose sarplaninci,slobodni cuvari.
-Pustit cete ga iz kaveza?-vikne sofer-Jeste li poludjeli?
-Vi samo otvorite vrata i ne bojte se-rece gazda.
Sofer se stidio priznati koliko se boji,pa je oprezno prisao kavezu_ne znate vi kakvo je to pseto!
-Znamo mi s tim psima,premda ovog ne poznajemo-rece gazda-Otvorite vrata. Sad!
Sofer povuce vrata,a razbjesnjeli pas izjuri iz kaveza. Dva ga lanca kruto stegnu u rukama dvojice snaznih ljudi. Pas zastenje i stane. Nije se mogao maknuti. Gazda pridje. Sofer nije mogao vidjeti sto ta trojica rade oko psa,ali nije se namjeravao pribliziti. Sve se to zbivalo u oboru,blizu dvorisnih vrata.
-Ostani u dvoristu iza vrata!-zapovjedi gazdqa soferu i nije to morao reci dvaput. Sofer se sklonio za dvorisna vrata i vidio samo kako su ona trojica pobrzala za njim,a pas stoji nepomicno bez lanca i brnjice,s ogrlicom na vratu:u dugoj psecoj dlaci jedva su se nazirali ostri zeljezni siljci.
Gazda naglo zatvori vrata i sva cetiri covjeka gledala su iza ograde prema psu. Gazda rece soferu:- Morali smo mu dati u novom zivotu priliku kao i drugim psima. Inace nam to nikada ne bi oprostio.
-Ma sto bio on .... taj pas...divljak-smrsi sofer-sto on zna...
-Zna on-rece gazda i usuti. Svi su usutjeli.
Jedan od pasa,najblizi oboru,podigne glavu i pocne njusiti. Nanjusio je nepoznati pseci miris sa strane ljudskog stana. Bio je to cvrst pas tamne,duge dlake,kitnjasta ,lijepa repa i uz glavu priljubljenih usiju. Nalik na Trapa,samo sitniji i tamniji. I trap je onjusio njega i druge pse,ovce,sve njih. Pomakne se oprezno vrebajuci. Zurio je preda se kao da je nesvjestan svoje slobode, a ponasao se ujedno kao da iza njega nema ni ljudi,ni kamiona,ni kaveza ,ni lanaca. ako da nema njegove proslosti,a buducnost se pomalja nepoznata,ali odnekuda znana.
On ucini nekoliko opreznih koraka i nadje se pred njima.pred ovcama i psima. Osluhne umirujuci zvuk stada i necujnost slobodnih cuvara. Prvi put ugleda pred sobom sarplanince bez brnjice i bez lanca,uz bok stada. Krv mu zakola snazno,a dlaka se nadigne. Ne osjeti bol u ledjima kada se iza nekoliko snaznih skokova nadade u trk prema psetu koje ga je cekalo i izgledalo spremno na skok.
Zaustavio se naglo,nekoliko loraka od psa.
-hej Nuri ne grizi!-vikao je gazda-Ne grizi Nuri ,ovo je nas novi pas!
Nuri ga uopce nije slusao,a nije slusao ni Trap,premda ga nije razumio.
-Djavoli ludi -rece gazda u sebi,ali jos uvijek se ponada da nije krivo postupio.
Sada je sve ovisilo o psima.Nuri je pazljivo motrio Trapa,osjecajuci kako nepoznatom psu drhte misici. Nije se namjeravao boriti,ako ne bude napadnut. On nije bio vodja copora. Lagano se kretao smjerom kojim je Trap polagano kruzio oko njega.
Trap zaustavi svoje kruzenje,pa polako pristupi tamnome psu,s repom uzdignutim za pozdrav. Nuri dopusti da mu Trap pridje. Psi se onjuse pa obojica uzmaknu za korak motreci se ispitljivo,udisuci svoje mirise dok im vjetar lagano povijao dugu dlaku.
Iza Trapovih ledja primicali su se i drugi psi.CInilo se da ih Trap ne njusi i ne cuje. Nuri je stajao zako da je vjetar nosio mirise od Trapa na suprotnu stranu. On je izvrstan pas,ponasao se znalacki oprezno,ali Trapova osjetila su bila su razigrana do krajnjih granica,iako je dostojanstvenom pristojnosti prihvacao igru kakvu mu je nudilo domace pseto. Trap se odnosio kao tudinac s izvjesnim postovanjem prema onom na cijem se prostoru nalazio. On je bio uljez,pridoslica.
Bio je sam,a znao da je pasa mnogo.
I on i nepoznati psi gledali su u stranu i tim neuhvatljivim pogledima citali protivnikove namjere i misli. Nesto mora da je u Nurijevim ocima ili u trenutnom izrazu njegove gubice protiv njegove volje upozorilo Trapa,ili je unatoc necujnosti cuo,ili unatoc nepovoljna vjetra nanjusio:on se naglim skokom okrene osjecajuci u hrptu odjek boli. Nije se osvrtao na to i nasao se gubicom okrenut prema psima koji su korak po korak priblizavali.
Prvi je bio veliki, snazan,ruzan psa. Mora da je on bio vodja copora,jer su ostali psi koracali iza njega. Nekoliko casaka psi ostadose nepomicni.
Bijela kuja doskoci do vodje lanuvsi tiho i kratko,pa spusti glavu do tla kao da u isto vrijeme poziva na igru i prijeti.
-Belka-zovne gazda iza ograde-Belka ,to je nas novi pas!
Belka i ne pogleda gazdu po starom sarplaninskom obicaju. Ona naglo skoci. Zatrci prema Trapu,sigurno i razigrano. goneci ga pred sobom. Trap je trcao pred kujom dok su ostaèli mirno gledali sto se zbiva. Koji pravi pas ne bjezi ispred kuje? Kuji se mora pokoravati. Buduci da je Trapov trk bio suzdrzano brz jer kuja je samo gonila a nije ujedala,a ona ga dostigne u jednom casu,gurne ga s boka i potjera u isti cas ovcu s janjetom prema stadu,zastekavsi:
-Sto tako nevjesto trcis ,neznalice,a pred tobom je jos jedno janje? Zar bas nista ne znas?
Taj glas,taj pseci jezik,ta bijela kuja,ta livada s ovcama. To je bio zivot neke nepoznate price...

O ulozi koju je sarplaninac odigrao u opasnim trenucima, govore mnoge istinite price, koje su postale osnova novinskih reportaza ili knjizevnih dela. I ovaj zapis sa Sare ima svoju dokumentarnu osnovu.

Topao proljecni povetarac dolazio je s juga, dolinom reke Vardara, iz predela mirisljavih mandarina, palmi i fikusa. Mlado lisce svojim prijatnim zuckastim zelenilom ozivljavalo je okolinu, a u vazduhu se osecao miris ljubicica.
Udaljavajuci se neprimjetno od sela, dva snazna, rumena djecacica, braca Mirko i Milan, veselo su ceretala. Pratio ih je, masuci repom, njihov pas Dzin, ljubimac cijele porodice. Mala druzina isla je u sumu da bere visibabe i ljubicice. Braca su htela da obraduju uciteljicu prvim prolecnim cvecem.

Dzin se nijednog trena nije odvajao od njih. Za razliku od ostalih seoskih pasa koji su, obicno, bili vezani na lancu i spavali u dvoristu, sloboda ovog snaznog sarplaninca nije bila sputavana. Spavao je u sobi s Mirkom i Milanom i mirno lezao na podu dok su braca ucila. Najcesce ih je pratio do skole i sacekivao u skolskom dvoristu.

Dok su deca brezbrizno brala cvece, Dzin je radoznalo trckao od grma do grma. Iznenada, u jednom zbunu zacvilelo je malo, cupavo mece. Zaigravsi se, izgubilo se i sada je poslo za Dzinom. I Milanu i Mirku se ono svidelo i vec su zamisljali kako ce im drugi decaci zavideti kad se pojave s njim u selu.
Vise puta su slusali price o razjarenim meckama i njihovoj brizi za mlade, ali sada su na to zaboravili. Odjednom, tek sto su ga pomilovali, spazili su razjarenu mecku, koja se ustremila na njih. Paralisani od straha, ostali su bez glasa, prikovani za mjesto.
Pas se istoga trena, uz gromoglasno rezanje, jednim skokom nasao pored srdite majke. U sledecem delicu sekunde zario joj je ostre zube u vrat. Mecka je snazno zatresla glavom, pocela da mlatara sapama, pokusavajuci da se oslobodi snaznih celjusti. Uspela je da ga odbaci u bodljikavo siblje i ponovo je krenula prema deci. Ali Dzin ju je i ovog puta preduhitrio. Nastala je ogorcena borba, koju su malisani iskoristili i, zaboravivsi na cvece, mece i Dzina, potrcali koliko su ih noge nosile.
Ni ostro trnje koje im je paralo kozu, nije za njih bilo prepreka.
Kad su dotrcali kuci, jedva su od uzbudenja uspeli da roditeljima ispricaju sta ih je snaslo. Zatim su svi zajedno ocekivali psa. Ali vreme je prolazilo, spustila se i noc, a njega jos nije bilo. Crv sumnje poceo je da ih nagriza, da nije nastradao od meckine sape. Cele noci nisu zaspali.

Kad ih je ujutro majka ozbiljna lica pozvala na dorucak, naslutili su da nesto nije u redu. Ugledavsi na kucnom pragu ispruzenog psa, suze im potekose niz obraze.

- Zar je Dzin morao da pogine spasavajuci nas? - pitali su placuci.
- Tesko je ranjen - prenuo ih je ocev glas.
Posle naporne borbe s meckom, Dzin je s krajnjim naporom uspio da se dovuce do kuce. Pomilovali su ga nezno, a on je jedva primetno podigao glavu, pogledao ih svojim pametnim ocima u kojima se videla zudnja za zivotom i sreca sto je stigao do doma.
Posle nekoliko dana cobani su nasli u sumi mrtvu mecku, koja je uginula od Dzinovih ujeda. Tako je u sukobu mecke koja je branila svoje mladunce i psa koji je cuvao svoje male gospodare, ovoga puta pobedila ljubav koju je zivotinja gajila prema coveku.

Slučaj spašavanja bolesnice

U jednom selu kod Dragaša, teško se razbolela mlada žena. Bolest je tražila da se žena što pre prebaci u prizrensku bolnicu. Da nezgoda bude još veća, sve se to dešavalo zimi kada je snežni nanos iznosio na pojedinim mestima i preko metar visine. Od sela pa do prvog mesta gde može doći sanitetsko vozilo bilo je oko deset kilometara. Jedan mladić je brzo doneo odluku: uzeti dva snažna šarplaninca i sa njima pokušati probijanje kroz tu deonicu puta. Upregnuti u sanke, šarplaninci su vukli bolesnicu preko snežnih nanosa. Psi kao da su znali da treba da pomognu mladoj ženi, sa krajnjim naporom su se probijali kroz visok sneg. Čim su ugledali sanitetska kola, čulo se njihovo veselo lajanje. Činilo se da su bili ispunjeni radošću što su dali svoj doprinos u spasavanju jednog života.

Мусина авантура

Мусу, сеоског пастира из околине Тетова, мангупи су намамили у пустоловину која му је, како је причао, преполовила живот. Авдиљ, један од учесника, признаје да је био подстрекач догађаја који се и данас препричава међу белосветским љубитељима борбе паса. Хтео сам да проверим оно у шта сам био сигуран, а то је да је његов верни пратилац Камаш најјачи пас на свету, причао нам је Авдиљ. Муса и Камаш били су једно тело. С планине су се спуштали у касну јесен и ленчарили до пролећа кад су поново кретали у „живот”. Печени на шарској ветрометини, ћутљиви и неповерљиви, живели су у неком свом свету. Сви смо знали за Камашеве подвиге у планини али, и без тога, свако је могао да види да је то пас за причу. На замисао да проверимо Камашеву снагу дошли смо после једне борбе паса која се одржала надомак Тетова. До следећег турнира, који се одржавао сваке последње суботе у месецу, имали смо довољно времена да Мусу наговоримо да пође с нама. Где Муса тамо и Камаш, закључили смо и те суботе обрели се на ледини покрај Пене. У вреви коју Муса није разумео падале су опкладе и крваве борбе свакојаких паса. Како је Камаш величином и изгледом привлачио општу пажњу, Муса је, несвестан шта се заправо збива, готово силом увучен у игру. Приређивачи борби узели су ствар у своје руке и Камаш се нашао на борилишту наспрам једног разјареног питбула. Та крволочна звер, подстицана сличним газдом, насрнула је на затеченог Камаша. Урођеним инстинктом избегавао је налете питбула осврћући се у правцу разјарене гомиле. Камаш је погледом тражио Мусу, што је било кобно по њега. У једном тренутку питбул га је шчепао за врат и драма је почела. Камаш се одупирао свом снагом, али је његов врат био у челичним чељустима. Ко зна колико је трајао тај мучни призор али су гледаоци једног тренутка могли да виде како шарпланинца издаје снага. Видевши то, Муса се некако прогурао напред дрхтећи као прут. Уради нешто, рекао сам му на албанском и он је кренуо према псима и крештавим гласом почео да бодри свог другара. Више је то било завијање очајника него бодрење али се онда догодило чудо. Камаш га је чуо и изгледа разумео његов крик. Готово из седећег положаја направио је трзај и онда је започело витлање оне жуте и набрекле звери. Камашеви трзаји телом били су тако снажни да је једног тренутка питбул одлетео високо да би потом с парчетом Камашевог врата треснуо о земљу десетак метара даље. Видевши свог противника на ногама, звер је побегла главом без обзира. Док је Муса својом дроњавом јакном Камашу завијао врат, посматрачи су се разишли као с погреба.
Муса и Камаш преживели су судар с изопаченом цивилизацијом, али је стотину других шарпланинаца, кривицом својих власника, доспело у лавиринте велеграда, немоћни да се одупру злехудој судбини. Не водећи рачуна о природи ове благородне животиње, у намери да имају баш таквог пријатеља, многи истински љубитељи паса купују шарпланинце а онда их муче у градском комфору, шепурећи се изгледом свог кућног љубимца.

Пасја врућина

Јулска звезда упекла, чиниш камен гори. У хладу кестена у дворишту карауле „Св. Наум” на граници према Албанији, с колегом, капетаном Адамовићем играмо шах. На неколико корака од нас, на каменој стази, дрема пензионисани шарко, наш славни Бигор. Сећам се да сам тада помислио оно што данас гласно говорим, да има неки враг који нас опомене на нешто, али му ми не придајемо никакав значај. Тај „враг” нас је навео да прекинемо игру запричавши се о Бигору који као да није марио за „пасју врућину”. У једном тренутку он се пренуо, као да је чуо да га оговарамо, и онако сањив, без најаве и видљивог повода, отрчао према капији. Шта му би одједном, повикасмо углас и, не нашавши одговор, настависмо с игром.
Пола сата касније, Бигор се догега сав окрвављен и стропошта се на исто место с кога је онако безглаво појурио према капији. Притрчали смо свом љубимцу и остало нам је да безгласно присуствујемо његовом овоземаљском крају. А шта се заправо догодило, дознали смо десетак минута касније. Из редовног обиласка задатих пунктова на граничној линији вратила су се два војника, оба окрвављена, поцепане униформе... А оно што су испричали носим као најупечатљивију успомену из тридеценијског служења отаџбини. Војнике, у чијој пратњи је био и Бигоров наследник, немачки овчар Рекс, пресрела је мечка и у тренутку док су се они грчевито борили да из њених чељусти извуку пса, појавио се Бигор. Причали су да је „Стари” заскочио мечку и да је није испуштао све док она није ослободила Рекса. Успела је да одбаци Бигора с леђа и да га два пута удари шапом али је потом, и сама крвава, напустила поприште битке... Пуковник Д. признао је да је тога дана први пут плакао пред својим војницима и не покушавајући да сакрије „ту недопустиву слабост”.