SREDNJE AZIJSKI OVCAR 1 DEO

SREDNJEAZIJSKI OVCAR
Standard br 335 - Rusija *


Srednjeazijski ovcari su psi iznad srednjih velikih dimenzija, robusne gradje, snazni, odvazni, nepoverljivi prema strancima, sa malim prohtevima, koji su lako prilagodavaju razlicitim klimatskim uslovima. Sve ovo omogucuje njihovu siroku primenu u razlicitim oblastima. Glavne oblasti gde je prodrla ova rasa su centralno azijske republike i krajevi koji ih okruzuju.

Grada: Krupna, sa snaznim skeletom i mocnom muskulaturom. Cesto su mogu sresti psi ove rase skloni mlitavosti. Debela koza sa dobro razvijenim i dovoljno elasticnim potkoznim tkivom, cesto obrazuje nabore na vratu.
Nedostaci: Debljina.
Ozbiljni nedostaci: slaba gradja, rahitis, slaba muskulatura.

Indeks formata: Za muzjake 100-105, a za zenke 102-108.
Nedostaci: Blaga odstupanja u odnosu na propisani format.
Ozbiljni nedostaci: Velika odstupanja.

Visina: Kod muzjaka ne sme biti manja od 65 cm, a kod zenki od 60 cm.
Nedostaci: Visina izmedju 60 i 64 cm za muzjake i 58-60 za zenke.
Karakter: veoma aktivan tip, uravnotezen i miran. Preovladjuje reakcija odbrane u aktivnom obliku.
Nedostaci: Plasljivost.
Ozbiljni nedostaci: Preterana razdrazljivost, plasljivost.

Polne odlike: Dobro naglasene. Muzjaci su snazniji i masivniji od zenki. Polne razlike su jasno naznacene.
Ozbiljni nedostaci: Muzjaci sa zenskim odlikama. Jednostrani ili obostrani kriptorhid.

Dlaka: Gruba, prava dlaka sa dobro razvijenom podlakom. Na glavi i prednjem delu nogu, kratka dlaka lepo polegla uz kozu. Prema duzini dlake razlikuju se:
a) Dugodlaki (7-8 cm) na ledjima i povrsini tela, posebno na usima, vratu, zadnjem delu prednjih i zadnjih nogu i repu,
b) Kratkodlaki (3-5 cm), sa glatkom dlakom.
Ozbiljni nedostaci: Suvise kratka dlaka bez podlake, mekana, talasasta ili kovrdzava

Boja: Bela, crna, boja slame, ridja, mrko-siva, prosarana tackicama.

Glava: Masivna, siroka u predelu lobanje, sa jako razvijenim jagodicama. Ravno celo, jedva izrazen stop. Njuska malo kraca od lobanje, siroka izmedju ociju, skoro bez nagiba u pravcu nosne pecurke. Gledano spreda i odozgore, njuska izgleda pravougaono, dok iz profila izgleda skracena sa debelom gornjom usnom. Pecurka je velika i crna. Kod pasa svetle boje dozvoljena je pecurka mrke boje.
Nedostaci: Mala glava, suvise spustene jagodice, zaobljeno celo, izrazen stop, opustene arkade, skracena ili produzena njuska. Nabrana koza na glavi.
Ozbiljni nedostaci: Uska glava, siljasta i posuvracena njuska.

Usi: Male, opustene, nisko usadjene, trouglastog oblika (kod stenaca ih kratko kupiraju).
Nedostaci: Visoko usadjene, nekupirane usi.

Oci: Tamne, blago razmaknute, okugle, pravo postavljene.

Zubi: Beli, jaki, tesno nalezu. Sekuitici poredjani u istoj liniji. Makazast zagriz.
Nedostaci: Suvise isluzeni zubi u odnosu na godine. Prisustvo slomljenih zuba koji ne doprinose deformaciji zagriza. Nedostatak vise od dva prva predkutnjaka ili nedostatak jednog prvog i jednog drugog predkutnjaka. Zuckasta boja zuba.
Ozbiljni nedostaci: Mali, retki zubi. Nepravilno postavljeni sekutici. Sva odstupanja od normalnog makazastog zagriza. Nedostatak jednog sekutica ili ocnjaka.Nedostatak treceg ili cetvrtog predkutnjaka ili kutnjaka. Zubi sa jako ostecenom gledju.

Vrat: Kratak, misicav, sa linijom ledja obrazuje ugao od oko 30-40 stepeni.
Nedostaci: Izduzen, nedovoljno misicav vrat.

Grudi: Siroke, visoke, sa zaobljenim stranama. Donja linija grudi je na nivou laktova ili niza.
Nedostaci: Spljostene, prilicno nerazvijeno grudi. Koza koja izrazito visi ispod grudi.
Ozbiljni nedostaci: Ravne, uske i nedovoljno razvijene grudi.

Stomak: Blago uzdignut.
Nedostaci: Suvise uzdignut ili uvucen stomak.

Greben: Visok i jasno naglasen, narocito kod muzjaka. Visina grebena za 1-2 cm prelazi visinu sapi.
Nedostaci: Nizak greben koji nedovoljno prelazi liniju leda.

Ledja: Prava, jaka i siroka.
Nedostaci: Mlitava ili zaolbljena ledja.
Ozbiljni nedostaci: Ulegnuta ili grbava ledja.

Krsta: Ktatka, siroka, blago zaobljena.
Nedostaci: Izduzena, ravna ili suvice zaobljena krsta.
Ozbiljni nedostaci: Dugacka, uzana ili ulegnuta krsta.

Sapi: Siroke, mlitave, skoro horizontalne.
Nedostaci: Male kose capi.
Ozbiljni nedostaci: Uske, kratke i jako kose sapi. Suvise visoke sapi.

Rep: Visoko usaden u obliku srpa, opusten doseze do potkolenice. Kratko se kupira.
Nedostaci: Nekupiran rep.

Prednje noge: Gledano spreda pravi i paralelni. Duzina prednjih nogu od zemlje do lakta, malo je veca od polovine visine psa do grebena. Ugao ramenog zgloba oko 100 stepeni. Pravo, dugacko, masivno dosaplje. Kratko i jako saplje.
Nedostaci: Malo odstupanije od ugla ramenog zgloba. Noge blago iskrivljene na unutra
ili na spolja.

Zadnje noge: Paralelno postavljene, malo otvorene, na nivou kolena i potkolenice. Kratke noge.
Nedostaci: Malo odstupanje u paralelizmu zadnjih nogu, blago priblizavanje skocniih zglobova. Nesto otvoreniji ugao.
OzbiIjni nedostaci: lzrazena odstupanja u odnosu na paralelizam nogu. Zaobljene noge. Prejako otvoren ugao.

Sape: (Prednje i zadnje) - Snazne, ovalne, kompaktne.
Nedostaci: Otvorene, izduzene, ravne sape.
Ozbiljni nedostaci: Jako otvorene i ravne sape.

Kretanje: Kratak, tezak kas i galop su najkarakteristicnije vrste kretanja kod ove rase. Kod kasa noge treba da se krecu pravo, sa izvesnim priblizavanjem prednjih prema srednjoj liniji.
Nedostaci: Blaga odstupanja u odnosu na normalan hod.
Ozbiljni nedostaci: Grceviti, sputani pokreti.

Diskvalifikacione mane: Sva odstupanja od pravilnog makazastog zagriza, jednostrani ili obostrani kriptorhid. Zakrzljali testisi. Nedostatak jednog sekutica ili ocnjaka, treceg ili cetvrtog predkntnjaka ili nekog kutnjaka.

N.B. Muzjak treba da ima dva testisa normalnog izgleda, potpuno spustena u skrotum.

sto se tice zubala je tacno,ali sada je uveden ruski kriterijum ocenjivanja,tako da ce se na specijalci u starim banovcima suditi po Ruskim standardima,to jest da ce se priznati i klestasto zubalo i obrnute makaze,al ne sa vecimrazmakom od 3milimetra

"Azijat" - Srednjeazijski ovcar
Srednjeazijski ovcar se formirao pre 4 hiljade godina kao cuvarska i pastirska rasa pasa. Psi su se koristili za cuvanje stada ovaca od vukova i drugih grabljivica, a i za odbranu karavana od napada. Sve do XX veka rasa je ispunjavala svoju svrhu.
Svoj naziv ova drevnja pasmina je dobila pre nekoliko decenija. Prethodno rasa je bila poznata pod imenom "turkmenski ovcar". Naziv "Srednjeazijski ovcar" po prvi put se srece 1935. godine, a poznati ruski kinolog A.P.Mazover skrece paznju na to, da naziv "turkmenski ovcar" nije odgovarajuci. Ipak ni naziv "Srednjeazijski ovcar" nije najuspesniji, jer pojam "Srednja Azija" (u prevodu - Centralna Azija) postoji samo u ruskom jeziku, a ni naziv "ovcar" ne odgovara sustini rase. To nije pas koji trci za stadom i okuplja ga, to je pas - cuvar stada, branioc od vukova i ostalih grabljivica.
Geografski region formiranja rase su teritorije azijatskog kontinenta od Kaspijskog mora na zapadu do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku, juznije od Uralskih planina. Drevni naziv tog regiona je Turan, kasnije - Turkestan, jos kasnije - Centralna Azija ("Srednja Azija" po ruskoj terminologiji). Region Centralne Azije je ogroman, ukljucuje Turkmenistan, Uzbekistan, Tadjzikistan, Kazahstan, Kirgizstan, Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga primerci ove rase se srecu u Iranu, na severu Pakistana, Indije, Afganistana.
Srednjeazijski ovcar je tipicna rasa "narodne selekcije" - rase, koju stvarao narod. Svaka rasa narodne selekcije sastoji se od nekoliko populacija razlicitog eksterijera i temperamenta. Sve te populacije su se formirali stolecima uz zestoku prirodnu i narodnu selekciju - odstranivanje nepozeljnih jedinki od strane coveka, uz veoma teske i surove prirodne uslove, u kojima opstajali samo najbolji i najprilagodjeniji pretstavnici rase. Tokom vekova sve ove populacije nikada nisu bile potpuno izolovane. Zato nije opravdano sada "vestacki" izdvajati populacije po republikama i nemoguce je govoriti o nekim uzbekskim, tadjziksim, turkmenskim psima. Centralna Azija je jedini istorijski kotao, gde sto godina - nije vreme, a sto kilometara - nije rastojanje.



Areal prirodnog raspostranjenja srednjeazijskog ovcara je veoma sirok. Rasa je veoma funkcionalna, ali eksterjerno nije ujednacena - raznovrsni prirodni uslovi Srednje Azije prouzrokovali neujednacenost tipova unutar ove rase. Tradiciono se smatra, da se najbolja populacija nalazi na teritoriji Turkmenije. Turkmeni zovu ove pse "alabaj" ("ala" - saren, "baj" - bogat). Najbolji turkmenski psi su snaznog i grubog tipa konstitucije sa kratkom ili srednje duzine gustom i grubom dlakom.
Veliki broj tih pasa se nalazi i u Tadjzikistanu, gde u brdovitim predelima Pamira psi imaju nesto limfaticniju gradju, naboraniju kozu i duzu dlaku. U stepama ima i lakse gradjenih pasa.
U Uzbekistanu je siroko razvijeno stocarstvo, i za cuvanje ovaca koristi se dovoljno veliki broj srednjeazijskih ovcara. Na jugu i jugo-zapadu Uzbekistana vecina pasa je slicna turkmenskim, cak se i ne razlikuje od njih. Ka severu, gde stocarstvo nije toliko razvijeno, broj pasa opada.
U Kazahstanu i Kirgiziji populacija ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je manje tipicna. Na jugu Kazahstana postoje SAO zadovoljavajuceg kvaliteta, ali ka severu se mesaju sa domacim psima i dobijaju hrtasti izgled. U Kirgiziji najbolji psi se nalaze u jugo-zapadnim reonima. Na teritoriji Kirgizije i Kazahstana postoji velika kolicina mesanaca, dobijenih ukrstanjem sa lokalnim psima.






U principu, svaka od tih populacija mogla bi dati pocetak samostalnoj pasmini, vec imamo takvi primere u istoriji kinologiji (recimo, belgijski ovcari). Takvu mogucnost svojevremeno je imala i rasa SAO, ali iz razlicitih razloga to se nije desilo. Vratiti taj momenat natrag je vec nemoguce. U formiranju danasnjeg srednjeazijskog ovcara su ucestvovali psi iz svih regiona Centralne Azije. Taj proces se nastavlja i danas. I kad neko pokusava da propagira samo azijate sa "planina Tadjzikistana" ili "alabaje iz peskova Turkmenistana" kao najpozeljnije u rasi - najcesce se radi o reklami, upucenoj naivnim kupcima. Sada je vec nemoguce je izdvojiti jedinstven tip azijata i kao takav ga promovisati. Zato je i interesantna ova rasa, sto jos uvek nije kalupirana i ogranicena cvrstim okvirom standarda.
Veoma se razlikuje sudbina rase u mestima tradicionalog uzgoja i centrima kulturne selekcije.
Region Centralne Azije je neverovatno raznoobrazan po klimatskim i reljefnim uslovima: pescane pustinje, kamenite pustinje, polupustinje… Reljefi se menjaju na malim povrsinama, ili se protezu na stotine kilometara. Svuda je nedostatak vode. Klima - kontinentalna, zime su veoma hladne, a leta su neverovatno vruca. Naprimer, u Kazahstanu zimi - 30 stepeni po C je normalna pojava, a leto sa 45-50 stepeni je uobicajena stvar. U takvim uslovima zive i rade vec mnogo stotina godina srednjeazijski ovcari. Prilagodljivi su ka nagloj promeni vremena, odlicno podnose mraz i vrucinu. Osim toga, u takvim uslovima psi dobijaju veoma oskudnu hranu, vecinom koju moraju da obezbede sami - sitne zivotinje, glodare, pa cak i insekti.
Psi se stalno nalaze pored stada ovaca, prate njih i cuvaju kod dalnjih selenja sa zimskog na letnji pasnjak. Psi pored stada borave slobodni, danonocno ga cuvaju od grabljivica. Stenci odrastaju uz stado i odrasle pse. Uobicajeno pored jednog stada se nalazi copor pasa : stariji muzjak - vodja copora (to moze biti i zenka), nekoliko zenki, par mladih muzjaka i stenci. Veliki deo stenadi ne prezivi, a parenje pasa se odvija tako, sto kuju upari najaci muzjak u coporu. Tako da cesto pored svakog stada, koja su dosta izolovana, formira se jedna zatvorena populacija pasa.
Selekcija, koja se vrsi od strane coveka (cobanina), usmerena je u glavnom u radni kvalitet. Biraju se najkrupniji muzjaci, koji su se pokazali kao borci sa vukovima, hrabri i ostri cuvari i pobednici u borbama pasa. Borbe su deo obicaja naroda Centralne Azije i cesto se odrzavaju u vreme praznika. I dan danas u zemljama Azije izlozbe pasa se ne odrzavaju, vec se prave tradicionalne borbe pasa, na kojima se vrsi izbor najacih i najbolje gradjenih pasa.




Legendarni preci danasnjih azijata:
- Beli Ekimen
- Crni Ekimen
BELI EKIMEN - AK EKIMENN

Sampion Turkmenije 1976-1977.

Rodjen u KAAHKI, od starog psa kojeg cobanin Sari Meredov nasao i spasao od smrti i bolesti. Skoro godinu dana mu trebalo da oporavi tog izgladnelog psa, hranio ga u pocetku samo tecnom hranom. Nazvao je tog psa ELBARS. Kad se oporavio, Elbars radio uz stado i cesto imao okrsajie sa svojom sabracom (na borbe coban svog psa nije vodio jer je bio ravnodusan prema njima).
Kasnije, cobanin ponovo morao da leci svog Elbarsa, koji je nastradao od ruku ljudi sbog svog borbenog temperamenta - neko je izbio psu sve zube lopatom i rasekao jezik, koji je ostao rasecen i virio iz usta kao kod zmije. Kasnije, to se pretvorio u legendu, pa u Kaahki mogli da se cuju price kako Elbars plasio tim jezikom druge pse pa cak i siktao... Ali cak i bez zuba Elbars nije hteo da se smiri - nastavio da se sukobljava sa drugim psima, udarajuci ih glavom. A kad je video neki skup ljudi - odmah trcao tamo da potrazi protivnika...
Od ovog nemirnog muzjka i od svoje zenke GOINCHI choban Meredov je dobio pet shtenaca: dva muzjaka i tri zenke. Zenkice sklonio jer mu nisu trebale, jedan muzjak poginuo dok je bio mali, a jedan koji je preziveo dobio ime AK EKIMEN. Ovo ime cesto se prevodi bukvalno kao " Ja jedan / sam " tj. "jedinstven", i kasnije se tumaci da pas bio jedan u leglu, ali to nije tacno. U stvari, Ekimen znachi - "samotnjak".
Beli Ekimen je bio krupan, masivan pas, bele boje sa blagim, skoro neprimetnim svetlo- krem flekama. Negova karakterna osobina je bila ta, da je njegov odnos prema ljudima kod kuce (kad pas odmarao od rada u stadu) je bio veoma tolerantan, za razliku od veoma agresivnog ponasanja na radnom mestu - uz stado.
Izgledalo, da najvise na svetu Ak Ekimen voleo svoj posao, koji odlicno obavljao. Doduse, bio je jedan slucaj, kada u tor usao vuk i Beli Ekimen, tada je bio jos veoma mlad, lajao i trcao okolo, ali u tor nije ulazio. Sari Meredov pricao da posle ovog dogadjaja je on rekao svom psu: "Jos jednom to uradis - ubicu te". I pas to shvatio. "Dovoljno je bilo imati uz stado Ak Ekimena sa bilo kojom zenkom, da se ne bih plasio vukova", govorio je kasnije chobanin.
Posle, kad Guman vodio Ak Ekimena u Ahgabad, prichao je da pas "nije voleo grad, njemu je tamo bilo nelagodno. Sve vreme on je hteo nazad, cak i jeo loshe... Tako da smo morali za cetri meseca da ga vratimo nazad. Tada je on iskocio iz auta i sam pretrchao zadnjih deset kilometara ... "
Jednog od sinova Ak Ekimena su nazvali po ocu, pa da bi izbegli zabunu, u Turkmeniji razlikuju Ak Ekimena I (oca) i Ak Ekimena II (sina).


CRNI EKIMEN
Sampion Turkmenije 1978-1979.


Ovaj muzjak se rodio krajem ’70-tih godina u Kaahki od crno-bele zenke veoma drskog temperamenta, koja je dosla sa stadom ovaca koje je stiglo u selo na sisanje iz Tedzena. Posle nekog vremena ona je rodila tri steneta. Jedno od njih, po boji je povuklo na majku i dospelo kod chobanina Sari Meredova, koji je odgajio ovog, kasnije legendarnog, psa.
Crno-beli, Crni Ekinem je bio grublje gradje, srednje visine tezak muzjak, sa veoma obimnim i mocnim grudnim koshem i dugachkim laznim rebrama (vita rebra – prim.prev.). Imao je nesto manju u odnosu na telo glavu, siroko u potiljnom delo i neshto krace chelo. Njushka, veoma obimna i mochna u osnovi, suzavala se prema nosu i postajala neshto laksha. Takve glave su bile karakteristicne za pse odgoja R.Gitikova. Uz jako cvrsta ledja, kratak i mochan slabinski deo, Crni Ekimen je imao neshto oborenije sapi. Smatra se da je to, verovatno, bilo posledicom traume, koju je Crni Ekimen zadobio u prvoj godini zivota uletevsi pod motocikal. Naravno, niko ga nije lechio, ali je pas preziveo i zadobio odredjene nedostatke kod zadnjih nogu koji su posledica toga.
Ove eksterijerne mane je kompensirao drskoshcu, munjevitom reakcijom, neustrashivoschu i snagom, zahvaljujuci kojim uspevao je da izadje kao pobednik iz okrsaja sa nekolicinom vukova istovremeno. Postoji prica, da posle ove borbe Ekimen dugo nije mogao da ustane, pa su ga lecili na tradicijonalni nachin – uz pomoch ovchjeg zhira. Kad se oporavio, nastavio da radi chuvajuchi stado, dok u Kaahki nije se pojavio drug Meredova Kumman, koji je uzimao Ekimena za vreme praznika u Ashgabad.
Turkmeni, kad su opisivali Crnog Ekimena kao borca, govorili su da on ima “hladna usta”, sto znaci da pas nije drzao “hvat”, ali njegovi pokreti su bili tako brzi i nagli, da protivnik nije stizao da odgovori vec ga hvatala panika pod gradom munjevitih udaraca …




Crni Ekimen posedovao ogromnu unutrasnju snagu i karakter, koji mu je dozvoljavao mu da se bori vise puta na dan. Legende mu pripisuju retku osobinu – da unutrasnje strane njegovih ocinjaka su mogli da seku plen (kao sto to rade vukovi). Uz sve to moze da se doda da Crni Ekimen imao je veoma nizak prag bola. Postao je popularan, kad je pobedio u nadmetanju, izvesnom u Turkmeniji kao “borba tronogog sa trozubim” (protivnik ga uhvatio za sapu ali Crni Ekimen zachudio svih kad je uhvatio sebe za svoju shapu i naglim pokretom oteo nju protivniku, zbog cega taj izgubio zub). Posle toga je bio prodavan, menjan, vracen, i tek kad se vratio svom prvom gazdi poceo je da se koristi kao priplodnjak.
Nije prenosio sebe u potomcima (eksterijerno), ali prenosio je njima svoj duh, neustrashivost, brzinu. Njegova kcherka Bajgush prva je kretala na vuka, hvatala ga i tek onda njoj u pomoc pristizali muzjaci. Druga njegova kcherka, Gojunchi, majka poznatih Ridjeg Ekimena i Gojmota, ravnopravno se tukla sa muzjacima.
Zahvaljujuci Crnom Ekimenu dobijeni su: Bovser (Babur x Togolok), Akkelo (Arlan x Togolok), Akbai (Akgush x Nokot), Dika (Sardar x Karali).

inače kada se ''posudi''tekst onda se navede i autor,mislim da bi to u ovom slučaju bila odgajivačnica Ruski Izvor...
želim Vam mnogo članova i konstruktivnih razgovora na ovoj temi!!!

ovo su 2 zenke 2 sestre iz legla

meggy ::

inače kada se ''posudi''tekst onda se navede i autor,mislim da bi to u ovom slučaju bila odgajivačnica Ruski Izvor...
želim Vam mnogo članova i konstruktivnih razgovora na ovoj temi!!!

Hvala Meggy!

Malo opste kulture ne bi skodilo ni u kinologiji, i ako se koristi necij rad i trud, red bi bilo da se navede i izvor!

inace, tekst je preuzet odavde :

http://www.ruskiizvor.com/serbian/azijat.htm

OK JA SE IZVINJAVAM ZA TEKST
hvala na registraciji i jedno pitanje zbog cega neradi forum kod vas.

Forum KLUBA R.R. radi, samo je potrebna registracija uz dozvolu admina.

http://z2.invisionfree.com/Klub_KO_i_SAO/

ja sam tamo vec registrovan ok ove slike azijata to su psi kod nas te 2 zenke su stare 11mes a taj muzijak oko 6 mes hvala vam na obavestenju.

srpske legende,

kog porekla su ti psi? moze malo vise o njima?

Ove dve zenke su abduline unuke od trce a muzijak je od alabaj don marko.

hvala na objasnjenju!



Nasi azijati su pretstavljeni ovde - http://www.ruskiizvor.com/serbian/nasi_azijati/nasi_azijati.htm


vise fotografija nasih pasa - u galeriji https://picasaweb.google.com/ruskiizvor.com

tekst o srednjeazijskom ovcaru, koji je bio objavljen u casopisu NOVI MOJ PAS


SREDNJEAZIJSKI OVCAR


Svoj naziv ova drevnja pasmina dobila je pre nekoliko decenija. Prethodno rasa je bila poznata pod imenom "turkmenski ovcar". Naziv "Srednjeazijski ovcar" po prvi put se srece 1935. godine, a poznati ruski kinolog A.P.Mazover skrece paznju na to, da naziv "turkmenski ovcar" nije odgovarajuci. Ipak ni naziv "Srednjeazijski ovcar" nije najuspesniji, jer pojam "Srednja Azija" postoji samo u ruskom jeziku, a ni naziv "ovcar" ne odgovara sustini rase.
Srednjeazijski ovcar se formirao pre 4 hiljade godina kao cuvarska i pastirska rasa pasa. Psi su se koristili za cuvanja stada ovaca od vukova i drugih grabljivica, a i za odbranu karavana od napada. Sve do XX veka rasa je ispunjavala svoju svrhu, dok nisu pocele burne socialne promene u drustvu.
Geografski region formiranja rase su teritorije azijatskog kontinenta od Kaspijskog mora na zapadu do savremene granice Rusije sa Kinom na istoku, juznije od Uralskih planina. Drevni naziv tog regiona je Turan, kasnije - Turkestan, jos kasnije - Centralna Azija ("Srednja Azija" po ruskoj terminologiji).
Region Centralne Azije je ogroman, ukljucuje Turkmenistan, Uzbekistan, Tadjikistan, Kazahstan, Kirgizstan, Prikaspijske i Altajske stepe. Osim toga primerci ove rase se srecu u Iranu, na severu Pakistana, Indije, Afganistana.

Rasa se formirala pod uticajem mnogih faktora, neobicne uslovi stvarali su nju u svemogucem raznoobrazju tipova. Nemoguce je izdvojiti jedinstven tip azijata i kao takav ga promovisati. Zato je i interesantna ova rasa, sto jos uvek nije kalupirana i ogranicena cvrstim okvirom standarda.
Srednjeazijski ovcar je tipicna rasa narodne selekcije. Rasa se formirala pod snaznim uticajem prirodnih faktora, veoma je funkcionalna, ali eksterjerno nije ujednacena. Svaka rasa narodne selekcije sastoji se od nekoliko populacija, razlicitog eksterijera i temperamenta. Bilo bi greska izdvajati neku populaciju kao najbolju. Svi oni su se formirali stolecima uz zestoku prirodnu i narodnu selekciju - odstranivanje nepozeljnih jedinki od strane coveka. Ali tokom vekova sve ove populacije nikada nisu bile izolovane. Zato nije opravdano izdvajati populacije po republikama i nemoguce je govoriti o nekim uzbekistanskim, tadjikistanskim, turkmenskim psima. Centralna Azija je jedini istorijski kotao, gde sto godina - nije vreme, a sto kilometara - nije rastojanje.

Areal prirodnog raspostranjenja srednjeazijskog ovcara je veoma sirok. Tradiciono se smatra, da se najbolja populacija nalazi na teritoriji Turkmenije. Turkmeni zovu ove pse "alabaj" ("ala" - saren, "baj" - bogat). Najbolji turkmenski psi su snaznog i grubog tipa konstitucije sa kratkom ili srednje duzine gustom i grubom dlakom.

Veliki broj tih pasa se nalazi i u Tadjikistanu, gde u brdovitim predelima Pamira psi imaju nesto limfaticniju gra|u, naboranu kozu i duzu dlaku. U Uzbekistanu je siroko razvijeno stocarstvo, i za cuvanje ovaca postoji dovoljno veliki broj srednjeazijskih ovcara. Na jugu i jugo-zapadu Uzbekistana vecina pasa je slicna turkmenskim, cak se i ne razlikuje od njih. Ka severu, gde stocarstvo nije toliko razvijeno, broj pasa opada.

U Kazahstanu i Kirgiziji populacija ne predstavlja jednorodnu masu i u celini je manje tipicna. Na jugu Kazahstana postoje SAO dovoljnog kvaliteta, ali ka severu se mesaju sa domacim psima i dobijaju hrtasti izgled. Ta grupa pasa ima lokalni naziv "drok" i koristi se u lovu.
U Kirgiziji najbolji psi se nalaze u jugo-zapadnim reonima. Na teritoriji Kirgizije i Kazahstana postoji velika kolicina mesanaca, dobijenih ukrstanjem sa lokalnim psima. U gradu Beskek 40-50-tih godina se radilo ukrstanje SAO sa dogom, a mesanci se imenovali "kirgizijski volkodav".

U principu, svaka od tih populacija mogla bi dati pocetak samostalnoj pasmini, vec imamo takvi primere u istoriji kinologiji (recimo, belgijske ovcare). Takvu mogucnost je imala i rasa SAO u svoje vreme, ali iz razlicitih razloga to se nije desilo. Vratiti taj momenat je vec nemoguce. U danasnjem formiranju srednjeazijskog ovcara su ucestvovali psi iz svih regiona Centralne Azije. Taj proces se nastavlja i danas. I kad neko pokusava da propagira samo azijate sa "planina Tadjikistana" ili "alabaje iz peskova Turkmenistana" kao najpozeljnije u rasi - najcesce se radi o reklami, upucenoj naivnim kupcima.
Veoma se razlikuje sudbina rase u mestima tradicionalog uzgoja i centrima kulturne selekcije.
Region Centralne Azije je neverovatno raznoobrazan po klimatskim i reljefnim uslovima: pescane pustinje, kamenite pustinje, polupustinje… Reljefi se menjaju na malim povrsinama, ili se protezu na stotine kilometara. Svuda je nedostatak vode. Klima - resko kontinentalna, zime su veoma hladne, a leta su neverovatno vruca. Naprimer, u Kazahstanu zimi - 30 stepeni po C je normalna pojava, a leto sa 45-50 stepeni je uobicajena stvar. U takvim uslovima zive i rade vec mnogo stotina godina srednjeazijski ovcari. Prilagodljivi su ka nagloj promeni vremena, odlicno podnose mraz i vrucinu. Osim toga, u takvim uslovima psi dobijaju veoma oskudnu hranu, vecinom koju moraju da obezbede sami - sitne zivotinje, glodare, pa cak i insekti.
Psi se stalno nalaze pored stada ovaca, prate njih i cuvaju kod dalnjih selenja sa zimskog na letnji pasnjak. Psi pored stada borave slobodni, danonocno ga cuvaju od grabljivica. [tenci odrastaju uz stado i odrasle pse. Uobicajeno pored jednog stada se nalazi copor pasa : starij muzjak - vo|a copora (to moze biti i zenka), nekoliko zenki, par mladih muzjaka i stenci. Veliki deo stenadi ne prezivi, a parenje pasa se odvija tako, sto kuju upari najaci muzjak u coporu. Tako da cesto pored svakog stada, koja su dosta izoliovana, formira se jedna zatvorena populacija pasa.

Selekcija, koja se vrsi od strane coveka (cobanina), usmerena je u glavnom u radni kvalitet. Biraju se najkrupniji muzjaci, koji su se pokazali kao borci sa vukovima, hrabri i ostri cuvari i pobednici u borbama pasa. Borbe su deo obicaja naroda Centralne Azije i cesto se odrzavaju u vreme praznika. I dan danas u zemljama Azije izlozbe pasa se ne odrzavaju, vec se prave tradicionalne borbe pasa, na kojima se vrsi izbor najacih i najbolje gra|enih pasa.
Iz davnina ide i obicaj kupiranja usiju i repova kod azijata. Obelezavanje cuvarskih pasa i briga o njima na taj nacin ima za cilj da ukloni osetljiva mesta sa tela psa.
U zadnje vreme, jos i za vreme Sovjetskog Saveza, zivot naroda Centralne Azije je pretrpeo privredno-kulturne promene. Stocarstvo je bilo prebacivano na intenzivne tehnologije, pretnja od vukova u nekim mestima je znatno smanjena. Sve to je izazvalo opadanje brojnosti srednjeazijskih ovcara i njihovu zamenu drugim rasama pasa. Pojavljivanje pasa drugih rasa dovelo do neizbeznog ukrstanja, jer u Aziji nije uobicajeno vezivanje pasa, tako da uglavnom zenke za vreme teranja same pronalaze partnere. Zadnjih decenija imalo je mesto i namerno ukrstanje. Porastao je standard zitelja Centralne Azije, a situiran covek vise se ne bavi stocarstvom, vec mu je potrebam pas cuvar ili pas za razonodu. Tako da ako cuvarska sluzba nikako ne utice na rasne osobine ove pasmine, to sve veca popularnost borbi pasa dosta utice na rasu. Borbeni psi se uglavnom regrutuju od pasa pastiraca, uzimaju se najkrupnije i najteze jedinke. Tako ide negativna selekcija izme|u pasa pastiraca - smanjenje dimenzija, olaksanje kostura i dr. Osim toga, populacija boraca se popunjava i ukrstavanim jedinkama - cistorkvne azijski ovcari se mesaju sa svim mogucim rasama, u cilju dobijanja borbenih sampiona.

Sudbina srednjeazijskog ovcara u Rusiji veoma je interesantna. Prvi azijati su bili uvezeni iz mesta svog iskonskog stanovanja krajem 30-tih godina XX veka. Oni su pokazali veoma dobre radne osobine ne samo kao psi cuvari, vec i kao psi tragaci, ali nisu se odomacili kao radni psi, jer specificnost ove rase zahtevala je od vodica visoku strucnost.

Ipak sa SAO je poceo selekcioni rad, bio je napravljen standard rase. Do kraja 80-tih godina SAO je bila retka autohtona rasa u Rusiji. Uglavnom vecina tih pasa bila je ujedinjena u klubovima radne kinologije DOSAAF, a bilo ih je i u nekolicini drzavnih i vojnih odgajivacnica.

Drustveno-ekonomske promene u Rusiji pocetkom 90-tih godina dali su novi zivot ovoj drevnoj pasmini. Konacno je bilo upotrebljeno jedno od glavnih kvaliteta srednjeazijskog ovcara - cuvarske osobine. Ova rasa je bila stvorena i kultivisana pre svega kao zastitnik imovine svojih vlasnika. A dimenzije, upornost, neumornost dozvoljavaju azijatu da ispunjava svoje obaveze na najbolji nacin. Kao rezultat, brojnost ove rase u Rusiji rasla je neverovatnim tempom - krajem XX veka za godinu dana se registrovalo vise od 6 000 stenaca, i to samo u RKF. Danas je Rusija opste priznat svetski lider u rasi, ona je autor me|unarodnog standarda pasmine.

Clanak iz casopisa NOVI MOJ PAS 2007, autor Polina Simic

http://www.klubruskihrasa.com/o_rasi_sao1.htm

jos jedan clanak iz casopisa NOVI MOJ PAS -

SREDNJEAZIJSKI OVCAR



Ime rase - srednjeazijski ovcar - prvi put je upotrebljeno 1935. godine. Do tog vremena, smatralo se da je to turkmenski ovcarski pas i pod tim imenom je ovaj pas bio i izlagan. Ipak, od te godine je srednjeazijski ovcar poceo dobijati svoj integritet da bi, konacno, 1938. godine i zvanicno poceo nastupati na izlozbama pod svojim imenom. Ako posmatramo celokupno postojanje ove rase (i u vremenu kada je nazivana turkmenski ovcarski pas), mozemo zakljuciti da se radi o veoma staroj rasi. Jedan od strucnjaka za ovu rasu, kao i za mnoge druge, je ruski kinolog Aleksandar Mazover koji je isticao da je pogresno ovu rasu nazivati turkmenskim ovcarskim psom.


VeIilki uticaj na formiranje srednjeazijskog ovcara ima Turkmenija, gde i danas mozemo naci najbolji predstavnike ove rase. Podrucja koja su takodje mogu pohvaliti izuzetnim primercima ove vrste su Uzbekistan i Tadzikisran. Tako se mze izvesti zakljucak da ovih pasa, i to u svom najboljem izdanju, ima tamo gde je razvijeno ovcarstvo. Iako ovi psi jesu ovcarski psi i psi cuvari imanja, oni su u mnogo manjoj meri teraci stoke. Osim toga, u postojcem geoqrafskom okruzenju i zivotnim uslovima opstajali su samo najbolji pnimerci jakih glava i kostiju i guste jake dlake.
Veliki broj primeraka najazi se u Iranu. Smatra se da se tamo mogu pronaci neki prelazni oblici ove rase sto nazalost nije dovoljno istrazeno. Postoje i neki pnimerci za koje se ne moze tacno utvrditi da li se radio srednjeazijskom ili kavkaskom ovcaru. Na podrucju oko Tibeta se mogu pronaci neki predstavnici ove rase koji su pretrpeli uticaj dogolikih pasa. Ovaj uticaj se moze videti po velikim i sirokim glavama kao po velikim labrnjama.


Kod srednjeazijskog ovcara, pripodna selekcija igra najvecu ulogu i to pre svega zbog surovih uslova zivota. Aktivnost preko celog dana, surovi kiimatski uslovi, male kolicine hrane i vode - sve su to faktori koji su oblikovali ovu rasu. Psi su sami morali dopunjavati svoju ishranu nacesce loveci glodare, branili sebe i stado od krupne divljaci, sami se stenili i podizali svoje stence td. Zbog svega toga, ne treba posebno isticati kako su i zasto opstajali samo najjaci i najsnazniji primerci. U vreme parenja, ulogu priplodnjaka obavja samo najjaci muzjak, sto je karaktenisticno za mnoge druge zivotinjske vrste. Ceste su tuci izmedju muzjaka u trenutcima kada se odlucuje ko ce biti glavni priplodnjak.
Osim ove selekcije, kod koje presudnu ulogu igra priroda, prisutan je i uticaj coveka kod odabira pozeljnih primeraka. Ljudi ce se uvek radije odluciti za krupnije i jaci primerke i samin tim uglavnom ce birati muzjake. Tako je zenki medju pripadnicima svoje rase bilo mnogo manje. Pastiri i stocari nisu sebi mogli dozvoliti taj luksuz da hrane kuje koje ne rade nista vec samo brinu o svojim leglima. Cinjenica je da su kuje veci deo svoga zivota provodile sa stencima jer je kod njih sve bilo prepusteno prirodi. Zbog toga su se stocari prilikorn odabira pasa za svoja stada radije odlucivali za muzjake.

Prilikom ispase stada, ova su mnogo vremena bila izolovana od drugih stada i njihovih pasa te je takav nacin zivota za pse neminovno znacila linijjski uzgoj. Pedesetih i sestesetih godina je tesko bilo stvoriti jedan jedinstveni tip srednjeazijskog ovcara, jer su u raznim zemljama postojali razliciti tipovi ove rase. U tadasnjem Sovjetskorn Savezu se moglo primetiti da su srednjeazijski ovcari nizeg rasta sto je standard i predvidjao, ali bilo je dosta primeraka sa laksim kostima.
U Adzbahu (?) je 1990. godine odrzana konferencija na kojoj je trebalo pronaci jedinstven stav o tome kako zapravo srednjezijjski ovcar treba da izgleda.


Za Adzbah su inace bile vezani kljucni dogadaji u vezi sa oblikovanjem i ocuvanjem ove ovcarske rase. Jos dvadesetih godina se ovde poceo sa planskim uzgojem, uvedene su stroge kontrole kako ne bi doslo do rnesanja ove rase sa drugim rasama, razvijana je rasa za vojne potrebe, pruzana je raznovrsna strucna pomoc odgajivacima i postizani su rezultati na izlozbama u Evropi. lpak se moze zakljuciti da i danas imamo velika odstupanja od pozeljnog tipa srednjeazijskog ovcara. Mogu se sresti pnimerci proterano lakog kostura, duge dlake, velikih odstupanja od pozeljnih boja, sedlastih ledja i sl. Ono sto moze da ohrabri to je prisustvo klubova uz ciju paznju i organizovanost se koliko je to moguce vodi racuna o ujednacenosti i kvalitetu ove rase.

-----------------------

*** tekst - casopis "Novi Moj Pas" N12 2002, pripremio : Zoran Palurovic.

*** slike - iz arhive Kluba RR.

http://www.klubruskihrasa.com/o_rasi_sao2.htm

Murat Sampion Ukraine
otac-sen bai
majka-ter bada
vlasnik flomenko

murat tezina u radnoj kondiciji 74 kg
normalna kilaza 85 kg

Ali sin Murata(zver)

NJEGOV DEDA MURATOV OTAC DOVEDEN IZ TUKMENIJE
SEN BAI

Shunkar Sampion Ukraine 2007 i Sveta 2008.
Shunkar je sin Dzuljbarsa,unuk Lorda,praunuk cuvenog Chingiza koji je sin Turkmenskog Gaplana(Sampiona Turkmenije).Majka Shunkara je Raida.Rodjen je 2004 godine.Shunkarov prvi vlasnik je bio Morozov od kojeg ga je kupio Frolkin za 30 000 dolara i ulozeno je vraceno.Shunkar je i pored deformisane desne sape osvojio Sampionat Ukraine i Sveta.Tezina Shunkara je 75kg, sumnja se u njegovu cistokrvnost mada za sada je davao pravilne stence i pse koji nemaju ama bas nista na Mastifa.

SHUNKAREVA CERKA


SHUNKAREV SIN
DINAR 72 CM 52 KG STAR 8 mes

shunkar po nekim pricama da je tako ostenjen.

Akbai 73kg
Sampion Evrolige 2010
Vicesampion Ukraine 2009

Topaz-mladi Sampion Rusije 2008, Sampion Rusije 2009 i Svetski Sampion 2009.
vlasnik:Boris Layer
rodjen:2005
otac:Chozbash
majka:Nora
tezina:107kg(94kg radna tezina)


Topazevi sinovi

11 meseci 81kg

sin topaza

Rembo
rodjen:1999g
vlasnik:Gurhan
otac:Tsuga
majka:Ledi
titule:Sampion Rusije 2004
tezina:71-76kg
visina:73cm

Baron
otac:Elbars sin cuvenog Murata
majka:Jules
vlasnik:Harljkov
tezina:80kg