LOVACKE PRICE ISTINITI DOGADJAJI I DEO

Evo sada i jedna od mene...
Zima decembar 94 godina, Lika, rat ..ja jučer došao sa Bihaća..slomljen od svega što se dešava oko mene..razmišljam o smislu života..sve je loše sve je neizvesno, pogledam kroz prozor, a vani magla i rosulja iz nje propadava.., on sedi ispred kućice i čeka..moj Riki posavac tada star svega osam mjeseci..ljep krupan predivnog glasa, a karakter ko u najboljeg majkana..ma reko sebi idem malo da prošetam, da ga pustim..već petnjst dana nije mrdno, a reko i vrijeme je dobro more nešto i naići...ma na kraju krajeva samo da sklonim misli...uzimam moju kokotaru oblačim se, čapavam cigare sa stola i ode..izađem van pustim Rikija, pa reko idem preko kose ( manji prevoj), pa ću u gaj Sedlanov tamo uvjek bude zeca..reko neka Riki malo goni da mi dušu razgali..tako namisli tako i učini...magla se spustila još jače pa sad bukvalno vidiš koliko i vredi pucati neki 30 -ak metara, a kako uđe u gaj pas poče proštektavati, reko tu je sad će on njega poćerati.... stavim ja dvije patrone osmice red-black belotove, pa stade na neku vlaku đe ga očekujem da izbije..no ništa od gona..sve proštektava,pa proštektava, ali nikako da odveže..e reko riki taj te baš zeza more bit da je mladi zeko..pa se nezna pravilno zabacivati ..dobacim psu onako kroz šalu..malo pomalo idući izbijem na drugi kraj gaja i sjednem na kamen, pa reko aj da zapalim dok se ovaj moj majkan zanima sa tragovima..povučem par dimova i čujem tutnjanje u daljini..mislim u sebi grmi, ali kad pogleda svoje ruke kako se tresu bi siguran da grmi, ali na Bihaću topovi,,.. pa me obuze jope ona muka..usta i zovnu na čauru ćenu (lički naziv za psa) te krenu prema ogradi koja bi od mene na neki petnajstak metara..reko idem tu preći ogradu ( ograda su kameni zidovi dignuti oko livada i njiva) pa ću lagano tim poljskim putem dalje do nekih brežuljaka koji su se zvali Tulove grede...kao dođe do ograde i zakoraći tako i riki pristiže , a kako skoči na put učini glavom ljevo pa desno pa okrenu štetket uz put..ja diže pušku brže bolje,a ono na nekih dvajestak metara od nas u punom trku nazime od oko 50-ak kila...a osmica u cevi....jjjj000000jjjjjj tugo...ode Riki ..odagna..,a ja jadan prepunim pa zanjim...trči trči..ma duša mi u nos udarila..čujem ga goni i to blizo nema tu nekog gubljenja, ali ode pravac..ode reko u sebii ...ala mu vjera da nas tako sačeka i kurvanjski izvuče tik pred nama....taman to pomisli i poče da bjesnim u sebi kad čujem štetket kako se okreće ..vraća ga ....pravo koritom (suva vododerina koja je išla kroz polja).....bravo ljepi moj samo goni..a ja jadan opet poleti tamo da zauzmem najbolje mjesto..ma nema šta ćera ga pravo na me, ma moj je sto posto...ala veselja i radosti moje kad se kući vratim sa vakom lovinom već ja njega derem i u bakru spremam....prigoni on njega na neki tristotinjak metara..kada ja moj brte krajičkom uva čujem brunzu (zvono na stoci, u ovom slučaju na kravama) ..ma okle sad brunza sunce li joj žareno poljubim..kako se štetket primiče tako se i brunza primiče i to direkt na mene ,ali sa desna .. sve bi to možda i bilo dobro da ne izbi odnekud neka babetina, pa poče galamiti ka izludila na Ljubovu, Šarovu, Medovu i kako im sve ime nije dala... a moj Riki kako poče baba galamiti..baci se ljevo od mene, pa ja već onako sav ušvican od znoja potrči da presečem ..ali oš sutra malo odeeee...i nazime i Riki i to baš prema Tulovim gredama...e izem ti i krave..i galamu .. i lov i sve.. sjednem zapalim cigaru i slušam ..goni ona moja zvjer ka pravi, ajme da sam još ustrelio pred njim,pa đe bi mu bio kraj...prvo svinjče u njegovom životu, a on goni nepušta evo već sat vremena, ako ne i više..ma sad ću ga izljubiti kad se vrati ka najrođenijeg...bome provedem je tu oko dvedsetak minuta i šteket se već nečuje, pa ja počnem u čauru opet da dozivam Rikija...i polako nogu pred nogu krenu kući ... nije dugo rpošlo evo i Rikija, pa se ja i on onako baš kolegijalno izgrlismo i čestitasmo koda smo kapitalca odstrelii, pa zajedno kući puna srca...ali nedugo zatim osta moj Riki u Bosanskom petrovcu kad smo u Oluji bežali od Ustaša..plaka sam za njim dva dana i dvije noći,a i sad mi suza krene..kad se sjetim Rikija i Like i baba i Krava i moje zemlje... i svega onog što sam volio i što mi oteše..ali ide život dalje, pa valjda će biti bolje jednog dana
..punog rusaka u puna lovišta, a kući punog srca lepih uspomena i dobrog druženja....Dobar Pogled

da je moj Riki bio poseban za mene svedoči i način na koji sam došao do njega....
rano leto 1994 godine..idem ja na posao u šumariju i posle jutarnjeg dogovora svako u svoj srez (po zanimanju sam šumarski tehničar, a posa lugara sam obavlja te 94-e u Gračacu, Lika), pošto mi je srez bio na drugom kraju grada prema željezničkoj stanici, ja krenem tom cestom pješke , jer se goriva nije imalo.. i onako u lugarskom odelu, sa pištoljom za pojasom i šumarskim torbakom nogu pred nogu polako klamsam prema Gračačkom jezeru,a dalje u Ristovaču (tako se zvao moj srez)..idući tako pored kuća spazim pred jednom kućom izlazi ljepa posavka iz kolibe i vuče sise do zemlje..uff reko u sebi ova je baš ljepa kuja...deder da zvižduknem da vidim kakva su štenad..tako zamisli tako i uradi, a iz kolibe za njom izađoše četri komada ljepih posavčića pravilnih bjelina, ko ugarak crnih noseva, a svi kočoperni i stameni...ajoj da mi je jedno ovo...u tome se na ulazu u kolibu prikaza još jedno štene šire lise, cele bjele ljeve noge i naranđaste kockice na prsima koda je crtalo...ma reko viđe ove trutine teško mu iz kolibe i izaći...međutim kad ta trutina izađe na njemu pisaše "Zorane ja moram biti tvoj " ...aaaaaaajjjooojj...ma nema tu druge, grom me je ošino... nama (odmah) zazivam ja gazdu ... iz kuće izlazi čojek , ja ga nepoznam, nama mi nada splasnu..pomisli ko zna šta će zemo tražiti, tu mi bacimo divan i malo pomalo svodim ja priču oko toga kako se nema (a i nije se imalo), no i on kaže nema i ovde se očekuje barem o drva ogrebati..he he...reko slušaj zemljak ja imam 10 dinara (tad su izašli oni dinari što su vredili kao 1 dinar = 1 marka) i reko to ti je to...ma kaže brte moj to nedolazi u obzir nego evo vako ...dovezi deset metara drva i deset litara benzina i nosi štene...uuuu brte moj, pa okle mi.. nego ajde ti meni reci treba li tebi još nešto, pa da se đoramo (mjenjamo)..on sve misli, pa na kraju reče treba mi brte semering za tomosa automatika i niđe ga nemogu naći, pa ako to zbaviš ti dođi...e j...i ga , pa sve mu nešto naopako treba pomislim i odpozdravim... pogledam još jednom ljepotana i reko nema od ovoga ništa...vratim se ja kući poslje posla,ali nemerem ja nikako "lisu" (omiljen nadimak u Lici za pse sa lisom posavce i trobojce) izbiti iz glave..i nemerem.... bome dobri šest sedam dana potraja moja muka..al edan dan dok sam ruča banu odnekud moj ujak iz Bruvna (selo na nekih 15 km od Gračaca, moje omiljeno lovište i moj najljepši dio Like) na svom Tomosu 15, pa mu ja ispriča o štenadi, jer i on je pomalo lovio i imao je uvjek solidne pse, koje je vodi za blagom (čuvanje stada), pa su sami tako i učili da gone...i kad mu reče šta traži reče on, pa j.....a ga ti imam ja punu kesicu semeringa, samo ti uzmi štene i pitaj ga koji smering mu treba.., a ja moji brte koda me šilom u guzicu ubolo, odma na biciklo pa u grad ..sav oznojen stade pred avliju i zazva gazdu, a odma krenu i ka kuji žviždeći da vidim štenad.... moje muke koda me grom sastavio, pa nijedno ne izlazi ...ja sad nikako sebi doći,pa jesam li take usr...e sreće da su svi otišli...i dok tako me obuzimaše muka sve više..u tome se pojavi na vratima opet ona preljepa glavina koja se jedva udostojila da digne guzičinu i vidi ko se to dere ispred kolibe ...ajmmmmeeee moje sreće ,pa osta samo jedan i to baš onaj kojeg ja oću... u tome stiže i gazda i mi tu rječ po rječ dogovorimo se čak ja pristanem da poćeram i automatika, pa da to moj brusa koji je imao MZ-a zamjeni...ma sve pristajem samo da je njega preselim kod mene u avliju..dođe ja kući sa mojim lisom i automatikom...burazeru kažem brusa slušaj kako god znaš ovo pravi, ima u Žare (ujak) semeringa i ti mi to rješi kako znaš molim te....e sad je moja muka kako ću ja njega ostaviti, jer se potrevilo da sutra moram na položaj (ratište) i smjena mi je tek za petnajst dana, a do tada kako će to biti i ko će čoječe izdržati da se ja vratim i da ga malo njakam i gledam, ranim i razdražujem...ma to je ljudi bila prava mala bombona debeo, ljen ka trut, ali ljut ka tri psa..ma nema šta to je moje blago i gotovo...ujutro čekam kamion sa smjenom i govorim sestri imala je tada osam godina, Željka moli te brusa (ličko ime za brata) čuvaj ga , rani ga i molim te nemoj ga puno "drpiti" (nosati u rukama)...a ona čvrsto obeća da će ga čuvati i paziti...hmmm...vidim ja oči joj sjaje , ma samo ona čeka da se ja udaljim pa će ona njega vidim ja svukuda u naramku pronosati i izmaziti da mu neće biti dobro...ali reko bolje i to nego da ga niko ni ne pogleda...odem ja na taj usrani položaj i preguram tih petnajst dana HVALA BOGU ...pa jedva dočeka da doletim kući..prilazim kući, pa sve zagledam oću li ga viditi neđe kako trči ili se igra...ulazim u avliju skidam pušku i ranac ispred kuće mater, ćaća i sestra izlaze i ljube se samnom..a ja sve očima stružem đe je zvjer...nevidim ga..odma pitam sestru đe je čeno, a ona će meni ..moj Riki..tu je neđe..i poče da viče Riikkiii odi na...rikii..gledamo... ma nema drtine niđe, kad ednom nešto zašušti ispod stoga sjena, a on sav podbo od spavanja, još ni oči nije otvorio lagano se valja ka nama...ma ljudi ljep ii goootoovo, ma to je slika..to su prsa, to je šapa,glava, pigment nosa,oka..bjeline..ma nemeram se ja njega nagledati i nadiviti,a sejan ga utovio on jedva ide...kažem joj onako kao sa prekorom, kao ja nešto bjesan.. što si ga tolko ranila, vidiš da jedva oda..a u meni srce puno kako ona njega voli i kako se gnjida pasja podvlači svima pod kožu...e reko ovaj će mi srce zarobiti..(i je i dok ovo poslje ŠESNAEST GODINA pišem suza suzu stiže ).. .. tu kad se izmazišmo sa Rikijem (nema druge nego tako se zove kaže sestra,a ja samo u znak zahvalnosti potvrdio) ... viče Ćaća ajom ručati i dok je mater iznosila ručak na sto evo i mog bruse sa njegovim MZ-cem..e đesi Brusa izljubismo se i pozdravismo se (mlađi je od mene samo godini i po, pa smo sve nekako zajedno proživljavali,a sestra je dvanaest godina mlađa i ona nam je bila mezimica)..i rječ po rječ dođosmo i do toga šta ćemo sa automatikom, ma j...o te automatik nato će Brusa onako kroz šalu, pa ja se živ satra dok ga nisam rješio..kako?? što?? ..ma moj brte srete me u gradu onaj što si štene uzo od njega i veli ajde vidi onaj moj motor ,pa mi doćeraj ove neđelje ...ja odem u Bruvno kod Žare sve semringe prevrnemo nevalja ni jedan, ni jedan nije taj koji treba za automatik..u j....m ti i štene i semerig i sve..(tako kod Ličana počinje rješavanje svakog problema )..ja u grad kod jednog, drugog, trećeg majstora ..nema..sjetim se jednog svog kolege koji voli te motoriće i non stop prčka po njima..odem tamo ima ...pošto?? ..veli ovaj 10 DINARA..ja mu dadem,pa vratim se kući namjestim i oćeram čojeku automatika... e vala ljubi te tvoj Brusa.viknem ja i zaključim...PA LJEPO SAM MU ODMA NA POČETKU DAVA TI DESET DINARA ...a moj Riki ...nikada više nije imao cjenu, jer je bio i ostao za mene zauvjek NEPROCJENJIV

Mecka mece i ja
Krajem avgusta 1993, Kamber Kajkus (najpoznatiji lovac u Gori) i ja krecemo put njegovog sela Globocica na Sar planini da cekamo DS, posto su pocele stete na usevima. Od Pristine udaljeno oko 130 km, vreme inflacije gorivo 5 maraka litar ,pa ajd u lov. Stizemo popodne i pravac kafana "Granicar" da se vidimo sa drugarima koji nas zeljno iscekuju. Uz ice i pice pada dogovor gde da se ide i gde najvise stete prave. Ceka se ispod sela gde je basta posadjena krompirom. Noc je bila topla i mirna. Na jedno 6km nazirala se svetla nekog seoceta u Albaniji. Svinje tu noc nisu dosle, i ujutru krecemo u vikendicu njegovog rodjaka Muslije (koji je ustupio nama da imamo gde da spavamo kad god dodjemo u selo). Kamber srece rodjaka koji ide da peca pastrmke ispod sela Orcusa i pada dogovor idemo i mi. Ja ostavljam lovacku i uzimam karabin sa sobom jer mozda uz put budem u situaciji da pucam vuka jer ima dosta livada na suprotnoj strani brda.Posle dobrih 45min, hoda kroz predivne bukove i borove sume stizemo do recice koja je i granica sa Albanijom.
Oni pecaju meni dosadno i ja se vracam u vikendicu da spavam. Drustvo mi pravi Kamberov terijer koji se vraca sa mnom. Negde na pola puta ispod karaule Cestak, terijer koji je trcao stazom pocinje da laje krupno i da ide unazad prema meni. Meni prolazi kroz glavu VUK. Terijer dolazi do mojih nogu i ceo se trese, levo od mene puca grana,ja podizem pusku i na stazu na ne vise od 20 koraka izlazi mece i okrece se prema meni. U tom trenutku izlazi mecka i podize se na zadnje sape. Ja gledam u nju i polako prebacujem karabim na ledja, vadim pistolj TT i gledam prema njoj. Racunam ako krene u toj blizini bolje 9 metaka nego jedan,jer ne bi stigao da repetiram drugi. Pocinje da urla i spusta se na prednje sape, iz usta joj cure bale. Urlik medveda prema urliku vuka je kao vazdusna sirena voza i zvonceta za biciklo. Mozda su u strahu velike oci, ali ja i dan danas ne znam dali su se meni tresle noge ili terijer koji je bio skroz uz mene i nije se cuo. Mece ulazi u gustis i mecka se jos jednom podize uz urlik koji je upola slabiji od prvog. Spusta se i krece za mecetom nanize prema potoku,Pratim je svo vreme.Prolaze potok i ulaze u sumu,terijer se i dalje trese? Posle nekog vremena, stao mi je sat, ja polako krecem prema selu. Dolazim do vikendice, sedim na stepenice i palim cigaru. Ruke mi podrhtavaju, nisam mlad lovac imam mnogo mnogo kilometara predjenih po Gori i susreta sa risom, vukovima ali ovo je neuporedivo jace osecanje. U podne se vraca Kamber, ja jos uvek sedim napolju. Pricam mu za susret a on mrtav hladan; Znam, zaboravio sam da ti pokazem gde spije mecka i mece. Od tad ja mislim da u mojoj kosi pocinju sede. Evo jedne otrgnute stranice iz mog

МАЛА, КИЋА И ДИВЉЕ НАЗИМЕ
Јутро је прохладно са слабим мразом. Ведро је и мирно над пространим шумама Националног парка Ђердап, богатим бројном и разноврсном крупном и ситном дивљачи. Тридесетак ловаца из Доњег Милановца, Пожаревца, Клења, Београда и Добре окупило се ради последњег лова на дивље свиње ловне сезоне 1993/94. Првим погоном обухваћен је потез Краку Лунг-Печки Пут-Мала Река, са десне стране асфалтног пута који вијугајући преко шумовитог Лишковца повезује Доњи Милановац са Мајданпеком.
Током првог погона ловци у заседи имали су велико задовољство да дуго посматрају групу од 5 јелена раскошног роговља, а нешто касније и групу од 6 кошута и телади, у пратњи младог јелена шилаша. Обе групе јеленске дивљачи извлачиле су се испред погонича и прошле су између задивљених ловаца у заседи. Погон је, међутим, покренуо и чопор од 7 дивљих свиња који су сачињавали стара водећа дивља крмача, млада једногодишња дивља крмача и 5 овогодишње већ поодрасле дивље назимади. Запрашташе пушке. Драган М. из Доњег Милановца показао се најспретнијим јер је успео да одстрели младу дивљу крмачу и чак 2 дивља назимета и тиме заслужи звање најуспешнијег ловца овог ловног дана. Ловац из Пожаревца је такође био успешан али само делимично. Ранио је ловачким карабином једно дивље назиме али је оно наставило да бежи и умакло заједно са осталим преживелим припадницима чопора. Прегледом места настрела констатовао сам да је дивље назиме почело да крвари тек око 15-20 корака после места настрела и да је крв бистра и светлије боје што је био знак да потиче из мишићног ткива а не из унутрашњих органа. Пронађени делић цевасте кости само је допринео закључку о поготку у ногу.
Док су се ловци распоређивали за други погон у суседном делу ловишта, отишао дам до мог возила у коме су се ,као и увек у оваквим приликама, у свом транспортном сандуку налазила у приправности моја два оштродлака јазавичара. Зрела, искусна, шестогодишња Бети-Мала већ више пута досада успешно је решавала овакве случајеве, док је млади, двогодишњи Дон-Кића ове ловне сезоне уз њу по први пут озбиљно и веома успешно «пекао занат» рада на трагу одбегле рањене дивљачи. Дивљач је рањена око 9 и 30 а пси су доведени на траг 2 часа касније, око 11 и 30. На траг сам их пустио слободне, без трагачког поводника јер је Бети-Мала имала драгоцену особину истрајног облајавања пронађене не само живе него и мртве крупне дивљачи, све док јој се не бих придружио. Оба пса са вољом прихватише траг и одјурише за њим ниског носа и без оглашавања. И сам сам кренуо за трагом наизменично се спуштајући и пењући стрмим странама бројних увала којима ови предели обилују. Траг сам, међутим, после пређених 500 метара морао напустити јер се стопио са другим траговима и постао за људско око непрепознатљив. Наставио сам кретање највишим гребенима терена, у нади да ћу однекле чути лавеж Бети-Мале. Након око пола сата млади Кића ми се придружио јер се очигледно још увек није осећао довољно сигурним за превелико удаљавање. Заједно смо наставили кретање кроз шуму претпостављеним правцем бега рањеног дивљег назимета када смо одједном у даљини зачули равномерно, звонко лајање Бети-Мале која је успела да открије рањено дивље назиме у његовом новом скровишту. Због удаљености и изломљености терена, требало нам је читавих сат времена да допремо до места званог Чока Ферига где се рањено дивље назиме склонило у шипражју израслом испод једне изваљене букве. Коначно, читавих 2,5 часа од момента када сам псе пустио на траг рањене дивљачи, а после пређених 2 км кроз веома тежак, изломљен терен, успео сам да се приближим керуши која је рањено дивље прасе непогрешиво пронашла и која га је упорно облајавала у месту најмање 2 пуна сата, омогућивши ми да им се приближим. Док сам прилазио, млади Кића се поново прикључио Бети-Малој и неко време су заједно ревносно облајавали рањено дивље назиме сакривено у густишу. Пре него што сам успео да га уочим, рањено дивље прасе је скочило их заклона и, праћено јазавичарима, у трену се сјурило низ дугу врло стрму падину ка брзом хучном потоку званом Лева Река. По гласном гоњењу јазавичара установио сам да се дивље назиме наизглед несмањеном брзином попело уз супротну такође врло стрму падину а затим је хук набујалог потока покрио гласове паса. Потпуно обесхрабрен овим неуспехом, одустао сам од даљег праћења рањене дивљачи и вратио се назад до места где сам био оставио возило. Успут сам срео два ловца из Доњег Милановца Драгана М., и Слобу Ч. Председника Ловачког удружења у истом месту. Заједно смо колима поново дошли до Леве Реке и успели да се шумским путем поред ње спустимо све до места где су је пси и рањено дивље назиме били прешли. Због хука набујалог потока ништа се није могло чути а само мало по нашем доласку низ падину су се, блатњави и изнемогли, спустили и Бети-Мала и Кића. Било је прошло читавих 4,5 сата од момента када сам их обоје пустио на траг рањеног дивљег назимета а налазило смо се преко 4 км удаљени од тог места. Пошто сам псе прегледао и установио да нису повређени, убацио сам их у њихов транспортни сандук а Слоби и Драгану, предложио да пођу до врха падине јер су били одморни, а трагови рањеног дивљег назимета били су видљиви у блату и остацима снега. Они су то и учинили. Непуних 15 минута касније спустише се низ падину до кола вукући дотучено дивље назиме! Испричали су ми да су га нашли при врху падине потпуно изнемоглог и окруженог мноштвом трагова мојих јазавичара који су га очигледно и ту дуго облајавали, све док нису чули у долини потока познати звук мог аутомобила и, потпуно исцрпљени, одустали и сишли да ми се придруже. Од силине хука набујалог потока нисам чуо ни пуцањ којим је рањено дивље назиме после пређених 4 км и потере дуге 4,5 сата коначно дотучено. Дивље назиме је било рањено у десну бутину. Без упорности и срчаности «малих дивова», оштродлаких јазавичара, а пре свега искусне Бети-Мале, оно би остало изгубљено за ловиште и вероватно би скончало након дугих патњи или би заувек остало сакато и брзо постало плен предатора. Бети-Малој ово је било десето грло рањене крупне дивљачи које је у овом ловишту до тада пронашла.
мр Михајло Хаџи-Павловић
У Зајечару
15.02.2008. године

Rano jutrao oko pola tri ja vise nisam mogao da spavam i ako sam kasno otisao na spavanje je se ostalo malo duze povodom finalne utakmice i zavrsetka nocnog turnira u malom fudbalu, Kisa je padala a ja nisam imao nade da ce se kolega uopste pojaviti, a dogovor je bio da dodje po mene u tri sata. Mada znam da je i on veliki ljubitelj lova na Srndaca ustao sam i pripremio kisko odelo da me nebi iznenadio pa da ceka na mene. I tako bi, tacno i tri bio je kod mene.

Posli smo njegovim Golfom polako do starog Mrckovca i tamo sacekali do pola cetri a i kisa je malo ublazila pad. Posli smo lagano neodlucni kuda cemo se postaviti, jer smo dobijali informacije da se Srndac vidja svuda u polju. I Dragisa je doneo odluku da podjemo u deo polja koje se zove Provalije, kaze tu mu je najbolje mesto. posto mi je objasnio gde cu ja da zauzmen polozaj on se polako odvojio od mene. Nastavio sam jos nekih dvesta do trista metara i dosao do mesta koje mi je objasnio. zastao sam malo i napunio pusku i razgledao teren gde je moze najbolje stajati da se mogu pratiti sve strane. Samo sto sam napunio pusku i krenuo koji korak vidim da se nesto krece u jednoj livadi podigao sam pusku, ne vidi se sta je jer se jos nije razdanilo a daljina je nekih osamdeset metara, pomislih kakav sam baksiz, zar sad da ne stavim na pusku optiku mozda bih i video dali je srna i srndac. Divljac je jos neki trnutak ostala nepokretna na ivici sume ali kad sam ja krenuo i ona je otisla u sumu. Vratio sam pogled prema jednom grmanu gde sam planirao da se prikrijem u odatle da osmatram kad jos nesto se krece kroz visoku travu, i ista prica, ne moze se jasno videti, pa zar ima jos neko tako baksuzan kao ja. Hodajuci tako kroz livadu nasao sam i mesto gde su pespavali. Pmislih pa valjda ce se jos nesto pojaviti itako zaozmen polozaj sa kog sam mogao da pratim sve strane ali mi je pogled bio usredsredjen na sumicu u kojoj je nestale dve senke. bilo je vec sest sati dodje Dragisa kod mene i ja mu isprica sta se desilo.Onda smo se dogovorili da on ostane na mom mestu a ja da prodjem nekoliko livada i detelina koje su pogodne za pasu. I tako bi. Pri povratku na nekoliko metara od jedne sume ja sam malo zastao da osmotrim a pripalio bih jednu cigaru, celo jutr nisam pupusio ne jednu, a Dragisa je bio sa druge strane sume, kad odjednom izletese ptice iz sume i cude se rika srndaca, vise sam zaboravio i sta sam hteo u tom momentu. Bio sam i malo ubudjen. Kuda li ce sada pomislih, pa valjda je treca sreca, za nepun minut cuo sam pucanj, tu je znaci bio on, utom dragisa me doziva i kaze da je okrenuo prema meni kroz sumu, on nije bio siguran da ga je pogodio. Dio sam spreman a i zauzeo sam takav polozaj da mogu pratiti celu sumu sa moje strane i put na koji bi mogao izaci. Ponovo me doziva Dragisa, ovajput je video trag krvi i kaze mi da podjem kroz sumu. Bio sam maksimalno pripravan,ali nema nigde nista sve do mesta traga krvi. Pazljivo smo pratili trag i na nekih pedesetak metara naidjosmo na veci trag krvi i u zbuno vidimo da je tu i pilegao da se sakrije. Cestitao sam majstoru posto mu je ovo bio vec deseti komad i mali jubilej.

Pamticu, dok sam ziv, kad je u toku lova na fazana ispred mene izletela srna.U onom strahu, pocela je da udara u zicu od ogradjenog vocnjaka.U to vreme stize je ostrodlaki nemac, muzjak, krupan i jak k'o bik.Uhvatio je otpozadi i ona pade pored zice.Posto se sve to dogadjalo na 10-ak metara od mene-bio sam najblizi, vicu mi kolege:vadi noz!!Ja prisao srni-ker je drzi otpozadi, rezi, a ona me gleda-k'o sto pricaju, samo sto nezaplace.Meni se srce steglo, doslo mi u grlo!Ma rek'o ne mogu da koljem!U to pristizu i ostale kolege i ja svoj noz dajem prvom do mene:kolji ti, ja ne mogu!Noz je isao iz ruke u ruku i vratio se kod mene!Bilo nas je 9-orica.Onda vlasnik nemca ga nekako odvoji i mi po dogovoru se spremismo da pucamo, ako joj je ker pokidao stomak.Medjutim,za srecu, uhvatio ju je za spoljnji deo buta i pustismo je.Otisla k'o strela.Nikad to necu zaboraviti, a pogotovo te krupne, okrugle, crne k'o ugalj, oci.
Svi mi lovci jedemo srneci gulas...,pucamo na nju...,ali da je koljem k'o ovcu.Nema sanse!Verujte mi, bio mi je lep dan, da nemoze biti lepsi, a i lepo sam lovo.

Evo ja ću opisati jedan od svežijih lovova koji će mi ostati u pamćenju, a inače u lovačkoj karijeri ih je bilo dosta, kada budem našao za shodno vremena i volje opisaću još par nekih interesantnih.
Bio je to decembar, 23. organizovan lov pogonom u mom lovačkom Društvu. Nedelja jutro nije ništa obećavalo posebno od lova naročito zbog utiska da je samo nedelju dana pre u sličnom lovu odstreljena samo jedna lisica a nije viđena ni jedna divlja svinja.
Zanimljivi je da je te dve nedelje u lovu pogonom učešće uzelo i nekoliko kolega lovaca koji su aktivni i na ovom forumu, u prvom lovu dva čuvena lovca ali bez sreće toga dana, ovog 23. decembra čak troje lovaca Forumaša.
Nekako se nađosmo u selu i pravac na zborno mesto Lovački Dom, pored reke Tise. Nakon dogovora o organizaciji lova, doručka plan je bio da se lovi deo šume koja se zove Ajlaš, a biće postavljene dve čeke, jedna čeka čiji će cilj biti da sačeka svinje koje probiju pogon a druga na koju će pogon goniti divljač, u lovu je učestvovalo i nekoliko pasa brak jazavičara.
Ja sam sa još desetak lovaca činio čeku na koju je trebalo pogon da natera divlje svinje i polako smo krenuli ka našem odredištu i rasporedili se u koritu meandra stare tise, međutim u toku same pripreme lova Pogoniči nisu mogli preći neku vodu koja je bila desetak dana pre toga nastala izlivanjem reke Tise u plavnu zonu i Pogon menja plan i dolazi na naš štand da praktično od nas krene ka drugoj čeki.
Ne treba da vam pričam da sam se baš razočarao u takvu ad hok odluku Lovnika ali viša sila je bila u pitanju i tu se nije moglo ništa uraditi.
Da zlo bude još veće, kolega lovac Doktor, inače jedan od jako iskusnih lovaca dolazi do mene i pita me da li bi se ja pomerio jedno 50m dalje a on da stane tu gde sam ja bio, jer su tamo nešto gusto raspoređeni bili. Kažem mu nema problema idem dalje jedno 50m, međutim zbog jakog gustiša morao sam se pomeriti još 50-tak metara i stao. Pogon je krenuo od nas, posle pola sata oglasiše se i psi.
Nije prošlo dugo, čujem pse naspram sredine našeg dočeka i očekivao sam da će neko tamo pucati, u tom delu su bili Bucko, Jeger und Jagd, Aca, Doktor..., međutim uporedo sa našim dočekom psi krenuše da oblajavaju bliže meni. Taman sam se pripremio očekujući crnu gromadu, kad ono 4 srne pravo na mene. Polako odlažem pušku na drvo i bukvalno rukom udarim po leđima jednu srnu koja je prošla tik uz mene. Prvi put u životu u prirodi dodirujem divljač, jadnica nije ni primetila šta sam uradio. Neverovatno iskustvo. Čujem pse kako laju sve bliže i razočarano konstatujem u sebi eto i ovi ne valjaju ništa jure srne. Lomim jednu grančicu (prut) da oteram pse sa traga jer sam znao da će psi proći pored mene kao i ove 4 srne. Taman odlamam granu kad neverujući svojim očima istim tragom kuda su išle srne ide svinja, staje, naćuli uši, diže njušku i njuši vazduh. Te sekunde dok sam uzeo pušku, nanišanio i opalio iz kombinacije trajali su kao večnost a odigralo se sve za 5-6 sekundi.
Svinja pada kao gromom pogođena i nazirem kako se baca po bagremcu, držim to mesto na nišanu očekujući da svinja ustane, međutim pokreti su sve manji, polako prilazim misleći da sam pucao u nekog vepra stokilaša kad ono


Psi prilaze odstreljenom vepru, malo ga kidaju i vraćaju se nazad u šumu. Ja presrećan, misleći da je za mene ovaj lov uspešno završen, vraćam se nazad na mesto čekanja. Spokojan posmatram detlića kako uporno kljuca u staro stablo vrbe, a šuma odjekuje od te pesme...
Prošlo je možda pola sata, kad opet počinju psi da oblajavaju divljač, sve bliže i bliže, čujem pucanje grana u šumi i najednom vidim na 50-60m u gustom jaseniku svinju, za njom druga, treća u koloni jedna iza druge, pravo prema meni... gledam kroz optiku kombinovane puške vidim 5-6 velikih i iza nepregledna kolona samo leđa divljih svinja. Puštam ih i prilaze mi na bukvalno 20m, prva zastaje diže njušku i uvlači vazduh, osetila me je, iza nje druga zaviruje.
Predpostavljam da je prva vođa čopora nju neću pucati i pucam u drugu, pada na mestu nastrela:

Svinje beže na sve strane, nastaje zaglušujuća lomljava, pomešana sa uzbuđenim duvanjem svinja, hvatam jednu u trku i pucam preostalom brenneke kuglom, svinja pada, još brže ustaje i nestaje u šikari.
Prelamam pušku praznim je i po dzepovima tražim municiju, zaboravljajući da mi je municija na kundaku puške, neke svinje su već pobegle, neke stoje, neke trče, nekako shvatam gde je municija i na brzinu ubacujem jedan metak 7X57R i tiho zatvaram pušku.
Jedna grupa od 3 nazimeta trči i taman da pucam u trku u jedno kad oni kao po komandi zastanu, smirujem krst končanice na plećki jednog nazimeta i ono pada na mestu nastrela.

Prepunjavam pušku sada već mnogo brze i konstatujem da su sve svinje uspele da pobegnu, međutim pukne grana u blizini i primetim jednu svinju kako se polako izvlači, pucam i ona pada na mestu nastrela.

Na poprištu prave bitke i drame leže tri odstreljene svinje, ubrzo po krvnom tragu nalazim i 4-tu na 30m pogođenu brenneke kuglom, naslonjenu na jasen.

Posle toga naša čeka odstreljuje još jednu svinju, ja i kolega do mene Doktor pucamo posle sat vremena na još jednu i oboje promašujemo (gusto jasenje i šikara) ili možda već i preterana samouverenost u lovačko umeće.
Pogon odstreljuje dve svinje i druga čeka na koju je pogon naterivao svinje jednog vepra trogodišnjaka. Ukupno 9 grla u tom lovu.
Ja toga dana neverujući svojim očima odstreljujem 5 svinja, vepra, dve krmače i dva nazimeta.
Ipak nezaboravan Lov.
Sledi posle mukotrpno izvlačenje svinja iz šume do Doma, zaglavljivanje Uaza, pa izbacivanje svinja koje smo jedva složili, mukotrpno odglavljivanje, ponovni utovar divljači i umorni nekako se dovlačimo do lovačkog doma.
Ulov naše čeke:



Eto to bi ukratko bilo opis jednog lova koji se pamti.