BOLESTI SVINJA

Šuga svinja

Šuga svinja je veoma kontagiozno oboljenje svinja koje se javlja širom sveta kod svinja svih uzrasta. Uzročnik šuge svinja je Sarcoptes scabiei var.suis dok ostale vrste šugaraca ne parazitiraju kod svinja.
Uzročnik buši hodnike kroz kožu što izaziva jak svrab kod svinja. Prve promene su lokalizovane oko njuške, očiju, ušiju i na unutrašnjim stranama tela, a mogu da se prošire i na druge delove tela. Koža svinja postaje suva, ispucala i naborana, zadebljala, prekrivena krastama, čekinje su proređene ili izlomljene. Usled pucanja kože dolazi do ceđenja krvi i limfe ,a mogu nastati i sekundarne bakterijske infekcije. Oko svinja koje su zaražene šugom često se oseća neprijatan miris. Šuga svinja može da nanese velike štete, naročito kod mladih svinja koje usled anemije, mršavosti i kaheksije mogu i da uginu. Svinje infestirane šugarcima imaju slabiji prirast.
Terapija:
Terapija se sprovodi dvokratnim davanjem ivermektina supkutano. Pored parenteralne terapije svinje se mogu i lokalno tretirati prskanjem rastvorima skabicidnih sredstava ili kupanjem.

Sindrom mršavljenja krmača

Foto (Radić M.2011)
Pored različitih poremećaja zdavstvenog stanja na početku laktacije, kod nekih krmača doilja nastaje progresivno mršavljenje kao posledica dugotrajnog nedostatka apetita, ali bez drugih uočljivih simptoma bolesti.
Sindrom mršavljenja krmača je bolest kompleksne etiologije. Uzroci bolesti mogu da budu u ishrani i nepovoljnim ambijentalnim uslovima (hladne, mračne, vlažne prostorije), ređe invadiranost parazitima.
Zbog povećanih energetskih potreba tokom laktacionog perioda kod nekih krmača dolazi do značajnog smanjenja telesne mase. Iz nepoznatih razloga krmače nekoliko dana nakon prašenja odbijaju hranu, ali često piju vodu, a izmet je suv i tamnije boje. Zbog smanjenog uzimanja hrane dolazi do nekontrolisane lipomobilizacije i nastanka hiperlipidemije usled čega se još više smanjuje apetit krmače do potpunog iscrpljenja.
Tok bolesti traje nekoliko nedelja. Od simptoma se zapaža nedostatak ili potpuni gubitak apetita, mršavljenje, apatija, teško ustajanje, zanošenje pri kretanju i dugo ležanje. Može se zapaziti i perverzan apetit. Krmače piju dosta vode i često uriniraju. Na kraju životinja usled iscrpljenosti ugine.
Terapija
Osnova terapije je da se stimuliše motorička aktivnost digestivnog sistema. Daju se preparati sa snažnim parasimpatikomimetičkim delovanjem (Ventin, Lentin), preparati na bazi carbaminoyl-hlorida (Rilentol), holeretici (Genabil, Membuton), preparati kalcijuma, fosfora, zatim glukoza i kortikosteroidi.

Grizenje repova i ušiju kod svinja


Odgižen vrh repa

Odgrižen vrh uha

Potkožni edemi usled griže i udaraca po telu
Ovaj oblik patološkog ponašanja kod svinja (kanibalizam) može naneti štete u proizvodnji svinja, a štete se ogledaju u smanjenju prirasta, pojavi infekcije kao i uginuću životinja usled iskrvarenja.
Uzrok kanibalizma kod svinja nije u potpunosti razjašen, etiologija je kompleksna i uključuje urođene i stečene činioce. Jedan od najčešćih uzroka kanibalizma jeste nedostatak sirovih vlakana u hrani, zatim deficitarna ishrana, ambijentalni činioci, uznemirenost, dosada itd.
U nekim slučajevima pre nego što se kanibalizam ispolji svinje ispoljavaju nastran apetit, nemirne su, škripe zubima, grizu ogradu i dr. Zatim nakon toga ove životinje počinju da grizu repove i uši drugih svinja što u početku izgleda kao igra, a kasnije se pretvara u borbu. Kod napadnutih životinja zapažaju se otkinuti delovi repa ili ušiju ili ceo rep, a mogu se naći promene i na drugim delovima tela. Usled griženja mogu nastati iskrvarenja i infekcije.
Terapija i profilaksa
Životinji koja krvari iz repa potrebno je podvezati rep i posuti ga antibiotskim praškom ili sprejom. Uznemirenim i agresivnim svinjama koje napadaju druge svinje daju se trankvilajzeri (neuroleptici).
U cilju smanjenja ove pojave životinjama je potrebno obezbediti što povoljnije ambijentalne uslove i ishranu, povremeno im dati lucerkino seno ili kukuruzovinu, staviti im lance u bokseve kako bi se životinje zanimale i dr. Najagresivnije životinje treba izdvojiti iz bokseva. Sečenje repova prasadima 2-3 dana nakon rođenja je takođe značajna preventivna mera.

Jedenje sopstvene prasadi
Neke krmače nakon porođaja proždiru posteljicu i mrtvorođenu prasad što u ekstenzivnim uslovima uzgoja može da se smatra kao normalna pojava. Međutim žderanje sopstvene živorođene prasadi predstavlja poremećaj ponašanja odn. kanibalizam kod krmača i on se češće javlja kod prvopraskinja nego kod višepraskinja kako u ekstenzivnim tako i u intezivnim uslovima proizvodnje.
Prvopraskinje dok se prase često ustaju i leže u sternalnom položaju i ne dozvoljavaju prasadima da ih sisaju, povremeno škrguću zubima, skiče i nasrću na prasad. Zapaženo je da krmače proždiru svoju prasad kada krenu da sisaju ili kada skiče.Mnoge krmače 24 časa nakon prašenja nisu tako agresivne, prihvataju prasad i brinu o njima.
Još uvek nije u potpunosti razjašnjeno zašto su neke krmače agresivne i žderu sopstvenu prasad. Neke krmače dozvoljavaju da prasad sisa, a kada im se približe blizu njuške ili glave, krmače ustaju i ne birajući žderu sopstvenu prasad. Kada prasad skiči pojedine krmače reaguju tako što žderu prasad, kao da ih se plaše i da to rade iz straha. Smatra se da je jedan od razloga za ovakvo ponašanje i jak otok i bol vimena. U nekim literaturama se pominju i drugi uzroci koji dovode do ovakve pojave: deficitarna ishrana, poremećaj metabolizma, genetska predispozicija, stresori i dr.
Terapija i profilaksa
Krmačama pre prašenja obezbediti što bolje ambijentalne uslove. Ako krmače žderu prasad treba primeniti trankvilajzere (acepromazin) koji dovode do sedacije odn. trankvilizacije. Parenteralno se daje i oksitocin kako bi se olakšala ejekcija mleka i na taj način smirila nervoza krmače.

Postporođajna neuroza krmača
Kod nekih prvopraskinja, ređe višepraskinja nekoliko dana nakon porođaja može se ispoljiti agresivno ponašanje i zloćudnost, naročito prvih 24 časa nakon prašenja. Agresija može biti ispoljena kako prema prasadima tako i prema ljudima koji se nalaze u objektu gde su krmače.
Uzrok ovakvog poremećaja ponašanja nije u potpunosti rasvetljen, ali se predpostavlja da kod prvopraskinja postoji strah od novorođene prasadi, njhovog prisustva i cike. Takođe prisustvo nepoznatih osoba u objektu ili osoba koje pomažu pri prašenju može izazvati strah i agresiju kod krmača.
Agresivne krmače posle prašenja najpre ispoljavaju uznemirenost, često ustaju i ležu, ne daju prasadima da sisaju, gnječe prasad i uglavnom leže na stomaku. Sam čin napada na prasad odvija se iznenada uz cikanje. Posle kraćeg vremena krmače se smire,leže nezaiteresovane za okolinu i većinom prihvataju prasad u toku dana ili sutradan.
Terapija i profilaksa
Dok se krmače ne smire prasad treba odvojiti, a povremeno ih puštati da sisaju na svaki sat, dva. Agresivnim krmačama treba aplikovati trankvilajzere ili sedative, a poželjno je aplikovati i oksitocin za lakšu ejekciju mleka kako bi se smanjila nervoza krmače.

Stres sindrom svinja
Jedinke pojedinih rasa svinja mogu ispoljiti različiti stepen osetljivosti na dejstvo raznih stresora iz okoline što može predstavljati značajan zdravstveni i ekonomski problem. Usled stresa kod svinja može nastati naglo uginuće ili pojava bledog, mekanog i vodnjikavog mesa što nanosi velike ekonomske štete. Najosetljivija kategorija na stres su tovljenici telesne mase od 80 do 100 kg, naročito mesnatih rasa svinja (pietren i landras) dok kod drugih rasa svinja ova pojava nije zabeležena.
Sama reakcija životinje na stres zavisi od inteziteta i dužine delovanja stresora. Nakon izlaganja stresu (npr. utovar, kastracija, premeštanje životinja) kod svinja se najpre zapaža uznemirenost, zatim podrhtavanje mišića, ubrzano disanje i rad srca, dahtanje, povećanje telesne temperature iznad 42°C, hiperemija sluzokoža, ukočenost mišića, kolaps i na kraju uginuće.
Kod svinja sklonih stres sindromu nakon delovanja spoljašnjih nadražaja u mišićima nastaje brza glikogenoliza i obilno stvaranje mlečne kiseline usled čega mišići postaju bledi, mekani i vodnjikavi. Nekada se na bledu i vodenastu muskulaturu nailazi posle transporta i klanja svinja. Ovakvo meso, odn.butovi nisu pogodni za preradu u klanicama što donosi gubitke u proizvodnji.
Nakon pojave prvih simptoma stresa treba prekinuti izlaganje životinja stresu. Ukoliko se stanje ne pogorša, dolazi do postepenog oporavka životinje bez lečenja, prestaje ubrzano disanje i podrhtavanje mišića i broj srčanih otkucaja se normalizuje. Ukoliko se pojave cijanotične promene na koži i počne blaga ukočenost mišića potrebno je dati trankvilajzere (acepromazin, hlorpromazin), a po potrebi se daje i infuzija 8.5% rastvora Na-bikarbonata (1ml/kg) u 5% rastvoru glukoze intravenski da se spreči laktacidoza.

Crveni vetar (sin. vrbanac)





Crveni vetar je akutna zarazna bolest, najčešće mladih svinja starosti 5 – 12 meseci. Bolest se sporadično javlja i kod ostalih vrsta životinja (telad, jagnjad, ptice) kao i kod čoveka (zoonoza) i česta je profesionalna bolest mesara i veterinara. Bolest je najteža za svinje, a zatim za ostale vrste. Crveni vetar je jedna od najpoznatijih zaraznih bolesti i gotovo da nema seoskog dvorišta gde barem jednom nije neka svinja obolela od ove bolesti. Bolest se manifestuje visokom temperaturom, septikemijom, crvenilom kože, urtikarijama na koži, a u hroničnom toku se javlja endokarditis, artritis i nekroza kože.


Etiologija



Uzročnik crvenog vetra (vrbanca) je Erysipelotrix rhusiopathiae (E.insidiosa), mali gram- pozitivan štapić , veoma rasprostranjen u prirodi i nalazi se svuda gde su raspadni produkti živih materija (organske supstance). Ima ga u zemljištu (distrikti), vodi, u sluzi na površini riba i školjki itd. Uzročnik se nalazi na tonzilama svinja kao uslovno patogen mikroorganizam i pod odredjenim uslovima može dovesti do endogene infekcije. Veoma je otporan u spoljašnjoj sredini.



Epizootiologija

Oboljenje je rasprostranjeno širom sveta i javlja se naročito u letnjim periodima. Neki naučnici ga ubrajaju u bolesti tla. Najvažniji izvor zaraze su obolele životinje, klinički zdrave svinje koje nose uzročnika na tonzilama, a takođe i svinje koje su prebolele infekciju. Izvori zaraze su i svinjsko meso, ribe i školjke, odnosno njihova inficirana sluz, sekreti i ekskreti obolelih i kliconoša, urin i feces, kontaminirana hrana i voda. Ulazna vrata infekcije su digestivni trakt, povredjena koža i sluzokoža i konjuktive. Bolest se javlja u zavisnosti od virulencije uzročnika, otpornosti organizma, prisustva stresa i u zavisnosti od drugih nespecifičnih faktora koji igraju veoma važnu ulogu u nastanku oboljenja . Iako vrbanac ubrajamo u zarazne bolesti, ne radi se o kontagioznoj zarazi, što znači da ukoliko oboli jedna svinja u uzgoju, ostale svinje mogu i ne moraju oboleti. Sporadični slučajevi oboljenja su uglavnom vezani za endogene infekcije, a širenje bolesti na većem broju životinja vezano je za egzogene infekcije. Da bi nastala endogena infekcija potrebno je da opadne opšta otpornost organizma kako bi se uzročnik aktivirao.

Klinička slika

Bolest protiče u perakutnom, akutnom, subakutnom ili hroničnom toku. Perakutni tok se retko javlja i nastaje u početku epizootije i brzo završava uginućem bez ispoljavanja kliničkih simptoma. Akutni tok je najčešći i karakteriše ga septikemija sa visokom temperaturom koja naglo raste do 42°C, a pred smrt opada. Veoma bitan simptom bolesti je crvenilo kože u vidu crvenih pega (eritrem ) na koži ušiju, njuške, vrata, grudi, butinama i nogama. Pod pritiskom pege izblede. Ako bolest ima nešto brži tok pege će se javiti tek pred smrt ili se neće ni pojaviti. Ako se ne primeni terapija, životinja ugine za 3-4 dana bolesti. Subakutni tok ili urtikarični oblik je mnogo lakši od akutnog i često završi ozdravljenjem. Manifestuje se pojavom oštro ograničenih, okruglih, češće romboidnim otocima, odignutim od površine kože 2 mm, tamno crvene ili tamno ljubičaste boje . Hronični tok – nastaje nakon preboljenja akutnog (što je retko) ili subakutnog toka. Manifestuje se u vidu difuzne nekroze kože, verukoznog endokarditisa i zapaljenjem zglobova. Telesna temperatura je normalna. Životinja ugine posle 2-3 nedelje bolesti. Retki slučajevi su da životinja preboli.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu epizootioloških podataka (pojava bolesti u određenim regionima, oboljevaju mlađe svinje, bolest se javlja leti ), kliničke slike, patomorfološkog nalaza i laboratorijske dijagnoze. Laboratorijska dijagnostika : mikroskopski preparat, kultura, serološke reakcije(RVK i aglutinacija) i biološki ogled na mišu ili golubu.

Terapija

Vrbanac se leči sa 100% uspešnosti ako se počne na vreme, dok se kod hroničnog toka bolesti terapija ne sprovodi. U kauzalnoj terapiji se koristi penicilin koji je lek izbora. U terapiji se mogu koristiti i eritromicin, klindamicin, azitromicin i cefalosporini. Takođe postoji i hiperimuni serum koji može da se koristi u terapiji. Kao simptomatska terapija mogu se davati analeptici, vitamini i minerali.

Profilaksa

Pošto se ovo oboljenje često javlja zbog dejstva nespecifičnih faktora, potrebno je da se životinji obezbede što bolji uslovi života i ishrane i da se sprovode odgovarajuće zoosanitarne mere. Imunoprofilaksa se zasniva na upotrebi adsorbat, lizat ili atenuisane žive vakcine.

Klasična kuga svinja



Klasična kuga svinja je veoma kontagiozno virusno oboljenje svinja svih kategorija koje protiče u akutnom, subakutnom ili hroničnom toku u zavisnosti od mnogih faktora. Oboljenje može da se javi i u inaparentnom i atipičnom obliku.
U akutnom toku oboljenje se manifestuje poremećajem opšteg stanja, povećanjem telesne temperature, depresijom, anoreksijom, prolivom, konjuktivitisom, hemoragičnom septikemijom i krvarenjima po unutrašnjim organima.
U subakutnom toku bolest ima slabije izražene simptome u odnosu na akutni tok, a manifestuje se dugotrajnim prolivom, furunkuloznim dermatitisom i sekundarnim bakterijskim infekcijama.
Kod životinja koje se inficiraju slabo virulentnim ili srednje virulentnim sojevima virusa, kao i kod životinja koje su delimično otporne na virus (npr. vakcinisane životinje) oboljenje je hroničnog toka ili protiče asimptomatski.

Etiologija


Virusne partikule
Uzročnik klasične kuge svinja je virus koji pripada familiji Flaviviridae i rodu Pestivirus. Virus poseduje jednočlanu RNK koja je infektivna. Smatra se da postoje dve serološke podgrupe virusa klasične kuge svinja. Prva podgrupa predstavlja virus koji izaziva akutne infekcije i koji se kao atenuisan koristi za izradu vakcina, dok druga podgrupa predstavlja virus koji izaziva blage infekcije. Virulencija virusa u spoljašnjoj sredini veoma varira. Visokovirulentni sojevi virusa izazivaju 100% mortalitet, srednje i slabo virulentni sojevi izazivaju hronične infekcije, a postoje i avirulentni sojevi virusa koji ne izazivaju infekcije.
Virus je neotporan u spoljašnjoj sredini i propada za nekoliko dana, a njegova otpornost zavisi od sredine u kojoj se nalazi, od temperature sredine i od ph. U mokraći i izmetu može preživeti 5 do 8 dana. Virus može mesecima da se održi u mesu, mesnim prerađevinama i mesnom otpadu. U svinjskom mesu koje se drži na temperaturi od +4°C virus može da preživi od 3 do 6 meseci dok u suvom mesu koje se drži na sobnoj temperaturi i u sasušenoj krvi nakon klanja može preživeti preko 10 meseci. Usoljeno suvo meso (šunka) sadrži virus još 6 do 12 nedelja nakon soljenja. Virus je osetljiv na dejstvo UV zraka koji ga uništavaju za 30 do 60 minuta. Vrednosti ph niže od 4 (npr. u raspadnutim leševima) i više od 10 inaktivišu virus.
Virus je osetljiv na 1-2% NaOH koji se najčešće koristi za dezinfekciju kod pojave oboljenja ili za preventivu. Za dezinfekciju se mogu koristiti i 3% rastvor formalina, 2% Na hipohlorit i 2-5% fenolni preparati.

Epizootiologija


Oboljenje se javlja na svim kontinentima i nanosi velike štete svinjarskoj proizvodnji, a u nekim zemljama bolest je iskorenjena. U Evropi se bolest javlja sporadično, a u nekim evropskim državama javlja se enzootski. U našoj zemlji bolest je prvi put utvrđena 1896 godine. Zbog izuzetne kontagioznosti i mogućnosti nastanka velikih ekonomskih šteta ne samo za zemlju u kojoj se KKS pojavila već i za zemlje u okruženju, bolest se nalazi na listi A bolesti OIE-a. Bolest se obavezno prijavljuje na osnovu odredaba veterinarskog zakonika, a otkrivanje, suzbijanje i iskorenjavanje sprovodi se po pravilniku o merama za suzbijanje i iskorenjavanje KKS.
Sprovođenje vakcinacije protiv KKS u nekim zemljama uključujući i našu omogućava održavanje i otežava iskorenjavanje bolesti. Populacije divljih svinja takođe učestvuju u održavanju infekcije i predstavljaju značajan rezervoar infekcije. Najznčajniji rezervoari infekcije su hronično inficirane svinje koje najčešće ne ispoljavaju kliničke simptome bolesti, a duže vremena izlučuju virus u spoljašnju sredinu. Značajni rezervoari uzročnika su i prasad koja se nakon rođenja inficiraju slabo virulentnim sojevima virusa. Takva prasad najčešće ne ispoljava kliničke simptome bolesti, a stiče imunitet. Takođe, kod prasadi starije od 12 meseci infekcija protiče supklinički ako se inficiraju virusom slabe virulencije. Prasad koja se inficira intrauterino u vremenu od 65. do 90. dana gestacije, rađa se bez sopstvenih antitela (jer su u to vreme gestacije imunotolerantni), a nakon rođenja stiču specifična antitela putem kolostruma i antitela ih određeno vreme (do 11 meseci) štite od infekcije. U vreme dok su zaštićena kolostranim antitelima, predstavljaju značajan izvor infekcije. Nakon izvesnog vremena takva prasad ugine sa atipičnim simptomima bolesti.
Izvor zaraze mogu biti tipično i atipično obolele životinje, životinje u fazi inkubacije bolesti i fazi ozdravljenja (prebolele). Leševi životinja uginulih od KKS, meso, otpadne vode, kontaminirani pribor takođe predstavljaju izvor zaraze.
Infekcija se prenosi direktnim ili indirektnim kontaktom sa uzročnikom. Virus se izlučuje iz svih sekreta i ekskreta za 6 do 7 dana nakon infekcije i ostaje infektivan 7 do 10 dana, a nekad i duže u spoljašnjoj sredini. Zdrave životinje se najčešće zaraze preko oro-nazalnog sekreta, sekreta iz očiju i preko mokraće koja sadrži viruse. Inficirane krmače izlučuju virus iscetkom iz uterusa i ekskretima duže vreme nakon prašenja. Zaraza se u nezaražena dvorišta i farme direktno unosi bolesnim životinjama, kliconošama i zdravim svinjama u fazi inkubacije. Infekciju u nezaražene zapate mogu uneti i druge životinje (glodari, psi, ptice) kao i ljudi koji služe kao mehanički vektori u prenosu uzročnika. Indirektni način prenosa infekcije je preko pribora za čišćenje, pribora koji koriste veterinari, zatim preko transportnih sredstava, mesa i mesnih prerađevina koji su kontaminirani uzročnikom, preko stočne hrane i dr. Zaraza se u zemlju može uneti prilikom uvoza svežeg mesa ili mesnih prerađevina.
Životinje se najčešće inficiraju ingestijom uzročnika. Pored toga mogu da se inficiraju kongenitalno, aerogeno, preko konjuktiva i ozleda na koži.
Klasična kuga svinja predstavlja veliku pretnju svinjarskoj industriji razvijenih zemalja. Morbiditet kod KKS iznosi najčešće 100% dok se mortalitet kreće u širokim granicama od 0 do 100% i zavisi od virulencije virusa, otpornosti organizma, veličine populacije svinja, uslova držanja i dr. U prirodnim uslovima preboli samo manji broj životinja koje ostaju kliconoše. Prirodnim preboljenjem bolesti ili vakcinacijom protiv svinjske kuge znatno se menja dispozicija čopora. Ona tada može da bude toliko raznolika: od najveće prijemčivosti do najsolidnijeg imuniteta. U manjim populacijama svinja koje su potpuno prijemčive oboljenje se javlja u akutnom toku i tipičnom obliku i brzo se širi. U većim populacijama svinja (farme svinja) u zavisnosti od imunog statusa farmi oboljenje ima atpičnu kliničku sliku i širi se neravnomerno. Ukoliko se u farmu unesu nova grla ona će oboleti u tipičnom obliku. U zapatima svinja gde je vršena vakcinacija protiv KKS, oboljenje najčešće protiče u hroničnom toku i sporo se širi. U regionima gde se KKS javlja enzootski oboljenje poprima hroničan tok, a virusi su srednje ili slabovirulentni.
U prirodnim uslovima na KKS osetljive su samo domaće i divlje svinje. Virus može da se prilagodi i razmnožava u drugim životinjskim vrstama ali ne izaziva oboljenje.

Patogeneza


Promene na mestu prve replikacije virusa (tonzile)
Photo: Dr. R. Panciera, Oklahoma State University, School of Veterinary Medicine, Noah's Arkive.
Nakon ulaska virusa u organizam oronazalnim putem, odvija se prva replikacija virusa u tonzilama. Nakon prve replikacije virus se putem limfnih sudova prenosi do limfnih čvorova gde se odigrava sekundarna replikacija virusa, a ubrzo limfotokom dospeva u krv i ostale limfne strukture (visceralni limfni čvorovi, koštana srž) gde se intezivno umnožava. Virus ima tropizam prema retikularnim, endotelijalnim i epitelnim ćelijama. Nakon faze rasta u limfnim strukturama virus se umnožava u endotelnim ćelijama što dovodi do degeneracije krvnih sudova. Kao posledica oštećenja krvnih sudova nastaju krvarenja, nekroze i infarkti u mnogim organima. U krvnoj slici se zapaža trombocitopenja, a viremija dostiže maksimum 6.dan.
Ukoliko organizam dođe u dodir sa slabije virulentnim virusom razviće se perzistentna infekcija, hronična infekcija ili infekcija sa odloženim kliničkim simptomima. Kod hronične infekcije generalizacija procesa protiče sporije i usled stvaranja antitela dolazi do privremenog poboljšanja i prestanka viremije da bi posle određenog vremena došlo do ponovne viremije i nastanka sekundarnih infekcija kao posledica iscrpljenosti organizma i imunog sistema.
Infekcije neimunih ili slabo imunih suprasnih krmača dovode do inficiranja ploda, a ishod umnožavanja virusa u plodu zavisi od virulencije virusa i starosti ploda. Kongenitalne infekcije dovode do abortusa, mumifikacije plodova i rađanja mrtvih ili avitalnih prasadi. Ako se rode prasad koja su naizgled zdrava ona su perzistentno inficirana.

Klinička slika


Nevoljnost

Dijareja sa primesama krvi

Tačkasta krvarenja na ušima

Krupnija krvarenja na vrhovima ušiju

Konjuktivitis

Krvarenja po koži

Krvarenja po koži 2
Dužina inkubacije bolesti zavisi od količine unetog virusa, virulencije virusa, načina infekcije i stepena prijemčivosti organizma. Kod životinja koje su se inficirale za vreme intrauterinog razvoja može proći više meseci pre nego što počne da se ispoljava klinička slika bolesti, a infekcija je praktično doživotna. Kod životinja koje su se inficirale tokom života, inkubacioni period traje od 2 do 6 dana, a najviše 22 dana, retko duže.
Bolest može da protekne u perakutnom, akutnom, subakutnom i hroničnom toku. Klinički simptomi bolesti mogu da variraju od veoma oštrih do blagih, a javljaju se i supkliničke infekcije. Bolest je uglavnom akutnog ili subakutnog toka ali u poslednjih godina sve češće se javlja u hroničnom toku, naročito u regionima gde se kuga javlja enzootski i gde se vrši vakcinacija. Perakutni i akutni tok bolesti uglavnom se javlja u početku izbijanja zaraze, na mestima gde se kuga nije ranije pojavljivala. U zapatima u kojima se duže vremena zadržavala enzootija svinjske kuge bolest se javlja u atipičnom obliku. Kod atipičnog oblika bolesti koji je danas sve češći i predstavlja sve veći problem, bolest se javlja u vidu supkliničkih i hroničnih oblika.
Kod perakutnog toka, simptomi bolesti nisu toliko izraženi, prisutno je febrilno stanje, inapetenca, malaksalost i slabost zadnjih nogu, a u nekim slučajevma može se javiti krvarenje iz nosa nakon čega životinja uginjava za nekoliko časova. Patomorfološke promene na lešu nisu toliko izražene.
Akutni tok bolesti počinje povećanjem telesne temperature koja iznosi od 41,5°C do najviše 42°C, a pred smrt telesna temperatura opada ispod normale. Od simptoma su prisutni anoreksija, nevoljnost, malaksalost, nepokretnost, zanošenje pri hodu i hodanje na vrhovima papaka zbog bolova. Neke životinje leže i promuklo skiče. U prvim danima bolesti javlja se obostrani mukozni ili mukopurulentni konjuktivitis sa slepljenim kapcima. Iz nosa se cedi mukopurulentni iscedak. Neke svinje povraćaju žućkastu tečnost sa primesama sluzi. Javlja se konstipacija koju za dan-dva smenjuje dijareja koja može biti sa primesama krvi. Na mekim delovima kože (ispod vrata, između prednjih nogu i butina, na trbuhu, vrhovima ušiju...) javljaju se zbijena tačkasta ili krupnija krvarenja u vidu ljubičastih pega. Koža je hiperemična i cijanotična. Difuzno crvenilo kože izraženo je na ušima,njušci, ispod vrata i duž leđa. Tačkasta krvarenja po koži nekada mogu poprimiti difuzan karakter.
Iz nosa, pluća i urinarnog trakta mogu se javiti krvarenja. Gravidne krmače mogu da pobace. U nekim slučajevima akutnog toka na sluznici usne duplje mogu nastati difteroidna zapaljenja u vidu prljavo-sivih ili žutih ispucalih naslaga. Ako nastanu promene na farinksu ili plućima (krupozna pneumonija) javljaju se respiratorni simptomi bolesti. Mogu nastati sekundarne bakterijske infekcije (salmoneloza, pastereloza i dr.).
Mogu nastati i nervni simptomi bolesti, naročito kod mlađih kategorija svinja. Nastaju kao posledica izliva krvi među moždane ovojnice ili u moždanu supstancu. Nervni simptomi su u vidu depresije ili razdražljivosti. Zapaža se manježno kretanje, podrhtavanje ili grčevi mišića, epileptični napadi. Životinje kruže glavom i teturaju se. Kod prisustva nervnih simptoma bolesti životinje uginu za 24 do 48 časova ili brže u vidu apopleksije.
U akutnom toku bolesti smrt nastupa nakon 6 do 9 dana od infekcije, a nekada i duže. Mortalitet u akutnom toku iznosi 90 do 100% .
Kod subakutnog toka simptomi bolesti su slabije izraženi u odnosu na akutni tok i on traje nešto duže (2 do 3 nedelje). Subakutni tok, kao i hronični uglavnom se javljaju u enzootski zaraženim područjima.
Kod subakutnog toka nalaze se promene na koži u vidu furunkuloznog dermatitisa. Na hiperemičnim mestima na koži stvaraju se izbočene crvene mrlje na kojima se razvijaju pustule koje zatim prskaju, a na mestima prsnutih pustula nastaju kraste koje otpadaju. Nakon otpadanja krasti stvaraju se ožiljci i grizlice. Na delovima ušiju mogu nastati nekroze. Sekundarne bakterijske infekcije mogu komplikovati bolest.
U slučaju nepovoljnog subakutnog toka bolesti, životinje mršave, anemične su i kahetične, teško se kreću i zanose zadnjim delom tela. Na kraju su iscrpljene i uginjavaju. Kod povoljnijeg toka bolesti, simptomi bolesti se ublažuju za nekoliko dana ili 1 do 2 nedelje, prestaje proliv, životinje su živahnije, počinju da jedu i na kraju ozdrave. U retkim slučajevima dolazi do naglih uginuća kod životinja koje su prezdravile.
Hronični tok bolesti počinje iz akutnog nakon što počne da iščezava febra. Karakteriše ga duži period povećanja telesne temperature, anoreksije, depresije, mršavljenja i dr. Prema kliničkoj slici, kod hroničnog toka mogu da se razlikuju tri faze bolesti : početna akutna infekcija sa nedostatkom apetita, povećanjem telesne temperature i depresijom, zatim dolazi do prividnog ozdravljenja da bi opet došlo do pogoršanja i uginuća (uglavnom kod mladih svinja). Hronični tok može trajati nedeljama ili mesecima i tokom bolesti životinje gube na težini usled stalnog proliva, dolazi do atrofije muskulare, masnog tkiva pa čak i kože. Koža je suva, naborana i prekrivena prljavim krasticama, a često su prisutni seboreični ekcem i alopecija. Leđa obolelih životinja su savijena ili životinje sede sa nogama povijenim ispod trupa. Kod hroničnog toka zapaža se i difteroidno zapaljenje sluznice usta i farinksa. Javljaju se sekundarne bakterijske infekcije. Ako dođe do zapaljenja pluća i jačih promena na digesivnom sistemu bolest ima maligni tok. U slučajevima u kojima dolazi do umerenog povišenja temperature i kataralnog zapaljenja želuca i creva životinje mogu da ozdrave.
Atipični oblik kuge javlja se u zapatima u kojima se duže vremena zadržavala enzootija KKS. Obole pretežno mlade svinje sa slabo izraženim simptomima bolesti i malim procentom smrtnosti zbog čega je dijagnostika kuge u ovakvom obliku veoma otežana. Uzrok pojave ovakvog oblika kuge je verovatno slabljenje virulencije virusa pasažom kroz veći broj organizama i zbog pojačane otpornosti svinja usled stalnog dodira sa virusom kroz duži period. Ako se u takvim zapatima smanji otpornost organizma dolazi do aktivacije svinjske kuge koja je do tada tinjala u zapatu. Simptomi kod atipičnog oblika bolesti su povremeni gubitak apetita, smanjeni prirast, mršavljenje, problemi sa reprodukcijom, kongenitalne anomalije, kongenitalni tremor, pojava ekcema i mrkih ljuskica po koži trbuha, leđa i ekstremiteta i dr. Ako je virulencija virusa u zapatima minimalna, bolest se javlja u pojedinačnim slučajevima, a klinička slika je potpuno nespecifična i često u vidu lake bronhopneumonije, katara creva ili krustoznog osipa po koži.