JUZNORUSKI OVCAR
Postoji vise razlicitih teorija o poreklu ovih pasa. Naziv Ruski ovcar se spominje 1914. godine, kada je napravljen opis ovih pasa. Autor (A.Fedorovic) pise, da su ruski ovcari imali veoma malo slicnosti sa ostalim ovcarima, i navodio je sledece rasne odlike: "Visina ogromna, telo izduzeno, glava okrugla, dlaka duga, vunasta, pokriva celo telo, glavu i usi. Rep dosta dugacak, odlakan. Boja bela, prljavo-siva, sivo-sarena. Ruski ovcari svojim izgledom i agresivnoscu izazivaju strah kod ljudi i zveri. Braneci stado od vukova, hrabro se bore sa njima i cesto oduzimaju plen predatorima".
Vecina kinologa se pridrzava misljenja da su preci ovih pasa bili takozvani "brudasti" psi (psi ostre duge dlake sa izrazenim brkovima, bradom i siskama na glavi), koji su nastali od brudastih ovcara i drevnih lovackih pasa iz grupe hrtova. Ako se pazljivo zagledamo u juznoruskog ovcara, videcemo dosta slicnosti sa hrtovima. To je suvlji i suvo-snazni tip konstitucije, pripijen stomak (sto nije karakteristika drugih ovcara).
Postoji misljenje, da su preci ruskog ovcara dosli sa arijskim plemenima. Seobe Arijaca su se odvijal sa severa Azije prema Evropi, sa njima su dolazili i njihovi psi - "psi meseceve boje", koji su cuvali stada. Ti psi su se ukrstali sa lokalnim rasama, me|u kojima su bili i "brudasti" ovcari grube ostre dlake. Kasnije su se ovi psi ukrstali sa hrtastim psima, koji su dolazili sa juga. Najverovatnije su formiranju rase doprineli ruski hrt barzoj i ruski brudasti gonic.
Zasto se ipak u nazivu juznoruski ovcar potencira rusko poreklo ovih pasa, ako su oni dosli sa arijcima? Na treba zaboravljati da su Arijska plemena tada zauzimala teritorije Slovena. Takodje, posle preseljavanja Arijaca deo pasa je ostao i potpomogao stvaranju rase ruskog ovcara.
Ti psi, ruski ovcari, bili su zastupljeni na celoj teritoriji tadasnje Rusije. U XIX veku poznati ruski kinolog Sabaneev opisuje lov sa psima, koji se odvijao jos pre formiranja Ruske drzave. Lov na tura i zubra (evropska divlja goveda), divlju svinju, medveda i vuka se obavljao uz pomoc nezaobilaznih "ovcara". Oni su se koristili za napad na divlju zver koju je prethodno isterao copor ruskih hrtova. Ta vrsta lova je bila veoma popularna u Rusiji. Za vreme careva u Rusiji lov sa psima je cvetao a postoje i podaci da su carevi posedovali bele ruske ovcare. Plemici su takodje drzali ove pse, kao vlasnici ovcara se navode tako cuvene plemicke dinastije kao Golicini, Nariskini, Uvarovi…
U to vreme carevi su rado darivali jedni druge vrednim poklonima. Kao carski darovi, ovcari su stigli i u Englesku, gde su podstakli formiranje nove britanske rase - staro-engleski ovcar, ili bobtejl. To misljenje dele i neki Engleski kinolozi.
Po prvi put pismeni dokaz postojanja ruskog ovcara se srece pocetkom XVIII veka. Dokument opisuje menjanje dva dobro obucena ovcara za jednog lovackog sokola. U to vreme i copor ruskih hrtova takodje se menjao za jednog dobrog sokola. To je dokaz da su u to vreme te dve rase vec bile samostalne.
To je sve, sto se tice ruskog ovcara. Kad govorimo o danasnjem juznoruskom ovcaru, ciji predak je najverovatnije bio ruski ovcar, postoji i druga, tradicionalna teorija o njegovom nastanku.
Pocetkom XIX stoleca u Nemackoj, hercog Fridrih Ferdinand Anthalski, poznat kao jedan od najbogatijih uzgajivaca ovaca 1827. godine se obratio imperatoru Rusije Nikolaju I sa molbom da mu se da na koriscenje zemlja na jugu Rusije, jer ogromna stada hercoga Fridriha Ferdinanda nisu vise mogla da se prehrane na maloj povrsini njegovog imanja u Nemackoj. Ovce su naravno cuvali psi - dugodlaki juznonemacki ovcari bele boje sa grubom dlakom i nemacke ovcarske pudle - safpudle. Moguce, da je to bila jedna te ista pasmina.
Car Nikolaj I dozvolio je hercogu da koristi prazne zemlje u Tavriceskoj guberniji, naravno, pod odredjenim uslovima. Hercog je dao novom imanju naziv Askania-Nova - po imenu nemacke oblasti Askania. Kasnije, hercoga je nasledio njegov potomak Genrih, a posao sa ovcama je cvetao. Posle smrti Genriha imanje je bilo prodato nemcu kolonisti Fridrihu Fejnu (Fedor Fejn). Kasnije, njegov unuk, Fridrih Falc-Fejn se proslavio kao naucnik-zoolog, osnivac nacionalnog parka "Askania Nova", koji se danas nalazi pod zastitom JUNESKO. Fridrih Falc-Fejn je osnovao zooloski vrt i botanicku bastu, zbog cega je bio nagradjen plemickom titulom od strane imperatora Nikolaja II.
Ovce Falc-Fejna su stizale iz Spanije, a zajedno sa njima i psi rase asturijski ovcar. Ti psi su se ukrstali sa lokalnim psima - planinskim tatarskim ovcarima, koji su uvecali visinu i dodali agresivnost i nepoverljivost asturijskim ovcarima. Ukrstali su se sa dugodlakim tatarskim hrtastim psima - ti su im dodali brzinu i suvlju konstituciju. U to vreme u Krimskoj oblasti su bili rasprostranjeni planinski hrt i krimski hrt ("krimka"), koji su verovatno doprineli formiranju nove rase.
Na medjunarodnoj izlozbi u Parizu 1913. godine, F.Falc-Fejn je prikazao ruskog ovcara po imenu Olga, koja je dobila zlatnu medalju za lepotu.
Dalje sudbina rase se odvijala veoma tragicno. Oktobarska revolucija 1917.godine i Gradjanski rat u Rusiji unistili imanje Askanija-Nova, a F.Falc Fejn zauvek morao da napusti Rusiju. Psi su vecinom bili unisteni zbog velike agresivnosti i izrazenih cuvarskih nagona. Oko 1600 pasa bilo je ubijeno zbog krzna - 1920. godine Sovjetska vlast je izdala ukaz o stvaranju zaliha krzna dugodlakih pasa.
Ali ipak, zahvaljujuci izuzetnim radnim osobinama rasa nije ostala nezapazena od strane Sovjetske vojske i ^K. U nacionalnom parku Askania Nova ponovo poceli da se gaje JRO. 1922.godine izdato je specijalno naredjenje da se psi rase JRO gaje samo na otvorenom, zbog pravilnog formiranja njihovog dlacnog pokrivaca. Ucebana gusta dlaka formirala stit od 5 cm koji stiti psa od velikih temperaturnih oscilacija - od - 50 do + 40*C i brani od ujednih rana u borbi sa predatorima, udaraca ostrim predmetima u borbi sa covekom, od ujeda zmija, od vlage, parazita (krpelja i buva).
Juznoruski ovcari u nacionalnom parku Askania-Nova. Slike iz knijge M.F.Ivanova "Ovcarstvo" (1935.).
Preostali posle rata psi su bili sakupljeni po celoj zemlji i prebaceni u specijalno formirane drzavne odgajivacnice, u gradovima Dzankoj i Cugujevac. Odatle su ponovo krenuli uspesi JRO na medjunarodnoj sceni. Na Svetskoj izlozbi u Nirnbergu 1930 godine dva juznoruska ovcara Grubian i Jalta ostavili su snazan utisak na kinologe Evrope, o cemu se mnogo pisalo u stampi tog vremena. Prvi standard rase je bio objavljen 1931.godine. I taman 1940. godine kad je populacija pasa bila oporavljena, II Svetski rat unistio je sve napore odgajivaca. Ukraina i Krim su bili epicentar borbe sa fasistima, psi su vecinom bili ubijani.
Po zavrsetku rata odgoj je krenuo sa 12 pasa, koji su imali rodovnike. Ti psi su bili vlasnistvo istaknutih Sovjetskih politicara kao Berija, Kaganovic, Staljin, Allilujevi-Kuzmini i nekih drugih predstavnika vlasti u SSSR-u. Bila je sacuvana i nekolicina pasa nepoznatog porekla, koji su cuvali aerodrome, vojne fabrike, GULAG.
Za uzgoj i osvezavanje krvi malobrojne rase moralo se ukrstati sa drugim pasminama. 1947.godine JRO-ima dodavana krv madjarskih komondora, velikih belih pudli, kavkaskih ovcara svetlije boje, afganistanskih hrtova. Kasnije je dodavana krv bobtejla i brijara.
I danas mozemo prepoznati tragove ukrstanja kod JRO. Veoma diskutabilna je bila i sama neophodnost ukrstanja JRO sa drugim pasminama u drugom krugu odgoja. Pogotovo diskutabilno dodavanje krvi komondora. Mada neki kinolozi smatraju komondora potomkom JRO. Poznati ruski kinolog Mazover je pisao: "JRO se prosirila i van teritorija Rusije, preko Dunava. Odomacila se u stepama Ma|arske pod nazivom "komondor".
Zahvaljujuci naporima drzavnih odgajivacnica i ljubitelja rase, rasa juznoruski ovcar dobila je drugi zivot. Pasmina je ostala ista, kako su nju opisivali pre II Svetskog rata. Dobila je svoje simpatizere zbog izuzetnih osobina kao sto su bezrezervna odanost gospodaru, njegovoj porodici, izrazene cuvarske osobine, hrabrost i agresivnost, brzina i snaga, nezahtevnost u drzanju i lepota.
Clanak iz casopisa NOVI MOJ PAS, autor Polina Simic.
