KANADSKA GUSKA
Ekologija taksona
Kanadska guska (Branta canadensis) je vrsta divlje guske iz roda Branta. Iako rodom iz Severne Amerike, kanadske guske su prvi put uvedene u Evropu u 17. veku. Na britansko ostrvo su donešene 1665. godine gde se danas razmnožava 82,000 ovih ptica.[2]
Opis
Crna glava i vrat sa belom trakom ispod brade odlikuju kanadsku gusku izdvajajući je po izgledu od ostalih iz svog roda, osim belolike guske. Postoji sedam podvrsta ovih gusaka koje se razlikuju po veličini i rasporedu šara na perju, ali se sve one raspoznaju kao jedna vrsta. Neke od manjih vrsta se teže mogu prepoznati, tako da je najmanja od njih Branta hutchinsii nedavno klasifikovana u zasebnu vrstu.
Ove ptice su dugačke od 76 do 110 centimetara i imaju raspon krila od 127 do 180 cm.[3] Mužjaci tipično teže između 3.2 i 6.5 kilograma, i veoma su agresivni kada brane teritoriju. Ženke su izgledom identične iako su za 10% manje od mužjaka i teže od 2.5 do 5.5 kilograma i oglašavaju se drugačijim zvukom. Neobično velik primerak mužjaka podvrste B. c. maxima je težio 10.9 kilograma i imao raspon krila od 2.24 metara. Životni vek kanadskih gusaka u divljini iznosi između 10 i 24 godine.
Rasprostranjenost i stanište
Kanadske guske su rodom iz Severne Amerike. Razmnožavaju se na raznovrsnim staništima u Kanadi i severnom delu SAD-a. Gnezdo je najčešće smešteno na povišenom terenu blizu vode, ponekad na kućici američkog dabra. Jaja su položena na plitkom ulegnuću u redu sa biljnim materijalom i paperjem od kojih je gnezdo sagrađeno. Velika jezera su mesto okupljanja ogromnog broja jata kanadskih gusaka.
Do početka 20. veka, prekomerni lov i gubitak prirodnog staništa u kasnim 1800-tim i ranim 1900-tim godinama je ishodilo alarmantnim opadanjem u populaciji ovih ptica. Džinovska vrsta, jedna od podvrsta, se 50-tih godina prošlog veka verovala da je izumrla, sve dok, 1962. godine nije otkriveno malo jato koje je zimovalo blizu Ročestera, u američkoj državi Minesoti. Od tada je njihov broj u porastu zahvaljujući merodavnim zakonima lova i oporavku prirodnog staništa. Neke lokalne populacije, posebno one od podvrste occidentalis su možda još u opadanju.
