Štenećak
(lat. Febris catarrhalis infectiosa canum, engl. Canine Distemper)
Iscedak iz nosa
Štenećak je kontagiozno, virusno i veoma teško multisistemsko oboljenje najčešće mladih pasa koje se manifestuje dvofaznom groznicom, imunosupresijom, upalnim promenama na sluznicima (epitelu) očiju, respiratornog i digestivnog trakta, kao i promenama na nervnom tkivu i koži. Zbog imunosupresije (limfopenije) bolest prate sekundarne infekcije sa raznim komplikacijama. Pored pasa mogu oboleti i druge vrste iz porodice Canidae, Mustelidae, većina iz porodice Procyonidae i neke vrste iz porodice Viveridae. Uzročnik je izolovan iz velikih divljih mačaka (Lav, Tigar, Leopard) ali kod mačaka uzročnik ne izaziva infekcije.
Etiologija
Uzročnik bolesti pripada porodici Paramyxoviridae i rodu Morbillivirus, RNK virus spiralne simetrije koji poseduje omotač u kome se nalazi hemaglutinin i hemolizin. Replikuje se u citoplazmi inficiranih ćelija. U kulturama ćelija stvara sincicijume u citoplazmi i inkluzije u citoplazmi i jedru. Sojevi virusa morbila ne menjaju antigenu građu. Može da se razmnožava u limfocitima i makrofagama. Virus je antigeno i imunogeno srodan virusima boginja i goveđe kuge pa je moguća heterologna vakcinacija između tih virusa. Virus je osetljiv na etar i brojne fizičke i hemijske faktore. Uzročnik u spoljašnjoj sredini brzo propada (za 15 min na 15°C i za 20 minuta u seroznom eksudatu).
Epizootiologija
Bolest je raširena po čitavom svetu, a naročito u urbanim sredinama. Bolest se prvi put spominje u Španiji 1791 godine, a smatra se da je u Španiju unesena iz Perua. Bolest se širila Evropom, a zatim po celom svetu.
U početku se verovalo da oboljevaju samo mladi psi ali na infekciju su prijemčivi i stariji psi. Najčešće oboljevaju psi starosti 3 do 6 meseci i psi koji nisu vakcinisani. Štenad vakcinisanih kuja zaštićena su prvih 5 do 6 nedelja nakon rođenja pa se bolest najčešće javlja nakon odbijanja od sise. Štenad sa niskim titrom antitela od majki mogu da obole dok su štenad sa visokim titrom potpuno zaštićena. Odrastanjem pasa smanjuje se mogućnost oboljevanja ali nije isključeno da obole stariji psi. Odrasli nevakcinisani psi koji su u kontaktu sa obolelim imaju veći rizik da obole. Kod starijih pasa se javlja hroničan oblik bolesti u mozgu i završava fatalno. Nastanku oboljenja pogoduje nazeb, avitaminoza, pothranjenost, crevni paraziti i dr. Mortalitet se kreće od 30 do 80% i zavisi od otpornosti organizma. Izvor zaraze su obolele, inaparentno inficirane i divlje životinje kao i one koje su prebolele bolest, koje dosta dugo po preboljenju izlučuju virus u spoljašnju sredinu. Infekcija nastaje ingestijom ili inhalacijom uzročnika. Uzročnik se nalazi u sekretima i ekskretima obolelih (nosni i očni iscedak, a kasnije se nalazi i u mokraći i izmetu). Pored direktnog načina prenošenja virus se prenosi i indirektno, preko predmeta. Čovek je jedan od glavnih posrednika u prenošenju virusa iz kontaminirane sredine na zdrave štence i pse. Infekcija se češće javlja zimi jer uzročnik može duže opstati zimi u spoljašnjoj sredini, a nazeb pogoduje nastanku infekcije. Procenat subklinički obolelih je veći nego klinički obolelih zbog prirodne otpornosti ili zbog vakcinacije. Postoji rasna predispozicija za ovu infekciju i posebno su osetljivi irski seteri, koker španijeli i nemački ovčari.
Patogeneza
Nakon ulaska u organizam dolazi do inicijalne replikacije virusa u tonzilama i limfnim čvorovima (medijastinalnim mezenterijalnim, cervikalnim), a zatim virus prodire u krv i nastaje viremija. Nakon prodora virusa u krv (viremija) nastaje prvi febrilni stadijum. Za vreme viremije, virus se može naći u krvnim ćelijama, serumu i spinalnoj tečnosti, a broj limfocita i trombocita je smanjen. Zbog smanjenog broja limfocita nastaje imunosupresija. Stepen viremije i obim širenja virusa zavise od nivoa specifičnih antitela u domaćinu. Nakon prvog febrilnog stanja (viremije) nastaje zatišje virusa jer virus naseljava organe u kojima će delovati odn. vršiti dalju replikaciju. Virus može inficirati epitel respiratornog, digestivnog, urogenitalnog trakta i kožu zbog čega nastaje drugi febrilni stadijum sa simptomima poremećaja ovih sistema. Virus dospeva i do epitela krvnih sudova mozga i na CNS-u izaziva određene promene. Virus ima afinitet prema endotelu krvnih sudova i mezenhimskim ćelijama.
Klinička slika
Inkubacija bolesti traje 3 do 6 dana ili nešto duže, a razvoj kliničkih simptoma bolesti zavisi od virulencije uzročnika, otporosti životinje, starosti itd. U zavisnosti od ovih faktora oblici bolesti mogu biti različiti : subklinički, blagi, akutni (crevni, plućni, kožni, nervni), hronični i atipični oblik.
Subklinički oblici infekcije javljaju se u 50 do 70% slučajeva.
Blagi oblici infekcije protiču u vidu smanjenog apetita, apatije, groznice, infekcije gornjih respiratornih puteva sa kašljem i dispnojom i u vidu seroznog i mukopurulentnog iscetka iz nosa i očiju.
Akutni tok bolesti počinje povećanjem telesne temperature koja iznosi oko 41°C i koja se odvija u dve faze. Prva febrilna faza nastaje nakon inkubacije i traje 8 do 48 časova, a posledica je viremije. Pored povišenja telesne temperature pas ima smanjen apetit. Nakon prve febrilne faze nastaje zatišje bez povišenja telesne temperature i to traje 1 do 2 dana. Za to vreme životinja može da izgleda zdravo. Posle zatišja nastaje druga febrilna faza i traje različito dugo, u zavisnosti od otpornosti organizma i zahvaćenih organa. Bolest može da završi smrću za 2 do 3 dana u perakutnom toku što je ređe. Druga febrilna faza je praćena vidljivim simptomima u vidu seroznog iscetka iz nosa, mukopurulentnog iscetka iz očiju, apatijom, telesnom temperaturom oko 40°C, anoreksijom, a zatim se javljaju i znaci poremećaja digestivnog trakta u vidu povraćanja i proliva.
Kataralni oblik štenećaka (plućni i crevni oblik) je najčešći akutni oblik bolesti gde pored virusa štenećaka u patogenezi bolesti učestvuju i neke bakterije (mikoplazme, Bordetella bronchiseptica, E.coli, salmonele, stafilokoke i dr.) koje dovode do sekundarnih infekcija i komplikacija. Od respiratornih simptoma bolesti zapaža se upala grla, rinitis, iscedak iz nosa i očiju koji je u početku serozan, a kasnije gnojan, zatim konjuktivitis, laringitis, bronhitis i kašalj koji je u početku suv, a kanije vlažan i bolan. Pas otežano diše i ukoliko dođe do razvoja gnojne bronhopneumonije životinja često ugine.
Kod crevnog oblka bolesti zapaža se tonzilitis, faringitis, gastroenteritis i postitis koji su praćeni povraćanjem, prolivom i dehidratacijom. Pas je malaksao, jezik mu je beo, usta suva i ima neprijatan zadah iz usta. Proliv je penušav i retko sa primesama krvi.
Kožni oblik je najblaži oblik bolesti ako se javi samostalno. Promene su u vidu vezikularno-pustuloznog egzantema na mestima gde je koža tanja (unutrašnja strana butina, donji deo trbuha, spoljašnji ušni kanal i dr). Na koži se najpre javljaju crvene mrljice, zatim sitni čvorići pa mehurići ispunjeni bistrim sadržajem, a kasnije gnojavim sadržajem (pustule). Na kraju na mestima gde su bile pustule nastaju kraste. Ove promene se javljaju u svega 5% slučajeva.
Nervni oblik štenećaka javlja se obično pri kraju akutne faze bolesti ili nekoliko nedelja i meseci nakon prividnog ozdravljenja (najč. 1 do 3 ned nakon prividnog oporavka).Virus se čisti iz organizma ukoliko psi imaju određeni titar antitela ali virus takođe može da ostane u neuroima i koži (jastučićima) pa se zadržavanje virusa u neuronima i jastučićima smatra odgovornim za zakasnelu pojavu nervnih simptoma bolesti i digitalne hiperkeratoze. Virus stvara lezije na kori velikog mozga, optičkom traktu i kičmenoj moždini. Cerebrospinalni poremećaji se manifestuju grčevima skeletne muskulature koji podsećaju na napade epilepsije, životinja ima nekoordinisane pokrete, hiperesteziju, progresivno pogoršanje mentalnih sposobnosti, gubitak ravnoteže i dr. Može nastati lokalizovano podrhtavanje jednog mišića ili grupe mišića, mioklonus, spazam fleksora, hiperkinezija. Najčešće su zahvaćeni mišići nogu i lica. Konvulzije su praćene salivacijom i žvakanjem. Mogu nastati pareze i paralize, životinja pada na stranu i vesla nogama. Ovaj oblik često završi smrću. Nervni simptomi bolesti nastaju kao posledica encefalomijelitisa.
Hronični tok bolesti (engl. Old Dog Encephalitis): javlja se kod starijih pasa sa znakovima oboljenja CNS-a, bez sistemske infekcije, a manifestuje se ataksijom, prinudnim pokretima glave, inkoordinacijom i dr. Hronični encefalomijelitis se javlja i kod imunokompetentnih domaćina koji su preživeli inicijalnu infekciju. Iako je virus štenećaka otkriven u mozgu starijih pasa, oni nisu zarazni i replikacija virusa se kod njih ne odvija. Simptomi bolesti od strane CNS-a, posledica su upalnih promena u CNS-u zbog prisustva virusa. Ovaj oblik kod starijih pasa završava letalno.
Bolest tvrdih šapa (engl. Hard Pad Disease): danas se ređe javlja, a obično se javlja u hroničnom toku, ređe akutnom, kada dolazi do zadebljanja kože na mekušima i nosnoj pečurki. Tabani postaju tvrdi i hipertrofični usled hiperkeratoze. Na orožalim površinama mogu da se jave ragade sa otpadanjem orožalih slojeva. Nekada tabani mogu biti samo otečeni i bolni bez hiperkeratoze. Na nosnom ogledalu se takođe povećano stvara keratin pa je ono zadebljalo i gubi elastičnost i sjaj. Bolest može da se javi sa ostalim oblicima i ovo je najteži oblik koji završava uginućem.
Oftalmološke komplikacije štenećaka su posledica destruktivnog dejstva virusa na tkiva oka (optički nerv, retinu idr.). Ponekad jednostrano, a često obostrano ispoljene promene javljaju se prvo u vidu zapaljenja rožnjače, na kojoj se vrlo brzo razvijaju ulceracije – čirići. Ove promene su jako uporne i teške za terapiju. Zbog osetljivosti na svetlost pas stalno žmirka ili drži oči zatvorene, a obolele oči su na pipanje bolne. Ove promene na oku najčešće dovode do nepovratnih oštećenja oka i smanjenog ili potpuno izgubljenog vida. Kod bakterijske komplikacije dolazi do zagnojavanja oka i do potpunog gubitka vida.
S obzirom da se štenećak javlja uglavnom kod mladih pasa – štenaca, najčešće u periodu menjanja zuba (period od 2-6 meseci), vrlo često se posle preležanog štenećaka sreću trajne i karakteristične promene na novonaraslim stalnim zubima. Zubi su mekši i jako se troše jer je zubna gleđ slabo razvijena. Ovakvi zubi su manji od prirodno razvijenih, na njima se javljaju uzdužne pukotine i udubljenja, pa postaju hrapavi i rupičasto izdubljeni sa karakterističnom smeđe-rđastom bojom. Ovaj poremećaj na zubima je doživotan.
Nakon preležane bolesti kod pasa mogu ostati trajne posledice kao što su tikovi, pareze, poremećaji vida, sluha, njuha i dr.
Patomorfološke i patohistološke promene
Kod mladih pasa zapaža se atrofija timusa. Kod sistemskih oboljenja zapaža se bronhopneumonija, kataralni enteritis i oštećenja respiratornih puteva. Kod nervnog oblika bolesti zapažaju se degeneracije nervnog tkiva, meningealne kongestije, proširenje moždanih komora, glioza, demijelizacija, negnojni leptomeningitis i intranuklearne inkluzije koje predominiraju u glija ćelijama. Hiperkeratoza šapa i nosnog ogledala se mogu zapaziti kod nervnog oblika bolesti. Kod nervnog oblika bolesti životinja je mršava i sa atrofijom muskulature. Na patohistološkom nalazu se takođe mogu zapaziti nekroza limfnog tkiva, intersticijalna pneumonija i citoplazmatske i intranuklearne inkluzije u epitelu respiratornog, digestivnog i urogenitalnog trakta.
Dijagnoza
Laboratorijska dijagnoza nije uobičajena kod štenećaka. Dijagnoza bolesti postavlja se na osnovu anamneze (nevakcinisane životine), epizootioloških podataka (bolest se češće javlja zimi), kliničke slike, patomorfoloških promena i patohistološkim nalazom inkluzija u epitelnim ćelijama repiratornog, digestivnog i urinarnog trakta i u ćelijama mozga (ganglijske ćelije, glija ćelije, astrociti) u skoro 70% slučajeva. Kao pomoćna metoda koristi se imunoflorescencija. Na osnovu kliničke slike teško je postaviti dijagnozu jer se karakteristični simptomi bolesti javljaju pri kraju bolesti. U krvnoj slici se zapaža limfopenija, trombocitopenija i anemija. Na perifeernom razmazu krvi (Wright Leishman boje) nalaze se inkluzije u limfocitima i eritrocitima. U cerebrospinalnoj tečnosti se zapaža porast proteina.
Diferencijalna dijagnoza
Toksoplazmoza, Neosporoza, Leptospiroza, Aujeskijeva bolest, Pastereloza, Salmoneloza, Parvoviroza i ostale virusne infekcije, Spina bifida, traume CNS-a itd.
Terapija
U inicijalnom stadijumu viremije tj.na početku bolesti (prva 2 do 3 dana) terapija se može sprovoditi hiperimunim serumom ili γ globulinima. Kada se pojave simptomi bolesti terapija ne garantuje uspeh. Da bi se sprečile sekundarne bakterijske infekcije koje su česte kod štenećaka daju se antibiotici širokog spektra ili sulfapreparati. Za podizanje opšte otpornosti organizma i zbog anoreksije daju se vitamini B kompleksa, vitamin C, A i D. Ishrana životinje je takođe od značaja u terapiji bolesti i podrazumeva davanje hrane sa dosta belančevina i ugljenih hidrata, a malo masti. Kod nervnog oblika bolesti potrebno je davati fenobarbiton (4 do 8 mg/ kg) na 12 sati, a ako terapija ne spreči konvulzije prekida se terapija i vrši se eutanazija. Mogu se davati i drugi antikonvuulzivni lekovi i sedativi. Glukokortikoidi se mogu davati kod nervnog oblika bolesti jer smanjuju edem koji nastaje u mozgu (sprečavaju širenje komora) ali se neurološki simptomi samo privremeno gube. Kod proliva i povraćanja potrebna je nadoknada tečnosti i elektrolita. Lečenje je dugotrajno i relativno uspešno osim u slučajevima sa teškim nervnim simptomima bolesti.
Profilaksa
Zaštita od štenećaka postiže se vakcinacijom. Imunoprofilaksa se sprovodi višekratnom vakcinacijom mladih pasa istovremenom vakcinacijom protiv drugih zaraznih bolesti (zarazni hepatitis, parvoviroza, parainfluenca i leptospiroza).
Prva vakcina protiv štenećaka daje se u 7.nedelji istovremeno sa vakcinom protiv parvoviroze (dvovalentna vakcina: Nobivac Puppy DP). Druga vakcinacija protiv štenećaka i parvoviroze (buster doza za štenećak i parvovirozu) vrši se u starosti od 10 nedelja polivalentnom vakcinom protiv DHPP+L (štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza,parainfluenca i leptospiroza, vakcinom Vanguard plus 5). U 14. nedelji starosti ponovo se daje polivalentna vakcina protiv DHPP+L (štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza,parainfluenca i leptospiroza) radi postizanja što sigurnije zaštite, a kasnije je potrebno jedanput godišnje vakcinisati pse protiv DHPPL radi održavanja imuniteta.
Kuje se mogu vakcinisati pre parenja ili u prvoj polovini graviditeta u cilju zaštite štenaca putem antitela iz kolostruma. Dok štenad sisa zaštićena je od infekcije. Kod mladih pasa prisustvo kolostralnih antitela može da ometa imunološki odgovor na aplikovanu vakcinu pa se serije vakcina moraju dati u pravilnim vremenskim razmacima. Štenci koji nisu uzimali kolostrum od majke trebalo bi vakcinisati sa 2 do 3 nedelje starosti, a oni koji su uzimali kolostrum treba vakcinisati sa 6 do 9 nedelja starosti. Vanguard plus 5 je atenuisana vakcina protiv virusa štenećaka, parvoviroze, zaraznog hepatitisa i parainfluence.Vanguar plus 5 je suva komponenta vakcine koja se rastvara pomoću rastvarača Leptofermom c-i. koji sadrži modifikovane žive bakterine Leptospire canicole i Leptospire icterohaemorrhagiae, tako da Venguard plus 5 stvara zaštitu i protiv leptospiroze pasa.
Period stvaranja imuniteta posle vakcinacije je 15 dana. Ukoliko postoji opasnost od pojave štenećaka psi se mogu zaštititi pasivno tj. serumom, a zaštita traje 2 do 3 nedelje. Serum treba izbegavati jer blokira aktivni imunitet. Davanje vakcine pre ili za vreme viremične faze bolesti može smanjiti rizik od pojave nervnog oblika bolesti.
Program vakcinacije pasa koji se često primenjuje u praksi je sledeći :
Prva vakcina u 7. nedelji starosti protiv štenećaka i parvoviroze pasa (vakcina Nobivac Puppy DP).
Druga vakcina u 10.nedelji starosti protiv DHPP+L (štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza,parainfluenca i leptospiroza), vakcina Vanguard plus 5.
Treća vakcina u 14. nedelji starosti protiv DHPP+L (štenećak, zarazni hepatitis, parvoviroza, parainfluenca i leptospiroza), vakcina Vanguard plus 5. Pored toga daje se i vakcina protiv Corona virusne infekcije pasa.
Vakcina protiv besnila se prvi put daje u starosti 4 meseca i uz nju se vrši obeležavanje (čipovanje) pasa mikročipovima koji se aplikuju supkutano.
U cilju održavanja imuniteta protiv virusnih bolesti pasa i leptospiroze potrebno je jedanput godišnje vakcinisati pse protiv DHPP+L.
Pored vakcinacije potrebno je izvršiti dehelmintizaciju pasa (čišćenje od parazita) i to u trećoj, šestoj, devetoj i dvanestoj nedelji života.
Piše : dr vet. med Miroslav Radić
