BONSAI I DEO

Bonsai je kod nas slabo zastupljen, a razlog tome je što se veliki broj biljaka u prodaji (skoro sve biljke) nabaljaju iz inostranstva i stižu u hladnjačama. Tako da i onaj ko ih kupi, pun entuzijazma, se brzo razočara jer im takve biljke propadaju.



U svakom slučaju je zanimljiv za gajenje, jednostavan ako se poštuju pravila. Mogu da se koriste i drveće i grmovi bor, čempres, kamelija, nar, kedar, višnja, šljiva, javor, hrast i kesten. Kao što se vidi izbor je veoma bogat.

Cene u nabavci za bonsai idu od 500 do 100 dinara, dok se u maloprodaji mogu naći po ceni od 1500 dinara pa naviše. Na žalost to je uglavnom to je uglavnom roba koja je stigla iz inostranstva u hladnjačama.

Meni se cini da Bonsai nema iglice. Mi smo imali jedan 28 god. star, i imao je klasicne listice.

Jedan moj prijatelj se bavi hortikulturom a jedno vreme je i radio ova bonsai drvca.Kaze da su cetinari najzahvalniji za rad,posebno bor,izmedju ostalog sto i sporije raste.Kaze da trebaju da se sade u plitkim posudama
i da se presadjuju na godinu ili dve.Naravno,uz to ide i orezivanje koje se radi u prolece.
Meni licno se svidjaju ovakve stvari.Lepo je imati ovako nesto u kuci.Bar je meni lepo.... .Moracu da nadjem neko drvce pa da se oprobam u ovome da vidim sta ce da ispadne i kakav sam majstor

Moj drugar se bavi uzgojem kaktusa ima bog zna koliko hiljada a i vrsta ima neki koji cveta svake 100 god.

Ja bi najvise voleo ovaj kaktus sto cveta svake 100-e god.Da bar vidim 2x kako cveta,ne treba mi vise.....

Ja sam mislio matori se zajebava ali nakraju on kaze ja znam da ja necu doziveti ni dorjel kako mu se zove sin ali oce njegovi unuci stvarno mi je nesto cudno posto se nerazumem u to ali je divota kada vidim kod njega sve te vrste.

Svako od nas uziva u necemu sto je dar prirode.On je sebe nasao u odgajanju kaktusa kao specificne i nama manje poznate biljke.Samim tim,dok traju njegovi kaktusi trajace i on.To se prenosi sa generacije na generaciju,i kako je rekao.....kada njegovi unuci dozive da taj kaktus procveta,secace se i njega,kao njihovog pradede koji je poceo da ih gaji.
To je mnogo dublja psiholoska prica,i taj covek moze ,,ziveti vecno".
Nadam se da si razumeo sta sam hteo da kazem.

Patuljaste biljke su minijaturne kopije odraslih drvenastih biljaka ,najcesce cetinara U prirodnim uslovima se takve biljke retko srecu.Jedino se mogu naci na mestima gde biljke nemaju povoljne uslove za razvitak .Takva mesta su na planinama,na stenama gde duvaju jaki vetrovii nedozvoljavaju biljci da raste normalno u visinu.U Kini ,a narocito u Japanu koji je oduvek bio prenaseljen ,gde su stanovi veoma mali ,a ljudi zeljni cveta u stanu ,gajenje takvih minijaturnih biljaka je veoma razvijeno.U Japanu je to posebna umetnost koja je dobila naziv BONZAI ili bonsai.Patuljaste biljke ne moraju da se sade svaka odvojeno .Ako imamo dovoljno prostora uzima se veci plici sud,gde se sadi nekolikovrstapatuljastih drvenastih biljaka,zatim nekoliko zeljastih ,a izmedju njih se pomocu peska ili sitnog sljunka uredi,,stazica,,,postave makete klupa i tako tako se dobije mali vrt.
Osnovni zadatak gajenja takvih biljaka je pruziti im samo toliko vode i hranljivih materija da ne uginu.Zemlja treba da bude laka ,dobro drenirana ,sa preko 50% peska.
Kod gajenja patuljastih vrsta pazljivo pratitirazvice korena ,stabla i lisca.,i regulisati njihov rast.Kod mladica cetinara dobijenih iz semena na pocetku trece godine zivota odstranjuje se osnovni koren ,a preostalo korenje se postavlja horizontalno.Istovremeno se grane i stablosavijaju ,obicno pod ostrim uglom,jer se na taj nacin koci njihov razvitak ,a stablo i krosnja dobijaju izgled kakav odgajivac zeli.Veoma je vazno da se biljke sistematski presadjuju ,sa zamenom zemlje u sudu .Presadjivanje se vrsi svake ili svake druge godine u prolece ,ali se biljke vracaju u iste posude ,nikako vece.Zalivanje je redovno sa malim kolicinama vode Korenov sistem se redovno potkracuje,oblikuje se kako Vi zelite
Ovako uzgajane vrste mogu da se cuvaju po nekoliko stotina godina.

Бонсаи

Бонсаи (или бонсај) (盆栽) у дословном преводу значи стабаоце у посуди. Пореклом је из Кине одакле је пренесен у Јапан где је даље развијен и где је добио данашњу форму. За његово обликовање и узгој је потребно много више од саме хортикултурне вештине. Већи је нагласак на уметничким склоностима самог узгајивача. Основни принцип је узгојити минијатурно стабаоце које има све карактеристике те биљне врсте у "нормалној" величини у природи.



Развој бонсаија и долазак на Запад


Људи узгајају биљке у посудама хиљадама година (зачине, љековито биље, биље за украс), због лепоте цвета или листова. Али у Кини је, у доба Хан династије (око 200. године пне.) створен нови концепт - креирање минијатурних природних пејзажа у посудама, званих ПЕЊИНГ. Једна од многих легенди говори како је дебели цар сматрао путовање заморним, па је наредио да се минијатурна копија његовог царства сагради у дворишту палате, како би са прозора спаваће собе, могао видети цео свој посед. Желећи да сачува његову јединственост цар је наредио да се као издајник погуби свако ко покуша да направи нешто слично. Била она прича истинита или не, једно је сигурно: поседовање минијатурних пејзажа било је статусни симбол.
Најстарији писани документ о бонсаима пронађен је у гробници принца Жанг Хуаи-а, који је умро 706. године за вријеме Танг династије. Две зидне слике у гробници приказују слуге како носе минијатурни пејзаж са камењем и биљкама у посуди лотосовог облика. Пењинг је био веома цењен током Сонг династије (960 - 1279), када се је развијао према софистициранијем уметничком облику. Тада почиње и узгајање појединачног стабла у бонсаи посуди. Ти први примерци имали су дебла изрезбарена тако да личе на змајеве и друге животиње. Звали су се ПУН-САИ.
Кроз 11. и 12. век Кина је извршила знатан културни утицај на околне земље, посебно Јапан, преко уметности и филозофије. За преношење бонсаија у Јапан и ширење међу јапанском аристократијом и самурајима, најзаслужнији су Зен редовници. За њих је бонсаи био религиозни објекат "зелене степенице које воде на Небо", односно спона између људи и Бога. У центру узгајања бонсаија је успостављање равнотеже између човека и природе. Узгајивач се посвећује бонсаима, негује у себи креативност, па сваке године испочетка проживљава кроз њих ритам смене годишњих доба. Сам узгој захтева много неге и позорности, али као награду доноси мирноћу ума, осећај освежења и унутрашњу смиреност.
Тек у Муромачи ери у 14. веку бонсаи се популаризује и заједно са оригамијем, икебаном, суисекима и чајном церемонијом (Чадо), постаје део Јапанске културе. У 18. веку бонсаи је на свом врхунцу и веома је цењен. Поједине технике су се ритуализовале, а смештај грана и дебла одређен је строгим правилима.
Из Јапана бонсаи се проширио на запад крајем 19. века. Изложбе бонсаија одржане су у Паризу 1878, 1889, 1900, док је прва велика одржана у Лондону 1909. године. Бонсаи данас није само привилегија више класе, већ се претворио у познату и признату хортикултурну уметност широм света.


Начини узгоја бонсаија

Бонсаи се може узгојити на више начина:

* из семена
* из марготе или закоренице
* преобликовањем лончанице из расадника
* вађењем погодног примерка из природе

Сваки од ових начина има предности и мане, а сам узгајивач ће одабрати онај који му највише одговара.
Узгајање из семенке је свакако најдуготрајнији начин. Први резултати се виде тек након десетак година. Важно је нагласити да није свако малено стабаоце у плиткој посуди бонсаи. Малена и млада стабаоца нису бонсаи - бонсаи су патуљасата старија стабаоца. Марготирање је метода ожиљавања дела гране, које се онда одваја од стабла и даље се узгаја као засебна биљка.
У расаднику можете купити погодну биљку и орезивањем је преобликовати и наставити узгајати као бонсаи. Идеално за почетнике.
Вађење из природе је техника која се не препоручује почетницима. У природи треба пронаћи погодан примерак (најбоље већ закржљали примерак услед тешких животних услова) и пажљиво га извадити.