KOZARSTVO IDEO

Kozarstvo
Muzna koza proizvodi mleko najboljeg kvaliteta, pod uslovom da joj pružite potrebnu negu. Njoj je potreban dobar i čist smeštaj, hrana visokog kvaliteta kao i pravilna muža. Koze, po pravilu, nemaju loš miris, izuzetak su jarčevi tokom sezone parenja.
Mleko ima prijatan ukus ukoliko sa njim postupate pravilno. Mleko koze sadrži sitnije kapljice masti i više je nalik homogenizovanom, nego sirovom kravljem mleku. Kozije mleko se lakše vari od kravljeg i često ga piju deca i invalidi. Kozije mleko se može dalje preraditi da bi se dobili ukusni proizvodi (sirevi, puter, itd) visokog kvaliteta.

Prvi koraci

Izbor rase
Što se tiče izbora rase, odgajivači obično biraju neku od 5 rasa bitnih za kozarstvo u Sjedinjenim Američkim Državama. Tih 5 rasa su: alpska, la manca, nubijska, sanijska i togenberg. Vaš izbor rase zavisi od toga koja rasa vama najviše odgovara, cene i dostupnosti te rase na vašem tržištu. Kod odabira rase, takođe treba uzeti u obzir dostupnost jarčeva za parenje u vašem regionu kao i buduće tržišnu potražnju za muznim kozama u vašoj oblasti. Pre odabira rase, trebalo bi konsultovati domaće eksperte za eventualne savete i preporuke.

Rase:
Alpska koza vodi poreklo sa francuskih Alpa. Krupne je građe koja pomalo podseća na građu jelena. Uši stoje uspravno, boja varira od bele, sive, smeđe, crne, do crvene, ali moguća je pojava kombinacija ovih boja na istoj jedinki. Minimalna visina odrasle koze iznosi 75 cm, dok je minimalna težina oko 61 kg.
La manca je nedavno dobijena nova rasa u Americi koja je nastala ukrštanjem kratkouhe španske rase sa vodećim čistokrvnim rasama. Koze ove vrste mogu biti bilo koje boje, ali se razlikuju od ostalih rasa po tome što nemaju spoljne uši, ili su one veoma slabo razvijene. Minimalna visina ovih koza je 70 cm, dok je minimalna težina nešto ispod 60 kg.
Nubijska koza je krupne građe i odaje utisak ponosne i dostojanstvene životinje. Ova rasa je dobijena u Engleskoj ukrštanjem životinja iz Indije i Egipta sa britanskim muznim kozama. Fizičke osobine koje razlikuju ovu kozu su duge uši koje vise i izbočena njuška. Mogu biti bilo koje boje ili kombinacije boja, jednobojne ili šarene. Minimalna visina odrasle jedinke je 75 cm, dok minimalna težina iznosi 61 kg.
Sanska koza je bele ili svetlo kremaste boje koja vodi poreklo iz Švajcarske. Ona je srednje krupne ili krupne građe, čvrstih kostiju i životinja puna energije. Uši kod ove koze stoje uspravno, dok je poželjna boja bela. Minimalna visina odrasle koze je 75 cm, a minimalna težina je 61 kg.
Togenberg koza je srednje veličine, čvrsta i energična. Vodi poreklo iz Švajcarske. Obično je jednobojna, a boja varira – od svetlo smeđe do tamno čokoladne sa uočljivim belim belezima. Iako nijanse smeđe boje mogu varirati, beli belezi imaju ustaljen izgled. Minimalna visina odrasle koze iznosi 63 cm, a težina 54 kg.

Da li je potrebno da vaša koza bude registrovana?
Ukoliko gajite koze samo za mleko, odgovor na ovo pitanje je – ne. Međutim, ako planirate da vodite svoju kozu na sajmove i izložbe onda je odgovor, u tom slučaju – da.

Kako odabrati kozu
Kada kupujete koze, obratite naročito pažnju na:
(1) podatke o njenoj proizvodnji;
(2) dokumentaciju o zdravlju i
(3) fizički izgled grla.

Prilikom kupovine odrasle koze, obavezno tražite dokumentaciju o proizvodnji mleka i jarenju te koze. Ukoliko je koza mlada i nije još počela da daje mleko, tražite dokumentaciju koze koja je ojarila tu kozu, tj. njene majke. Odrasla koza koja daje dosta mleka, ima prosečnu produkciju od 815 litara mleka u mlečnom periodu od 10 meseci (vreme kada koza daje mleko). Ovo je jednako proizvodnji od 2,7 litara mleka dnevno. Međutim, dnevna proizvodnja mleka može da ima velike oscilacije tokom laktacionog perioda od 10 meseci.
Zbog toga što su koze životinje koje daju mleko, one moraju imati odlike te vrste životinja. Zbog toga proverite da li koza ima oblik koji bi ženka koze trebalo da ima – tanak vrat, dobro oblikovanu kičmu i osnovu, uske butine i, uopšte, pravilno izgrađene kosti. Koza bi trebalo da bude tanka i mekana kod rebara.
Takođe, proverite da li koza ima gipka rebra i prostran grudni koš. U isto vreme, pregledajte kopita i noge, kao i način na koji koza hoda. Konstitucija ili građa je vrlo bitna i pokazuje se dubinom i širinom grudnog koša. Veoma je bitno pogledati i vime. Kada je puno, trebalo bi da bude krupno i čvrsto pričvršćeno za telo koze i da ne pada ispod kolena. Veliko vime ne znači i visoku proizvodnju mleka.
Ukoliko primetite da u vašem regionu postoji velika potražnja za jarčevima, ili ako imate veliki broj koza, jarac bi mogao predstavljati dobru kupovinu. Ukoliko to nije slučaj, nemojte nabavljati jarca.

Smeštaj
Nije vam potrebna komforna staja za vaše koze. Neka vrsta manjeg skloništa veličine 1,5 m x 2 m koji je mora zaštititi od kiše i lošeg vremena je sasvim prigodan smeštaj za jednu kozu. Deo smeštaja može biti nedostupan kozi i u taj deo se mogu smestiti hrana i ostala oprema. Prostorije gde se nalaze koze bi trebalo da imaju dobru ventilaciju da bi se smanjio rizik od respiratornih infekcija. Dajte vašim kozama dosta mesta da se slobodno kreću. Dvorište je obavezno i trebalo bi da bude barem 20 m x 2 m, ukoliko imate jednu kozu. Dvorište može biti ograđeno ili žicom ili tarabom, i trebalo bi da bude visine između 120 i 135 cm. Naučite kozu da poštuje ogradu, dok je još sasvim mlada. Koristite kapiju kad je izvodite napolje i nemojte je podizati preko ograde dok je jare, zato što će ubrzo naučiti da treba da preskače ogradu kada želi da izađe napolje. Ukoliko koza ipak nastavi da preskače ogradu trebalo bi da žicom ogradite veoma mali obor u kojem je držite, sve dok ne nauči da je nemoguće preskočiti ogradu.

Oprema
Od opreme vam je potrebna šerpa, neka tkanina za pranje i muzilica. Dobra ideja je imati platformu za mleko, iako nije neophodna. Napravite platformu koju ćete postaviti tako da je možete lako čistiti. Obezbedite mesto gde ćete vršiti mužu, a koje će biti odvojeno od mesta gde su koze smeštene. Ovo pomaže da mleko ostane sanitarno ispravno.
Operite vime pre muže. Posle muže pobrinite se da mleko ostane kvalitetno. Sva oprema koja se koristi za mužu, kao i posude za odlaganje mleka moraju biti detaljno očišćeni i isprani sanitetskim sredstvima. Prljava oprema može veoma lako upropastiti mleko.

Ishrana koze
Tek pošto ste izabrali vašu kozu i kada ste joj obezbedili dobar smeštaj i dvorište, počinje vaš posao. Vašoj kozi je potrebna pravilna ishrana da bi postala vrhunski prizvođač mleka.
Obezbedite vašem jaretu dobar početak. Potrebno mu je barem dva dojenja majčinim mlekom – kolostrumom, što je pre moguće posle jarenja. Tim putem jare dobija vitamin A i smanjuje se mogućnost oboljenja. Ovo prvo, gusto i žuto mleko nije pogodno za ljudsku ishranu.
Možete da dozvolite kozi da doji jare posle jarenja, ili da ga sami hranite uz pomoć bočice. Dozvolite prirodno dojenje 3 dana, a posle toga sami hranite jare. Bočice sa cuclama su sasvim dobre za hranjenje jarića. Bez obzira koji metod koristite, obavezno dobro očistite korišćenu opremu. Operite opremu za dojenje posle svakog korišćenja. Mleko mora da se zagreje na približno 38 stepeni C, jer ukoliko je mleko hladnije, jare će ga odbiti.

Menjajte ishranu polako
Punomasno kozije mleko predstavlja odličnu hranu za jariće, mada i punomasno kravlje mleko može biti korišćeno kao zamena.
Svi jarići počnu da grickaju lisnato seno već sa par dana starosti. Visokoproteinska starter hrana za telad trebalo bi da se daje jaretu čim ono počne da ga prihvata, mada tu vrstu hrane jare neće jesti u velikim količinama sve dok ne napuni 3 nedelje. Čim jare napuni 2 do 3 nedelje, počeće da pije vodu iz činije, bez obzira da li je prethodno bilo ručno hranjeno. U ovo doba jare će, takođe, početi da jede lišće zelenih biljaka, žbunje, itd. Pod uslovom da jare počne da jede žitarice i seno krajem osme nedelje života, hranjenje mlekom može da se prekine. Vaša koza će ubrzo zavoleti korenje, silažu, lucerku, i verovatno joj neće dosaditi takva ishrana.

Ispaša
Ispaša je odličan način ishrane za koze, ali imajte na umu da navodnjavani pašnjak predstavlja odličnu sredinu za razvoj crva, metilja i ostalih parazita. Koze se dobro snalaze na pašnjaku lucerke, kao i na pašnjacima obične trave. I pošto koze vole raznovrsnu ishranu, obezbedite vašim kozama što je moguće veći pašnjak. Takođe, uvek proverite da li su hrana i voda čista. Vaše koze će davati najbolje rezultate samo ukoliko im obezbedite čistu hranu, pitku vodu i dobar pašnjak.

“Ready-Mix” ishrana
Žitarice za potrebe vaših koza možete mešati sami. Međutim, nekoliko firmi za proizvodnju stočne hrane proizvode kvalitetan koncentrat. Koncentrat je sitniji i može biti jeftiniji u zavisnosti od količine koju kupujete. Obezbedite vašoj kozi čistu vodu za piće, minerale i so.
Koza koja daje manje od jednog litra mleka dnevno, dobija sve hranljive materija koje su joj potrebne iz kvalitetne lucerke. Kozi koja daje više mleka, trebalo bi davati i više od lucerke. Takvoj kozi je potreban kilogram koncentrata za svaka dva litra datog mleka. Kozi dajte polovinu dnevne doze posle jutarnje muže, dok drugu polovinu dajte posle večernje muže.
Sjarena koza obično ima period od dva meseca pred jarenje kada ne daje mleko. Tokom ovog perioda, koza bi trebalo da dobija dobro seno od trava u zamenu za lucerku. Povećanje količine hrane bi uvek trebalo da se vrši postepeno.

Skoro idelana po konstituciji, a ovo je njena unuka. Obe koze izuzetne mlečnosti.

Medju patuljastim kozama krije se najbolja melcna rasa :
Ovo treba shvatiti uslovno. U odnosu na velicinu racunajuci i kvalitet mleka.
"Nigerian Dwarf Goat", Nigerijska patuljasta koza.
Ova kozica treba da bude visoka (prosek) 43-48 cm a sve preko 58cm se diskvalifikuju.
Moze da da 3 kg odlicnog mleka na dan.
Masti 4-10 %, prosek 6% i 4% proteina. Sa realnim potencijalom da se ove vrednosti povecaju.
Nazalost prava selekcija jos uvek nije uradjena jer dok jedni drze ove koze radi mleka drugi ih drze kao decije ljubimce.
Tako da prinosi mleka jako variraju.
Inace u odnosu na kolicinu hrane ova koza moze da da najvise mleka pa je dusu dala za one koji bi se bavili proizvodnjom sira a moraju da kupuju deo ili svu hranu.
Ako se uz to uzme u obzir da je kvalitet mleka ravan ili bolji od ovcijeg racunica je jasna.
Nazalost mislim da su ove koze u Evropi pre svega za zabavu dece a da dobra mlecna grla moraju da se uvezu iz USA. Kada se uzme u obzir dadobra grla kostaju od 600-1000$ + transport...
U svakom slucaju ova rasa postaje sve popularnija, postoje drustva uzgajivaca, kvalifikovane sudije, izlozbe, sajmovi. To bi mogla da bude garancija da ce se mlecni soj ove rase relativno brzo standardizovati sa dobrim prinosom mleka i da ce biti idealna rasa za male farme.

Alpska i sanska koza

Alpska koza ili Francuska alpska koza (Alpine) je rasa domaće koze, koja potiče iz francuskih Alpa. Spada među najmlječnije rase koza. Na prvi pogled ova rasa liči na jelena, ima živahne oči, uši su uspravne, a nos je obično plav. Boja varira od bjele, sive, smeđe, crne, do crvene, ali moguća je pojava kombinacija ovih boja na istoj jedinki. Francuska alpska koza je krupna životinja grublje građe. Prosječna težina koze je od 60-80 kg, a jarca 80-100 kg.

Sanska koza je bijela pasmina koza, porijeklom iz Saanen doline u Švicarskoj. Sanska koza je svjetski najznačajnija i najpoznatija pasmina koza. Nastala je postepenom selekcijom na mliječnost. Danas postoje brojni lokalni sojevi širom svijeta od kojih su najpoznatiji švicarski, njemački i francuski.

6. 09. 2005.
Ekonomska opravdanost uzgoja koza
Proizvodnjom i njegovom direktnom prodajom (mlekarama) ili preradom u pojedine proizvode (u sir koji je tražen na tržištu), odgajivači mogu ostvariti značajna sredstva. Ako se u obzir uzme i mogućnost prodaje jaradi (s obzirom da je plodnost ove koze u proseku 1,8 jaradi po kozi), onda se i putem njihove prodaje, bilo kao jarad do 3 meseci uzrasta ili kao priplodni materijal, može ostvariti ekonomičnost ove proizvodnje. Dobit od zasnivanja kozarske proizvodnje, u većoj meri može se povećati poboljšanjem rasnog sastava koza (mogućnost nabavke alpino koza), proširenjem farme kao i boljom organizacijom proizvodnje.

Ekonomičnost neke proizvodnje, pa i zasnivanje kozarske proizvodnje, u mnogome zavisi od mnogobrojnih faktora i problema sa kojima je zainteresovano domaćinstvo suočeno pri njenom zasnivanju. To se pre svega odnosi na određivanje veličine stada, izgradnju objekata ali i adaptaciju već postojećih, zatim izbora i sistema gajenja koza, smera proizvodnje (mleko-meso ili drugi), kao i mogućnosti plasmana i prodaje kozjih proizvoda (mleko, sir, jarad, koža, stajnjak i dr).

Najznačajniji uslov pri opredeljenju nekog domaćinstva za gajenje koza, jeste mogućnost obezbedenja hrane u toku cele proizvodne godine. Na osnovu ovoga odreduje se i broj koza koje će se odgajati. Ukoliko domaćinstvo može da za potrebe ishrane koza obezbedi dovoljnu količinu kabaste hrane sa sopstvenih površina zemljišta (naročito za zimski period), to u mnogome utiče na rentabilnost ove proizvodnje. Pogotovu, ukoliko budući odgajivač poseduje i zemljište za proizvodnju žitarica, za koncentrovanu hranu.

U slučaju da domaćinstvo ne poseduje zemljište za zasnivanje takve proizvodnje, onda je prinudeno da ih po višim cenama nabavlja na tržištu, što u mnogome poskupljuje ovu proizvodnju. U toku letnjeg perioda ishrane, treba voditi računa tj. planirati (u zavisnosti od sistema gajenja) mogućnost ispaše koza na okolnim terenima (štalsko-pašni sistem uzgoja).

Drugi bitni činilac koji utiče na zasnivanje ove proizvodnje jeste i izgradnja objekata, kao i njihovo opremanje. Kakav će objekat biti, zavisi u mnogome od rasnog sastava koza kao i od sistema uzgoja (intenzivni sistem zahteva odgovarajuće uslove i opremanje objekata).

Domaćinstvo koje već poseduje stariji objekat, može u sopstvenoj režiji izvršiti njegovu adaptaciju. Odnosno uz manja ulaganja i uz učešće ličnog rada, treba da ga prilagodi potrebama pravilnog uzgoja koza. To znači, da u njemu treba da obezbedi ugradnju opreme za ishranu kao i napajanje koza.

Što se tiče ekonomske dobiti od kozarske proizvodnje, u mnogome zavisi od smera proizvodnje i rasnog sastava koza. Ukoliko domaćinstvo poseduje sve napred navedene uslove, a želi da se opredeli za smer proizvodnje mleko-meso, onda treba da se opredeli za uzgoj naše domaće bele koze, kao mlečnog tipa. Na taj način proizvodnjom, odnosno dobijanjem većih količina mleka i njegovom direktnom prodajom (mlekarama) ili preradom u pojedine proizvode (u sir koji je tražen na tržištu), odgajivači mogu ostvariti značajna sredstva. Ako se u obzir uzme i mogućnost prodaje jaradi (s obzirom da je plodnost ove koze u proseku 1,8 jaradi po kozi), onda se i putem njihove prodaje, bilo kao jarad do 3 meseci uzrasta ili kao priplodni materijal, može ostvariti ekonomičnost ove proizvodnje.

Dobit od zasnivanja kozarske proizvodnje, u većoj meri može se povećati poboljšanjem rasnog sastava koza (mogućnost nabavke alpino koza), proširenjem farme kao i boljom organizacijom proizvodnje.

Stanje i perspektive razvoja kozarstva u Srbiji i Crnoj Gori

Neposredno uoči Drugog svetskog rata u Jugoslaviji je bilo 1.800.000 koza. To su uglavnom bile domaće balkanske koze, od kojih je do 5% bilo mlečnijih rasa raznih genotipova. U toku rata broj kozaje opao, da bi se posle rata povećao na 1.300.000. Zabranom gajenja koza koja je doneta 1954. godine unušteno je preko 80% koza od zabeleženog stanja, tako da počev od 1954. godine pa sve do 1991. godine ne raspolažemo sigurnim statističkim podacima o brojnom stanju koza.

U našim uslovima koze se u većini slučajeva gaje ekstenzivno, mada ima tendencija ka intenziviranju ove proizvodnje. Koze se uglavnom gaje u brdsko-planinskim, manje privredno razvijenim područjima sa oskudnim ili skromnim izvorima hrane. Brojno su različito zastupljene, počev od područja u kojima su vrlo retke, pa do onih u kojima su znatno brojnije. Uglavnom ih gaje siromašna domaćinstva pasivnih krajeva ili ona koja nemaju hrane za krave, pa koriste skromne zahteve koza da bi došli do vrednih namirnica za svoje potrebe. Interesovanje pojedinih individualnih gazdinstava za gajenje koza sve je veće. Koze uglavnom gaje individualna gazdinstva i to u većini slučajeva od 1-2 grla, mada je na terenu sve više prisutno odgajivača koji gaje 20, 30 i više koza.

O kozama se mnogo više govorilo kao o štetnim za šumu, a negde i za eroziju, nego što se isticala njena korisnost i nastojalo da joj se poprave uslovi i izmeni način gajenja. Naša posleratna nastojanja za bržim privrednim razvojem, obuhvatala su i razvoj šumarstva i drvne industrije, što je zahtevalo i pošumljavanje novih površina. Šumski stručnjaci su ubedili političare i državne organe da koze svojim načinom gajenja nanose veliku štetu šumama, pa je 1954 god. donet Zakon o zabrani držanja koza, koji je jedinstven u svetu. Pri tome nisu uzeti u obzir osnovni faktori koji sprečavaju brži razvoj šuma, pa je donošenje pomenutog zakona značilo praktično uništavanje domaće koze kao vrlo korisne domaće životinje. Posle oko tri decenije od donošenja ovog zakona postalo je jasno da su na uništavanje naših šuma u znatno većoj meri delovali drugi faktori: bujuce, poplave, erozije, česti požari, a najviše sam čovek svojim neracionalnim gazdovanjem šumama, kvalitet šume nije popravljen iako su koze uništene.

U toku dosadašnjeg načina gajenja koza u nas nije primenjivan nikakav selekcijski rad. Koze su uglavnom, stalno bile prepuštene selekciji, a rede nahodenju odgajivača (u slučaju gajenja manjeg broja koza). Otud je i proizvodnja

mleka kod domaćih genotipova koza vrlo različita zavisno od nivoa pružene hrane i nege. Zbog toga nam u potpunosti nije poznat ni mogući potencijalni proizvodni kapacitet naših koza. lpak, treba ukazati na činjenicu da je dozvola gajenja sanske koze i tolerisanje od strane lokalnih vlasti gajenja belih koza, iako nisu pripadale sanskoj rasi, vršila selekciju na koze bele boje. Ovo je značajno zato što su domaće bele koze, a posebno one sa kratkom dlakom, razni tipovi meleza domaće balkanske koze i sanske, odnosno povećanjem njihovog broja na izvestan način uslovilo je i povećanje broja mlečnijih koza na račun domaćih balkanskih.

Još od Drugog svetskog rata, u našu zemlju su uvožene švajcarske rase koza u cilju oplemenjivanja naše domaće koze. Najveći uticaj pri tome je imala sanska koza čiji su melezi pokazivali bolje proizvodne rezultate i to u pogledu mlečnosti, plodnosti kao i u nešto većoj telesnoj masi. Na taj način je nastao tip oplemenjene domaće koze ili domaća bela koza. Ovo oplemenjivanje je počelo pre Drugog svetskog rata, a nastavljeno je i posle njega, tj, u periodu zabrane držanja koza. Proces njenog stvaranja nije praćen, odnosno bio je neplanski, tako proizvodne osobine domaće bele koze nisu dostigle svoje pune vrednosti. Domaća bela koza je rasprostranjena u svim krajevima naše zemlje, gde je dobro prilagodena i surovijim uslovima gajenja.

Domaća bela koza se u našoj zemlji najčešće koristi za popravljanje domaćih manje produktivnih meleza kao i domaće balkanske koze. Inače, najbolje je gajiti domaću belu kozu u čistoj krvi, uz primenu selekcije na mlečnost, stim što njeno odgajivanje treba uskladiti s potrebama mlečnijih rasa u pogledu uslova ishrane i nege.

Ako se osvrnemo na izuzetnu specifičnost i raznovrsnost kozjih proizvoda, onda je jasno zašto su mnoge zemlje svoja nastojanja usmerile da od niske proizvodnje koza predu na visokoproizvodne rase i intenzivni način gajenja. Sva dosad postignuta inostrana iskustva govore o vrlo realnim mogućnostima za razvoj ove grane stočarstva u nas, a posebno u brdsko-planinskim područjima. Zbog toga, je neophodno da se što pre prede s tradicionalnog, primitivnog gajenja koza na savremeno i organizovano gajenje. Ovo bi neminovno zahtevalo izmenu dosadašnjeg načina gajenja, a posebno izmenu rasnog sastava i ishrane koza. Ovaj prelaz na intenzivni način gajenja koza ne bi bio težak, jer se koza lako navikava i prilagodava novim uslovima intenzivnog gajenja.

Sadašnje stanje kozarske proizvodnje

Statistika ni danas ne vodi evidenciju o brojnom i proizvodnom stanju koza u nas. Prema jednoj anketi (1980), u Republici Srbiji van pokrajina gaji se oko 9% od ukupnog broja koza (55.000) u odnosu na prostor bivše SFRJ, dok je prema statističkom podacima iz 1991. godine bilo oko 114.000 koza, u Vojvodini 71.000 i na Kosovu 60.000, što ukupno iznosi 245.000 grla koza. Međutim, prema postojećoj evidenciji po opštinama, saznanju sa terena, kao i na osnovu grubih procena, može se predpostaviti da u ovom momentu u Jugoslaviji ima oko 250.000 koza. Prema rasnom sastavu najmanje je koza alpino rase (oko 2-3%). Domaća bela koza je zastupljena sa oko 15%, raznih tipova meleza ima oko 35% koliko ima i koza balkanskog tipa nižih područja, dok koza balkanskog tipa viših područja ima oko 12%, od ukupnog broja koza.

Smer proizvodnje naših koza je mleko-meso, gde je mleko uglavnom prioritetno. Ovo posebno važi za ona gazdinstva kojima je proizvodnja mleka preko koza prihvatljivija nego gajenje krava ili ovaca, iako kozje mleko (za razliku od ostalih vrsta mleka), još uvek nije pod zaštitom određenih zakonskih stimulativnih mera.

Inače, protekla decenija je donela zapažene promene u stavovima oko gajenja koza, u povećanom interesovanju za intenzivniji tip gajenja koza naročito individualnih gazdinstava, ali ono nije još uvek dovoljno sagledano, niti organizaciono dobro obuhvaćeno. Sve veće interesovanje za gajenje koza dovelo je do potražnje koza i to visokoproduktivnih, jer veliki broj zainteresovanih želi da primeni intenzivniji sistem gajenja koza. Međutim, nestašica kvalitetnih priplodnih koza danas u Republici Srbiji dovodi do toga da zainteresovani za gajenje koza počinju ovu proizvodnju s malim brojem koza. Osim ovog u praksi se javlja problem što se poistovećuje ishrana, smeštaj, oprema i uslovi gajenja s potrebama ovaca što je nepravilno. U ishrani je to, često, posledica shvatanja o "skromnosti" koza pa se njene potrebe u ishrani poistovećuju s potrebama ovaca. Mada postoji dosta sličnosti u smeštajnim objektima i opremi, ipak se moraju uzeti u obzir i određene razlike. Ovakvo shvatanje dovodi do negativnih posledica i niže proizvodnje, posebno kada se radi o visoko mlečnim rasama koza.

Dr Nurgin Memiši, Frida Bauman dipl. ing.

bećar ::

Skoro idelana po konstituciji, a ovo je njena unuka. Obe koze izuzetne mlečnosti.

Jel su ovo tvoje koze?

Ne . Skinuto sa sajta. Otac ovih koza prodat za 16 000 eura, jedna doza semena 100 eur.
Držao sam do pre 4-5 godina stado od 10 alpina izuzetne mlečnosti i 2 jarca i. Ishrana je bila ad libidum-po volji, što znači da je hrana stalno pred njima. Hranio sam granulama sa 16% proteina, plus premiks za krave muzare. Takodje lucerka stalno pred njima. Bili su kod mene sa B 92 (ona emisija znanje na poklon) i posle sam ih prodao-jer je prestao otkup mleka.
Sad planiram da uvezem burske koze iz Hrvatske. Idućeg meseca idem da vidim nešto i da se dogovorim...

jarac i koza burske rase izuzetnog kvaliteta.

Ja mislim da je bilo na b92 ili fox emisija i da u srbiji okolina subotice ima uvezenih burskih koza.

Ma to iz Bajše nije kvalitet koji meni treba, ai pretapao je alpske i burske.

Citat :

Baranja dobila matično stado rijetke pasmine koza

"Baranjski dom", Beli Manastir, 8.9.2006., str. 6
Danas u Hrvatskom ima gotovo 80.000 koza, što je manje nego prije rata.
Premda se intenzivna kozarska proizvodnja za proizvodnju mesa i kozjeg mlijeka nalazi uglavnom na području sjeverozapadne Hrvatske, koje gravitira prehrambenoj industriji za proizvodnju kozjeg mlijeka i sira, Baranja posljednjih godina postaje sve perspektivnija za one koji se odluče baviti tom granom stočarstva.
Jarac od 160 kilograma
Jedan od njih je i Zdenko Marjanović Beli, koji se odnedavno odlučio na nabavu matičnog stada burskih mesnih koza, inače rijetke pasmine u Hrvatskoj.
Nakon što sam otišao u vojnu mirovinu, priključio sam se programu Međunarodne organizacije za migracije, koja pomaže reintegraciji bivšeg vojnog osoblja, te sam odlučio nabaviti matično stado koza i oni su mi u tom pomogli.
I prije rata sam uzgajao koze u Kneževim Vinogradima, prema smo živjeli u Osijeku, pa ljubav prema tom poslu nije ništa novo, priča Zdenko.
Prije dva mjeseca izravno od bivšeg hrvatskog ministra poljoprivrede Mateja Jankovića kupio je u Vrbanji svoje matično stado koza austrijskog podrijetla, jednog jarca, sedam koza i dva jareta.
Prije četiri godine držao sam mliječne koze, no kasnije me zaintrigirala upravo burska pasmina koza, jer je specifična i vrlo rijetka, osobito ova linija koju sada imam. Posjedujem izvrsnu selekciju, sve su markirane i tetovirane i izrazito sam zadovoljan njihovim napretkom, kaže Zdenko.
Naime, burska se pasmina odlikuje izvanrednom veličinom i težinom. Koze djeluju impozantno, a jarac je po težini bliži prosječnom teletu.
Kad smo došli po jarca Jaru donijeli smo boks i očekivali da u njega stane i nekoliko koza. No, kad je izašao imali smo što vidjeti. Jedva je stao unutra, sjeća se kroz smijeh Zdenko.
Jarac je tada težio oko 160 kilogarama, a do danas je još dobio na kilaži i doista impozantno djeluje u dvorištu Marjanovića na ranču Papak.
Hipi koze
Kako se moglo i očekivati ova vrsta koza sve jede. Osim uobičajenog šrota, kukuruza i sijena, jedu jabuke, povrće i cijeli dan provedu na ispaši. Isplativost njihova držanja vidljiva je na duge staze i unatoč cijeni od 1.400 do 1.800 kuna po kozi i 3.000 kuna po jarcu.
Jaretina je još uvijek gurmanski specijalitet, a cijena kilograma mesa iznosi 30-tak kuna. Pri tome treba uzeti u obzir da se ove koze jare tri puta u dvije godine i da im ne trebaju posebni uvjeti za držanje i parenje.
U šali ih nazivam hipi koze, jer za parenje ne biraju mjesto, ni vrijeme. Nadam se da Jaro dobro obavlja svoj posao i da će uskoro biti podmlatka, kaže Zdenko.
Njemu je, kao i svakom kozaru, cilj od matičnog stada napraviti novo mlado stado od 25 koza, pri čemu bi ujedno ostvario i uvjete za državni poticaj. Prednost je u tome što, za razliku od mliječnih koza, mesnima ne treba velika travnata površina za ispašu, te se nada da će uskoro imati mogućnosti za proširenje stada.
U kontaktu je i s drugim baranjskim kozarima, a to mu pruža mogućnost informiranja i savjetovanja.
S obzirom na to da je koza zasad još malo, ovih nekoliko udomaćilo se u dvorištu. Naime, ono po čemu su još specifične burske koze jest njihova pitomost, vrlo su mirne i umiljate.
U dvorištu vlada tišina, jer nisu glasne, a jarac je, neočekivano, najstidljiviji i vrlo plah, za razliku od ostalih koza, koje su spremne prići svakom posjetitelju.
Ove su koze drage životinje i već znam da će cijela obitelj otići iz dvorišta kad budu morale pod nož. Ipak, ove koje su trenutačno u oboru ostaju i doživjet će kvalitetnu starost, kaže Zdenko.
U međuvremenu, ovaj je kraj postao bogatiji za novu pasminu koza koje su dobrodošlo pojačanje još uvijek nezavidnoj gospodarskoj situaciji Baranje.
Južnoafrički boer
Iako se danas u svijetu veliki broj koza uzgaja zbog mesa, gotovo da nema tipičnih mesnih pasmina (uglavnom su to različite pasmine lokalne važnosti, križanci). Jedini pravi predstavnik je južnoafrički boer ili burska koza, podrijetlom iz Afrike, koja je konačno formirana u Europi.
Smatra se najmesnatijim tipom zbog dobre plodnosti, razvijenosti i mišičavosti. Koze imaju tjelesnu masu veću od 60 kg, a jarčevi više od 100 kg.

Jel mozes da nam objasnis zasta su burske koze mesnate mlecne jel cinimi se da je taj poceo da ih mesa sa alpskim i sanskim kozama ja sam drzao koze 60 kom ali nisam mogo plasman mleka i sira da nadjem pa sam prodao.

Za meso.

Citat :

burska koza

Osobine:

* životinje su srednjeg okvira, dobre mišićavosti
* selekcija pasmine vršena u pravcu proizvodnje mesa, koje je idealno za proizvodnju jarećeg mesa lakih do teških trupova
* vrlo plodna pasmina, moguća su tri jarenja u 2 godine
* vrlo miran temperament, te su stoga ove životinje vrlo prikladne za očuvanje pejzaža

Osnovna boja burske koze je bijela, glava ovnovskog profila djelomično je crvena, crvene su šare vidljive također na vratu i prsima. Pasminu karakteriziraju rogovi i viseće uši.

Burske koze srednjeg su okvira, širokog prsnog koša, leđa su duga i široka. Dobra mišićavost prsa, leđa i butova posebno se ističe kod jaradi.

areće meso vrlo je nježno, nemasno, neutralnog okusa te se stoga koristi kao dijetno meso. Mušku jarad, predviđenu za klanje pri živoj težini od 30-35 kg, trebalo bi kastrirati u vrlo ranoj dobi, ukoliko se neutralni okus mesa želi posebno naglasiti.

Ženke imaju vansezonsko gonjenje, tako da se jarad kod ove pasmine može rađati u tijeku cijele godine, ukoliko se uz odgovarajući menadžment postignu za to potrebni uvjeti.

Proizvodnja:
Prirast jaradi (g/dan): 200 - 250
Težina odrasle koze (kg): 70 - 80
Težina jarčeva (kg): 80 - 100
Rezultati jarenja (jaradi/godina): 1,8 - 2,4
Randman (s glavom) (%): 54 - 57
Načini držanja burskih koza:

Burske koze se za vrijeme vegetacije drže na pašnjacima. Zbog svog mirnog temperamenta posebno su prikladne za držanje na pašnjacima zajedno s drugim životinjama, naprimjer s konjima, govedima, a posebice s ovcama: zahvaljujući različitim načinima pasenja životinjskih vrsta pašnjaci se bolje iskorištavaju. Koze pasu na poseban način pri čemu preferiraju mlado lišće, izdanke žbunja, živica i drveća. Na taj način mogu preuzeti važnu ulogu u očuvanju pejzaža, zaustavljajući ili sprečavajući zarastanje površina grmljem.
Sve veće zarastanje zelenih površina grmljem u brojnim ekstenzivnim površinama, naprimjer u parkovima prirode, postaje sve osjetniji problem. Držanje koza na ekstenzivno korištenim površinama će u budućnosti dobivati na značenju, s obzirom da će se zbog nedostatka financijskih sredstava drugi skupi načini održavanja pejzaža sve manje koristiti.

Citat :

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Burska koza.

Burska koza (Bur) je rasa domaće koze. Prvi put se pojavila početkom 20. veka u Južnoj Africi. Njeno ime potiče od holandske reči (hol. Boer), što znači "farmer". Nastala je ukrštanjem evropskih i afričkih rasa koza. Kod stvaranja ove rase korišćena je dugogodišnja selekcija na kvalitetu mesa, zbog čega u rase koza koje odlikuje velika mesnatost. Ove otporne, plodne koze skromnih zahteva su još u devetnaestom veku privukle pažnju stočara. Bile su mesnatije od svih do tada poznatih, pa su želeli da ih oplemene i stvore soj pogodan za farmsko gajenje. Ukrštane su s angorama i još nekim evropskim i indijskim rasama, koje su u to vreme unesene u Afriku.

Izuzetno je zahvalna rasa. U poređenju sa alpskim kozama, duplo su teže, dosta su masivne, razvijenih mišića i snažne konstitucije. Imaju rogove i mogu da budu različitih boja. Najtraženiji primerci su s crvenom dlakom na glavi i belim trupom. Koze su teške 90-100, jarčevi 110-135 kilograma. Odlika rase je ranostasnost, odnosno mužjaci postaju polno zreli već sa šest meseci, a ženke nešto kasnije. Zbog duže sezone parenja, koze se jare tri puta u toku dve godine, zbog čega su takođe cenjene među odgajivačima. Na svet donose prosečno dva jareta. Majke imaju dosta mleka i dobar roditeljski instinkt, pa se zaluči 1,6 mladih po kozi. Prosečan dnevni prirast je 150-170 grama, čak i 200, kada su jarići najnapredniji. Meso je izvanrednog kvaliteta, ukusno i s malim procentom loja. Burske koze imaju visoku otpornost na bolesti i mogu da se prilagode i toplim i suvim predelima.

Danas se uzgajaju u svim delovima sveta, proizvodnja u SAD je centralizovana na zapadu Teksasa. Prvi primerci ove rase su tamo došli iz stada sa Novog Zelanda, a tek kasnije su direktno uvezeni iz Južne Afrike. Kod nas, u Srbiji ova rasa je stigla tek početkom 2009. godine.

[quote]"Бур коза

Као друге врсте коза, и бур коза је у свом природном станишту чврста, добро прилагођена тешким теренима и одлична у брстењу жбуња.
Ова врста козе потиче из Јужне Африке где су јој Африканаци, да би је разликовали од, у то време траженије, ангора козе дали име “бур” (што значи фарма). У то време,бур коза је била одлична за узгој на неприступачним теренима, обраслим жбуњем које друге врсте животиња нису могле да брсте. На тај начин је припреман терен за овце или ангора козе које би се касније ту узгајале. У овим тешкиму словима (високе температуре, лоша испаша, опасни инсекти) бур коза је у Африци, као и шпанска коза у Америци, преживела управо захваљујући својим особинама.
Бур коза је у овим веома тешким условима опстала захваљујући способностима прилагођавања. Њена дебела кожа покривена кратком,глатком длаком,скоро да је непробојна за трње, а у исто време онемогућава инсектима и спољним паразитима да продру у организам и тиме спречава многе болести које инсекти преносе. Такође, захваљујући веома јакој пигментацији, кожа ове козе је отпорнија на сунчеве зраке,а самим тим и на настанак карцинома коже који у оваквој средини може да захват ивиме, стомак, реподуктивне органе и очи.

И поред ових одличних особина, све до почетк апрошлог века фармерима у Јужној Африци није падало на ум како да профитирају од ове козе. Да би се установила правила размножавања, 1959. године је основан регистар ове врсте коза у Јужној Африци, тако да се посебно после 1970. године стање,и резултати узгајања ове козе прате и то много више него било која друга врста коза које се користе за месо.
Када је упоредимо са шпанском козом, на први поглед се чини да је бур коза знатно боља. Физички је већа (обично је дупло тежа), брже расте, са равномернијим каркасом (захваљујући селекцији која се у Јужној Африци врши дуже од 40 година јер се ова коза користи за исхрану), има боље способности за узгој јарића (углавном зато што бур коза има велике резерве млека за младе). Такође, одлично брсти жбуње (због свог великог апетита и исхране која укључује 82% жбуња и 16% траве), док шпанска коза, са друге стране, једе 50:50% жбуња и траве ; на крају, тело ове козе садржи мало већи проценат меса (мало више од 50%), док је тај однос код шпанске козе нешто нижи од 50%.
Можда и најбољи атрибут бур козе је њен изглед. Велика је (одрасли јарчеви теже најмање од 110 до 135 кг, а козе од 90 до 100 кг) и изузетно лепа животиња. Са својом црвенкастом главом, глатким, мишићавим и пропорционалним телом изгледа веома атрактивно. Вероватно су и ове особине довеле до тога да се првокласне козе ове расепродају у Сједињеним Америчким Државама за више од 5.000,00 $, док су се прве увезене козе продавале чак за више од 50.000,00 $.
Бур коза је добила наклоност узгајивача захваљујући свом брзом расту (у идеалним условима, мужјаци теже око 27 кг после 3 месеца, 63 кг у 8 месецу, 92 кг у 12. 108 у 18. и 115 кг у 24. месецу живота, док женке теже 24 кг у 3. месецу, 45 кг у 12. 64 у 18. и 84 у 24. месецу живота) и високој плодности са већим бројем јарића (тврде да је стопа од 200% честа). Да би нагласили колики је потенцијал ове козе, неки узгајивачи и истраживачи тврде да с бур козе високо плодне животиње,док козење више од једном годишње значи и више добијеног меса од једне козе него од једне краве.
Упркос одличној статистици и карактеристикама, дошло је до сумњи у то колико је ова коза комерцијално употребљива. На пример, неки узгајивачи у САД тврде да се због високе цене и узгајања само чистокрвних бур коза са педигреом, мали број ових животиња гаји за продају меса. Уствари, у САД скоро да нема бур, или кико коза које се узгајају у комерцијалне сврхе, тако да су сви добијени резултати мало увећани јер су козе узгајане у одличним условима који им иначе не би били доступни када би се узгајале само за клање. Због свега наведеног, тешко је рећи који су комерцијални капацитети ове козе.
Попут шпанске козе, бур коза се у стаништима ван Јужне Африке сматра животињом која се сезонски пари, иако многи признају да је та сезона доста дужа у односу на друге врсте коза. Без обзира на то, ови сезонски патерни потпомогнути са још неколико незадовољавајућих особина ове козе који настају када се узгаја у затвореним условима, одвратили су многе фармере од узгајања ове врсте.
Бур коза је веома халапљива. Ово је корисно када брсти непожељно жбуње у Африци, али може да буде велики финансијски проблем за фармера и зато се бур коза сматра животињом која тражи велика улагања.
Бур коза у Африци има испашу која јој одговара, јер садржи разно жбуње за које се сматра да поседује састојке који контролишу цревне паразите. Оваква испаша није могућа свуда, а посебно на великим фармама и у континенталној клими.
У затвореним или полузатвореним условима узгоја у Северној Америци и Новом Зеланду примећено је да је бур коза јако осетљива на унутрашње паразите. Ово се не дешава у Јужној Африци или у сувим пределима Аустралије.
Други проблеми који се јављају у узгоју ове козе имају везе са њеним месом. Закључено је да је са аспекта укуса и жилавости ово месо лошије од јагњетине и овчетине. Претпоставља се да је за жилавост заслужан висок ниво колагена, али би селективан узгој могао да реши овај проблем. Чак и Јужноафриканци европског порекла више цене месо козе или овце него месо бур козе, а ово мишљење дели и већина Европљана. Међутим, овај проблем можда лежи у чињеници да се за поређење често узима месо одрасле бур козе, а не јарета старог између 5 и 10 месеци–периода када је месо ове животиње најукусније.
Поред жилавости, конзументи се често жале и на сам укус меса. Међутим, када се самеље и користи у кобасицама у смеси са свињском машћу има веома добар укус.
Ипак,ово није право решење, из простог разлога што се многи људи окрећу козијем месу као здравијој алтернативи од црвеног меса, јер управо јаретина има мање холестерола. Када би се овом месу додала свињска маст, онда би изгубило оне карактеристике због којих је тражено на тржишту. Иако се јаретина сматра месом са мање масти од осталих црвених меса, укључујући и јагњетину, јаретина бур коза нема ову особину, јер поседује највећи проценат масти од свих врста коза (проценат масноће у месу ове козе се може поредити са овчетином).
Ако узмемо у обзир све добре и лоше карактеристике бур козе, многи верују да селекција и унакрсно парење могу да дају одговор како да се максимално искористе добре, а минимизирају лоше особине ове козе. У многим земљама, укључујући САД и Канаду, врше се испитивања на мешанцима врста коза која дају добре резултате. Најранија испитивања ове врсте су,логично, рађена у Јужној Африци где је закључено да укрштање источноафричке гала козе и бур козе (јарац је припадао бур врсти), даје добре резултате у брзини раста јарића, посебно у првих 4 до 12 месеци. Занимљив је и други резултат ове студије који показује да су се женкине карактеристике бур козе одразиле углавном негативно на младунче када су бур козе парене са јарчевима других врста."