Sarplaninac 1. deo

CACIB Kanjiža - 27. 03 2011. god.

Razred Int. Media -M. : Vargas Bull Bach CAC - R.CACIB
Razred Zrelih - M. : Grand od Stankovića CAC - CACIB
Razred Mladih - Ž. : Vargas Bull Hera P.R.M.
Razred CH. - Ž. :Vargas Bull Nataša CAC-CACIB-BOB

Juce na specijalci za mene kvalitetnih pasa moglo se na prste jedne ruke izbrojati ali opet bar je bilo lepo druzenje. rezultate neznam posto nisam pratio ocenjivanje jer me takvi psi nisu interesovali.

Joja sto se tice markijevih pasa baka i meja ja ih izuzetno dobro poznajem jos od 90 god.

Citat :

er me takvi psi nisu interesovali.

Pa što si išao tamo?
I Jovo ne ide se na izbor za miss tražiti domaćicu

pa ivane isao sam da vidim pse nadaju ci se dacu videti nesto kvalitetno ali najkvalitetniji nikolin murdza po meni pas stalozen miran nije lajavac pas pravi pretstavnik sarske rase njegov sin nije los ali nemoze murdzi da pridje i isao sam da se vidim malo sa starim odgaivacima.

Onda se Srpskalegendo mozda i poznajemo?

Moguce kod mene je bio matori meda koji je zavrsio kod mirjane zec joj ga je dao i imao sam i reksa dolazio sam kod dali je bane sto ima na ulazu u zr plac sa sarcima i dobar sam sa cucom stevom bas juce smo se videli kao i dejan radojev .

Ja sam vise bio sa mesovitom grupom sarci+pitovi.Ti si verovatno iskljucivo Sarplanindzija.Dali si dolazio kod Markija na plac?

dolazio sam tamo kod njega tada je imo i pitove.

Spala knjiga na dva slova.Sada samo jedan pit i jedan sarac.

EVO MALO SLIKA PASA IZVORNIH KRVNIH LINIJA.

Alex od Slavka Martinovica,sin njegovog matorog murdze koji je preko Sape Saitovog

Badza iz Nisa

Murdza Krnjesevacki-Restelicki

DOSTA NJIH JE CITALO OVAKVE ISTINITE DOGADJAJE PA I NA OVOM FORUMU DA SE NADJU.


Jedna lepa prica!

Hacim Rizvani iz Djurdjevista, sela na zapadnoj padini Sare, pamti jedno hladno i maglovito februarsko jutro 1976, kao dan svog ponovnog rodjenja.
Ovog cobanina i njegovo stado u planini je uvek pratila Meca, snazna, iskusna kerusa koja je imala vise obracuna s vukovima, i za coveka i za stoku najvece neprijatelje na Sari. S njima su bili i Murdzo i Karaman, takodje cistokrvni Sarplaninci.
Psi su povremeno dizali njuske uvis kao da u vazduhu traze neki samo njima poznati miris. Stado od 250 ovaca predvodila su dva jaka ovna krupnih rogova, koji su odjednom poceli da nervozno tresu glavom.
- Znao sam da nesto nije u redu - prica Hacim Rizvani – i nisam zeleo da idemo dalje. Digao sam ruku i time psima dao znak sa zaustave stado.
Inace, Hacimovi psi su tako uvezbani da nepogresivo znaju sta znaci svaki pokret gospodara: da li je podigao levu ili desnu ruku, da li je uspravljena ili polozena.
Na njegovu zapovest bez reci, Meca, Murdzo I Karaman zalajase i krenuse da zbijaju stado.
- Iskusna Meca je brzo dotrcala i legla kraj mojih nogu – seca se Hacim.
Polozila je glavu na prednje sape, ali njen prodorni pogled bio je uperen ka stadu. Ovce su blejale i zbijale se spustivsi glave. Kazu da se one tako ponasaju kad su ljubomorne, kad imaju jagnjad, ali ja sam znao da je sad druga nevolja. Psi su se ubrzo oglasili zavijanjem, ali samo nakratko, pa uznemireno potrcali tamo-amo. Predvodjene ovnovima, ovce su, odjednom kao veliki beli oblak, pocele da jure pored mene i psi nisu mogli da ih zaustave. Tada je odjeknuo prvi jeziv urlik, a onda otegnuto zavijanje:shvatio sam da nas je napao copor gladnih vukova. Znao sam takodje da Meci, Murdzi I Karamanu pretstoji borba na zivot i smrt. Jer, vuk je nekad lukaviji od lisice. Kad je gladan, moze vrlo brzo da zakolje i dvadeset ovaca i da im samo ispije krv.
Ali, Hacim nije ni slutio da ce isam da se bori na zivot i smrt.
Osetivsi da lako moze da se domogne plena, jedan krupan vuk istrcao je iz sume i potrcao za ovcama. Medjutim, kad je ugledao coveka zaostalog iza stada, ustremio se na njega.
Kao u groznici, cobanin je u pocetku pokusavao da stapom drzi kurjaka na odstojanju. Uporna igladna zver ipak je uspela da ga nekoliko puta zgrabi za desnu ruku u kojoj je drzao pastirski stap. Ona je ubrzo pomodrela i pocela da otice. Naglo je gubio snagu, od bola mu se mutilo u glavi. Pao je krvareci. Uzalud je pokusavao da se pridigne. "Ovo je kraj", pomislio je.
Istog trenutka, gotovo na ivici svesti, ugledao je kako prema njemu munjevito juri nesto krupno, sivo. Jos jedan vuk, obuze ga jeza.
Bila je to, medjutim, kerusa Meca. Osetila je da je njen gospodar u zivotnoj opasnosti i sad je hitala da mu pomogne.
- Trcala je oko vuka – uzbudjeno nastavlja Hacim – birajuci najbolji trenutak za napad. A kad se kurjak opet ustremio na mene i kad sam ponovo gledao smrti u oci, Mecino veliko telo izvilo se u luk i ona je neustrasivo zarila zube u vucji vrat. Zver je bolno zaurlala vrteci s u krug i pokusavajuci da sa sebe strese Mecu. Odjednom, tu su se stvorili Murdzo i Karaman da bi se, posle kratkog rezanja, hrabro bacili na vuka. U tom kolopletu od cetiri snazne, ljutite zivotinje, vuk je uspeo da zubima zakaci Murdza i on je pao pored mene pogledavsi me poslednji put. Iz njegovog rasparanog vrata sikljala je krv.
- Za to vreme Meca je, uz Karamanovu pomoc, nastavila da se bori, sve dok zajednicki nisu savladali krvozednog napadaca. Stado i gospodar jos jednom su odbranjeni i spaseni.

…Kad noc padne u planini Ljus i Zoja vrede koliko dva naoruzana voda. Zivot sam proveo sa stadom i sarplanincima. Ni ovce ne vole da su bez njih. Dobar ovcarski pas procenjuje se, mislim, koliko pola stada. Ja Zoju i Ljusa ne bih dao za celo stado. Ovce cu nekako da zapatim, ali dobrog sarplaninca ne mozes naci. Bar ne tako lako, kako se misli. I od, da kazemo tako, dobrih roditelja ispadne los potomak. Tako je i sa psima. Ja mislim da tek uz stado sarplaninac postaje dobar ovcar. A potrebno je mnogo toga da se stekne.
Hteli su, pre nekoliko godina, da naprave u Dragasu farmu sarplaninaca. Hteli, a nije islo. Da su me pitali, ja bih im ispricao ovu pricu o Zoji i Ljusu. Mozda je to prica i o mom zivotu. Pa, najlepse godine prosle su mi uz stado i pse. Valjda bi me razumeli.
Pored Ljusa i Zoje imam jos jednog psa. Ali, on nije njihova soja. Jeste Sarplaninac, izgledom I rodom. Covek bi se lako prevario. Medjutim, kad sam u planini, mesecima, onda se vidi ko je ko. Tamo se zna red. Recimo, dok veceram ni Ljus ni Zoja ne prilaze. Oni su sa ovcama. Jer, dok oni jedu, ja pazim na ovce. Neko uvek mora biti kraj stada. Cim pas gleda u tudji tanjir, nije sarplaninac i, nije vise moj pas. To je moja « mera », kad procenjujem.
Kazem, sarplanincu treba stado da bi postao dobar ovcar. I treba mu - sloboda. Ljus i Zoja ni minuta nisu bili pod krovom ili zatvoreni. Godine su proveli trceci oko stada. Kad ovca zasepa, nikad je ne ostavljaju. Noc provedu sa njom, cuvaju je. Ako vezete sarplaninca, on ne raste. On poraste i do metar, samo kad je slobodan...Jednom u planini, naidje kraj stada meni nepoznat covek. Dok je prilazio Ljus skoci na njega. On poce da vice. Dodjem i oslobodim ga. Tek onda se razbesneo. Uzeo da me grdi sto ne pazim na psa, mogao je veli, da ga osakati. Psovao je i razmahnuo rukom.
Samo toliko je mogao jer Ljus se, i bez moje komande, nasao na njemu. Oborio ga, prikovao za zemlju. Nikad takvog Ljusa nisam video! Pridjem ponovo, Ljusu nista ne govorim. Pretresem coveka i bude mi sumnjivo. Ostavim stado Ljusu i krenemo u miliciju. Posle se ispostavilo da je begunac, hteo preko granice.
Ipak, najteza proba je kurjak. Cini mi se da bez copora, ni Ljus ni Zoja ne bi bili ono sto jesu. Ljus je bio tek stasao kad su jedne noci naisli kurjaci. Spavao sam sa ovcama. Bilo je hladno. Probudim se na vreme, ali sta vredi. Nisam smeo ni da maknem. Pomislim, obruka se Ljus, ni da se oglasi, kukavica, izdalo ga seme. Sta cu sad?! Nisam kletvu ni zavrsio, kad se stustio na prvog…Kao da se planina strovalila. Te noci je Ljus prekalo svog prvog kurjaka. Postao je ovcar…
Ja mislim da je dobar ovcarski pas pametan koliko i covek. Ponekad se, prosto, zacudim i – uplasim. Gore, u planini kad si sam, drukcije sve izgleda.
Zoja, recimo, nikad nije napustala stado. Samo jednom me je ostavila. Bila je skotna, nabreklih grudi. Otisla je gore, u stene. Tek kad je dosla noc, pomislio sam koliko sam bez nje nejak. Mislio sam na nju dugo. Nije, kazem u sebi, ni njoj lako. I ona je sama. A copor oseti kad nema psa kraj stada. Te noci poklali su mi nekoliko ovaca. Ni puska nije pomogla. Nisam nista video. Cuo sam samo kako kolju.
Sutradan se pojavila Zoja. Obisla stado, kao po navici, i zastala. Ucinilo mi se da je pognula glavu. Prisao sam, pogaldio je… Dugo smo tako stajali. Onda sam pomuzao ovcu i ponudio joj. Malo je jela i vratila se u planinu. Posao sam za njom…
Kazem, Zoja i Ljus su mi kao leva i desna ruka. Nikad sarplaninca nisam prodao. Jednom sam dao, kad su iz opstine trazili da poklone nekom. Ni sad ne znam da li je to bio pravi ovcar ili od onih koji lice na sarplanince. Odvojio se od stada pre vremena…
(Ovu pricu o sarplanincima pricao nam je pedeset jednogodisnji Safet Becirovski, jedan od najboljih stocara u opstini Dragas. Ima stado od 250 ovaca. Nedavno su ga stocari sela Broda jednoglasno izabrali za delegata).

Murdza Alimov vs vuk
http://smotri.com/video/view/?id=v16653893ea6

Na vrhu piramide je Šapo Saitov,onda slije njegovi unuci i braća iz legla,Musa i Šapo.Preko njih dvojice su vezani Vitez i Šapo Dinićev koji su bratići!

kujica na slici 6 mes

ova na slici 9 mes

Kralj kanida i njegov potomak II

Zdravi, reproduktivno sposobni i visoko upotrebljivi psi u populaciji planinskog velmoze sa maticnog habitata, odlikuju se, najpre, velikom raznovrsnoscu eksterijernih manifestacija. Ova niska uniformnost ukazuje na odsustvo sistematske i
kontrolisane selekcije - ali zato potencira genetsku vitalnost i prakticno neiscrpne
varijante kombinacija unutar genetskog rezervoara. Iz jednog cegmenta veoma lako se
moze rekonstruisati vjerna kopija kinolosog izlozbenog psa. Nasuprot tome, kompletna
populacija kinoloskog tipa, ne moze rekonstruisati vjerna kopija kinoloskog
izlozbenog psa. Nasuprot tome, kompletna populacija kinoloskog tipa, ne moze
rekonstruisati mnoge od kombinacija koje se javljaju u izvornom, originalnom,
osnovnom tipu.
Dimenzije izvornog planinskog psa, variraju izmedju 65 i 75 cm, sa ekstremima od 62,
do 88 cm. Prosjecna visina je nesto iznad 69 cm. Optimalna - oko 73 cm. Najveca
efikasnost, snaga i pokretljivost, u kombinaciji sa istrajnoscu, koncentrise se u
rasponu od 44-55 kg.
Konstrukcija izvornog psa razvija se kroz dva tipa: molosoidnog i lupoidnog.
Napominjemo da je veoma tesko dobiti zeljeni tip konstrukcije: u istom leglu, cak u
potpuno kontrolisanom parenju, dugo se javljaju i molosoidni i lupoidni primjerci.
Sami ovcari ne preferiraju jedan na stetu drugog tipa. Oni prosto imaju razlicitu
namjenu. Iako je molosoidni pas nesumnjivo impozantniji, njegova upotreba ne pokriva
zahtjeve ovcara u divljini planine. Tezak i snazan, ovaj pas je "poslednja rezerva",
"teska konjica" za borbu prsa u prsa u samom trlu ili neposrednoj blizini i
kondiciji, idu uz flegmaticniji temperament koji ne pogoduje budnom cuvaru. On niti
otkriva, niti daleko progoni napadace. Lupoidni tip, kod najboljih primjeraka, ne
zaostaje u snazi za mocnim molosima, ali je znatno eksplozivniji. ujedljiviji je i
bolje podnosi i najjaci ugriz. U jednoj od legendarnih borbi, silni molos je cak 28
puta rusio tvrdog i neumornog lupoidnog protivnika, da bi na kraju potpuno iznuren,
jednostavno - legao. Zilavi protivnik ni za tren nije ustuknuo i bez glasa je otrpio
i najstrasnije ujede. U samom finalu, molosa su morali ljudi spasiti od sigurne smrti
pred tihim, neumoljivim i nesalomljivim protivnikom - slikom i prilikom snaznog vuka
oborenih usiju.
Lupoidni tip je suhe ali veoma povezane i cvrste gradje, cesto izrazito visok i
koscat. Uvijek je budnog izgleda i nikada odsutnog, zanesenog izraza: prosto pilji u
sve sto mu privlaci paznju. Poznavao sam jednu zenku ovakvog tipa koja je jedanaest
godina provela a da je niko nikada nije vidjeo da spava. kada bih dolazio u goste
prijatelju od kog je bila, nije cak ni sjedala, ni mirovala: sate i sate zurila je u
kucu kroz cija sam vrata iscezao iz njenog vidnog polja i jednakom budnom paznjom
pratila me dok god me mogla slijediti na odlasku. Jedan pas lupoidnog tipa,
legendarni "Sari", bio je poznat po tome sto je svaku noc svog devetogodisnjeg
zivota, neumorno kruzio oko stada na vise od pet stotina metara. U ovom radijusu,
nikada se nije desilo da mu promakne i "ilegalno" upadne u tor vuk ili medvjed. Za to
vrijeme, dva velika molosa, koliko je ovo stado uvijek drzalo, mirno su spavali madju
ovcama. Glava i zubalo izvornog psa, u tijesnoj vezi sa molosoidnom, odnosno, lupoidno konstrukcijom, pokazuju koliko su krutu standardi kinologije zapravo arbitrarni i neosmisjeni. Poznato je, naime, da su, nakon perioda u kom se trazila suha, ne teska
glava, sa priljublenim usnama gornej celjusti, sada vise na cijeni psi "medvjedje
glave" - dakle, molosoidnog tipa. Pri tom, zadrzano je beskompromisno insistiranje na
samo jednom tipu zubala - makazastom !! Niko, medjutim, nije zapazio, da uz
molosoidnu glavu, sem u rijetkim izuzecima, ne ide makazasto zubalo. Kod medvjeda,
snazna glava zahtijeva jaku i naglasenu donju vilicu. Zato svi medvjedi imaju
predgriz. Ujedno, svi moloski psi - od mastifa do bernardinca, od buldoga do boksera,
od napuljskog mastifa dobordoske doge imaju bez izuzetka - uz snaznu glavu i
predgriz!
Srecom, kao sto medvjede koji imaju predgriz, niko ne diskvalifikuje, niti iskljucuje
iz priploda, tako to ne rade ni stocari. Njima su jenostavno potrebna oba tipa -
agilni iaktivni lupoid, i teski, pun snage molosoid - sve dotle dok su vitalni i
upotrebljivi. Sto se tice kinologije i odgajivaca: oni se moraju rijesiti izmedju
jednog ili drugog. Ili, sto nije moguce s obzirom na striktnost oficijalnog
standarda, mogu i ignorsisati ovaj kriterijum, ukoliko se razlika javlja u skladu sa
osnovnim tipom. Drugim rijecima, lupoidni pas bi morao imati makazasto zubalo - kakvo
ima i vuk" molosoidni bi morao biti prihvacen i sa pregrizom - koji je odlika svih
molosa. Slicne razlike javjaju se i u pogledu boje krzna. Realnost izvornog psa jeste da se javlja u svim bojama. Tigravost je znatno cesca nego sto se obicno misli - u nekim
regionima i iznad 30% populacije. Eliminisanje ovakvih pasa iz reprodukcije, odnosno,
diskvalifikovanje sa izlozbi, poznat je fakt. Ujedno, ilustracija je odsustva sinteze
u misljenu.
Dozvolicemo sebi da javno upitamo sve kinologe, veterinare i sudije: "Zasto treba
diskvalifikovati tigrasto kolorisanog sarplaninca?" Bojim se da ce se odgovor svesti
napozivanje na odredbe standarda. Dogma - i gotovo! Dozvolicemo sebi cak i to da
povjerujemo da to pitanje niko sebi i nije ozbilno postavio. Jer, kao bi inace mogao
previdjeti, najprije to da se kod bliskog srodnika sarplaninca - kavkaskog ovcara -
tolerisu i cak smatraju ravnopravnim sve boje, ukljucujuci tigravost, i drugo, da je
kod svih molosa tigravost sasvim uobicajena - opet da ukazemo na mastife, buldoge,
boksere, bulterijere, fila brasileiro...!? A s druge strane, tezi se dobijanju
molosoidnog tipa - ali, valjda tako, da ne protivrjeci standardu ocito pravljenom za
tipicnog, cak veoma lakog i minijaturnog lupoida (uporedi prvi standard).
Sasvim je slicna stvar i sa bojom ociju: molosi veoma cesto imaju oci boje meda,
jantara, zeravice u tami, tigrovog krzna, i to se smatra korektnim. Kod molosoidnog
tipa sarplaninskog izvornog psa, zuto ili rumeno oko je daleko zastupljenije nego kod
lupoidnog. Razumije se, rijec je o psima jasno naglasene pigmentacije, crne nosne
pecurke, svih vidljivih sluzokoza, noktiju, jastucica. Ipak, standard preferira tamnu
boju ociju.
I karakter, odnosno, temperament izvornog psa, varira. Ali varira zakonomjerno.
Najprije, u zavisnosti od konstrukcijske - konstitucijske osobenosti: generalno,
lupoidni psi su ne samo budniji, nego i agresivniji - osnosno, njihova agresivnost
javja se na vecem podrucju. To ja zato sto je pas teritorijalno bice, sa naglasenim
teritorijalnim imperativom. On brani (agresivan je na) onoliko teritorije, koliko
smatra svojim terenom. Molosoidni pas se krece u manjem radijusi, pa je i agresivan
na znatno manjoj teritoriji od prosjecnog lupoidnog psa.
Na prostor visoke agresivnosti utice i vrsta stocarenja: grubo ih mozemo podijeliti
na stacionarni i nomadski tip. Iz njih proizilaze i dvije vrste ponasanja izvornih
sarplaninaca. Iako se nmadski psi krecu zajedno sa stadima na vecoj teritoriji, oni
su u principu visoko agresivni na manjem prostru od stacionarnih. Objasnjenje ovog
prividno paradoksa jeste u tome sto su psi, prolazeci kroz sela, otvorene svima
dostupne puteve prinuceni da tolerisu sve prolaznike i namjernike reducirajuci svoju
odbrambenu aktivnost na svega desetak metara sigurnosne zone oko stada. Ova navika se ucvrscuje i zadrzava kao nacin ponasanja i kasnije, u planini, a ucenjem je stenci
preuzmu o odraslih pasa, najcesce od majke. Tako se i desava da pokraj nekih pasa
mozete proci sasvim blizu, a da oni, ako ne ulazite u stado, jedva i obate paznju na
vas. To su psi dobijeni nomadskim tipom stocarenja.
S druge strane, u nekim visokoplaninskim selima, sa velikim pasnjacima i dovolno
stocne hrane, iskljucena je potreba nomadstva. Vezani za sirok prostor koji smatraju
svojim, psi pratioci stacionarnih stada, prosiruju zonu visoke agresivnosti na citavo
podrucje u kom provode zivot. Takvi psi su me jednom prilikom zapazili kao pokretnu
tacku u daljini vecoj od dva kilometra. Dvogledom sma zapazio da su na bacilo, s kog
su krenuli na mene, bila samo djeca i jedna zena. Tri psa su brzo donijela odluku.
Jedan, najveci, ostao je da brani bacilo, dva druga su me, kao pod strazom, sprovela
sve dok nismo potpuno zamakli u visoravni - vise od 6-7 km od bacila.
Konacno, u gruboj skici osnovnih razlika izvornogi kinoloskog tipa sarplaninca,
spomenimo jos i duzinu dlake. jasno definisana za kinologe, odgajivace i sudije, za
ovcare ima malu, ili nikakvu prakticnu i selektivnu ulogu u procjeni kvaliteta psa.
Malu, jer se javlja povremeno licna preferenca odlakanog ili rudog psa (dlaka rudih
pasa je kraca od 7 cm, ali veoma gusta, gruba, uvijek i sa podlakom), u zavisnosti od
iskustva i sentimentalne vezanosti za izgled i odlakanost psa koji je ostao u
sjecanju kao posebno hrabar, snazan i sposoban. Slicno je i sa zapercima - koje neki
stocari smatraju simbolickim oznakama ljutine ili cistokrvnosti, opet u sklopu licnog
iskustva. Ipak, ovaj detalje nema ozbiljnu tezinu u odluci o izboru psa za sopstveno
stado.
Sumirajuci u krupnim potezima situaciju, moze se zakljuciti:
- Savremena ukupna populacija sarplaninca, podijeljena je na grupu koja jos zivi u
uslovima u kojima je stvorena kao rasa, i na grupu koja je izgubila izvorni habitat a
ujedno, snazno je podlozna intervenciji sistematske selekcije. Ovo je veoa rijetka
situacija i prakticno se susrece jos kod najvise dvije ili tri pasmine svijeta.
Objektivno, to je velika prednosti i za genetsku, i za karakternu dimenziju -
odnosno, za vitalnost rase i prespektive njenog poboljsanja. Kljucni uslov je
ocuvanje autenticnog habitata i nacina zivota upravo ovog fundamentalnog sloja rase.
Sto duze opstane kao ovcarski i pastirski pas (a on je i jedno i drugo), sto duze
intervencija teorijskih selektivnih sema ostane po strani, utoliko duze ce ovaj fond
neogranicenog potencijala opstati. Time ce se sacuvati i autenticnost ovog
fascinantnog psa, kao sto ce biti moguca i stlna obnova krvi onog segmenta rase koji
je postao primarno odrecen arbitrarnim kriterijumima kinologije. Kralj kanida -
izvorni sarplaninac, moci ce se tada, i dalje ponositi i svojim urbanim potomkom.

Dr Ferid Muhic
Izvor casopis "Zivot pasa"
broj 8 iz februara 1995. godine

Kralj kadnida i njegov potomak
Kada je Džordz Gordon Bajron zapisao: "Ovde počiva biće koje je posedovalo lepotu bez sujete, snagu bez oholosti, hrabrost bez okrutnosti i sve ljudske vrline bez ijedne ljudske mane" - dao je da se ove reči uklešu kao epitaf njegovom psu rase njufaundlend. Pa iako je sigurno da ova divna ocena, u većoj ili manjoj meri, važi za sve pse, kako rasne tako i mešance, nema sumnje da bi se sam Bajron složio da je upravo šarplaninac potpuna inkarnacija njene tačnosti i punog smisla.
Njufaundlendski pas jeste, ne slučajno, i izgledom i karakterom, najbliza, gotovo automatska asocijacija, na šarplaninca: impozantnost, dostojanstvo, snaga, zrače iz oba psa, jednako kao i pouzdanost, odmerenost, neustrašivost. Ali ipak: tamo gde je njufaundlend malo pretežak šarplaninac je kao opruga, gde je onaj malo prespor, ovaj je hitar, prenaglašena poverljivost jednoga, usavršena je nedokučivim ozračenjem koncentracije drugoga, gde onaj čeka komandu, ovaj dela samostalno!

U jednoj rečenici: "velmoža planina", "vitez vrleti", šarplaninac je istinski kralj kanida. Savršeno harmaoničan u raskošnom, a maksimalno funkcionalnom eksterijernom sklopu, obdaren do perfekcije izbalansiranim elementima karaktera i temperamenta. Ni jedno drugo živo biće, sem tigra u šikari i leoparda u savani, ne može proizvesti takav estetski vizuelni efekat, ni tako ushititi ljudsku dušu, kao prizor zrelog, raskošnog šarplaninca dok samouvereno i nečujno klizi planinskim pašnjakom...

Kao i za mnoge ljubitelje ove rase, tako je i za mnoge njene pripadnike, spomenuti prizor i nepoznat, i nedokučiv. Ovo, najprije zato sto dobar deo, čak danas većina ovih pasa dolazi na svet, živi i odlazi sa sveta, nikada ne ugledavši davnu postojbinu, ni divlje planine prekrivene samo ogoljenim nebom. Život u drugačijem, pitomom, urbanom okruženju, život u stalnoj blizini ljudi, njihovih glasova, haotične radijacije njihovih raspoloženja, otsustvo bilo kavog stvarnog, prirodnog izazova, za koji bi nasleđena svojstva mogla proraditi i razviti se, učinili su svoje. S druge strane, činjenica da je ta veća, urbana (nazvaćemo je "kinološka populacija"), genetski razvijena iz samo jednog isečka bogatog, protivrečnog, nekontrolisanog - ali upravo zato: funkcionalno i eksterijerno usmeravanog genetskog rezervoara - nužno je
reducirala potencijalne kombinacije rase u svim aspektima.

Osnovna činjenica koja karakteriše ovu rasu svodi se na sledeće: u populaciji rase nazvane šarplaninac realno postoje dve fenotipski i genotipski izdiferencirane grupacije.

Vođen Aristotelovim savetom filozofu: "Gledaj!" - autor je sve učinio da što bolje otvori oči i da - gleda! Saznanja ovde ponuđena, jesu jednostavno sinteza zapažanja i opčinjenosti ovim impozantnim bićem. Nikakve želje za favorizovanjem, još manje, diskvalifikovanjem jednog ili drugog dela populacije (odnosno, polemičkih pozicija), u ovim redovima nema, niti ih treba tražiti. Jedini angažovan stav- i to eksplicitan stav - svodi se na pledoaje i apel da ljubitelji ove rase ujedine svoje najbolje namere da ovom psu ne učine ono što čine (izvan kinologije) jedni drugima. Dakle, da poštuju blistavu dušu i gizdavu lepotu ovog bića. Da pokušaju da ga ne unište.

Populacija koja je izdvojena iz osnovnog genetskog rezervoara, bila je izložena radikalnoj promeni habitata, ujdeno, razvijala se pod ogromno naglašenim delovanjem ljudske intervenicije, primarno realizovane kroz kontrolisanu selekciju.

Rasa (deo populacije) koji je ostao u manje-više neizmjenjenim okolnostima habitata, i sa elementima slučajne, povremene, nekontrolisane selekcije, znatno češce je intervenisao u oblikovanju kinološke populacije, nego obrnuto. Drugim rečima, kinološka populacija je postajala bliza izvornoj populaciji, ravnala se i korigovala
prema njoj - dok se obrnuto praktično nije događalo.

Iz razumljivih razloga, izvorna populacija je bila daleko ređe predmet sistematskog istručnog istraživanja, pa je ostala praktično potpuno nepoznata izvan kruga stočara - čobana, i nekolicine zaljubljenika. Ilustracija za ovo neka bude i napomena da su distinkcije u tipu izvorne populacije, na temelju razlika u boji, koje se danas vec smatraju siroko poznatim (murdž, karabas, araman, merdžan, šari, baljoš...) prvi put saopštene i objavljene upravo od autora ovog teksta.

Konstrukcija izvornog psa razvija se kroz dva tipa: molosoidnog i lupoidnog.
Napominjemo da je veoma teško dobiti željeni tip konstrukcije: u istom leglu, čak u potpuno kontrolisanom parenju, dugo se javljaju i molosoidni i lupoidni primerci.
Sami ovčari ne preferiraju jedan na štetu drugog tipa. Oni prosto imaju različitu namenu.

Dr Ferid Muhić
Izvor časopis "Život pasa", broj 7, januar 1995.
Izvor časopis "Život pasa", broj 8, februar 1995.