Labud je ptica o kojoj govore mnoge legende i koja u ljudskom predanju ima bogata simbolična značenja. Prema legendi o postanju sveta, za koju se smatra da datira iz najranijih kultura, labud predstavlja kombinaciju vazduha i vode, neophodnih elemenata za rast i razvoj semena i obnavljanje vegetacije, čime simbolizuje sam život.
Kao otelotvorenje dobrote i blagosti, labud je prisutan u kulturama svih naroda. Ipak, u nekim indoevropskim mitovima, labud predstavlja i suprotan princip - zlu ženu. Objašnjenje ovoga mita je daleko dublje i povezano je sa simbolom (noćne) more. Pravo značenje more je da je to zla boginja, koja ima moć da u snu životinja i ljudi izazove osećanje gušenja. U indoevropskoj mitologiji zle žene uglavnom imaju obličje ptica, pa je i mora predstavljena kao žena sa «onog» sveta, koja je uzela oblik bele ptice (labuda).
Među mitovima o labudovima kod starih Grka, najpopularnija je ona o Zevsu i Ledi, koji kaže da je Zevs video Ledu kako se kupa u reci. Da bi je zaveo, Zevs je uzeo oblik belog labuda. Leda nije mogla da bude ravnodušna na lepotu bele ptice pa se zaljubila, što je i bio Zevsov cilj.
Kasnije je Leda snela dva jajeta. Iz jednog su se izlegli blizanci Kastor i Poluks, koji su postali najsjajnije zvezde u sazvežđu Blizanaca. Iz drugog jajeta izlegla se lepa Helena, zbog koje je izbio rat za Troju. Na severnom nebu postoji sazvežđe Labuda od 6-7 sjajnih zvezda, raspoređenih duž vrata i raširenih krila labudovih.
Slike mitološke Lede, koju je zaveo Zevs preuzevši lik belog labuda su se mogle videti i na ranim crkvama u Egiptu i Rimu gde one predstavljaju Blagovesti. (Luka 1:35: "I odgovarajući anđeo joj reče: Duh sveti doći će na tebe, i sila najvišega osjeniće te; za to i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se sin Božji.") Prema ovom mitu, Zevs je probudio Ledu i rekao joj: "Ne plaši se. Kralj neba želi da ti postaneš majkom moja dva sina blizanca. Oni će postati bogovi, i zvaće se Kastor i Poluks.". Desilo se da Kastor bude ubijen, a neutešnom Poluksu je bilo dozvoljeno da deli svoju besmrtnost sa svojim smrtnim bratom, tako oni naizmenično, jednog dana žive među ljudima, a drugog među bogovima. U mitu o Kireni kaže se, kako je jednog dana Apolon posmatrao Kirenu kako se rve sa lavom. Zadivljen njenom snagom i ljupkošću, poveo ju je sa sobom na zlatnim kolima koja su vukli labudovi i odveo je u Libiju.
Kod starih Grka postojalo je verovanje da labud najlepše peva pred samu smrt, ali ne od žalosti što će umreti nego od radosti što je svakim trenom bliži bogu sa kojim će se sjediniti. Crvenokljuni labud, koji se češće može videti u južnim delovima Evrope, ptica je koja, uprkos svojoj lepoti, osim šištanja i siktanja ne ispušta druge zvuke pa ga zbog ove osobine zovu i nemi labud. Odakle onda ovo verovanje? Objašnjenje je sledeće: stari Grci verovatno nisu pravili razliku između crvenokljunog i žutokljunog labuda i nije im bila poznata migracija ptica. To znači da, ako su čuli labuda da »peva», to je onda bio žutokljuni a ne crvenokljuni labud. Osim toga, labudovi su po pravilu stanari severnih krajeva Evrope i ne sele se sjeseni u toplije krajeve, kao što to rade laste i rode, osim kada se zamrznu vode. Tada odlaze malo južnije u potrazi za hranom, ali se sa prvim znacima proleća vraćaju u svoju postojbinu. Verovatno je da su Grci primetili njihovo periodično pojavljivanje pa su njihov odlazak s proleće povezali sa tužnom pesmom, koju pevaju što moraju da umru.
Po zidovima hindu hramova, urezivan je par labudova koji se održavaju u životu medom rascvetalog lotosa-znanja, a simbol su savršenog sjedinjenja kojem teže sva nebeska bića. U hindu veri, postoji verovanje da je vrhovni labud sneo zlatno vaseljensko jaje iz kojeg je izašao Brama, pa se otuda labud smatra za svetu, božansku pticu, simbol svetog duha. Često je i sam Brama, prikazivan kako jaše na labudu.
U starom Egiptu, verovalo se da labud odvodi duše pokojnika na onaj svet.
Kod Kelta, labud je božanstvo Sunca, mistično ali dobroćudno. Smatra se da ima isceliteljsku snagu Sunca i da njegova pesma ima magijske moći. Kelti su verovali da su različita božanstva uživala u putovanjima po svetu prerušena u labudove koji su obično putovali u paru povezani zlatnim ili srebrnim lancem. Postoje najmanje tri mita vezana za čoveka pod imenom Ciknus koji se preuršavao u labuda da ublaži bol od tragične smrti.
Jedna legenda starosedelaca Amerike pridaje labudu moć da pozove sva četiri vetra kako bi oni sproveli planove Velikog duha.
Neki ljudi su verovali da labudovi, a ne rode donose decu.
Kornilov, Alexander Albertovič, Princ Gvidon i princeza Labud, scena iz ruske bajke "Car Saltan"
Stari Sloveni su verovali da labud predstavlja dušu predaka i da može da ima božanske i demonske osobine. U labudove mogu da se pretvore vile, koje umeju da se premetnu u sokola, vuka, zmiju i druge životinje. Legenda kaže da postoje tri vrste vila: planinske, vodene i nebeske. Ove poslednje imaju krila i mogu da lete. Ako ih čovek prevari i uhvati, jedini način da im oduzme moć jeste da im sakrije krila. Njihova prvobitna suština bila je da su vile zapravo duhovi prirode, jer znaju jezik riba i ptica, mogu da leče rane različitim travama, a posebno mogu da olakšaju jad i bol slepima i nerotkinjama. Kroz istoriju, vilama se pripisivala moć spajanja sa dušama predaka. Tako je i nastalo verovanje da mogu da uzmu oblik bilo koje životinje, a pre svih labuda.
U Švedskoj za vrline Sv. Benedikte se verovalo da su toliko mirišljive da su privlačile divlje labudove koji su želeli da budu pomilovani njenim svetim rukama.
