DRZANjE I ISHRANA OVACA ZA VREME LAKTACIJE

Držanje i ishrana ovaca tokom laktacije
Ovce se za vreme laktacije hrane sa najkvalitetnijim kabastim hranivima. Za zimski period ostavlja se najbolje seno, koje služi kao osnova obroka. Takođe, u ovom periodu ovcama u laktaciji može se davati i slama (u prvom redu ovsena i ječmena, a zatim pšenična). Od sočnih hraniva, može da se daje stočna repa, a ređe mrkva, a od koncentrata prekrupa kukuruza, ovsa, ječma, mekinje ili repini rezanci i uljane pogače, uloliko se ova krmiva proizvode u vlastitoj režiji, ukoliko ne onda se koncentrat nabavlja na tržištu.
Ako se obrok ne normira onda se za ovce srednje veličino (40-50 kg) može računati 1,2-2 kg sena i 250-300 grama koncentrata dnevno. Ukoliko ovca gaji blizance onda se količina koncentrata udvostručuje. Smeša koncentrata za podmirenje potreba za proizvodnju mleka kod ovaca treba da sadrži po 1 h.j. oko 150g svarljlvih proteina. Kada nema dovoljno sena, onda se ono može zamenjivati silažom u odnosu 1 : 3.
Za vreme prva 2 meseca kada ovce luče najveće količine mleka mogu da konzumiraju 4- 6 kg silaže (50% kukuruz + 50% leguminoze), 0,6 kg sena i manje količine slame.
Kasnije silaža se može smanjiti na 3-4 kg, seno na 0,4 kg, a količina koncentrata na 150 - 200 grama
Ukoliko ima dovoljna količina sena na raspolaganju u brdsko -planinskim područjima ne preporučuje se upotrebu silaže u ishrani ovaca.
Proizvodnja mleka kod ovaca zavisi od: rase, starosti ovaca i tipa rođenja (broja ojagnjenih jagnjadi), a naročito od uslova ishrane i nege za vreme bremenitosti i laktacije. Ovce koje doje blizance daju 20 do 25% više mleka od ovaca iste rase koje doje jedince.

Potrebe ovaca u laktaciji:

Težina
Hranljive
jed. u kg
Svarljivi
proteini u g
Kuhinjska
so u g
Kalcijum
u g
Fosfor
u g
Karotin
u g

I Rase sa finom vunom i pravcem proizvodnje vuna - meso
a) Ovce sa jednim jagnjetom i mlečnosti koja obezbeđuje prosečan dnevni prirast jagnjeta od 200-250 g
40
50
60
70 1,4 – 1,8
1,5 – 1,9
1,6 – 2,0
1,7 – 2,1 140 – 180
150 – 190
160 – 200
170 – 210 12 – 14
12 – 14
13 – 15
13 – 15 7,2 – 8,4
7,6 – 8,8
8,0 – 9,2
8,4 – 9,6 4,2 – 5,2
4,4 – 5,4
4,6 – 5,6
4,8 – 5,8 15 - 20
15 - 20
15 - 20
15 - 20

b) Ovce sa dva jagnjeta i mlečnosti koja obezbjeđuje prosečan dnevni prirast oba jagnjeta od 300-400 g
40
50
60
70 1.7-2.0
1,8-2,4
1,9-2,4
2,0-2,6 180-230
190-240
200-250
210-260 14-16
14-16
15-17
15-17 8,8-10,8
9,2-11,2
9,6-11,6
10,0-12,0 5,4-6,6
5,8-6,8
5,8-7,0
6,0-7,2 20-25
20-25
20-25
20-25

II Rase sa pravcem proizvodnje meso-vuna i meso
a) Ovce sa jednim jagnjetom i mlečnosti koja obezbeđuje prosečan dnevni prirast jagnjeta od 200—250 g
50
60
70
80 1,6 – 2,0
1,8 – 2,1
1,9 – 2,3
2,0 – 2,3 160 – 200
180 – 210
190 – 220
200 – 230 12 – 15
12 – 15
13 – 15
13 – 15 8,0 – 9,2
8,4 – 9,6
8,8 – 10,0
9,2 – 10,4 5,0 – 6,0
5,2 – 6,2
5,4 – 6,4
5,6 – 6,6 15 - 20
15 - 20
15 - 20
15 - 20

b) Ovce sa 2 jagnjeta i mlečnosti koja obezbeđuje prosečni dnevni prirast, oba jagnjeta od 300 – 400 g
50
60
70
80 2,1 – 2,6
2,2 – 2,7
2,3 – 2,8
2,4 – 2,9 210 – 260
220 – 270
230 – 280
240 – 290 15 – 17
15 – 17
16 – 18
16 – 18 10,6 – 11,8
11,0 – 12,2
11,4 – 12,6
11,8 – 13,0 6,8 – 7,8
7,0 – 8,0
7,2 – 8,2
7,4 – 8,4 20 - 25
20 - 25
20 - 25
20 - 25

Ovčije mleko, kao što je poznato, sadrži oko 18,4% suve materije, a 81,6% vode. Suvu materije čine 5,7% belančevine, 6,8% masti, 4,95% mlečni šećer i 0,95% pepeo. Za proizvodnju 1 kg ovčijeg mleka potrebno je najmanje 0,6-0,7 h. j.
U samoj tehnici hranjenja mora da postoji izvestan red. Ovce za vreme laktacije u zimskom periodu moraju da se hrane ravnomerno. U ishrani ne smeju da se čine velike i nagle promene. Hranjenje se vrši tri puta dnevno: ujutru, u podne i uveče. Jedan obrok se daje u dva do tri navrata u manjim količinama. Hranjenje u ovčarniku vrši se samo u hladnim i vetrovitim danima, a u svim ostalim prilikama izvan ovčarnika, na mestu zaklonjenom od vetrova.
Prilikom upotrebe pojedinih hraniva, korenasto-krtolasta hraniva tre-ba pre upotrebe oprati od zemlje i iseckana dati ovcama. Silaža nesme da stoji na vazduhu više od 6-8 časova, jer se brzo kvari. Izbegava se upotreba barskog sena, jer njime mogu da se prenesu razna parazitarna oboljenja kao što su metilj i gliste. Ukoliko se ovce hrane hranivima siromašnim kalcijumom (kao što su seno kiselih trava, slama i pleva žitarica, komina itd) obavezno treba davati po grlu dnevno 3-4 grama koštanog brašna ili stočne krede pomešane sa mekinjama. Silažu i korenasto-krtolasta hraniva treba davati pre pojenja, a koncentrat posle pojenja ovaca. Slama se daje ujutru kada ovce imaju veći apetit, a seno u podne i predveče. Slama se takođe polaže naveče da bi ovce po volji jele preko noći. Ovcama se stavlja so u specijalne korpe da ližu po volji, jer so utiče na lakše varenje i bolje iskorišćavanje suve hrane.
Pojenje ovaca vrši se 2 do 3 puta dnevno svežom i čistom vodom čija je temperatura oko 160C. Korita za pojenje moraju biti dobro očišćena od otpadaka hraniva, balege i leda u zimskom periodu. Pojila ne treba da su udaljena od ovčarnika više od 500 m, niti bliža od 100 metara, jer ako su pojila bliža ovčarniku, onda se stvara blato na površini neposredno ispred ovčarnika, a ukoliko su pojila daleko u zimskom periodu teško im je prići.
Jednom grlu u proleće treba 3,5-4 litara vode, leti 5-5,5 litara, u jesen 3-3,5 litara, a zimi 1,7-2,3 litara. Stariji podmladak od 5 meseci troši iste količine vode kao i odrasla grla.
Prelaz sa zimskog obroka na pašu vrši se postepeno uz prethodno pri-hranjivanje ovaca ujutru pre nego što se isteraju na pašnjak. Izbegava se
napasanje ovaca na pašnjaku koji je pokriven slanom, kao i na bujnim pašnjacima koji su pokriveni rosom, jer dolazi do naduna i uginjavanja ovaca.
Za vreme vegetacije ovce se napasaju i pašom u celosti podmiruju svoje potrebe. Pri ovome se nastoji, da se pašnjaci što bolje iskoriste, tj. da se po jedinici površine postigne što veća proizvodnja travne mase i da se time dobije maksimalna proizvodnja mleka od svakog grla, što se postiže korišćenjem pregonskog sistema napasanja ovaca.
Prije izlaska na pašnjak obrezuju se papci ovaca, koji su prerasli da bi se ovce lakše kretale. Posle striže ovce u laktaciji i sve druge kategorije ovaca se kupaju protiv šuge.

Gajenje jagnjadi do zalučenja
Normalan porast i razviće jagnjadi zavisi od pravilne ishrane i nege naročito prvih 6 meseci starosti. Jagnjad se posle rođenja drže u odvojenim boksevima zajedno sa majkama, ukoliko je moguće do 10 dana, a najmanje 2-3 dana. Posle toga ovce se grupišu prema datumima jagnjenja i starosti jagnjadi. Drže se u manjim grupama (10-20 ovaca sa jagnjadima) do deset dana po jagnjenju. Zatim se grupe povećavaju, tako da se za mesec dana sastavljaju, 150 do 200 ovaca, sa jagnjadima. Ovce sa blizancima drže se po pravilu odvojeno. Isto tako, bolesne ovce sa jagnjadima drže se odvojeno.
Na većim farmama i u velikim zapatima jagnjad se odmah po rođenju obeležavaju nekim od privremenih načina. Brojevi umočeni u boju utiskuju se u vunu na levoj ili desnoj strani jagnjeta (kod jedinaca na jednoj, a blizanaca na drugoj strani). Za ovu svrhu upotrebljava se boja koja ne može da ošteti vunu. Ovakav način obeležavanja brzo se obavlja, brojevi se lako čitaju i jagnjad brzo pronalaze. Međutim, ovaj način može se primjenjivati samo kod ovaca sa zatvorenim runom. Radi toga, kod ovaca sa poluotvorenim i otvorenim runom, jagnjad se obeležavaju stavljanjem daščica ili metalnih pločica oko vrata na kojim je utisnut broj majke. Kasnije jagnjad se mogu obleležiti tetoviranjem ili stavljanjem markica. Objekti za gajenje ovaca sa jagnjadima moraju biti prostrani (površina poda iznosi 1,5 m2 za ovcu sa jednim i 1,75 m2 za ovcu sa 2 jagnjeta) svetli, suvi i čisti, sa dosta svežeg vazduha. Potrebno je predvideti prostirku od slame- po jednoj ovci sa jagnjetom 1,5 kg, a ukoliko su temperature niske do 3 kg.
Jagnjad se po rođenju upisuju u matične knjige. Beleži se broj jagnje-ta, pol, broj oca i majke, individualni znaci i masa tela prvog dana po rođenju.
Posle jagnjenja nastoji se da se jagnjad što prije zadoje i da posisaju kolostralno mleko. Prve dve nedelje jagnjad sisaju 20-24 puta za 24 časa. Majčino mleko je u to vreme jedina hrana jagnjadima.
Krupnija, teža i deblja jagnjad pri rođenju imaju veće rezerve ener-gije, tako da su vitalnija i lakše se privikavaju na spoljnu sredinu. Ova jagnjad imaju više deponovane masti, te su u prvim danima života sposobnija za održavanje telesne temperature, nego sitnija i mršavija jagnjad.
Međutim, energetske rezerve kod tek ojagnjenih jagnjadi ne traju du-go, tako da jagnjad treba da sisaju i treba ih prihranjivati. Naročita pažnja se mora obratiti na slabiju jagnjad jer imaju slabiju vitalnost.
Jagnjetu po rođenju treba obezbediti hranljive materije potrebne za normalne životne funkcije, porast i proizvodnju vune. U prvom mesecu po jagnjenju nastavlja se razvoj i dozrevanje sekundarnih vunenih folikula. Sazrevanje vunenih folikula, završava se pri dobroj ishrani u prvih 6 meseci starosti. U ovom periodu jagnjad postižu 2/3 svoje mase u odnosu na masu, koja se postiže sa 12 meseci, odnosno za godinu dana.
Prihranjivanje jagnjadi počinje posle druge nedjelje po jagnjenju. Jagnjad posle ovog perioda ne mogu da podmire svoje potrebe majčinim mlekom a pogotovu blizanci, tako da im se mora omogućiti dodatna hrana. Prihranjivanje se vrši senom i koncentratom. Za ishranu jagnjadi najbolje je seno lucerke, deteline i otava, a od koncentrata najbolja je prekrupa ovsa i smeše žitarica sa dodatkom uljanih sačmi, odnosno gotova koncentratna smeša za jagnjad.
Koncentrat se daje po volji. Jagnjad u početku prihranjivanja troše 10-20 grama dnevno, a kasnije količina koncentrata se sve više povećava i to postepeno, tako da do kraja drugog meseca dostiže 200-300 grama po grlu. Posle ovoga, količina koncentrata se više ne povećava, već se potrebe jagnjadi podmiruju konzumiranjem većih količina sena i paše.
Mesec i po dana po rođenju jagnjad odlaze na pašu zajedno sa svojim majkama ukoliko je vreme lepo, suvo i toplo. Zelena trava i kretanje na čistom vazduhu, jako povoljno utiče na rast i razvoj jagnjadi.
Ukoliko nema mogućnosti za napasanje jagnjadi, onda im se sa 2,5 meseca daje kvalitetna silaža kao sočna hrana.
Količina mleka ovaca osetno se smanjuje od trećeg meseca laktacije, tako da se mora voditi računa o količini i kvalitetu koncentrata, sena i paše, jer nedostatak belančevinastih materija, mineralnih sastojaka (kalcijuma, fosfora, natrijuma, hlora i magnezijuma) i vitamina (A i D), treba da se podmiri iz dodatnih hraniva. Usled nedostatka kalcijuma i ostalih mineralnih materija jagnjad često ližu zid, jedu zemlju, čupaju vunu, što izaziva poremećaje u organima za varenje pa čak i uginuće.
Jagnjad hranjena na ovakav način postižu sa 3-4 meseca tj. u periodu do odlučivanja prirast od oko 200 grama dnevno. Ona udvostručuju masu tela 15-20 dana po jagnjenju. Veća količina koncentrata daje se samo pri ishrani najkvalitetnije jagnjadi za priplod i jagnjadi u tovu do 3-4 meseca starosti.
Ovakvim postupkom u pogledu ishrane i držanja, jagnjad su sasvim naviknuta na koncentrovanu i biljnu hranu, tako da se u starosti sa 3 a najkasnije sa 4 meseca zalučuju. Zalučivanje sa 3 meseca vrši se kod ovaca koje se muzu, a sa 4 meseca kod onih rasa koje se po prestanku muže zasušuju. Ranije zalučivanje jagnjadi namenjenih za priplod nije preporučljivo, jer takva jagnjad ostanu sitnija i ne mogu se koristiti za priplod. Međutim, u ovčarskim rejonima gde se ovce muzu i mleko koristi za spravljanje sireva i za ishranu ljudi u svežem stanju, jagnjad se ranije zalučuju i kolju za meso već sa 6 nedelja, a jagnjad namenjena za priplod sa 8-10 nedelja, odnosno sa 2-2,5 meseca.
Zalučivanje jagnjadi vrši se postepeno s tim što jagnjad za priplod treba po pravilu odbiti sa 3 meseca. Slabiju jagnjad, koja ne odgovaraju za priplod, treba ranije odlučiti i prodati. Posle toga, na nekim gazdinstvima ovce se muzu i mleko se koristi za preradu. Odbijanje jagnjadi traje približno mesec dana, kako bi se ona potpuno navikla na drugu hranu. Izvodi se tako što se jagnjadima smanjuje broj sisanja u toku dana. Prve nedelje broj sisanja se smanji od četiri puta na tri puta dnevno. Jagnjad se puste da sisaju ujutru u podne i uveče, a ostalo vreme se hrane koncentratom, senom ili se istjeruju na pašu. Druge nedelje se ukida jutarnje sisanje, treće podnevno a četvrte večernje, tako da se četvrte nedjelje jagnjad potpuno zaluče. Ovakva postepenost utiče pozitivno na jagnjad, jer su primorana da uzimaju veće količine druge hrane, a ovce postepeno zasušuju.
U nastojanju da se intenzivira ovčarska proizvodnja primenjuje se ra-no zalučivanje jagnjadi. Ranim zalučivanjem jagnjadi omogućuje se, kod ovaca koje se muzu dobijanje većih količina mleka za direktnu ishranu ljudi i preradu, a ranije zasušivanje ovaca utiče na sticanje kondicije za ponovno parenje, skraćenje post partuma i povećanje intenziteta plodnosti. Isto tako, ranijim zasušivanjem utiče se i na povećanje proizvodnje vune. Na ovakav način proizvodni ciklus (period bremenitosti + servis period) može da traje 6 meseci. Primenom egzogenih hormona može se estrus indukovati ranije, tako da se ovce oplode za mesec dana posle partusa. Na taj način mogu se dobiti 2 jagnjenja za godinu dana. U proizvodnji, gdje se ove metode primjenjuju ciklus traje 7-8 meseci.
Kod ranog zalučivanja jagnjadi važno je vreme kada treba zalučiti jagnjad, u kojoj starosti posle jagnjenja i sa kojom masom tela, zatim hrana koja će se upotrebiti kao najbolja zamena za mleko. Dosadašnji eksperimenti su pokazali da se jagnjad mogu zalučiti čim posisaju kolostralno mleko, ali ovako zalučivanje i ako ima naučni značaj za sada nema nikakvu praktičnu svrhu, jer su pre svega, komponente zamene za majčino mleko skupe, tako da u našim uslovima ovaj postupak nije ekonomski celishodan.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva pokazalo se da jagnjad ne treba žalučivati pre nego što dostignu masu od 12 kg, odnosno starost od najmanje mesec dana. Umesto mleka ako se jagnjad zaluče sa ovom masom tela i u ovoj starosti, koristi se smeša koncentrata, koja sadrži 10-15% suvog obranog mleka, oko 15% uljanih sačmi, oko 2,5% ribljeg brašna, oko 2% mineralnih dodataka, vitamina i antibiotika, a ostali deo čine kukuruzna, ječmena i ovsena prekrupa. Kada jagnjad postignu težinu od 20 kg nadalje se hrane kao i sva ostala jagnjad za priplod ili tov.

Gajenje podmlatka za priplod
Da bi se pripremio kvalitetan podmladak za priplod jagnjad se po za-lučivanju klasiraju po rasama (melezi F1 ili čiste rase), polu i masi tela. Na taj način formiraju se stada muških i ženskih jagnjadi po rasama, a ukoliko ih ima više onda se podela jagnjadi vrši još i prema uzrastu i masi tela. Kada se jagnjad ovako isklasiraju, onda se odabiraju najbolja grla za priplod i to najpre za sopstvene potrebe, a onda za prodaju za širu reprodukciju. Ukoliko je priplodni materijal tražen i konjukturan, utoliko se ostavlja veći broj grla za priplod, osim za sopstvene potrebe i obrnuto. Za zamenu sopstvenog stada ostavlja se 5-10% jagnjadi više od potrebnog broja, jer će izvesna grla otpasti u kasnijim odabiranjima prije nego što uđu u priplod.
Ustvari, ovaj izbor jagnjadi za priplod predstavlja I selekciju. Vrši se na osnovu porekla, tj. osobina roditelja i bližih predaka, a to se saznaje iz matičnih knjiga, i po masi tela jagnjeta pri rođenju i zalučenju, razvijenosti, obraslosti i ispoljenih osobina vune.
Zalučena muška jagnjad koja se ne predviđaju za priplod kastriraju se, jer bolje koriste hranu u tovu. Kastracija jagnjadi se vrši nekada odmah posle rođenja (2-3 dana), nekada na 2-3 nedjelje posle rođenja i pri zalučenju sa 2-4 meseca. Primjenjuju se 2 načina kastracije: krvni, gde se operativnim putem vade testisi i beskrvni gde se specijalnim kleštima prekidaju semenovodi. Prilikom krvne kastracije i kasnije (10-14 dana) dok rana ne zaceli, treba paziti na higijenu i životinje držati u čistim prostorijama i po mogućstvu za 14 dana ne isterivati ih napolje. Ukoliko se kastracija ranije izvrši jagnjad lakše podnose operaciju i brže prebole i obrnuto.
U mnogim zemljama u isto vreme kada se vrši kastracija, vrši se i odsecanje repova (kupiranje) kod grla oba pola namenjenih za priplod. Odsecanje repa se vrši i iz higijenskih razloga. Kupirana grla izgledaju šira u zadnjem delu. Najbolja hrana za odlučenu jagnjad ostavljenu za priplod je dobra paša. Da bi se iskoristio period intenzivnog prirasta potrebno je jagnjad pravilno hraniti, tj. prihranjivati koncentratom.
Ukoliko se gaje u zimsko doba, treba ih hraniti najboljim senom, a u periodu vegetacije napasati ih na najboljim pašnjacima, dajući im pored toga i odgovarajuću količinu koncentrata (200-250 grama). Najkvalitetnija jagnjad, od koje se očekuje visoka proizvodnja, mogu dobijati i do 300 grama koncentrata po grlu.
Posle zalučivanja jagnjadi, smanjuje se dnevni prirast na 150 do 200 grama, a povećava se ukupan utrošak hrane za proizvodnju 1 kg prirasta.
U vreme zalučivanja jagnjadima se daje oko 0,5 kg sena, zatim slama i silaža po volji i 200-250 grama koncentrata. Kada se jagnjad kasnije naviknu na kvalitetniju pašu, može se prestati sa davanjem koncentrata, ali onda se i prirast smanjuje.
Kada se završi pašni period i kada se pređe na zimski obrok, onda ka-da su grla stara oko 8-12 meseci, u obroku se daje 0,5 kg sena, 0,5 kg slame i l50-250 grama koncentrata. Kasnije kada navrše 1 godinu prelaze na obrok odraslih ovaca, te im se može davati 1,0 kg sena, 1 kg slame i oko 150-250 grama koncentrata.
Najbolje je da se hrana normira, ako za to postoje mogućnosti, jer se u tom slučaju hrana najracionalnije troši.

Tov jagnjadi u periodu dojenja
Ova vrsta tova sprovodi se za vreme sisanja jagnjadi u periodu od 90 do 120 dana i predstavlja najintenzivniju vrstu tova u ovčarskoj proizvodnji.
Završava se kada jagnjad dostignu masu tela od 25-30kg (randman mesa oko 55%). U toj starosti i sa tom masom tela jagnjad predstavljaju veoma kvalitetnu robu za tržište.
Tehnološka koncepcija tova jagnjadi na sisi (u dojnom periodu) sastoji se u tome da se iskoristi biološka sposobnost jagnjadi u periodu 3-4 meseca uzrasta, kada se intenzivno stvara muskulatura, da postignu najveći prirast. S obzirom da se prvih 2-3 meseca luče najveće količine mleka, to se na ovaj način mleko može najbolje unovčiti preko prirasta jagnjadi za stvaranje kvalitetnog mesa. Mleko kao izvanredna belančevinasta hrana, utiče na povećani prirast jagnjadi u tovu. Ono služi kao osnovna hrana u tovu jagnjadi za vreme dojnog perioda, uz prihranjivanje koncentratima i kvalitetnim senom. Sisanje i prihranjivanje se vrši po volji.
Priprema za proizvodnju kvalitetne jagnjetine tovom jagnjadi u dojnom periodu, počinje još za vreme izbora životinja za parenje. Biraju se ranostasne rase, pri čemu se obraća pažnja na krupnoću ženskih grla, jer krupnoća fetusa u intrauterinom razvoju više zavisi od materinske osnove nego očeve. Za parenje ovaca biraju se ovnovi sa genetički superiornim osobinama. Bremenite ovce se posebno hrane i neguju da bi se postigla veća masa tela jagnjadi kod rođenja, naročito kod blizanaca. Dobro gajene ovce u toku bremenitosti stvore određene rezerve za povećano lučenje mleka, tako da jagnjad imaju dovoljne količine mleka posebno u prve 3 nedelje, kada gotovo isključivo koriste za hranu majčino mleko.
Da bi se obezbedile, pored energetskih potreba za održavanje životnih funkcija i hranijive materije potrebne za intenzivni porast, jagnjad počinju da se prihranjuju već sa 10 dana po rođenju. Da bi se jagnjad naučila da jedu koncentrovanu hranu i seno, sa prihranjivanjem se ne smije kasniti, jer dolazi do zastoja u njihovom porastu, do smanjenja dnevnog prirasta, pa čak i slabljenja životne sposobnosti jagnjadi.
Mleko kao hrana je veoma bogato u svim hranljivlm materijama, koje se lako iskorišćavaju, tako da jagnjad hranjena većim količinama mleka postižu veći i ekonomičniji prirast, zato se ovce u dojnom periodu moraju dobro hraniti. Poznato je da ovce koje gaje blizance luče za 20-30% više mleka od ovaca koje gaje jedince. Radi toga, moraju da se hrane povećanim obrokom koncentrata (za 100%).
Količina potrebnih hranjivih materija za jedinicu prirasta, raste sa starošću grla, tako da majčino mleko vrlo brzo postaje nedovoljno za ishranu jagnjadi, a naročito blizanaca u tovu. Stoga se njihovom prihranjivanju obraća posebna pažnja, da bi se što ranije navikla na korišćenje dodatne hrane.
Prihranjivanje jagnjadi u tovu za vreme dojnog perioda vrši se kon-centratima i senom. Najčešće se upotrebljavaju sledeći koncentrati: kukuruz, ovas, ječam, mekinje i uljane sačme. Žitarice se daju u prekrupljenom stanju. Koristi se najuspešnije smeša sastavljena od više hraniva. Međutim, vrlo često se koristi u ovom tovu samo kukuruzna prekrupa, kao jedino konoentratno hranivo, jer se smatra da sve potrebe u belančevinama jagnjadi mogu zadovoljiti mlekom. Tako povećanjem količine prekrupe kukuruza i kvalitetnog sena lucerke, tov jagnjadi u dojnom periodu se izvodi na, najjednostavniji način. Od kabastih hraniva najbolje je seno lucerke ili deteline, koje se može davati u normalnom obliku ili pripremljeno kao seckano i kao mleveno seno, odnosno brašno lucerke. U zemljama i na gazdinstvima, na kojima se vrši organizovanje tova jagnjadi u dojnom periodu, spremaju se kompletne smeše od sitno prekrupljenih koncentrata i usitnjene lucerke, kao i posebno pripremljeni paketi od zelene lucerke.
Jagnjadima u tovu, za vreme dojnog perioda, daju se mineralna hra-niva u vidu kompletnih mineralnih smeša, koje sadrže osim kuhinjske soli, Ca, P, Mg, Co, S i druge u količini 1-2% ili se daje so 0,5% i stočna kreda 1% kao deo smeše. Takođe koristi se i koštano brašno. Mineralna hraniva se daju u smeši koncentrata.
Vitamini, u prvom redu A i D koji veoma mnogo utiču na intenzitet prirasta jagnjadi u tovu, nadoknađuju se iz mleka i kvalitetnog sena.
Jagnjad se drže zajedno sa ovcama za vreme tova u čistim, svetlim, dovoljno toplim prostranim objektima. Temperatura prostorije treba da iznosi oko 18°C, a površina poda 1,50 m2 za ovcu sa jednim jagnjetom, odnosno 1,75 m2 ako ovca gaji blizance.
Seno se polaže u specijalno napravljena jasla, a koncentrat se daje po volji u posebnim hranilicama. Obično se izgrađuju odvojeni boksovi i pregrade gde se stavlja hrana za jagnjad, tako da ovce ne mogu da uđu, već samo jagnjad mogu da koriste pripremljenu hranu.
Jagnjad počinju sa 10 dana da konzumiraju 10-20 grama koncentrata dnevno i gotovo istu količinu sena. Kasnije se ta količina povećava, tako da u trećem mesecu, pri ishrani po volji, jagnjad pojedu 400-500 grama koncentrata dnevno i skoro istu količinu sena. Međutim, ovde treba imati u vidu da odnos konzumirane količine koncentrata zavisi od sastava i hranljive vrednosti koncentrata i sena. Dnevne potrebe u koncentratu se određuju prema količini koncentrata, koju jagnjad mogu da pojedu obročno za 20 minuta u 3 do 4 navrata ili za jedan dan, tj. 24 časa.
Sastav obroka za ovce i jagnjad za vreme tova u dojnom periodu može biti veoma raznovrstan u zavisnosti od raspoloživih hraniva koja se mogu nabaviti.
Negde se tov jagnjadi u dojnom periodu kombinuje sa mlekom i pašom.
Jagnjenje se podešava tako da se za tov jagnjadi mogu koristiti najkvalitetniji pašnjaci uz pregonsko korišćenje. Jagnjad dobijaju prethodno manje količine sena, da bi se time sprečio nadun, koji se javlja pri napasanju na bujnim i rosnim pašnjacima. Ukupna masa tela jagnjadi ostvarena u tovu za vreme dojnog perioda od 90 dana, iznosi po ovci cigaja rase koja je ojagnjila jedinca 18,57 kg mesa i krzna, a po ovci koja je ojagnjila blizance 31,78 kg mesa i krzna. Na taj način upotrebom navedenog obroka, obim proizvodnje mesa i krzna po ovci, koja je ojagnjila blizance bio je 171% tj. znatno veći, nego ovce koja je gajila jedince.
Muška jagnjad ojagnjena kao jedinčad ostvaruju u tovnom periodu za oko 5% veću masu od ženskih jedinaca.
Tov jedinaca u dojnom periodu može se kombinovati sa mlekom i pa-šom gde postoje meliorisani pašnjaci sa kvalitetnim biljnim asocijacijama, odnosno biljkama visoko kvalitetnog botaničkog sastava. Pošto je ova varijanta tova jagnjadi u dojnom periodu jevtinija nego varijanta sa upotrebom koncentrata, to se jagnjenje podešava, tako da jagnjad stasaju do početka vegetacije da bi mogla da koriste pašu u vegetacionom periodu. Korišćenje meliorisanih pašnjaka za tov jagnjadi vrši se po pregonskom sistemu. Pre isterivanja na pašnjak, jagnjadima se obavezno polaže manja količina sena, da bi se time sprečio eventualni nadun.
Bolje razvijena jagnjad posle zalučenja uspešnije koriste pašu nego ona iz zimskog jagnjenja, što smanjuje troškove proizvodnje jagnjećeg mesa.

Tov zalučene jagnjadi i šilježadi

Zalučena jagnjad koja se ne gaje za priplod, tove se i prodaju kao roba za meso. Po organizaciji tov zalučene jagnjadi vrši se:
a) u zatvorenom i ograničenom prostoru pri čemu se upotrebljava
koncentrat i seno,
b) na paši uz prihranjivanje i
c) na paši s tim što se kraj tova završava samo ishranom koncentratom.
Jagnjad se tove posle zalučenja, da bi postigla u starosti sa 6 do 8 meseci
masu tela 35-45 kg i randman od 45-50%. U pogledu intenziteta, tov može biti brži ako se upotrebe veće količine koncentrata i sporiji uz manje prihranjivanje koncentratom. Upotreba većih količina koncentratne hrane izaziva veće izdatke, tako da je ova vrsta tova skuplja od tova jagnjadi i šilježadi na paši.
Ishrana jagnjadi koncentratom u ograničenom prostoru vrši se na taj način, što se smeša koncentrata daje u vidu prekrupe 2 ili 3 puta dnevno. Hrana se daje uvek u isto vreme, u podjednakim vremenskim razmacima. Posle svakog hranjenja koncentratom daje se seno. Da bi se uštedela radna snaga, za ishranu jagnjadi upotrebljavaju se automatske hranilice. Međutim, onda se 1 kg prirasta postiže sa većim utroškom hrane. Osim toga, usled prevelikog uzimanja koncentrovane hrane probavni trakt jagnjadi oboli, zato se u hranilice stavlja kompletna smeša tj. zajedno sa koncentratom i 40-60% mlevenim senom.
Pri tovljenju punim obrokom koncentrata jagnjad pojedu dnevno 1,3-1,6 kg zrna i 0,75-1 kg sena pri kraju tova.
Za tov jagajadi upotrebljavaju, se različiti odnosi koncentrata i sena.
Koja hraniva će se upotrijebiti zavisi od uslova na samom gazdinstvu. Najbolje je da se hrana za tov jagnjadi i šilježadi normira. Kao primer mogu da posluže sledeći normativi:

Norme ishrane koje obezbeđuju dnevni prirast od 200-220 grama:

Živa vaga
u kg
H.J.
u kg
Protein
u gr
Kuhinjska
so u gr
Kalcijum
u gr
Fosfor
u gr
Karotin
u gr
12
18
25
32
39
46 0.12
0.32
0.75
1.00
1.20
1.40 10
40
100
150
140
130 -
3-5
3-5
3-5
3-5
5-8 -
1.4
3.0
4.0
5.0
5.2 -
0.9
2.0
2.5
3.0
3.2 -
4
5
7
8
9


Normativi ishrane za umereni tov jagnjadi koji obezbjeđuju120-150g dnevnog prirasta:

Živa vaga
u kg
H.J.
u kg
Protein
u gr
Kuhinjska
so u gr
Kalcijum
u gr
Fosfor
u gr
Karotin
u gr
20
30
40
50 0.70-0.90
1.00-1.15
1.30-1.50
1.45-1.70 75-100
95-120
100-125
115-130 5-8
5-8
5-8
5-8 3.6-4.5
4.8-5.6
5.0-6.0
5.0-6.0 1.9-2.2
2.4-2.8
2.7-3.5
2.7-3.5 4-6
5-7
6-8
7-9

Posebno mesto u tovu odlučene jagnjadi i šilježadi zauzimaju protein-ska, hraniva, jer od njihovog učešća u obroku zavisi intenzitet prirasta. Veoma je raširen tov zalučene jagnjadi na paši u doba vegetacije. Kvalitetna i dovoljna paša može poslužiti i kao jedina hrana u tovu. Ako je trava mlada i bujna, jagnjadima se daje obavezno manja količina kabaste hrane (kvalitetno seno) radi sprečavanja poremećaja u probavnom traktu, usled kojih dolazi do proliva, što osetno smanjuje prirast i ukupnu masu grla.
Jagnjad na paši se prihranjuju zavisno od kvaliteta paše. Ako je paša slabija daju se veće količine koncentrata i obrnuto, upotreba koncentrata se postepeno povećava, tako da se krajem tova daje najviše koncentrata.
Prelaz na pašu kao i sa paše na suvu hranu, vrši se postepeno i pažlji-vo, jer kao što je već napomenuto, dolazi do naduna, naročito onda kada se koriste mlade leguminoze. Muška jagnjad pre tova se kastriraju, jer su onda mirnija, bolje koriste hranu i postižu veći prirast.
Tov zalučene jagnjadi na pašnjaku koristi se veoma mnogo u planinskim
predelima, gde ima kvalitetnih pašnjaka, ukoliko se jagnjad ranije ne prodaju. Ako se tov sprovodi na pašnjacima slabog botaničkog sastava, gde preovladava, na primer, Nardetum stricte (tipac), tvrda trava sa većim procentom celuloze, onda se ne može očekivati dobar prirast. Uspeh ovakvog tova dalje zavisi od mase tela jagnjadi pri zalučenju, ujednačenosti, rasnog sastava, tipa rođenja i pola jagnjadi. Jagnjad zalučena sa većom masom tela bolje napreduju, jedinčad nešto brže rastu od blizanaca, a muška jagnjad brže od ženske jagnjadi.
U hladnim predelima i za vreme kišovitih i hladnih leta ovakvi tovovi dosta slabo uspevaju, jer jagnjad ne mogu postići masu tela koju dostižu u normalnim temperaturnim uslovima.
Često dolazi i do većeg procenta uginuća životinja, što poskupljuje troškove proizvodnje.

Tov odraslih ovaca
Odrasle ovce i ovnovi pregledaju se svake godine za vreme striže, kada se po pravilu sastavlja plan pripusta ovaca, i tom prilikom se sva starija i mlada grla koja nisu pokazala zadovoljavajuće rezultate u proizvodnji, izdvajaju i tove.
Formiraju se stada (buljuci), koja se teraju na planinske pašnjake, gde se drže čitavog leta sve do oktobra meseca, odnosno dokle ima bogate paše, a onda se doteruju u klanicu i odmah prodaju za klanje, ili se drže u blizini klanice, na oskudnoj paši, uz prihranjivanje koncentratom.
Zelena trava na pašnjacima je najbolja hrana za ovce, jer suva materija mladih trava po svarljivom proteinu i hranljivosti u celini bliska je sa koncentratom i značajno ih prevazilazi u pogledu biološke vrednosti belančevina i sadržaju vitamina. Suva materija mladih trava sadrži: 20-25% proteina, 4-5% masti, 30-35% bezazotnih ekstraktivnih materija, 9-11% mineralnih materija i 10-15% celuloze. Trava predstavlja bogat izvor karotina (100-150 mg na 1 kg). U zelenoj travi se nalaze i estrogene materije, što utiče na plodnost ovaca. Pri iskorišćavanju pašnjak se deli na pregone (8-12 jednakih delova). Širina pregona za jednu ovcu je 0,5 m, za šilježe 0,4 m,a za jagnjad 0,3 m, razume se da to zavisi od travne mase po lm2.
U toku leta ovcama na pašnjacima, jedanput ili dva puta nedeljno daje se so zajedno sa koncentratom. Obično se za ovu svrhu koriste mekinje. Na taj način ovce bolje iskorišćavaju planinsku pašu i postižu veću težinu u tovu.
Ovce u tovu zahtevaju manju pažnju u pogledu ishrane i nege nego jagnjad u tovu. Osim toga, ovce u tovu i znatno manje uginjavaju.
Tov odraslih ovaca na paši je rentabilan, ako je paša dobra i ako su vremenski uslovi pogodni. Ukoliko je paša slabija, ovce se u jesen dotovljavaju koncentratom i nus proizvodima prehrambene industrije i po-ljoprivrednih gazdinstava, pri čemu se vodi računa o ekonomskim efektima.
Ovce mogu da se tove i kabastom hranom: senom, silažom, svežim re-zancima šećerne repe, džibrom itd. Koncentrat se daje u malim količinama. Daje se zajedno sa prekrupom kukuruza ili mekinja, isto kao u tovu ovaca na paši.
Najbolje je da se hrana za odrasle ovce u tovu normira.

Za tov odraslih ovaca preporučuju se sledeće norme:

Živa vaga
u kg
H.J.
u kg
Protein
u gr
Kuhinjska
so u gr
Kalcijum
u gr
Fosfor
u gr
Karotin
u gr
40
50
60
70
80 1.25-1.50
1.35-1.75
1.55-2.05
1.75-2.75
2.00-2.70 90-110
105-130
110-140
120-160
140-190 12
15
18
20
20 3.7-4.5
4.5-5.3
5.3-6.0
6.0-7.0
6.7-7.8 2.2-2.7
2.5-3.0
2.8-3.3
3.1-3.6
3.3-3.9 6-10
6-10
6-10
6-10
6-10

Utovljene ovce i ovnovi postižu veću masu za 5—10 kg, tako da po-boljšavaju randman i kvalitet mesa i predstavljaju veću vrednost na tržištu. Međutim, tov ovaca u cdnosu na tov jagnjadi je znatno skuplji, izuzev kada se izvodi na dobrim pašnjacima i kada se ovce hrane jevtinom voluminoznom hranom. Grla koja su završila porast u tovu, utrošenu hranu transformišu, uglavnom, u loj, a mlada grla koja rastu, u mišiće. Otuda je kod jagnjadi potrebno manje hrane za 1 kg prirasta nego kod odraslih ovaca.

Ishrana priplodnih ovnova
Ishranu priplodnih ovnova treba prilagoditi energetskim potrebama, proteinima, mineralima i vitaminima kako bi se očuvalo njihovo dobro zdravlje, odlična kondicija, živahnost, polna aktivnost i visok kvalitet sperme. S obzirom na to da se u našoj zemlji u velikom obimu izvodi veštačko osemenjavanje ovaca, veoma je značajno da se što bolje iskoriste visokokvalitetni ovnovi. To se može postići samo ako oni daju velike količine kvalitetne sperme kojom bi se mogao da oplodi što veći broj ovaca. Bez adekvatne ishrane, međutim, ne samo da se to ne može postići, već se ni ovnovi ne mogu održati u dobroj priplodnoj kondiciji. Zbog toga se bar na mesec dana pre mrkanja mora ovnovima davati dodatak koncentrata. Smeša od 2 dela (po zapremini) ovsa i 1 dela mekinja može da zadovolji potrebe ovnova u to vreme. Ukoliko se ne raspolaže mekinjama dobar bi bio i ovas. Ako je ovan mršav onda je bolje načiniti smešu u 5 težinskih delova kukuruza, 10 delova ovsa, 3 dela pšeničnih mekinja i 2 dela lanene sačme (ili nekog drugog belančevinastog koncentrata slične vrednosti i osobina). U sezoni mrkanja kvalitetnim priplodnjacima treba davati i takve belančevinaste koncentrate životinjskog porekla kao što su: obrano mleko, jaja i sl. ili visokovredne krmne smeše. U zavisnosti od kvaliteta, dnevna količina koncentrata u obroku priplodnih ovnova može da iznosi 0,750-1,000 kg. Van sezone mrkanja priplodni ovnovi mogu da se hrane:
leti — pašom i dodatkom koncentrata obično do 250 g, a zimi — kvalitetnim senom (1-2,0 kg), sočnom hranom (silažom oko 0,5 kg, a repom oko 1 kg) i koncentratom (oko 250 g).

Malaksali jaganjci

Nedostatak vitamina E i selena izaziva malaksalost. Najčešće oboljeva podmladak kada se sjagnjene ovce hrane detelinom ili lucerkom. U područjima gde se bolest često javlja, ovcama bar u drugoj polovini bremenitosti u obrok treba stavljati selen.

Na mnogim ovčarskim farmama velike gubitke, uginuća i zakržljavanje preživelih grla izaziva nedostatak selena, odnosno tzv. bolest belih mišića. Istovremeno je povezana i s manjkom vitamina E, pa je teško utvrditi pravi uzrok oboljenja. Ugrožena su jagnjad od rođenja do trećeg meseca, najčešće od druge do četvrte nedelje, dok odrasle životinje retko obolevaju.

Posebno su osetljivi mladunci čije su majke tokom sjagnjenosti hranjene detelinom ili lucerkom, biljkama koje sadrže malo selena, a nekada ni u samom zemlji¬štu nema ovog elementa. Zapaženo je da đubriva sa više sumpora ometaju usvajanje selena na pašnjacima. Nedostatak vitamina E, međutim, manje zavisi od sastava zemljišta, a više od kvaliteta kabaste hrane. Na paši životinje uglavnom unose dovoljno ovog vitamina, dok silaža, stočna repa, repini rezanci, zrna žitarica i seno ne zadovoljavaju potrebe. Predugo čuvana hrana gubi čak 50 odsto vitamina E mesečno.

Prilikom transporta, dužeg pregona stada i sličnih napora brže se uočavaju znaci nedostatka selena i vitamina E. To su blaga ukočenost, otežano kretanje i stajanje, oštećenja srčanog i skeletnih mišića.

Jagnje teško ustaje, a dok stoji noge su raširene i lopatice isturene iznad kičme. Nakon nekoliko minuta dolazi do podrhtavanja mišića, gubi kontrolu i pada. Najosetljivije su prednje noge, zbog slabosti lopatičnog mišića, pa neka jagnjad ne mogu da se podignu i uglavnom leže na grudima. Slabo sisaju, naglo mršave i obično uginu. Ako ne postoji druga infekcija, telesna temperatura je normalna.

Prilikom oštećenja srca dolazi do iznenadnih uginuća. Zbog pramena na međurebarnim mišićima i dijafragmi, jagnje više diše stomačnom nego grudnom muskulaturom. Bolest prosečno traje 7-14 dana, a smrtnost dostiže 15 - 50 procenata. Mišići skeleta i srca su delimično ili potpuno žućkasti, srčani je prošaran i prugast, a na međurebarnim i mišićima nogu uočavaju se bele pruge.

Preventivno i tokom terapije daje se kombinacija vitamina E i selena. Terapija je uspešna kod jagnjaca starijih od 14 dana, a preventiva je najbolja za mlađe životinje. Posle davanja injekcija uglavnom se oporavljaju za tri do pet dana, počinju da stoje i hodaju bez pomoći. Tada im je neophodno mirno i udobno mesto, uz obavezno prihranjivanje.

U područjima gde se bolest često javlja, ovcama bar u drugoj polovini bremenitosti u obrok treba stavljati selen. Ipak, najbolje je da stalno dobijaju kvalitetne premikse. Inače, u svetu postoje odgovarajuće kapsule koje zadovoljavaju potrebe za ovim mikroelementom i gvožđem tokom jedne, čak i više godina.

Higijena smeštaja ovaca

Ovce koje u periodu hladnog vremena jako pokisnu, teško mogu sopstvenom toplotom zagrejati telo toliko da ispari voda koja se nakupila u runu. Ako se takva stanja ponavljaju, često dolazi do poremećaja u termoregulaciji, slabljenja imunološkog sistema i pojave bolesti.

Izbor rase za uzgoj, između ostalog, zavisi od geografsko-klimatskih karakteristika nekog kraja. Tako, na primer, kasno zrele primitivne ovce (pr. pramenka) dobro podnose i niske i visoke temperature vazduha, pa se uzgajaju na područjima gde plemenite rase ovaca teže mogu preživeti. Ovce poreklom iz toplih krajeva dobro podnose duga leta i suve blage zime, ali su jako osetljive u hladnim i vlažnim klimatskim područjima, jer imaju tanku kožu sa tankim slojem potkožnog tkiva.

Suprotno tome, rase ovaca odgajane u hladnim i vlažnim uslovima (pr. Engleske mesnate rase ovaca) imaju debelu kožu i debelo masno potkožno tkivo koje redukuje gubitak toplote, zbog čega mogu opstati u tim krajevima. Prema tome, nije moguće bilo koju rasu izabrati za uzgoj u nekom podneblju, zbog čega se pri izradi programa uzgoja ovaca u pojedinim zemljama uzima u obzir i ova činjenica.

UTICAJ VREMENSKIH PRILIKA. Jak i dugotrajan vetar nepovoljno utiče na većinu rasa ovaca. Po takvom vremenu ovce traže zaštićena mesta i pasu u smeru vetra. U toplim, suvim i vlažnim krajevima hladan vazduh koji struji s planina ovcama pruža povoljan osvežavajući učinak.

Pre jačih padavina i ostalih naglih promena vremena, ovce pokazuju nemir i pasu vrlo intenzivno. Ovce majke ubrzano se kreću prema štali, odnosno mestima gde boravi njihova jagnjad i gde se uznemireno čuju. Ostale ovce traže zaštićena mesta, a ako toga nema, razmak između jedinki u stadu se smanjuje, pri tom se stvaraju veće grupe u cilju zaštite od vremenskih neprilika, stoje nepomično pognutih glava sve dok nevreme ne prođe. Slabe kiše kratkog trajanja pri temperaturi vazduha 8-12°C podnose gotovo sve vrste ovaca. Jače pljuskove višestrukog ponavljanja dobro podnose ovce polugrube i grube vune, a najteže rase sa finom vunom. Ovce koje u periodu hladnog vremena jako pokisnu, teško mogu sopstvenom toplotom zagrejati telo toliko da ispari voda koja se nakupila u runu. Ako se takva stanja ponavljaju, često dolazi do poremećaja u termoregulaciji, slabljenja imunološkog sistema i pojave bolesti. Za razliku od navedenog, tokom vlažnog i toplog vremena nakupljena voda u vuni srazmerno brzo isparava, zbog čega može doći do određenih promena (oštećivanja) u kvalitetu vune. Zato pri izboru uzgoja ovaca sa finom vunom treba o tome voditi računa i zaštititi ih od uticaja nepovoljnog vremena (držanje u štali u periodu lošeg vremena, postavljanje nadstrešnica na pašnjacima).

Previše niske, kao i previsoke temperature vazduha mogu loše uticati na proizvodnju mleka. To se može negativno odraziti na telesni razvoj podmlatka, pa o tome treba voditi računa pri uzgoju jagnjadi. Zato je objekat za smeštaj i držanje ovaca važan preduslov za pravilan uzgoj, jer dobro izgrađen objekat omogućuje primereno zdravlje, očekivanu proizvodnu sposobnost i pravilnu organizaciju ovčarske proizvodnje. Osim toga, ako želimo intenzivnu i racionalnu proizvodnju, moramo izgraditi ovčarnik sa odgovarajućim tehničko-tehnološkim rešenjem, koje će osigurati primernu organizaciju rada uz što manji utrošak aktivnog ljudskog rada.

ŠTALE ZA OVCE. Štale za ovce mogu se graditi kao poluotvoreni ili potpuno zatvoreni objekti, što zavisi od načina držanja životinja. Naime, ovce se na većini porodičnih farmi drže razmerno kratko, odnosno tokom zime i za vreme jagnjenja. Držanje ovaca u štali tokom cele godine nije uobičajeno i sprovodi se samo na nekim seoskim gazdinstvima koja se bave tovom jagnjadi.

Teren za izgradnju ovčarnika treba da zadovolji sve zoohigijenske i sanitarno higijenske uslove, to znači da mora biti izgrađen na oceditom, suvom, po mogućstvu uzdignutom mestu. Pravilan položaj štale treba da bude u smeru istok-zapad, kako bi se na mestu koje je okrenuto prema jugu mogao organizovati prostor zaštićen od vetra, suv i sunčan za puštanje jagnjadi. Kod izgradnje ovčarnika takođe treba pripaziti da objekat bude što bliže mestu do kojeg se lako može dovesti potrebna hrana.

Štala za držanje ovaca može biti stariji objekat, koji već posle manjih rekonstrukcija može predstavljati idealan prostor za smeštaj ovaca. Pri tom treba imati u vidu da ovce vole suve i prozračne štale, jer je iz prethodno iznetog očito da je vlaga njihov najveći neprijatalj. Zato stare štale u kojima smo držali krave ili svinje nisu uvek najpogodnije za držanje ovaca i treba ih na odgovarajući način adaptirati (na primer povećanjem prozora, odnosno omogućavanjem boljih uslova provetravanja, zatim uklanjanjem mesta za vezivanje ili fiksnih pregrada – boksova kojima su prethodne životinje bile razdvojene).

Bez obzira da li se radi o izgradnji novog ili adaptaciji starog objekta, treba se u mestu boravka raspitati o uslovima koji moraju biti ispunjeni za smeštaj ovaca (opština, poljoprivredna savetodavna služba), jer svaka novogradnja ili adaptacija često sa sobom povlači pravne sporove sa upravnim telima.

U praksi gazdinstava nastoji se da objekti za ovce budu srazmerni broju životinja u uzgoju, pri čemu njihova dužina ne bi trebala biti manja od 10 metara, a obično iznosi 12 – 20 metara. Naime, površina štala mora biti dovoljno prostrana, jer se na malom prostoru ovce guraju, skaču na susedne jedinke i ozleđuju. Osim toga, pri takvim smeštajnim uslovima teško je održavati mikroklimatske prilike, koje mogu da budu uzrok različitih zdravstvenih poremećaja. Zato je držanje optimalnog broja životinja po jedinici površine (tabela), jedan od načina održavanja zoohigijenskih uslova u objektu na zadovoljavajućem nivou.

U našim uslovima držanja, najprikladniji građevinski materijal za izgradnju ovčarnika je šuplja cigla, drvo i beton, a osnovni delovi štale su temelj, zidovi, pod, plafon, krov, vrata i prozori.

Temelji štale su 80 –120 cm. Izgrađuju se od betona i imaju hidroizolacioni sloj radi sprečavanja prodora vode.

Zidovi se nastavljaju na hidroizolacioni sloj temelja i jedan su od glavnih činilaca toplotne zaštite. Najčešće se gradi od šuplje cigle, pri čemu unutrašnja strana treba biti izmalterisana i obrađena, kako bi se lakše održavalo čišćenje i dezinfekcija. Osim toga, treba voditi računa o odgovarajućoj izolaciji zidova radi sprečavanja znojenja i povećanja vlage u objektu.

U donjem delu zidovi trebaju imati pojačan termoizolacioni sloj, jer su ti delovi zidova (posebno ćoškovi) najizloženiji zimskom prodoru hladnoće. Prelaz zidova u pod treba da bude zaobljen, jer oštre ivice zadržavaju najviše nečistoće i pri tom ih je teško očistiti.

Određen broj uzgajivača ovaca može se odlučiti na jeftiniju varijantu izgradnje ovčarnika. U tom slučaju zidovi će se izgraditi od drveta sa odgovarajućom izolacijom između dasaka. Svakako da je vek trajanja takve štale mnogo kraći od zidanog objekta, ali je posebno pogodna za one ovčare čije životinje veći deo godine provode na otvorenom.

Исхрана оваца пре и после оплодње
УЗ ПАШУ И ЗОБ
15. 10. 2011
Овце које су пре оплодње добро храњене и у фазу мркања ушле с добром кондицијом, током полног циклуса могу произвести више јајчаних станица. Ако се правовремено оплоде и током гравидитета оптимално хране даће већи број јагњади

Квалитетнија и обилнија исхрана оваца обично почиње две-три недеље пре почетка припуста, тако да овце бораве на сочној паши. Наиме, паша од мешавине младих сочних трава и црвене дателине врло је добар извор храњивих материја за припрему оваца за оплодњу. Према потреби, овце се уз пашу могу прихрањивати са 0,10 0,50kg концентрата дневно по животињи. Ако је паша недовољна или је реч о зимској исхрани сеном, тада се овце прихрањују житарицама у количини 0,30 0,50kg по грлу дневно. Од житарица се најчешће користи зрневље зоби или мешавина кукуруза и зоби у једнакој сразмери. Притом је битно истакнути да житарице у оброк треба уводити поступно, како би се микроорганизми бурага прилагодили на нову храну. У том случају искоришћавање хранљивих материја, здравље беспрекорно а оплодња успешна. Може се очекивати повећање броја близанаца 6 8 посто у односу на овце које нису биле додатно прихрањиване концентратима. Хранидбене потребе гравидних оваца можемо поделити на првих 15 и последњих 6 недеља гравидности. У првом раздобљу плод се полагано развија па овце немају повећане потребе за храном. Стога је волуминозна крма (паша или сено) доброг квалитета довољан извор храњивих материја за осигурање уздржних потреба, односно задржавање добре кондиције и оптималног здравственог стања гравидних оваца.

Важна је исхрана
Притом овца теком пашне сезоне може дневно узимати до 8 (10) kg зелене масе, односно изван вегетацијског раздобља до 2kg сена. Осим тога, ихрана оваца у првом раздобљу гравидитета може се уз мање количине сена (0,5kg) темељити на квалитетној силажи (до 4kg дневно). У другом раздобљу гравидитета плод се почиње врло интензивно развијати, па су потребе за енергијом 40 посто веће у односу на прво раздобље. Стога је с гледишта исхране ово раздобље најкритичнија фаза у целом годишњем производном циклусу оваца. Наиме, неодговарајућа исхрана посљедњих 6 недеља гравидитета може узроковати повећан број оболелих оваца и неодговарајући развој јагњади, због чега се она рађа с малом породном тежином и слабо напредује. Стога се овце у овом раздобљу, које је у нашим условима најчешће током зиме, требају хранити квалитетном волуминозном крмом до ситости и прихрањивати концентратима. Најпогодније је волуминозно крмиво за исхрану оваца током зиме сено легуминоза (луцерке, црвене детелине, грахорице) или различитих трава

Исхрана мушких приплодних животиња
КАКО ДА ПРИПЛОДЊАК УВЕК СКОЧИ
22. 09. 2011
Исхрана мушких приплодних животиња код нас је у неку руку прилична непознаница. Зато вам доносимо пар савета, који ће вам помоћи да од својих приплодњака добијете најквалитетније семе. Наравно, морамо да напоменемо да је у времену у којем се налазимо бесмислено да мање фарме држе приплодне нерастове или бикове, међутим с друге стране - то је реалност са којом морамо да се суочимо. Због застарелих прописа код нас - нераст који иде шором од крмаче до крмаче је још увек популаран начин осемењавања.

Па дакле, почнимо од говеда. Данас се бикови доста ретко користе за природни припуст и углавном је одгој приплодних бикова препуштен центрима за ВО. Но, уколико имате бика, имајте у виду да би приплодни бик требало да напредују у просеку 1,1 килограм дневно током раста и развоја. Оброк мора да буде разноврстан а посебно мора да буде заступљено ливадско сено - драгоцени извор калцијума, витамина А и Е. Оријентацино се на 100 килограма телесне масе даје најмање 1 килограм сена. С друге стране, зелена маса која се даје биковима не би требало да предје 2 килограма зелене масе на 100 килограма.
Имајте у виду да се бик користи од 12 месеци старости само једанпут недељено а до 18. месеци старости може да се користи и више пута недељно.
Бикови се за припуст користе ретко и углавном само у планинским крајевима. Но, с друге стране овнови се код нас користе редовно и свуда. Најпопуларније парење код овачара је такозвано харемско. Њаопасније код овнова је да се утове пред мркање.

Кокошије јаје није редовна храна овнова - али побошљава сперму
Тада теже скачу на овце. Тек на 20 до 30 дана пред мркање овновима треба побољшати исхрану. У самој сезони припуста овновима никако не би требало давати велике количине кабасте хране. Оптимално је да се даје сено у кочини од 1 до 1,5 килограма. У летњем периоду може да се користи зелена маса , у количини до 10 килограма дневно. Кључно је да ован добије добар концентрат у количини од 700 грама дневно.
Пошто су потребе за витаминима раствориљивим у мастима и протеинима огромне током мркања , да би се побољшао квалитет семена овну треба с времена на време давати кувана кокошија јаја или млеко.
У исхрани нерастова, најважније је не претерати са храном, односно важно је наћи прави баланс. Нерастови се до 110 килограма хране слично као свиње у порасту. Дневени прирасти варирају од 500 до 800 грама. Има одгајивача који тврде да чист пијетрен у одогоју може да напредује и до килограм на дан. Медјутим , то остављамо више вама на веровање или не. Када се нерастови једном формирају као животиње, не треба им давати хране више од 1 до 2% њихове масе. Наравно, рачуна се само сува материја у оброку. Уколико се нераст интензивно искоришћава, потребно је повећати оброк за трећину. Мање је познато да у току лета нерастови могу да и до једне трећине потребе за храном задовоље преко паше. Учешће кукуруза у крмној смеши за приплодне нерастове не би требало да предје 40%. Пожељно би било давати и мекиње али до 12% у укупном оброку.
Надамо се да вам је ово неколико савета помогло. И не заборавите, правилна исхрана прилодних мушких животиња је подједнако важна као и женских