Lastavičasti papagaj se odlikuje kako dopadljivim izgledom,tako i vrlo zanimljivom biologijom,što će u tkstu biti i predočeno.
Dužina ptice je 23,5-25,5 cm.Osnovna boja je blistavo zelena sa crvenom flekom na čelu,dok su teme i vrh čela plavi.Područja lica i vrata su takođe crvenkasto obojeni.Uzda je žućkaste boje,na perju ramene vile(tercijalna letna pera) uočava se crvena tačka.
Podvrste nisu opisane.
Ono što lastavičavog papagaja čini posebnim i veoma zanimljivim u biološkom smislu jesu njegove etološke,morfološke i genetske sličnosti sa drugim rodovima papagaja u Australiji.Ova ptica stoji u veoma bliskim evolutivnim kontaktima sa vrstama iz sledećih rodova:Trichoglossus,Glossopsitta i Pseophotus.Pojednostavljeno,lastavičasti papagaj se u svom evolutivnim razvoju našao između lorika i drugih australijskih vrsta koje nisu izričiti frugivori(preferiranje mekanih,voćnih hraniva).Činjenica koja podupire ovu tezu jeste specifična dijetetika ove vrste,kao i anatomsake karakteristike jezika(jezik veoma sličan lorikama-izgled male četkice sa brojnim vlaknastim elementima).Naime,lastavičasti papagaj je po pitanju tipa ishrane između australijskih lorika(ishrana pretežno voćem) i drugih vrsta koje su granivori(ishrana pretežno semenjem).Druga upečatljiva specifičnost jeste pojava sezonske migracije.Iz kompletnog reda papagaja(lat.ordo Psittaciformes),jedino tri vrste pokazuju tipičnu i sezonsku migraciju.Osim vrste koja se opisuje u tekstu tu su još dve vrste iz roda Neophema:N.chrysostoma i N.chrysogaster.Ove vrste svake godine,u približno istom vremenskom razdoblju prevale put između gnezdilišta i areala gde provove međugnezdilišni period(tkz. areal zimovališta),opisana pojava u ornitološlkom smislu jeste pravilna migracija(postoje i dr. tipovi,ali to nije predmet ovog teksta).Taj put,kod ove vrste konrketno,podrazumeva Bass-ov prolaz(moreuz),koji se nalazi između južne obale Australije i Tasmanije.Ono što celu priču čini zanimljivom jeste da se lastavičavi papagaj gnezdi na Tasmaniji,a drugi deo godine provodi u Australiji,dok je kod zlatnoobrazne i zlatnotrbe neofeme situacija obrnuta.
Po pogledu gnežđenja opisivana vrsta je dendrikolna(koristi šupline u drveću i dr.),broj jaja od 4-6,inkubacija 18-20 dana,a gnežđenje se odigrava u oktobru i novembru.
Inače,vrsta se grupiše pod CITES II,a po IUCN-u se deklariše po kategoriji VU(engl. vunerable-ranjiv).Polni dimorfizam je diskretnije izražen:ženke imaju manje izraženu i svetliju crvenu boju na glavi,u potkrilju postoji krilna linija(krilna traka).Podrepak kod ženke znatno svetlije boje(svetlo crvenkaste boje).Šarenica oka također nešto tamnije boje kod ženke(maslinasto žuta),dok je ista kod mladih ptica sasvim tamno braon boje.
Prvi uvoz u Evropu je bio 1863. u Londonskom zoološkom vrtu,a prvi put ova vrsta je razmnožena 1882. u Francuskoj(A.Rousse).Po pitanju avikulture,lastavičasti papagaj je je prilično zahtevan.Prva i esencijalna stvar koja je vrlo čest problem je ishrana.Tu je potrebno do kraja ispoštovati prirodu ptice i ponuditi joj što širi asortiman hraniva.U literaturi se osim semenja,koje se daje po mešavini za srednje papagaje,nude i druge opcije:voće,bobice,kašasta hrana za bebe sa ili bez dodatog meda,gotova hrana za lorike,pekmez,kuvana riža,povrće,mladi kukuruz...Meka hrana bogata životinjskim belančevinama,obavezno participira u ishrani,slično drugim papagajima.Ono što je od izuzetnog značaja je stalan monitoring unošenja uljanih semena(suncokret,konoplja,lan,kardi,niger...),koji,čak ni zimi ne sme biti veoma obilan.Preteran unos semenja,pogotovo uljanog,osim gojaznošću rezultira i pojavom patoloških stanja digestivnog trakta(na koje je ova vrsta puno sklonija od tipičnih granivora).Vrlo je važno napomenuti da su ptice jako sklone debljanju zbog neadekvatne ishrane,što u velikoj meri ograničava uspeh u reprodukciji i jako loše utiče na zdravlje ptice.
Aklimatizovane ptice mogu preživeti u prostoriji zaštićenoj od mraza.Dimenzije gnezda su:17x17x35 cm,promer ulaza 7 cm.Mlade ptice napuštaju gnezdo nakon 35-42 dana.Literatura je složna po stajalištu da se ova vrsta,u većoj volieri,može leći i u koloniji,a dok i pojedinačni parovi zahtevaju nešto veći prostor.U američkoj literaturi se,vrlo šturo,opisuje i mogućnost držanja i više ženki sa jednim mužjakom.Nažalost,nedostupnost detaljnijih informacija onemogućuje razradu ovog načina uzgoja,tako da se on samo hipotetski navodi.Polna zrelost nastupa nakon jedne godine.Potencijalni problem može biti i odbacivanje kućice,što se može izbeci nuđenjem više tipova kućica različite veličine i izrade.
Ova zanimljiva vrsta je zbog svojih specifičnosti redak stanovnik volijera.Nadajmo se da će se u budućnosti naći veći broj uzgajivača spremnih podleći izazovu ,i svojim uspehom obogatiti avikulturu ovom vrstom.
