SVINJARSTVO I DEO

Svinjarstvo danas

Danas je produktivnost svinja dostigla nivo za koji se do skoro smatralo da je biološki limitiran. Po jednoj krmači godišnje se danas dobije 26 prasadi 1800 do 2000 kg žive mere, 1450 do 1620 kg polutki i 900 do 1010 kg mesa. Broj tovljenika po krmači godišnje dostiže cifru od 25.


Svinja je vekovima bila domaća životinja koja je držana u zadnjem dvorištu sa ulogom da ukućanima obezbedi mast i meso, odnosno da iskoristi otpatke iz domaćinstva. Zatim je nastao period kada se svinja drži kao nusproizvod u domaćinstvu da bi se iskoristile žitarice koje nisu mogle da se prodaju. Poslednih 30 godina, promene idu u pravcu proizvodnje svinja za tržište što je uslovilo poboljšanje genetičke osnova i uslova držanja.

Danas je produktivnost svinja dostigla nivo za koji se do skoro smatralo da je biološki limitiran. Po jednoj krmači godišnje se danas dobije 26 prasadi 1800 do 2000 kg žive mere, 1450 do 1620 kg polutki i 900 do 1010 kg mesa. Broj tovljenika po krmači godišnje dostiže cifru od 25. Gde se može primetiti poslednjih godina veoma intezivan porast proizvodnje svinja u Poljskoj.

S obzirom da u proizvodnji svinja najveći deo ukupnih troškova pripada troškovima ishrane, neke zemlje imaju znatno profitabilniju proizvodnju, kao što su SAD i Kanada, gde je cena hraniva za svinje znatno manja.

Pored ovoga, danas postoji efikasan odgajivačko-selekcijski rad sa tačnom procenom priplodne vrednosti grla, gde svaki farmer u zavisnosti od cilja njegove proizvodnje, bilo da je to u ovom slučaju povećanje dnevnog prirasta i kvaliteta mesa ili povećanje procenta mesa i konformacije, može kupiti odgovarajući genetski materijal.

Brzo širenje poželjne genetske osnove, s obzirom da se od jednog kvalitetnog nerasta primenom tehnologije veštačkog osemenjavanje može godišnje dobiti i do 3000 prasadi i da je indeks prasenja krmača 2,2 do 2,4 puta godišnje, što

obezbešuje stalno povećanje proizvodnje.

Poslednjih godina prisutna je tendecija ukrupnjavanja farmi uz istovremeno povećanje broja svinja. Razlog ovome se između ostalog može naći i u smanjenju fiksnih troškova, kao i u mogućnosti lakšeg obezbeđivanja sredstava za nabavku

potrebne opreme za tretman stajnjaka, a u cilju zaštitu životne sredine.

Time se obezbeđuje stalno smanjenje cene svih proizvoda, uz konstantan visok stepen organizovanosti proizvodnje i visok nivo obrazovanosti radnika.

Zemlje EU od 1. 1. 1989. koriste jedinstvenu klasifikaciju zaklanih svinja „SEUROP” na temelju sadržaja mesa u polutkama. Pored toga, dopušteno je da svaka zemlja članica, prema svom nahođenju može da uvede i dodatne elemente

ocene, kao što su npr. konformacija i dr. Dalje, obavezno je prisustvo veoma rigoroznih zakona o zaštiti čovekove sredine počev od mesta, lokacije farme pa do načina tretmana stajnjaka putem nadzemnih betoskih laguna, sa instaliranim aeratorima, uz obavezu da budu pokrivene. Koriste se tehnologije kompostiranja stajnjaka i upotreba postrojenja za proizvodnju biogasa, a sve u cilju dobijanja električne energije tzv. Zelene energije. I na kraju, obavezno je korišćenje specijalnih prečišćivača na izlaznim ventilacionim otvorima.

Pored navedenog u Evrpskoj uniji je donešen zakon o dobrobiti životinja „Welfare“ odnosno, omogućavanje da svinje ispolje sve svoje prirodne instikte, uz smanjenje broja životinja po jedinici površine što podrazumeva između ostalog pašnjački način držanja svinja, sa montažnim nastrešnicama, gde se krmače sa prasadima drže u specijalnim kućicama, bilo na pašnjaku ograđenom električnom

ogradom ili u prostoru u okviru farme. Zatim sprovodi se grupno držanje suprasnih krmača i upotreba slame, omogućava se veća površina po jednom grlu i promoviše se korišćenje priručnih i specijalnih igračaka za svinje u cilju sprećavanja stresa

(poslednjih godina često može čuti pojam upravljanje stresom na farmama svinja)

Upotrebljava se video nadzor u objektima za svinje, radi što manjeg prisustva čoveka a samim tim i uznemiravanja svinja. Danas, industrijska proizvodnja svinja se oslanja na upotrebu savremene mehanizacije i automatizacije procesa uz primenu

robota odnosno, elektronike i računarske tehnike u ishrani i kontroli, primenom automatskih elektronskih hranilica, kontroli ambijentalnih uslova putem upotrebe raznih sistema ventilacija, gde se usled držanja svinja u zatvorenom prostoru

moraju instalirati takvi sistemi ventilacija gde broj i veličina ventilacionih otvora prosto izgleda ne stvarno.

Upravo zbog svega napred navedenog proizvodnja svinjskog mesa u svetu ima konstatntan i ne mali rast. Tako je u periodu od 1970. do 2003. god. povećan rast proizvodnje svinjskog mesa za više od 260%. Uporedo sa tim rastao je uvoz i izvoz svinjskog mesa, gde je prema izvoru FAO izvoz povećan za više od 450% a uvoz 500%. Azija je najveći regionalni proizvođač svinja (više od 50%). Najveći uzgajivač je Kina (polovina svetskog broja). Najveći regionalni uvoznik svinjskog mesa je Evropa. Najveći izvoz svinjskog mesa po kontinentima je ostvaren u

Severnoj Americi i Južnoj i Centralnoj Americi.

Ako pogledamo koje su vodeće zemlje u izvozu svinjskog mesa vidimo da je taj primat imala Holandija 1990. god., dok je u 2002. god. vodeće mesto preuzela Danska sa skoro 300% povećanjem u odnosu na 1990. god. Vodeće zemlje u uvozu svinjskog mesa u periodu od 1990. god. do 2002. god. su Nemačka i Japan. Uz napomenu da su sve Evropske zemlje u odnosu na 1990. drastično smanjile

uvoz. Ispoljava se naglo povećanje obima proizvodnje u poslednjih 10 god. u Portugaliji, Španiji, Belgiji i Engleskoj (za 45% i više). Po stepenu samosnabdevenosti postoje velike razlike. Vodeće zemlje EU u proizvodnji svinjskog mesa 2004. god. su bile Nemačka, Španija, Francuska i Poljska. A po potrošnji svinjskog mesa Evropske zemlje drže vodeće mesto na čelu sa Danskom i Španijom sa skoro 65 kg mesa po glavi stanovnika, što je znatno više od svetskog proseka od skoro 15 kg.

Ako posmatramo perspektivu ove vrste stočarske proizvodnje, očekuje se da se u periodu od 2004. god. do 2012. god. proizvodnja poveća od 4,9% u Evropskoj uniji do skoro 33% u Kanadi.

U našoj zemlji proizvodnja svinjskog mesa beleži male oscilacije sa u poslednjim godinama konstantnim padom, usled čega je i uvoz svinjskog mesa neminovan. Uzrok tome je smanjenje stočnog fonda na društvenim gazdinstvima, konstantan pad broja tovljenika u Vojvodini od 1999. god. a isto tako i broj krmača i suprasnih nazimica.

Na 32% farmi u Centralnoj Srbiji i 28% u Vojvodini, indeks prasenja je iznosio preko 75%. Na 27% farmi u Centralnoj Srbiji i 21% u Vojvodini prosečan

prirast u tovu iznosio je 600 g. Broj tovljenika godišnje po krmači je 15. Prosečan dnevni prirast nazimica u testu je 511g u 2003. u odnosu na period 1991-2000. god. (458 g). Sadržaj mesa u polutkama se povećao na 56,2% u odnosu na period 1991-2000.god. (54%).

Van svake sumnje je da je ukupno stočarstvo u našoj zemlji u poslednjih 15 godina u stalnom padu. Taj pad je upravo u svinjarskoj proizvodnji najizrazitiji. Međutim, kao i kod svakog posla, treba i ovde očekivati – povraćaj proizvodnje i to po obimu, ali još više po kvalitetu i po ceni. Taj povraćaj treba što pre pripremiti, tako da on bude na što višem nivou! Šta to znači za široku praksu?

Što pre dostići one rezultate, koji se već ostvaruju u zemljama, na koje se tehnološki ugledamo. Ne započinjati, nanovo, proizvodnju na stari način koja je u svetu prevaziđena. Za veći obim proizvodnje svinjskog mesa u našoj zemlji postoje veoma dobri uslovi: 1.Postoji tradicija, koja je veoma značajna podloga za široku proizvodnju. 2. Proizvodnja stočne hrane (kukuruza, ječma, soje, suncokreta) kao osnove proizvodnje svinja. 3. Ukupno mali broj stoke, (0,5 uslovnih grla/ha).

4. Dovoljno raspoloživih površina za korišćenje stajnjaka i zaštitu okoline od zagađenja. 5. Kadrovi i radna snaga u velikom broju, ali sa velikim

iskustvom gde je kvalitetan i stručan stočar ugaoni kamen u proizvodnji

svinja. 5.Velika mogućnost za izvoz 6. Potreba i mogućnosti za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane.

Kako ovaj cilj postići u najkraćem roku? Odgovor je dosta jednostavan, ako se kaže “primenom savremene tehnologije” Uz jedan veoma važan uslov - ZNATI KAKO!

Za našu zemlju u ovom trenutku i sa sadašnjim stepenom razvoja proizvodnje svinja, da bi dostigli nivoe proizvodnje pojedinih razvijenih zemalja, potrebno je:

1. pored uvoza savremene opreme, uvoziti čiste rase visoke genetske vrednosti, primeniti i odgovarajuće postupke u procesu proizvodnje,

2. osnivati proizvodnju na bazi ugovornih odnosa. U SAD procenat ugovorenih proizvodnji je bio zanemarljiv, dok je u 1999. god. taj procenat premašio 55%. Danas postoji nekoliko desetina tipova ugovorene proizvodnje, gde su proizvođači zaštićeni obezbeđenjem sigurnog plasmana njihovih proizvoda.

3. Definisati mogućnost izvoza na zapadno tržište, Napraviti brend sa kojim ćemo biti prepoznatljivi na svetskom tržištu

4. organizovati zajednički nastup putem organizovanja asocijacija, pomoći države, povećanjem kupovne moći stanovništva, a samim tim i potražnje, čime možemo uticati na cenu finalnih proizvoda.

Ako budemo funkcionisali kao pojedinci desiće nam se da nećemo ući u voz koji vodi ka sigurnoj, bezbednoj ipre svega profitabilnoj proizvodnji. Ostaće nam jedino da čekamo da prodamo naše tovljenike za cenu koja će biti ispod cene koštanja.

Свиње су папкари (Унгулатае) из рода Сус у породици сисара званој Суидае.

Настали су у Еуразија, где су их модерни људи с временом припитомили те их користе се као извор хране и коже. У неким деловима света свиње се држе као кућни љубимци.

Глава јој је издузена, са сназном њуском која се заврсава рилом и има 44 зуба. Зелудац округласт и прост, црева око 15 пута дуза од трупа. Тело је обрасло чекињама, а испод козе се налази дебео слој масти.

Свиње су сваштоједи, па их је релативно једноставно узгајати. Због изврсног чула њуха се користе и за трагање за тартуфима.

У свињогојству су највисе цењене енглеске свиње. Најпознатије су: беркшир, јорксир, Корнвол, затим данске беле и немацке оплемењене.Насе расе су: сиска, багун, туропољка, сумадинка, моравка, мангулица, црна славонка и ресавка.

Свиње се сматрају једним од наинтелигентнијих животиња, те их је, према неким наводима, лакше дресирати него псе и мачке.

Свиње немају знојне жлезде па зато за топлог времена настоје бити близу воде и муља ради расхлађивања. Муљ се такође користи као заштита од сунца.

[Уреди - уреди] Опис и понашање

Свиње имају њушку, малене очи и мален коврџави реп. Имају издужено танко тело и кратке ноге. На свакој нози се налазе четири прста, с најдужим прстом који се налази на средини и користи за ходање.

Свиње су познати сваштоједи, што значи да се хране и биљкама и животињама. познате су по томе што једу дословно све укључујући инсекте, црве, кору дрвета, лешине, измет (такође и сопствени), смеће и друге свиње.

У дивљини оне су крмне животиње, првенствено које се хране лишћем, травом, корењем, воћем и цвећем. У заточеништву, свиње могу појести и своју младунчад.

Типична свиња има велику главу са дугачком њушком која је ојачана посебном косцу која се назива предносна кост те са хрскавицом на врху. Њушку, као најосетљивије чуло, користе за копање по тлу за тражење хране. Свиње имају 44 зуба. Очњаци који се такође називају кљове, расту непрекидно, а оштре се трљањем доњих и горњих кљова.

Због изузетно развијеног осећаја мириса свиње се користе за тражење тартуфа у већини европских земаља. Свиње су припитомљене и гајене као стока ради меса (свињетина) те ради коже. Свињска бодљикаве длака се користи за израду четки. Неке врсте свиња су припитомљене за кућне љубимце.

Женке свиња остају скотне након 8-18 месеци старости. Тјерају се сваких 21 дан. Мушке свиње постају полно зреле након 8-10 месеци старости. Легло садржи 6-12 младих прасића. Свиње немају развијене знојне жлезде, па се стога свиње хладе користећи воду или блато током врућина. Блато користе и за заштиту од сунчевих опекотина, те од инсеката и паразита.

Свиње се сматрају као једне од интелигентнијих животиња на свету у поређењу са псима. Доказано је да се расположење свиње може одредити према репу. Ако је реп чврсто намотан, свиња је сретна, а ако реп млитаво виси, тада је свиња несрећна.

Svinjarstvo danas

Danas je produktivnost svinja dostigla nivo za koji se do skoro smatralo da je biološki limitiran. Po jednoj krmači godišnje se danas dobije 26 prasadi 1800 do 2000 kg žive mere, 1450 do 1620 kg polutki i 900 do 1010 kg mesa. Broj tovljenika po krmači godišnje dostiže cifru od 25.

Svinja je vekovima bila domaća životinja koja je držana u zadnjem dvorištu sa ulogom da ukućanima obezbedi mast i meso, odnosno da iskoristi otpatke iz domaćinstva. Zatim je nastao period kada se svinja drži kao nusproizvod u domaćinstvu da bi se iskoristile žitarice koje nisu mogle da se prodaju. Poslednih 30 godina, promene idu u pravcu proizvodnje svinja za tržište što je uslovilo poboljšanje genetičke osnova i uslova držanja.

Danas je produktivnost svinja dostigla nivo za koji se do skoro smatralo da je biološki limitiran. Po jednoj krmači godišnje se danas dobije 26 prasadi 1800 do 2000 kg žive mere, 1450 do 1620 kg polutki i 900 do 1010 kg mesa. Broj tovljenika po krmači godišnje dostiže cifru od 25. Gde se može primetiti poslednjih godina veoma intezivan porast proizvodnje svinja u Poljskoj.

S obzirom da u proizvodnji svinja najveći deo ukupnih troškova pripada troškovima ishrane, neke zemlje imaju znatno profitabilniju proizvodnju, kao što su SAD i Kanada, gde je cena hraniva za svinje znatno manja.

Pored ovoga, danas postoji efikasan odgajivačko-selekcijski rad sa tačnom procenom priplodne vrednosti grla, gde svaki farmer u zavisnosti od cilja njegove proizvodnje, bilo da je to u ovom slučaju povećanje dnevnog prirasta i kvaliteta mesa ili povećanje procenta mesa i konformacije, može kupiti odgovarajući genetski materijal.

Brzo širenje poželjne genetske osnove, s obzirom da se od jednog kvalitetnog nerasta primenom tehnologije veštačkog osemenjavanje može godišnje dobiti i do 3000 prasadi i da je indeks prasenja krmača 2,2 do 2,4 puta godišnje, što

obezbešuje stalno povećanje proizvodnje.

Poslednjih godina prisutna je tendecija ukrupnjavanja farmi uz istovremeno povećanje broja svinja. Razlog ovome se između ostalog može naći i u smanjenju fiksnih troškova, kao i u mogućnosti lakšeg obezbeđivanja sredstava za nabavku

potrebne opreme za tretman stajnjaka, a u cilju zaštitu životne sredine.

Time se obezbeđuje stalno smanjenje cene svih proizvoda, uz konstantan visok stepen organizovanosti proizvodnje i visok nivo obrazovanosti radnika.

Zemlje EU od 1. 1. 1989. koriste jedinstvenu klasifikaciju zaklanih svinja „SEUROP” na temelju sadržaja mesa u polutkama. Pored toga, dopušteno je da svaka zemlja članica, prema svom nahođenju može da uvede i dodatne elemente

ocene, kao što su npr. konformacija i dr. Dalje, obavezno je prisustvo veoma rigoroznih zakona o zaštiti čovekove sredine počev od mesta, lokacije farme pa do načina tretmana stajnjaka putem nadzemnih betoskih laguna, sa instaliranim aeratorima, uz obavezu da budu pokrivene. Koriste se tehnologije kompostiranja stajnjaka i upotreba postrojenja za proizvodnju biogasa, a sve u cilju dobijanja električne energije tzv. Zelene energije. I na kraju, obavezno je korišćenje specijalnih prečišćivača na izlaznim ventilacionim otvorima.

Pored navedenog u Evrpskoj uniji je donešen zakon o dobrobiti životinja „Welfare“ odnosno, omogućavanje da svinje ispolje sve svoje prirodne instikte, uz smanjenje broja životinja po jedinici površine što podrazumeva između ostalog pašnjački način držanja svinja, sa montažnim nastrešnicama, gde se krmače sa prasadima drže u specijalnim kućicama, bilo na pašnjaku ograđenom električnom

ogradom ili u prostoru u okviru farme. Zatim sprovodi se grupno držanje suprasnih krmača i upotreba slame, omogućava se veća površina po jednom grlu i promoviše se korišćenje priručnih i specijalnih igračaka za svinje u cilju sprećavanja stresa

(poslednjih godina često može čuti pojam upravljanje stresom na farmama svinja)

Upotrebljava se video nadzor u objektima za svinje, radi što manjeg prisustva čoveka a samim tim i uznemiravanja svinja. Danas, industrijska proizvodnja svinja se oslanja na upotrebu savremene mehanizacije i automatizacije procesa uz primenu

robota odnosno, elektronike i računarske tehnike u ishrani i kontroli, primenom automatskih elektronskih hranilica, kontroli ambijentalnih uslova putem upotrebe raznih sistema ventilacija, gde se usled držanja svinja u zatvorenom prostoru

moraju instalirati takvi sistemi ventilacija gde broj i veličina ventilacionih otvora prosto izgleda ne stvarno.

Upravo zbog svega napred navedenog proizvodnja svinjskog mesa u svetu ima konstatntan i ne mali rast. Tako je u periodu od 1970. do 2003. god. povećan rast proizvodnje svinjskog mesa za više od 260%. Uporedo sa tim rastao je uvoz i izvoz svinjskog mesa, gde je prema izvoru FAO izvoz povećan za više od 450% a uvoz 500%. Azija je najveći regionalni proizvođač svinja (više od 50%). Najveći uzgajivač je Kina (polovina svetskog broja). Najveći regionalni uvoznik svinjskog mesa je Evropa. Najveći izvoz svinjskog mesa po kontinentima je ostvaren u

Severnoj Americi i Južnoj i Centralnoj Americi.

Ako pogledamo koje su vodeće zemlje u izvozu svinjskog mesa vidimo da je taj primat imala Holandija 1990. god., dok je u 2002. god. vodeće mesto preuzela Danska sa skoro 300% povećanjem u odnosu na 1990. god. Vodeće zemlje u uvozu svinjskog mesa u periodu od 1990. god. do 2002. god. su Nemačka i Japan. Uz napomenu da su sve Evropske zemlje u odnosu na 1990. drastično smanjile

uvoz. Ispoljava se naglo povećanje obima proizvodnje u poslednjih 10 god. u Portugaliji, Španiji, Belgiji i Engleskoj (za 45% i više). Po stepenu samosnabdevenosti postoje velike razlike. Vodeće zemlje EU u proizvodnji svinjskog mesa 2004. god. su bile Nemačka, Španija, Francuska i Poljska. A po potrošnji svinjskog mesa Evropske zemlje drže vodeće mesto na čelu sa Danskom i Španijom sa skoro 65 kg mesa po glavi stanovnika, što je znatno više od svetskog proseka od skoro 15 kg.

Ako posmatramo perspektivu ove vrste stočarske proizvodnje, očekuje se da se u periodu od 2004. god. do 2012. god. proizvodnja poveća od 4,9% u Evropskoj uniji do skoro 33% u Kanadi.

U našoj zemlji proizvodnja svinjskog mesa beleži male oscilacije sa u poslednjim godinama konstantnim padom, usled čega je i uvoz svinjskog mesa neminovan. Uzrok tome je smanjenje stočnog fonda na društvenim gazdinstvima, konstantan pad broja tovljenika u Vojvodini od 1999. god. a isto tako i broj krmača i suprasnih nazimica.

Na 32% farmi u Centralnoj Srbiji i 28% u Vojvodini, indeks prasenja je iznosio preko 75%. Na 27% farmi u Centralnoj Srbiji i 21% u Vojvodini prosečan

prirast u tovu iznosio je 600 g. Broj tovljenika godišnje po krmači je 15. Prosečan dnevni prirast nazimica u testu je 511g u 2003. u odnosu na period 1991-2000. god. (458 g). Sadržaj mesa u polutkama se povećao na 56,2% u odnosu na period 1991-2000.god. (54%).

Van svake sumnje je da je ukupno stočarstvo u našoj zemlji u poslednjih 15 godina u stalnom padu. Taj pad je upravo u svinjarskoj proizvodnji najizrazitiji. Međutim, kao i kod svakog posla, treba i ovde očekivati – povraćaj proizvodnje i to po obimu, ali još više po kvalitetu i po ceni. Taj povraćaj treba što pre pripremiti, tako da on bude na što višem nivou! Šta to znači za široku praksu?

Što pre dostići one rezultate, koji se već ostvaruju u zemljama, na koje se tehnološki ugledamo. Ne započinjati, nanovo, proizvodnju na stari način koja je u svetu prevaziđena. Za veći obim proizvodnje svinjskog mesa u našoj zemlji postoje veoma dobri uslovi: 1.Postoji tradicija, koja je veoma značajna podloga za široku proizvodnju. 2. Proizvodnja stočne hrane (kukuruza, ječma, soje, suncokreta) kao osnove proizvodnje svinja. 3. Ukupno mali broj stoke, (0,5 uslovnih grla/ha).

4. Dovoljno raspoloživih površina za korišćenje stajnjaka i zaštitu okoline od zagađenja. 5. Kadrovi i radna snaga u velikom broju, ali sa velikim

iskustvom gde je kvalitetan i stručan stočar ugaoni kamen u proizvodnji

svinja. 5.Velika mogućnost za izvoz 6. Potreba i mogućnosti za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane.

Kako ovaj cilj postići u najkraćem roku? Odgovor je dosta jednostavan, ako se kaže “primenom savremene tehnologije” Uz jedan veoma važan uslov - ZNATI KAKO!

Za našu zemlju u ovom trenutku i sa sadašnjim stepenom razvoja proizvodnje svinja, da bi dostigli nivoe proizvodnje pojedinih razvijenih zemalja, potrebno je:

1. pored uvoza savremene opreme, uvoziti čiste rase visoke genetske vrednosti, primeniti i odgovarajuće postupke u procesu proizvodnje,

2. osnivati proizvodnju na bazi ugovornih odnosa. U SAD procenat ugovorenih proizvodnji je bio zanemarljiv, dok je u 1999. god. taj procenat premašio 55%. Danas postoji nekoliko desetina tipova ugovorene proizvodnje, gde su proizvođači zaštićeni obezbeđenjem sigurnog plasmana njihovih proizvoda.

3. Definisati mogućnost izvoza na zapadno tržište, Napraviti brend sa kojim ćemo biti prepoznatljivi na svetskom tržištu

4. organizovati zajednički nastup putem organizovanja asocijacija, pomoći države, povećanjem kupovne moći stanovništva, a samim tim i potražnje, čime možemo uticati na cenu finalnih proizvoda.

Ako budemo funkcionisali kao pojedinci desiće nam se da nećemo ući u voz koji vodi ka sigurnoj, bezbednoj ipre svega profitabilnoj proizvodnji. Ostaće nam jedino da čekamo da prodamo naše tovljenike za cenu koja će biti ispod cene koštanja.

Apetit krmače, razlog za brigu

Genetičke korelacije između rezultata nerastova u performans testu i reproduktivnih osobina njihovog potomstva ukazuju da je apetit nasledan i da limitira proizvodne rezultate krmača. Uz to, antagonizam između produktivnih i reproduktivnih osobina se povećava sa smanjenjem dnevne konzumacije hrane.

Pravac selekcije i genetičko poboljšanje sadržaja mesa za poslednjih 10–15 godina indirektno su doveli do smanjenja apetita tovljenika. Podaci ukazuju da se apetit, od zalučenja do klanja, smanjuje za oko 1% svake tri godine.

Slična situacija je i sa apetitom krmača. Uporedo sa genetičkim poboljšanjem tovnih osobina svinja, odagajivači su menjali i osobine krmače. Rezultat je povećanje prinosa mleka, a posledice su povećanje uzdržnih potreba (pre svega u energiji), smanjenje telesnih rezervi masti i smanjenje apetita.

O količini hrane koju krmača konzumira mora da se vodi posebna briga, jer na farmi zatvorenog tipa troškovi hrane za krmaču iznose oko 13–14% ukupnih proizvodnih troškova, odnosno čak 30% ako farma proizvodi i prodaje prasad za tov. Uz to, zbog povećanja veličine legla koje se očekuje u budućnosti, količina hrane koju krmača treba da konzumira sve je veća.

SPOSOBNOST NAZIMICA

Noviji podaci ukazuju da su savremene nazimice sposobne da oprase i odgoje 11 prasadi. Teškoće nastaju kada zbog slabog apetita tokom laktacije gube u težini i debljini leđne slanine. Procenjuje se da je prvopraskinji dovoljno da dnevno konzumira 5 kg hrane kada doji 11 prasadi, što nije dovoljno ako doji 14 prasadi. U Holandiji se preporučuje da se u odgajivačkim programima ženskih linija, kao selekcijski kriterijum, uključi apetit krmače.

Poznato je da količina konzumirane hrane tokom poslednje nedelje suprasnosti ima značajan uticaj na broj zalučene prasadi, masu legla kod zalučenja i intenzitet porasta prasadi. Ali, o kapacitetu konzumacije treba voditi računa znatno ranije. Na osnovu ispitivanja na velikom uzorku u Holandiji, ustanovljeno je da su nazimice koje su u performans testu konzumirale više hrane, tokom prve laktacije takođe ostvarivale dobru konzumaciju. Ovim može da se objasni zašto se životinje sa slabijim apetitom teže prevode u drugo prasenje, odnosno zašto imaju kraći eksploatacioni vek.

Genetičke korelacije između rezultata nerastova u performans testu i reproduktivnih osobina njihovog potomstva ukazuju da je apetit nasledan i da limitira proizvodne rezultate krmača. Uz to, antagonizam između produktivnih i reproduktivnih osobina se povećava sa smanjenjem dnevne konzumacije hrane.

Sve je očiglednije da se mora voditi računa i o sadržaju telesne masti, odnosno o debljini leđne slanine u situaciji kada krmača ne konzumira dovoljne količine hrane. Težina krmače sama po sebi je manje indikativna pošto se najčešće gubitak težine u laktaciji može sprečiti sa dnevnom konzumacijom 5 kg dobro izbalansirane smeše. Suprotno, postoje rezultati o gubitku telesnih masti, iskazani kroz debljinu leđne slanine, čak i pri konzumaciji od 8 kg kvalitetne smeše dnevno. Pri laktaciji od 28 dana, svaki kilogram dodatno konzumirane hrane dnevno može krmači da smanji gubitak telesne mase tokom laktacije za 10 kg, a debljinu leđne slanine za 1,4 mm. Štaviše, svaki kilogram ekstra konzumirane hrane dnevno u laktaciji daje kilogram mleka više. To obezbeđuje oko 250 g prirasta legla, što znači veću težinu prasadi kod zalučenja.

Naravno da odgajivači žele što težu prasad kod zalučenja pošto takva prasad pre napušta odgajivalište. Ali, ni debljina leđne slanine krmače nije manje bitna. Krmače sa minimalnim gubitkom telesne masti (i proteina) tokom laktacije, po zalučenju brže ulaze u estrus i imaju veća legla u sledećem prasenju. Krmače koje konzumiraju manje hrane mobilišu svoje masne rezerve da bi izbalansirale svoje potrebe, a posledica je slabija reproduktivna performansa.

Za sve probleme ne može da se krivi samo genetički napredak ostvaren poslednjih 10–15 godina. Ambijentalna temperatura ima značajan uticaj. Pošto je svinjarstvo najrasprostranjenije u toplom klimatu, krmače u takvim uslovima reaguju na visoku ambijentalnu temperaturu smanjenjem konzumacije u cilju smanjenja produkcije toplote. Analiza 13 radova publikovanih u 2001. godini ukazuje da se svakim stepenom temperature iznad komforne zone krmače, konzumacija smanjuje u proseku za 3,53%, a količina proizvedenog mleka za 2,37%. Iz ovog proizilazi da treba pokušati sve da se održi optimalna temperatura u prasilištu.

SAVETI

Od ostalih mogućnosti za povećanje apetita krmača dojilja, sugeriše se izbegavanje prekomerne ishrane tokom suprasnosti, jer visok nivo ishrane u tom stadijumu (tačnije visok nivo unosa energije) smanjuje apetit krmače nakon partusa. Ova veza je poznata odavno, ali je evidentno da se problem potencira sa genetičkim promenama savremenih svinja, kako čistih rasa, tako i njihovih meleza. Za praksu je veoma korisno saznanje da se povećanjem nivoa ishrane u poslednje četiri nedelje suprasnosti može puno postići, pošto tako pripremljene krmače lakše konzumiraju povećane obroke u laktaciji.

Zlatno pravilo je da se na svaki način mora izbeći preobilna ishrana krmača u prva dva meseca suprasnosti. Sledeće pravilo je da temperatura u prasilištu, preciznije u boksu za prasenje, treba da bude 18–20°C. Nakon partusa, krmače treba hraniti više puta tokom dana kako bi na kraju prve nedelje laktacije stigle do ishrane po volji. Uz sve to, hrana mora da je kvalitetna i sveža, uz mogućnost da krmača konzumira vodu po volji.

Sve nabrojano su standardni saveti. Međutim, ovi menadžerski postupci ne mogu da kompenzuju genetički izazvanu tendenciju slabijeg apetita krmača. Kako je to danas kritičan momenat u proizvodnji svinja, genetičarima mora da bude urgentni zadatak da poboljšaju apetit krmača jer bez njega može da se realizuje dobit postignuta povećanjem veličine legla.

Za bolje dane farmera i potrošača jedini izlaz je u poslovnom organizovanju, koje će za rezultat imati investicije u male klanice i mobilnu prodaju mesa, što postoji u svetu. Jasno, protiv ovog će biti moćni klaničari, ako se popusti samo njihovom interesu svinjarstvo u Srbiji ostaje bez šansi ili sa puno rizika.

U krizi svinjarstva, u Srbiji pozitivno je odjeknula vest da „Delta – Agrar” u pet farmi želi realizovati proizvodnju od 167.000 tovljenika i to po najsavremenijim metodama. U praksi to će značiti formiranje kvalitetnih zapata, programiranu ishranu i zdravo meso. Ovakav projekat niti je jeftin, a niti bez rizika. Svinjarstvo sa visokom tehnologijom i u Evropi godinama potresaju razne pojave: uginuća prasadi, niska reproduktivna sposobnost krmača, višak u ponudi, ekološko ugrožavanje okoline… Bogate zemlje to sve lakše podnose i rešavaju: od toga da se samo jednom koristi nazimica za prašenje do instaliranja kontejnera za osaku koja se potom programski koristi.
EVROPA ODMERAVA

Može se lako dogoditi da pojedine zemlje postepeno umanje proizvodnju svinjskog mesa ili da podignu njegov kvalitet i upuste se u proizvodnju bez pesticida, što je za sada kao pravilo uspostavila samo Danska da bi na tržištu bila bolja sa ponudom od Holandije.

Najotvorenija u priči o teškoćama u svinjskoj proizvodnji je Irska, ali sve EU zemlje imaju dobru ekonomsku sigurnost i sve oscilacije lakše trpe farmeri. Kada se pojavi višak svinjskog mesa ne prekida se obnavljanje ciklusa proizvodnje. Polutke se uz intervenciju EU odlažu u hladnjače i takvo meso se prodaje isključivo (po nalogu EU) samo zemljama koje nisu u ovoj zajednici. To se retko događa, jer se u suštini u EU sve do detalja planira i to što mi podrugljivo nazivamo „dogovorena ekonomija” tamo je pravilo koje se poštuje. Najbolji primer za to je mlekarska industrija – kvote, subvencije i viškovi jasno su definisani i sve ima cenu.

Danas, u Srbiji malo je stručnjaka koji su spremni da stanu iza programa organizacije i proizvodnje u svinjarstvu, sa kojim bi se barem približili pragu EU. Mnogo je više onih stručnjaka koji poručuju da je najbolje da se svako, ko želi da se bavi ovim poslom, preračuna - koliko košta visoko organizovana proizvodnja i šta mu donosi tržište.

Zbog ovako odmerene poruke i dalje ćemo imati šarenilo u efektima tova sa daleko više rizičnih farmi, jer je malo sposobnih za ulaganja, a za sigurno tržište niko ne nudi ugovore.

Za našu potrošnju svinjskog mesa godišnje je dovoljno oko 1,5 miliona tovljeni­ka, što u oborima imamo u svakom trenutku. Više od ovoga je simboličan izvoz, lageri prerađevina ili kućne rezerve, koje po sindikalnom receptu odavno ne postoje.

Celu situaciju vezanu za svinjarstvo ne uvažavaju kao surovu istinu mnogi farmeri, pa se u poboljšanju otkupa proziva i poziva država. To neće biti spas, jer su koreni krize duboki: smanjeno tržište, loš tovni materijal, neadekvatna ishrana, veća masnoća mesa…

O ekonomskom delu aranžmana farmera i klanica se ne može govoriti kao pravilu dobre saradnje. Klanice znaju ukupno stanje u oborima i tako formiraju cene. Male su šanse i periodi kada tovljači mogu da računaju na sigurnu zaradu.
STALNO MESTO PROFITA

Ono što je uvek sigurno jeste profit klaničara, koju ostvaruju sa dva kraja – u otkupu svinja i na panju od kupaca.

Kad se saberu sve potrebe klanica u Srbiji, za svinjskim mesom, prema ustaljenoj praksi, u potragu za kupcem prinuđeni su da krenu vlasnici najmanje 500.000 tovljenika, ali je taj tov često i preko milion komada.

Izgradnjom velikih farmi, čije matične firme su i vlasnici prerade, trgovinskih mega i malih marketa, smanjuju se šanse za prodaju tovljenika sa malih farmi, a pogotovo ako je to skup i nekvalitetan tov.

Pomenuta Deltina investicija godišnje će za tržište obezbediti 11,690 miliona kilograma svežeg mesa, što je prema našoj potrošnji dovoljno za oko 690.000 kupaca, što praktično uz pun kapacitet farmi koje imaju Carnex, Neoplanta, Matijević, PIK Bečej može značiti da oni zadovoljavaju polovinu potreba našeg tržišta.

U tom slučaju sasvim je lako odlučiti - da li i kako ući u proizvodnju tovljenika?

U EU farmeri nemaju stalnu moru - kome prodati, jer su oni vlasnici (akcionari) klanica, što se kod privatizacije u našoj državi, i pored predloga, to nije dogodilo. Tovljači su ostali snabdevači i sirovinci, što je slučaj i sa drugim preradnim kapacitetima.

Za bolje dane farmera i potrošača jedini izlaz je u poslovnom organizovanju, koje će za rezultat imati investicije u male klanice i mobilnu prodaju mesa, što postoji u svetu. Ovakva ulaganja nisu skupa - brzo se isplate i omogućuju posao za veliki broj gazdinstava.

Jasno, protiv ovog će biti moćni klaničari, ako se popusti samo njihovom interesu svinjarstvo u Srbiji ostaje bez šansi ili sa puno rizika.

Ako država razvojem poljoprivrede preskoči ovu varijantu, onda, zapravo, država sebe ostavlja kao pravu adresu za sva pitanja što ovako eksploatisano svinjarstvo donosi ljudima na selu.

Zanimljivo je da u svim iskazanim interesima tovljača svinja od Mačve do Subotice, niko od njih nije prepoznao šansu za bolje dane u navedenom organizovanju i investicijama za njihove potrebe!?

Teško je poverovati da smo baš toliko otupeli, a znamo da je naša šnicla tanka, a da imamo debele svinje!

Cim je losa cena vecina unistava svinje ili suprotno.Zasto?

Meni nikako nije jasno kod nas u pancevu i okolini kada je velika cena kukuruza cena prasica je niska i obrnuto juce sam cuo da negde u srbiji cena prasica 80 din i nema kupaca.

Kod mene su skocili na 150

Pozdrav pazi i 150 din je mala cena kada je kukuruz 18-20 din

Glavnim ekonomskim zadatkom uzgoja svinja je proizvodnja mesa za ljudsku ishranu. Svinjsko meso se prodaje svježe, konzervisano ili prerađeno u razne proizvode za ishranu. Za razvoj uzgoja svinja neophodno je da bi za svinjskim mesom bila potražnja koja proizilazi iz kvaliteta i cijene.

Proizvodnja i trgovina svinjskog mesa u Evropi zahtijeva tri tipa:

Prvi i najrašireniji koristi svinjsko meso kao sirovinu za proizvodnju velike količine mesnih proizvoda i zadovoljava potražnju za cjenom dostupnim mesom.

Drugi, njegov značaj se povećava uglavnom u zapadnoj Evropi, koji ispunjava zahtijev za mesom visokog senzorskog kvaliteta, koje se dobija iz bekon prasadi težine za klanje od 60 do 80 kg. Za taj tip, tržište traži veoma pažljivo obrađene partije mesa s visokim udjelom mišića i niskim udjelom potkožne masnoće ali sa adekvatno zastupljenom unutarmišićom (intramuskularnom) masnoćom. Željeno meso izgleda mramorirano, ono je prožeto kapljicama i slojevima masti, odnosno loja, pa je sočnije i omogućava veoma kvalitetnu pripremu.

Treći tip proizvodnje je usmjeren na tov za proizvodnju šunke, prosciutto u Italiji ili cerrano u Španiji, pomoću konzervacije sušenjem prirodnim putem. Životinje se tove do veće težine, i to 150-180 kg.

Svinja se od drugih vrsta životinja razlikuje mnogim osobinama.

Njene glavne karakteristike su:

visoka plodnost, više od dva prašenja godišnje (index prašenja 2-2,5) i relativno kratko doba gravidnosti, (115 dana);

visok broj prasadi po prašenju, (8-12 prasadi, u zavisnosti od rase i mnogih drugih faktora: starosti krmače, plodnosti, ishrane, smještaja itd.);

ranostasnost intenzivno gajenih rasa svinja, relativno brzo uvođenje u reprodukciju, (nerstovi od 8 mjeseci a krmače u zavisnosti od tjelesne težine, najčešće između 6. i 7. mjeseca);

relativno brzo završavanje zavisnosti prasadi od mlijeka, brzo navikavanje i prelazak na krmne smjese, odnosno koncentrovana hraniva;

u pogledu ishrane prasad su najčešće hranjena krmnim smjesama, u kojima je udio hranjivih materija odnosno udio pojedinih komponenata u koncentratu u zavisnosti od kategorije prasadi i faze produkcije i reprodukcije.


Dobri rezultati zavise od proizvodnosti životinja (veličina legla, prirast, utrošak hrane u tovu itd.), produktivnosti rada na farmi, utroška energije i troškova izgradnje objekata i opreme. Konkurentna proizvodnja zahtijeva povezivanje uzgajivača, krmnih smjesa, prerađivača i prodavača kako bi se postigla ekonomska efektivnost.