DOMACE RASE OVACA

Cigaja
Cigaja je naša najproduktivnija rasa ovaca, kombinovanih proizvodnih osobina (vuna-meso-mleko). Rasprostranjena je u regionima naše najintenzivnije poljoprivredne proizvodnje, u Vojvodini, Baranji i Slavoniji.
O postanku cigaje nema tačnih podataka, smatra se da je u našu zemlju, još u 18 veku, uvežena iz Rumunije. Osim u Jugoslaviji cigaja se uzgaja u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji i u manjem broju u Bugarskoj.
Cigaja je krupna rasa ovaca, čvrste građe tela i snažne konstitucije. Glava joj je srednje veličine, ali dosta uzana. Ovnovi imaju više, a ovce manje ispupčen profil. Uši su velike, a mogu biti poluklopave ili čak klopave. Ovce i ovnovi su šuti, mada ovnovi mogu biti i rogati. Glava i uši su pokrivene crnom ili mrkom dlakom.
Visina grebena ovaca iznosi u proseku 67 cm (60-76 cm), a ovnova 75 cm (70-85 cm). Trup je srednje dužine, dubok, ali relativno uzak i pravougaonog oblika. Grudi su duboke, ali dosta uske. Greben je uvek nešto niži od krsta. Leđna linija je ravna. Karlica je nešto oborena. Noge su visoke, jakih kostiju, čvrstih papaka i uvek obrasle crnom ili mrkom dlakom.

Runo cigaje je poluzatvoreno do zatvoreno, sastavljeno iz cilindričnih ili levkastih pramenova. Vlakno je srednje finoće, sa oko 30-33 mikrona (C sortiment). Runo je belo, mada u manjem broju ima i crnih i mrkih cigaja. Česta mana vune je pojava crnih vlakana u manjoj ili većoj meri (sinjavost).
Ovce daju prosečno 2,5-4 kg, a ovnovi 3,5-5 kg neprane vune. Randman vune se kreće oko 55%. Veliki nedostatak cigaje je i slaba obraslost vusinnom, naročito po trbuhu i donjem delu vrata, a i gustina vune, takođe, ne zadovoljava. To je glavni razlog zbog kojeg cigaja, iako krupna ovca, daje relativno malu količinu vune. Jagnjad se rađaju sa sivo mišijom bojom, koja u starosti od 4 meseca prelazi u belu boju.
Telesna masa odraslih ovaca iznosi u proseku 70-75 kg, a ovnova 110-120 kg. U intenzivnom tovu cigajina jagnjad u starosti od 90 dana posižu težinu od 31 kg.
Mlečnost cigaje je dosta dobro izražena i kreće se u granicama od 50-150 litara u laktacionom periodu od 6 meseci. Ova velika variranja u pogledu proizvodnje mleka su rezultat uticaja faktora sponjne sredine, a prvashodno nivoa ishrane. Ako se cigaja adekvatno hrani, ona predstavlja našu najbolju ovcu za proizvodnju mleka.
Plodnost ovaca cigaja rase kreće se od 110-130%. Po vremenu stasavanja cigaja spada u grupu srednjestasnih rasa ovaca. Ženska grla ulaze u priplod prvi put u starosti od godinu dana. Po zoološkoj klasifikaciji cigaja spada u dugorepe ovce.
Genetski potencijal cigaje nije dovoljno iskorišćen u našoj zemlji. Zbog toga se, na nekim krupnim gazdinstvima, preduzimaju mere povećanja njene produktivnosti. Tako su ukrštanja cigaje sa sufolk rasom dala zapažene rezultate na Belju.

Domaci merino
Ovaj merino se skoro dva stoleća uzgajao na prostorima bivše Jugoslavije, pa otuda i potiče ovakav naziv "domaći merino". Uzgajan u uslovima Jugoslavije, formiran je u poseban tip koji se po svojim osobinama vidno razlikovao od drugih tipova merina. U našoj zemlji ove ovce korišćene su za sva tri smera proizvodnje, tj. za proizvodnju vune, mleka i mesa.
Mada spada u ovce srednje visine, ipak može se reći da je domaći merino bio malih širina, nežnog kostura, fine konstitucije, a uz to i male žive mere, jer je prosečna težina ovaca oko 42 kg, a ovnova oko 51 kg. To je bila posledica, pre svega, loše nege i ishrane podmlatka i parenja u bliskom krvnom srodstvu.
Negativni uslovi pod kojima je formiran naš merino uticali su i na prinos i na kvalitet njegove vune. Gustina vune ubrajala ga je među merino rase s najgušćom vunom, što je zajedno sa dobrom obraslošću grla vunom učinilo da se prosečna težina runa u ovaca kretala oko 4 kg, a u ovnova oko 5,5-6 kg. Finoća vlakna bila je ispod 20 mikrona.
Sposobnost za proizvodnju mleka bila je značajna karakteristika našeg merina. Tako u boljim uslovima ishrane i držanja ovce su davale i do 100 kg mleka u laktaciji.
Zbog izuzetno loših ekonomskih prilika u stočarskoj proizvodnji, a posebno u ovčarstvu, tokom dužeg niza godina, domaći merino je uništen i danas praktično više i ne postoji. Domaći merino ostavio je, praktično, upečatljiv trag u razvoju našeg ovčarstva jer se veoma mnogo koristio za ukrštanje sa različitim sojevima pramenke širom Jugoslavije i stvaranje brojnih meleza.

Pramenka
Pramenka je pojam koji označava primitivnu ovcu, slabih fizioloških svojstava, koja je nastala u oskudnim uslovima ishrane i nege, a na koje se kroz duži niz godina dobro adaptirala. Vrlo je otporna i izdržljiva.
Pramenka nekada je bila raširena po čitavoj Evropi. Intenziviranjem poljoprivredne proizvodnje, primitivna pramenka je potosnuta produktivnijim rasama, tako da se u većem procentu održala samo na jugu Evrope i to posebno na Balkanskom poluostrvu.
U Srbiji se pramenka gaji na vrlo ekstenzivan način. U toku letnjeg perioda sve vreme provodi na planinskim pašnjacima, koji su najčešće oskudni u Ovčarstvo – tehnologija proizvodnje prinosu najvrednijih hranljivih materija, zbog siromaštva u pogledu botaničkog sastava paše. Zimi se drže u objektima, nastrešicama i nehigijenskim štalama, gde najčešće gladuju. Mnogi odgajivači ove rase ovaca, u potrazi za hranom, u jesen odlaze sa svojim stadima sa planina u ravničarske regione udaljene i po nekoliko stotina kilometara jer na ovim područjima u toku zime ovce najčešće nisu u mogućnosti da zadovolje ni osnovne potrebe u hranljivim materijama.
U našoj zemlji postoji više sojeva pramenke, koji se međusobno razlikuju po veličini, prinosu, kvalitetu i boji vune. Zajedničke eksterijerne odlike svih sojeva pramenke su: duga i uska glava, ovce su šute, ređe rogate, ovnovi su po pravilu rogati.
Vrat je srednje dužine, ili dugačak, ali dosta uzan i slabo muskulozan. Trup je srednje dužine i po pravilu nešto duži od visine grebena. Širine su slabo, pa i nedovoljno izražene. Grudni koš je srednje dug, dubok, ali uzan i pljosnat. Rebra su pljosnata i pružaju se koso unazad. Širina leđa i sapi je slabo izražena.
Noge su snažne sa jakim kostima, koje su povezane čvrstim zglobnim vezama. Pramenka ima čvrste papke koji su izdržljivi na duga pešačenja i terene.
Svi sojevi pramenke su kasnostasne životinje, koje polno sazrevaju sa 16-18 meseci, a porast završavaju u starosti od 3-4 godine.
Pramenka je ovca kombinovanih proizvodnih svojstava (meso-mleko-vuna). Proizvodnja ovčijeg i jagnjećeg mesa pramenke je dosta skromna, u zavisnosti od sojeva i nivoa ishrane, odnosno stepena utovljenosti životinja. Živa mera ovaca kreće se između 25 i 55, a ovnova između 35 i 80 kg. Od istih faktora zavisi i randman mesa, koji se kreće od 40-50 %.
Proizvodnja mleka pramenke je relativno mala, a znatno varira između sojeva (od 40-100 litara i više u laktaciji od 6 meseci) i usled uticaja ishrane.
Težina runa u proseku iznosi 1,4 kg. Randman vune se kreće od 55-70 %. Runo pramenke je sastavljeno, kao što i samo ime kaže, od pramenova koji su otvoreni0, dugački, grubi, šiljasti ili levkasti kod rudih pramenki. Vuna je mešana i sastoji se iz osjastih vlakana i puha. U zavisnosti od zastupljenosti osjastih vlakana i puha razlikuju se sojevi pramenke sa grubom i sojevi sa rudom vunom. Pramenka je slabo obrasla vunom po trbuhu i donjem delu vrata, a noge, glava i uši su joj obrasli dlakom.
Boja runa je najčešće bela, mada kod nekih sojeva pramenke runo može biti mrko pa čak i crno, dok ih je veoma mali broj sa šarenim runom. Dlaka koja pokriva lice i noge može biti različite boje, bele, crne, pravilno ili nepravilno šarena, žuto-bela, crno-bela, zatim žuta i prskana (bela sa crnim, žuta sa belim i slično).
Plodnost pramenke je relativno dobra. Od 100 ojagnjenih ovaca dobija se 100-110 jagnjadi. Porođajna težina ovih jagnjadi je između 2 i 4 kg, što zavisi od soja i nivoa ishrane majki. Jagnjad su otporna, a mortalitet je nizak.
U našoj zemlji postoji veliki broj sojeva pramenke koji su nastali u različitim klimatskim i ishrambenim uslovima. Imena su dobivali, obično, prema području postanka, planini i slično. Najpoznatiji sojevi pramenke su: sjenički, svrljiški, krivovirski, šarplaninski, ovčepoljski, kosovski, metohijski, pivski i drugi. Svi sojevi pramenke mogu se podeliti u dve grupe i to sojeve sa rudom i sojeve sa grubom vunom.

Sojevi pramenke sa rudom vunom
U grupu pramenki sa rudom vunom spadaju sledeći sojevi:
sjenički,
svrljiški i
šarplaninski
Telo ovih životinja obraslo je nešto finijom (rudom) vuno nego ugruborunih pramenki.
Runo im čini prelaz od otvorenog do poluotvorenog. Sastavljeno je odpramenova levkastog oblika.
Pramenovi ovaca rude pramenke su kraći, a runo pretežno sastavljeno od prelaznih vlakana. Zbog veće gustine vune i finijeg vlakna, prinos i kvalitet vune ovih sojeva pramenke je bolji nego u gruborunih.

Sojevi pramenke sa grubom vunom
U ovu grupu spadaju svi sojevi pramenke čije runo sačinjavaju gruba i osjasta, a veoma mali procenat finih i prelaznih vlakana. Runo je otvoreno, a pramenovi su dugački i šiljasti.
Zbog lošeg kvaliteta vlakna, vuna ovih ovaca nije interesantna za potrebe tekstilne industrije, nego služi kao sirovina u domaćoj radinosti, za izradu najgrubljih tkanina.
Najpoznatiji sojevi pramenke sa grubom vunom su:
pirotski,
krivovirski,
bardoka,
karakačanski,
pivski i drugi.

Sjenička ovca

Sjenička ili pešterska ovca dobila je ime po mestu Sjenici na Pešterskoj visoravni, koja se nalazi na jugozapadu Srbije na nadmorskoj visini preko 1000 metara.
Sa Peštera se ova ovca, zadnjih decenija, proširila na skoro ceo zapadni deo Srbije, severni deo Crne Gore, a ima je i u Bosni i Hercegovini.
Sjenička ovca je jedna od naših najkrupnijih sojeva pramenki. Visina grebena ovaca iznosi oko 65, a ovnova 70 cm. Masa tela ovaca je u proseku 45, a ovnova 60 kg. Randman mesa je oko 42%. Grudi su joj dosta duboke, ali je grudni koš uzan.
Glava sjeničke ovce je obrasla dlakom koja je najčešće bela, sa crnim kolutovima oko očiju, s crno oivičenom gubicom donje i gornje usne i sa crnim vrhovima ušiju.
Noge su joj takođe obrasle dlakom, najčešće bele boje, a mogu biti crne ili prskane (crno-bela).
Sjenička ovca je dosta dobro obrasla vunom po donjem delu vrata i po trbuhu. Runo je otvoreno do poluotvorenog, a prinos relativno mali. Godišnji nastrig vune ovaca iznosi 1,4, a ovnova 2 kg. Finoća vlakna iznosi oko 38 mikrona, što znači C i D sortiment. Prema nekim saznanjima ovako fini sortiment vune sjenička ovca ima zbog toga što su u njenom stvaranju učestvovale azijske ovce s finom vunom, koje su Turci gajili na Balkanu u toku petstogodišnje vladavine.
Vijugavost vlakna je slaba, a randman vune iznosi oko 70%.
Prosečna mlečnost sjeničke ovce u laktaciji od 5-6 meseci se kreće od 60-80 litara računajući i mleko koje jagnje posisa.
Od 100 ovaca dobije se 11o-13o jagnjadi. Sjenička ovca spada u grupu dugorepih ovaca. Kasnostasna je jer prvi put ulazi u priplod sa 18 meseci, a porast završava u starosti od 3-4 godine. Ovce su šute, a ovnovi imaju dobro razvijne rogove u obliku spirale.

Svrljiška ovca
Ovaj soj pramenke ime je dobio po Svrljiškim planinama, gde joj je i mesto odgajivanja.
Svrljiška ovca obrasla je belom vunom. Lice i noge obrasle su joj belom dlakom sa crnim tačkama, a na čelu ima ćubu.
Ova pramenka spada u krupnije sojeve. Visina grebena ovaca je oko 60, a ovnova 60-65 cm. Odrasle ovce su teške prosečno oko 36 kg, a ovnovi oko 45 kg. Randman mesa kod odraslih grla iznosi oko 48%.
Svrljiški soj ima najbolju obraslost od svih sojeva, što utiče i na težinu runa. Debljina vunskih vlakana je oko 36 mikrona (C i D sortiment). Pramen je levkast, a runo poluotvoreno. Godišnji nastrig vune u proseku se kreće oko 1,5 kg u ovaca i oko 2 kg u ovnova. Randman vune iznosi oko 55%.
Prosečna proizvodnja mleka za laktacioni period od 6 meseci iznosi 8o litara, računajući i količinu mleka koju jagnje posisa.
Plodnost ovih ovaca se kreće od 100-110%. Svrljiška ovca je kasnostasna. Spada u grupu dugorepih ovaca. Ovce su šute, a ovnovi mogu biti šuti ili pak rogati.
Svrljiška ovca je veoma cenjena na čitavoj teritoriji istočne Srbije, tako da je i najrašireniji soj pramenke na tom području. Izvan ovog areala rasprostiranja ova ovca se nije dalje širila.

Šarplaninska ovca
Ovaj soj ovaca se dosta gaji u Makedoniji gde čini oko 30% od ukupnog broja ovaca u ovoj Republici. Dosta se gaji i na Kosovu, u regionu Šar planine, po kojoj je i dobila ime.
Spada u kratkorepe ovce, a po veličini formata pre se može svrstati u male, nego u srednje velike ovce. Visina grebena joj je oko 58 cm. Telesna masa ovnova iznosi u proseku 45-50 kg, a ovaca 32-35 kg. Randman mesa odraslih grla iznosi 45%.
Ovaj soj je jedini soj domaće pramenke koji ima čisto belu vunu, bez crnih ili sinjavih vlakana. Glava i noge su obrasle dlakom, koja je takođe bele boje, bez ikakvih pigmentiranih mesta.
Obraslost vunom šarplaninske ovce ne zadovoljava. Runo je otvoreno, često podeljeno duž kičmenog stuba, pramenovi su šiljasti. Ovce daju prosečno godišnje 1,3 kg, a ovnovi1,6 kg neprane vune, čiji je randman oko 60%. Debljina vunskih vlakana se kreće od 35-37 mikrona (C i D sortiment).
Prosečna mlečnost ove ovce je 90 litara, računajući i količinu koju jagnje posisa. Od 100 ovaca dobija se 100-105 jagnjadi. Životinje su kasnostasne. Ovce su šute, a ovnovi rogati. Sojevi pramen

Literatura:

Pirotska ovca
Ova ovca je najrasprostranjenija na području Pirota, po kome je i dobila ime.
Pirotska ovca spada u grupu dugorepih ovaca. Visina grebena joj je oko 55 cm. Masa tela odraslih ovaca iznosi prosečno 36-41 kg, a ovnova 50-55 kg.
Randman mesa odraslih grla je 45-47%, a kod jagnjadi oko 50-52%, što zavisi od stepena njihove utovljenosti. Od 100 ovaca dobija se 110-115 jagnjadi.
Ovce su obrasle belom vunom, a ima i grla sa crnom i sinjavom vunom. Godišnji nastrig neprane vune iznosi1,2-1,4, a u ovnova oko 1,5 kg.
Finoća vunskog vlakna je u proseku 40 mikrona (C i D sortimenta). Randman vune se kreće oko 60%. Od vune pirotske ovce, u Pirotu i okolini, se izrađuju nadaleko poznati pirotski ćilimi.
Za 6 meseci laktacije ova ovca proizvede 75-80 litara mleka, računajući i mleko koje posisa jagnje. Kasnostasna je. Ovce su šute, a ovnovi rogati.
Od 1954.godine počeo je rad na oplemenjivanju ove ovce sa ovnovima Merino Arl i Virtemberške rase. Koristeći se metodom kombinacijskog ukrštanja, uz primenu rigorozne selekcije, stvoren je mnogo produktivniji genotip, tzv. pirotska oplemenjena ovca.

Krivovirska ovca uzgaja se u Srbiji, u okolini Krivog Vira, po kojem je i dobila ime.
Spada u grupu srednje krupnih pramenki. Prosečna telesna masa ovaca je oko 38 kg, a ovnova 50 kg.
Runo je otvoreno, sastavljeno od šiljastih pramenova, a kod boljih zapata može biti i poluzatvoreno, jer je ovaj soj na prelazu između rude i gruborune pramenke. Prosečan godišnji nastrig neprane vune iznosi oko 1,5 kg kod ovaca i oko 2 kg kod onova. Finoća vlakna je oko 40 mikrona. Randman vune iznosi u proseku 60%.
Vuna je bele boje. Glava i noge su obrasle dlakom, koja je jednobojno žute ili prskano žute boje. Na čelu i po temenu glave nalaze se dugački pramenovi vune koji obrazuju ćubu.
Prosečna mlečnost ovih ovaca je 30 kg, bez mleka koje posiše jagnje. Prosečna plodnost se kreće do 110%. Spada u grupu kratkorepih ovaca. Kasnostasna je. Ovce su šute, a ovnovi imaju dobro razvijene, spiralne rogove.

Bela metohijska ovca (Bardoka, Barloka)
Beli metohijski soj pramenke je autohtona ovca koja je rasprostranjena u Metohiji, po kojoj je i dobila ime. Pored Metohije uzgaja se i na Kosovu, a gaji se i u nekim delovima Crne Gore.
Metohijska ovca je potpuno bele boje, po kojoj je i dobila ime Bardoka ili Barloka (na šiptarskom znači bela ovca).
Životinje su obrasle belom vunom po celom telu, a glava, uši i noge belom dlakom.
Runo je otvoreno, sastavljeno iz vrlo grubih osjastih vlakana (preko 80 mikrona), i puha što mu u proseku smanjuje grubost, te je finoća vune E sortimenta (oko 45 mikrona). Vlakna su bez vijuga. Godišnji nastrig vune ovaca je 1,5-2 kg, a kod ovnova oko 2,5 kg. Randman vune se kreće oko 65%.
Bardoka spada u krupnije sojeve pramenke. Visina grebena odraslih ovaca iznosi 62, a odraslih ovnova 70 cm. Telesna masa ovacakreće se od 38-45 kg, a ovnova 60-67 kg.
Bela metohijska ovca ili bardoka smatra se jednom od najmlečnijih sojeva pramenke u našoj zemlji. U dosta skromnim uslovima gajenja u proseku daje oko 100 litara mleka, računajući i količinu koju jagnje posisa (za 6 meseci laktacije). Međutim, plodnost joj je slabo izražena. Od 100 ovaca dobija se 105 jagnjadi.
Spada u grupu kratkorepih ovaca. Kasnostasna je. Ovce su šute, a ovnovi imaju snažne rogove.

Karakačanska ovca je autohtona pramenka, koju su još davno gajili Vlasi i Karakačani.
Spada u najsitnije sojeve pramenke. Visina grebena ovaca u proseku iznosi 55, a ovnova oko 60 cm. Telesna masa odraslih ovaca kreće se od 23-40 kg, a ovnova oko 35 kg.
Životinje su obrasle karakterističnom crnom vunom, koja u manjem broju slučajeva može biti mrka, ili pak bela. Lice, uši i noge su obrasle kratkom crnom dlakom. Runo je sastavljeno iz otvorenih pramenova sa vlaknom bez vijuga. Prosečna finoća vunskih vlakana je oko 45 mikrona. Godišnji nastrig neprane vune u ovaca se kreće 1,1-1,3, a 1,5 kg u ovnova. Randman vune iznosi oko 60%.
Prosečna mlečnost po ovci je oko 25 litara (bez mleka koje jagnje posisa). Karakačanska ovca je čvrste građe tela, snažne konstitucije. Skromna je i veoma otporna, ali slabo proizvodna. Spada u grupu izrazito kratkorepih ovaca. Kasnostasna je. Od 100 ovaca dobija se oko 105 jagnjadi. Ovnovi su rogati, a ovce šute, s tim što se rogatost javlja i kod njih u manjem broju slučajeva (do 10%).



Karakacanska ovca - izmedju opstanka i nestanka



O poreklu karakacanske ovce i Karakacana

Karakacanska ili crna vlaska ovca predstavlja jednu od najprimitivnijih ovaca na prostoru Jugoistocne Evrope i u naucnim krugovima se smatra najblizim srodnikom muflona. Nastala je tokom procesa visevekovne selekcije nomadskih plemena Karakacana (Sarakacana) ili (Kuco)Vlaha koji su nomadili na prostorima Balkanskog poluostrva. Za ovaj nomadski narod se tvrdi da predstavljaju potomke starosedeoca Balkana - Ilira i Tracana, a njihove populacije se jos uvek odrzavaju u pojedinim delovima Balkana. Federacija kulturnih i obrazovnih udruzenja Karakacana u Bugarskoj tvrdi da je broj Kakarakacana u Bugarskoj oko 15,000. Njihov broj je znatno veci u Grckoj. Lingvisti svrstavaju njihov jezik u grupu severno grckih dijalekata, a njihova religija je pravoslavno hriscanstvo sa elementima paganskog verovanja i obicaja.
Karakacanske ovce, kombinovanih proizvodnih osobina, provodile su zimu na pasnjacima u juznom dela Balkanskog poluostrva, na pasnjacima Tesalije, Trakije, Anadolije, ali u juznim delovima Vardarske Makedonije, a leta na planinskim masivima kontinentalnog dela Centralnog i Istocnog dela Balkanskog poluostrva, pre svega u Srbiji i Bugarskoj.
Karakacanska ovca nije imala svoj odredjen rejon rasprostranjena (obzirom na njen nomadski nacin uzgoja) sve do perioda nakon Balkanskih i Prvog Svetskog rata kada je formiranjem novih drzavnih granica na Balkanu, onemoguceno kretanje Karakacana. Manji deo Karakacana je ostao na letnjim pasnjacima Balkanskih planina, deo je prodao ovce lokalnom slovenskom zivlju, a deo je uspeo da se "vrati" u Egejsku Makedoniju. Vecina preostalih zapata karakacanske ovce u kontinentalnom delu Balkana (Makedonija, Bugarska, Srbija) su postepeno pretapani sa drugim sojevima i rasama. Danas, skoro nakon jednog veka od tih promena, opstalo je samo nekoliko zapata koji su bili u rukama ljudi koji su ih voleli i uporno cuvali, nedozvoljavajuci mesanje sa ostalim, belim ovcama. Karakacani su mleko preradjivali u kacakavlj i smatra se da su upravo Karakacani krajem XIX veka preneli tehnologiju proizvodnje kacakavalja staroplaninskim stocarima.
Cesto mokro i vlazno leziste uslovilo je opstanak ovaca koje su imale najcvrsce papke, tako da se i danas kod ove ovce zarazna sepavost redje javlja u odnosu na druge sojeve i rase. Kostur torova u kojima su drzane bio je od drveta, a ranije se okolo stavljala trska i razena slama, a sa spoljne strane trnje kao ograda, radi odbrane od vukova.
Karakacansku ovcu su u dugotrajnim putovanjima sa pasnjaka na pasnjak, iz jedne u drugu balkansku zemlju, uvek pratili isto tako snazni i robustni karakacanski konji i karakacanski psi.

Karakacanska ovca danas

Danas je opstanak ove ovce doveden u pitanje. Smatra se je preostalo svega nekoliko stotina ovaca. Brojnija je u Bugarskoj (nesto vise od 2,000), Grckoj (po nekim podacima oko 200 grla), Makedoniji (nekoliko stotina, pri cemu je najcistiji zapat otkupljen od strane drzave i trenutno je poveren na drzanje Veterinarskoj stanici u Kumanovu), a jula 2005. godine je i u Srbiji na prostoru planine Cemernik otkriveno stado u tipu karakacanske ovce.
Karakacanska ovca je crne boje, izuzetno bele, male mase tela koja iznosi oko 33 kg u proseku kod ovaca i oko 44kg kod ovnova. U Grckoj je bela boja ucestalija
Visina krsta je veca od visine grebena, a visina grebena veca od visine ledja. Duzina trupa je dosta mala, za 5% veca od visine grebena.
Karakacanska ovca je kratkorepa, pri cemu je duzina repa ispod 50% visine grebena, od 22 do 30cm. Glava crne vlaske ovce je srazmerno mala i uska, a spreda posmatrana ima malo klinast izgled. Lice je obraslo crnom i sjajnom dlakom. Na celu uvek ima vune koja je obrazuje cubu, sto je karakteristicno za ovu pramenku.Ovaj pramen runa je cesto bele boje (ovu karakteristiku nemaju karakacanske ovce koje se odgajaju pod okriljem Veterinarske stanice u Kumanovu). S malim izuzetkom svi ovnovi su rogati. Rogovi ovnova vrlo snazni na osnovi, poprecno izbrazdani i zavijaju se u spiralu. Vrat je srednje duzine, prilicno muskulozan i obrastao vunom.
Po visini grebena crna vlaska ovca spada u sitnije sojeve pramenke jer joj je prosecna visina grebena oko 55 cm a u ovnova je prosecna visina grebena oko 61 cm. Sapi crne vlaske ovce su prilicno dobre duzine i relativno dobre sirine. Noge su srednje visine, dosta jake, obrasle crnom i sjajnom dlakom. Papci su mali, uvek pigmentisani i vrlo cvrsti.
Trbuh je pravilno razvijen dobro obrastao vunom, tako da je i vime cesto skriveno u vuni.Runo je tamnomrke boje koja sa staroscu ovaca prelazi u svetliju boju. Mladje ovce su posle strize potpuno crne, dok su starije prosede. Ovce su dobro obrasle vunom po celom telu, osim glave i nogu koji su obrasli dlakom crne boje.Karakacanska ovca spada u red pramenki sa najgrubljom vunom sa prosecnom finocom od 38 mikrona, prinosa od 2.1 kg kod ovaca do 2.6kg kod ovnova. Duzina pramenova je od 17 do 30, 35 cm. Dviske karakacanske ovce ulaze u priplod u uzrastu od 17 do 18 meseci. Procenat blizanaca je dosta mali. Masa jagnjadi je prosecno 2,6 kg. Mlecnost karakacanske ovce nije sistematski ispitana. Nekada su se od mleka ovih ovaca pravili sirevi kao sto su: kackavalj, manur i beli mekani sir. U laktaciji koja obicno traje u periodu od 20 maja do 1 septembra se dobije po jednoj ovci od 24 do 26 litara mleka (podaci iz 1951. sa odredjenih makedonskih ovcarskih farmi), pored mleka sto jagnje posisa, sto znaci oko 50 litara godisnje, medjutim podaci bugarskih autora govore da su zabelezni slucajevi i sa 150l godisnje. Istrazivanja grupe autora sa Poljoprivrednog fakulteta u Staroj Zagori i Instituta za planinsku poljoprivredu u Trojanu, u Bugarskoj, pokazalo je da ova ovca ima visi procenat suve materije, mlecnih masti i proteina u mleku u odnosu na druge rase ovaca prisutnih u Bugarskoj. Posebno treba istaci veci nivo izuzetno korisnih polinezasicenih masnih kiselina u mleku karakacanske ovce (7,83gr na 100gr ukupnih mlecnih masti) u odnosu na mleko bugarske cigaje (7,26 gr na 100gr ml. masti).

Karakacanska ovca u Srbiji

Do 2005. godine se verovalo da karakacanske ovce vise nema u Srbiji. Pukim slucajem, u selu Mla;i[te, opstina Crna Trava, na planini Cemernik, aktivisti Prirodnjackog drustva "Natura Balkanika" naisli su na stado crnih ovaca. Ovo stado koje broji oko 25 grla u vlasnistvu je sestara Mitrovic, dveju starica koje su zahvaljujuci velikoj geografskoj izolovanosti sela i pre svega zahvaljujuci volji da odrze amanet roditelja, sacuvale izvorni tip karakacanske ovce u Srbiji. Po njihovom svedocenju stado je njihov deda kupio od karakacana pocetkom proslog veka, verovatno posle prekida tzv. horizontalnog nomadskog stocarstva na Balkanu. I ovde, na Cemerniku, ovce noce pod vedrim nebom u torovima, nedovoljno zasticene od vetrova i skoro nikako od kise i snega, kao sto su to cinile vekovima unazad. Zarazne sepavosti u ovom zapatu nema. 2006. godine je usledilo i uvrscivanje karakacanske ovce u drzavni program ocuvanja i odrzivog koriscenja genetickih resursa domacih zivotinja. Iste godine su formirana jos dva zapata, jedan u podnozju Stare planine (selo Kamenica, opstina Dimitrovgrad), a drugi u okolini Bosilegrada. Istrazivanja autora govore da na krajnjem jugoistoku Srbije, u nekim delovima opstine Trgoviste jos uvek ima ovaca u tipu karakacanske ovce, u smislu crne boje vune, kratkog repa, ali sa manje otvorenim runom od onog koje se srece kod ovaca u vlasnistvu sestara Mitrovic. Ozbiljan problem predstavlja ukrstanje u srodstvu unutar zapata koji se drzi na Cemerniku, jer u ovom malom stadu je stalno sedam do osam muskih priplodnih grla. Po svedocenju vlasnica, ali i drugih starijih ljudi u selu, ova porodica je uvek drzala crne ovce i nikada nije u stado dovodila ovnove sa strane. Izuzetno losi uslovi drzanja, stalna opasnost od vukova, kao i finansijska nemoc sestara Mitrovic predstavljaju veliku pretnju za opstanak populacije karakacanske ovce u Srbiji. U isto vreme, ova porodica zbog cinjenice da nema registrovano poljoprivredno gazdinstvo nije u mogucnosti da koristi drzavna podsticajna sredstva za ocuvanje autohtonih rasa.
Nadu u opstanak karakacanske ovce u Srbiji daje povecano interesovanje javnosti za ovom ovcom. O tome svedoce i nekoliko TV emisija i priloga ("PI Kanal" Pirot, RTS...) emitovanih tokom 2006. i 2007. godine, kao i vec redovno pojaviljivanje kolekcija karacanske ovce na pojedinim stocarskim izlozbama u Srbiji. Dodatnu paznju privukla je i brosura o pramenkama u izdanju Prirodnjackog drustva "Natura Balkanika", kao i uvrscivanje karakacanske ovce u agro eko turisticku ponudu na teritoriji opstine Dimitrovgrad. Cinjenica da je karakacanska ovca danas na listi onih cije ocuvanje Ministarstvo poljoprivrede podstice, jaca sansu za njen opstanak.
Nomadski nacin stocarenja sa neprestanim kretanjem na velikim rastojanjima, oskudna ishrana i nega, isklesao je zasigurno najzilaviju pramenku na ovim prostorima, cvrstih i zdravih papaka, jakog kostanog sistema, dovoljno izdrzljivu, visoke otpornosti na parazitske i infektivne bolesti, naviknutu na izuzetno skrnomne uslove drzanja i cesta gladovanja, izrazenog majcinskog instinkta i nagona za samoodrzanjem i veoma zivahnog temperamenta. Zato je genetski materijal ove ovce je od velikog znacaja za savremeno ovcarstvo.

Pivska ovca
Pivska ovca je autohtona pramenka koja se od pamtiveka uzgaja u Crnoj Gori.
Živi u veoma surovim uslovima, ali ipak ima dosta dobre proizvodne rezultate, te je zbog toga veoma popularna ovca i na nju otpada oko 17% od ukupne populacije koja se uzgaja u Crnoj Gori. Pivska ovca je dosta krupna. Visina grebena odraslih ovaca iznosi 63-65, a ovnova 68-70 cm. Masa tela ovaca se kreće od 50-52, a ovnova 62-65 kg.
Ovce su obrsle vunom bele boje sa izvesnim procentom sinjavosti. glava, uši i noge su obrasle kratkom, belom dlakom sa sitnim pegama crne boje. Runo je otvoreno, sastavljeno od šiljastih pramenova. U runu dominiraju gruba, osjasta vlakna. Godišnji nastrig neprane vune iznosi u proseku 1,3-1,5 u ovaca i 1,8-2 kg u ovnova. Vuna je veoma gruba i spada u sortiment E, a ređe u D. Randman vune je oko 65%.
Pivski soj pramenke poznat je po dobroj proizvodnji mleka. Tako utvrđeno je da za oko 200 dana laktacije ova pramenka daje oko 110 litara mleka. Po zoološkoj klasifikaciji spada u dugorepe ovce. Kasnostasna je. Plodnost ovaca se kreće od 110-120%. Ovnovi imaju dobro razvijene rogove, a i ovce su u većini slučajeva rogate.

Privorska ovca
Ovaj soj ovaca dobio je ime po Privoru, mestu u centralnoj Bosni. Spada u pramenke srednje veličine, otvorenog runa. Snažnog je skelečvrste konstitucije. Telesna masa ovaca je 35-40 , a ovnova 60-65 kg.
Životinje su obrasle vunom bele boje, a noge i glava pokrivenepigmenturanom dlakom (veća ili manja crna polja ili pege). Prosečan prinos vovaca je 1,5, a ovnova oko 2 kg. Finoća vune je oko 42 mikrona, a randman 65%.
Ukupna godišnja proizvodnja mleka ove pramenke je oko 100 litOd 100 ovaca dobija se oko 110 jagnjadi. Kasnostasna je. Spada u grdugorepih ovaca. Ovce su šute, a ovnovi imaju dobro razvijene rogove.