Sarplaninac 1. deo

Malena-Mrvica i Tajson II od kuće Karan

Načuo sam nešto o tom šarplanincu od čovjeka u čije se poznavanje pasa nije moglo sumnjati. Osim što je bio ,,…ogroman, krupne glave i vrlo lijep” i što je imao ime kakvo nikada ranije nisam čuo da nosi bilo koji šarplaninac, moj poznanik mi je spomenuo i da je to pas koji ,,…pomaže ne samo svog domaćina, nego i sve druge životinje, nećeš vjerovati kad vidiš šta sve radi!”.
U to sam vrijeme imao ambiciju da lično vidim sve šarplanince i ovčarske izvorne pse u Makedoniji i na Ko sovu. Pas koji se zvao Mark, probudio je moju znatiželju i samim šturim opisom dimenzija i izgleda. Već sam bio navikao na pretjerivanja; više nego jednom desilo se da ,,ogromni psi, u pričama veliki kao magare”, ,,visoki metar i više“ u hrbatu, a teški ,,107” ili ,,112 kila” (zanimljivo je da su visinu opisivali figurativno, ali su težinu uvijek navodili precizno u kilogram!), sasvim prosječni primjerci ne viši od 70 centimetara, teški oko 45 kilograma.
Ali, Mark je zaista bio nešto drugo! U svakom pogledu, a posebno u osobini da se brine o svim slabim ili bolesnim, bilo da su ljudi ili životinje, sa usrdnošću kakvu nikada, ni prije ni poslije, nisam sreo. Ni kod ljudi ni kod životinja.
U selu Golem Papradnik, blizu Debra, zatekli smo Ahmeta i njegovog šarplaninaca Marka. Pas je bio zaista izuzetan primjerak, pravi kapitalac. Visok 83 centimetra, skladno i snažno građen, boje livadskog meda, opštim utiskom, beskrpijekornom konstitucijom, savršeno uravnoteženim držanjem, Mark bi mogao osvojiti titulu svjetskog prvaka na najjačoj izložbi. Ali, njegov Ahmet je bio – slijep. Fasciniran pričom da ga Mark vodi sam do bačila u planini Stogovo, udaljenog preko 12 kilometara, i da se baš spremaju da pođu, odlučio sam da krenem sa njima i vidim šta će se desiti.
Mark je to i učinio. Ahmet ga je cijelim putem držao za rep, a pas je birao najlakši i najprohodniji teren. Na par mjesta, gdje je uska staza strmo zalazila u guste drijenove šibljike, a grane se spuštale sasvim nisko, Mark je lajao i na za kratko zastajao. Tu bi se Ahmet saginjao i spuštao gla vu, štiteći lice drugom rukom. Na izlasku iz grmlja, Mark je opet zastajao i lavežom označio da je opa­snost prošla.
Na bacilo smo stigli za isto vrijeme koje bi bilo potrebno i dobrom pješaku sa odličnim vidom. Tu su Ahmeta pozdravili njegovi rođaci, a Marka su doslovno pozdravile dvije mazge, desetak štenadi i tuce kokošiju, a pas ih je sve ponaosob dugo njušio kao da provjerava jesu li zdravi. Zapanjen, i još više oduševljen, malo kasnije sam uzeo komad mesa sa sofre koju je postavio domaćin, pozvao Marka i dao mu ga – da nagradim njegovu plemenitost. Bez dvoumljenja, Mark je uzeo meso i ponijeo ga u zubima prema jednom sjenovi­tom mjestu u blizini. Tek tada sam ugledao jednu kerušu koja je legla u visoku travu i dojila nekoliko štenadi. Kada je spustio meso pred kerušu, Mark je ljubazno liznuo po njušci i mašući veselo repom, gurnuo ga njuškom sasvim do njenih usta – da ne bi prekidala dojenje!!
Ljudi sa bacila su mi rekli da im je Mark jednom doni jeo divljeg zečica, kog je odbranio od ovčarskih pasa, i da je cijelim putem budno pazio na njega, dok ga je jedan ovčar nosio nazad u šumu, sutradan kada su psi otišli sa stadom visoko u planinu.
Koliko god psi bili beskrajno plemeniti, bio sam spreman povjerovati da nikada i nigdje nije bilo psa sličnog Marku. Dok nisam naišao na knjigu bestseler Džjemsa Heriota, Priče o psima i pročitao priču Džudi, pseća dadilja. Pretpostavljam da je i Heriot pisao o Džudi iz istog razloga, zbog kojeg ja pišem o Marku. Ako mi ljudi ne možemo biti toliko požrtvovani, nesebični i plemeniti kao Mark i Džudi, dobro je znati koliko još mnogo prostora ima za postajanje boljim nego što jesmo.

Šarplaninac, gospodar gora

SVI BI DA GA USVOJE

1.jpg

On nije Lesi ni Rin Tin Tin, nije igrao ni u jednom filmu, ne podnosi raskoš, gradsku vrevu i nasilnike, srce mu je veliko kao Šara a mera je za ljubav i prijateljstvo u svetu u kome te dve vrline gube svoju božansku uzvišenost

Kao i sve što pojavom i ponašanjem odudara od utvrđenih standarda u čovekovoj stvarnosti, i ovčarski pas sa Šar-planine, po kojoj je i dobio ime, povod je naučnim i svakim drugim polemikama i prepirkama. Razumljivo, jer kad prvi put ugledate šarplaninca, u vama se probudi nagon da ga prisvojite. Takve želje imali su svi koji su se bilo kojim povodom suočili s „gospodstvom na četiri noge”.

Od te boljke nisu pelcovani ni kinolozi koji, uz povremena zatišja, i danas ratuju za pravo na tutorstvo nad tim ponosom balkanskog gorja. Svojataju ga, krste i opisuju po nahođenju, menjaju mu odlike, oduzimaju i dodaju ono što mu se ne može dodati ni oduzeti. Među stotinama, na izložbama pasa, njega ne možete da promašite. Stasom, držanjem i ukupnim izgledom očarava i one koji se pasa boje ili ih uopšte ne vole.
Slovenac Franjo Bulc, kinolog svetskog glasa, 1938. godine udario je temelje toj praksi, a svi koji su posle njega pohodili šarske vrleti donosili su svoje zaključke krivotvoreći poreklo šarplaninca i čineći ga tajanstvenim. Bulc je prvi opisao šarplaninca, ali ga je u naučnu i svaku drugu literaturu uveo pod imenom ilirski ovčar, čime je stanovnicima od Đevđelije do Triglava dao osnovu da ga mnogi svojataju bez mere i srama. Desetak godina posle ovog slovenačkog zaljubljenika u pse, Šaru je pohodio profesor Beogradskog univerziteta dr Slobodan Pavlović, propisavši (prepisavši) pri tom merila koja određuju kakav mora da bude šarplaninac, ma gde bio. Njegova je zasluga što je ovom psu vratio i za sva vremena zaštitio ime. Dve decenije posle njega, makedonski filozof bošnjačkog porekla Ferid Muhić amaterski je proučavao šarskog ovčara i to lično iskustvo s ovim psom pretočio u najlepše štivo o šarplanincu.
On je izričit u tvrdnji da se „ne treba čuditi ni jednom ljudskom stvorenju što pri prvom susretu sa šarplanincem postaje posesivan jer od tog poriva nema leka, pogotovo kad iskusite širinu i lepotu njegove duše”.

Dva državljanstva

2.jpg

Upravo zbog iskustva s ovim ponositim gospodarem planinskih pašnjaka, uoči raspada Jugoslavije, srpski i makedonski ljubitelji pasa obustavili su kavge oko toga čiji je šarplaninac.
Zvaničnici kinoloških saveza dve nove balkanske države lako su se sporazumeli, pa počev od 1987. godine „car sa Šare” može da se pohvali s dva državljanstva. Rešenje je pravično jer postojbina i „otadžbina” šarplaninca je Šar-planina koja je na ravne časti rasprostrta na području Makedonije i Srbije.
Valja odmah reći da šarkova sabraća diljem planete, od male čivave do ogromne nemačke doge, ulaze u legende o psu kao najvećem čovekovom prijatelju, ali nijedan iz pseće rase nije ravan lepotanu sa Šare. Potvrdu ove tvrdnje možemo da nađemo kod makedonskog karikaturiste i fotografa Vasilija Smilevskog, zaljubljenika u šarplanince. Tragajući za istinitim pričama o podvizima „šarskog cara”, obreo sam se u njegovoj kući, gde je on iz podebele fascikle izvadio pregršt fotografija: „Evo, ovo je Medo, bio je moj šarko. Gledajte, to je cela priča.”
Na bezbrojnim internet prezentacijama, blogovima i „pričaonicama” zaljubljenici i vlasnici šarplaninaca, oni koji nisu vični lirskim opisima, „postiraju” svog ljubimca i poručuju: „Evo pa gledajte.” Istina, sa svake fotografije na kojoj je šarplaninac zrači opčinjujuća lepota, ali nijedna od njih neće vam otkriti dušu tog lepotana u meri njene veličine. Umesto njih to čine njihovi vlasnici koji, ma koliko da su neuki, doživljaje sa svojim ljubimcem kazuju sa iskrenošću koja isključuje svaku sumnju u istinitost događaja. Ovo je jedna od tih, provereno, istinitih priča.

Pasja vrućina

3.jpg
Julska zvezda upekla, činiš kamen gori. U hladu kestena u dvorištu karaule „Sv. Naum” na granici prema Albaniji, s kolegom, kapetanom Adamovićem igramo šah. Na nekoliko koraka od nas, na kamenoj stazi, drema penzionisani šarko, naš slavni Bigor. Sećam se da sam tada pomislio ono što danas glasno govorim, da ima neki vrag koji nas opomene na nešto, ali mu mi ne pridajemo nikakav značaj. Taj „vrag” nas je naveo da prekinemo igru zapričavši se o Bigoru koji kao da nije mario za „pasju vrućinu”. U jednom trenutku on se prenuo, kao da je čuo da ga ogovaramo, i onako sanjiv, bez najave i vidljivog povoda, otrčao prema kapiji. Šta mu bi odjednom, povikasmo uglas i, ne našavši odgovor, nastavismo s igrom.
Pola sata kasnije, Bigor se dogega sav okrvavljen i stropošta se na isto mesto s koga je onako bezglavo pojurio prema kapiji. Pritrčali smo svom ljubimcu i ostalo nam je da bezglasno prisustvujemo njegovom ovozemaljskom kraju. A šta se zapravo dogodilo, doznali smo desetak minuta kasnije. Iz redovnog obilaska zadatih punktova na graničnoj liniji vratila su se dva vojnika, oba okrvavljena, pocepane uniforme... A ono što su ispričali nosim kao najupečatljiviju uspomenu iz tridecenijskog služenja otadžbini. Vojnike, u čijoj pratnji je bio i Bigorov naslednik, nemački ovčar Reks, presrela je mečka i u trenutku dok su se oni grčevito borili da iz njenih čeljusti izvuku psa, pojavio se Bigor. Pričali su da je „Stari” zaskočio mečku i da je nije ispuštao sve dok ona nije oslobodila Reksa. Uspela je da odbaci Bigora s leđa i da ga dva puta udari šapom ali je potom, i sama krvava, napustila poprište bitke... Pukovnik D. priznao je da je toga dana prvi put plakao pred svojim vojnicima i ne pokušavajući da sakrije „tu nedopustivu slabost”.

Musina avantura

4.jpg

Musu, seoskog pastira iz okoline Tetova, mangupi su namamili u pustolovinu koja mu je, kako je pričao, prepolovila život. Avdilj, jedan od učesnika, priznaje da je bio podstrekač događaja koji se i danas prepričava među belosvetskim ljubiteljima borbe pasa. Hteo sam da proverim ono u šta sam bio siguran, a to je da je njegov verni pratilac Kamaš najjači pas na svetu, pričao nam je Avdilj. Musa i Kamaš bili su jedno telo. S planine su se spuštali u kasnu jesen i lenčarili do proleća kad su ponovo kretali u „život”. Pečeni na šarskoj vetrometini, ćutljivi i nepoverljivi, živeli su u nekom svom svetu. Svi smo znali za Kamaševe podvige u planini ali, i bez toga, svako je mogao da vidi da je to pas za priču. Na zamisao da proverimo Kamaševu snagu došli smo posle jedne borbe pasa koja se održala nadomak Tetova. Do sledećeg turnira, koji se održavao svake poslednje subote u mesecu, imali smo dovoljno vremena da Musu nagovorimo da pođe s nama. Gde Musa tamo i Kamaš, zaključili smo i te subote obreli se na ledini pokraj Pene. U vrevi koju Musa nije razumeo padale su opklade i krvave borbe svakojakih pasa. Kako je Kamaš veličinom i izgledom privlačio opštu pažnju, Musa je, nesvestan šta se zapravo zbiva, gotovo silom uvučen u igru. Priređivači borbi uzeli su stvar u svoje ruke i Kamaš se našao na borilištu naspram jednog razjarenog pitbula. Ta krvoločna zver, podsticana sličnim gazdom, nasrnula je na zatečenog Kamaša. Urođenim instinktom izbegavao je nalete pitbula osvrćući se u pravcu razjarene gomile. Kamaš je pogledom tražio Musu, što je bilo kobno po njega. U jednom trenutku pitbul ga je ščepao za vrat i drama je počela. Kamaš se odupirao svom snagom, ali je njegov vrat bio u čeličnim čeljustima. Ko zna koliko je trajao taj mučni prizor ali su gledaoci jednog trenutka mogli da vide kako šarplaninca izdaje snaga. Videvši to, Musa se nekako progurao napred drhteći kao prut. Uradi nešto, rekao sam mu na albanskom i on je krenuo prema psima i kreštavim glasom počeo da bodri svog drugara. Više je to bilo zavijanje očajnika nego bodrenje ali se onda dogodilo čudo. Kamaš ga je čuo i izgleda razumeo njegov krik. Gotovo iz sedećeg položaja napravio je trzaj i onda je započelo vitlanje one žute i nabrekle zveri. Kamaševi trzaji telom bili su tako snažni da je jednog trenutka pitbul odleteo visoko da bi potom s parčetom Kamaševog vrata tresnuo o zemlju desetak metara dalje. Videvši svog protivnika na nogama, zver je pobegla glavom bez obzira. Dok je Musa svojom dronjavom jaknom Kamašu zavijao vrat, posmatrači su se razišli kao s pogreba.
Musa i Kamaš preživeli su sudar s izopačenom civilizacijom, ali je stotinu drugih šarplaninaca, krivicom svojih vlasnika, dospelo u lavirinte velegrada, nemoćni da se odupru zlehudoj sudbini. Ne vodeći računa o prirodi ove blagorodne životinje, u nameri da imaju baš takvog prijatelja, mnogi istinski ljubitelji pasa kupuju šarplanince a onda ih muče u gradskom komforu, šepureći se izgledom svog kućnog ljubimca.

5.jpg

Ljudski govor

Na Šari i Karadžici često sam se sretao s ponositim čuvarima stada, najčešće u društvu jednog ili dvojice planinara, i uvek su se ti susreti završavali na isti način. Psi, isključivo šarplaninci, osetili bi nas na pristojnoj udaljenosti od stada i onda bi, lajući, potrčali prema nama. Stali bi nedaleko od nas i onda bi obično najkrupniji nastavio s lavežom, upozoravajući nas da promenimo pravac kretanja. Tako bi nas, ne menjajući odstojanje, pratili kilometar-dva i kad su bili sigurni da je njihova teritorija (stado ovaca) oslobođena uljeza bilo koje vrste, vraćali su se odakle su i došli, stadu.
Stari Torbeš Bajzit iz Paligrada na Karadžici, za koga se i danas priča da je s psima razgovarao kao s ljudima, krajem avgusta 1986. godine ugostio nas je na svom bačilu na Begovim livadama i podučio nas da pri susretu s ovčarskim psima ne treba da bežimo niti da zamahujemo štapom. „Šarko odredi rastojanje između svoje teritorije i nezvanog gosta i svako ko to ne poštuje može da se suoči s nevoljom. Ja po lajanju znam da li su u blizini ljudi ili neka zver i obično pse pozovem da se vrate ako je lavež ’ljudski’”, govorio je stari ovčar.
Šarplaninci su danas žrtve nelegalne trgovine i, prema nezvaničnim ali podacima dobijenim od upućenih, saznali smo da iz Makedonije i s Kosova i Metohije, iz prirodne sredine i naročito iz odgajivačnica, put Zapada svake godine bude odneseno stotinu malih šarplaninaca. Cena šteneta iznosi hiljadu evra a odrasli primerci (šest meseci starosti), prodaju se i po petostruko višoj ceni. Ovaj plemeniti lepotan ozbiljno je ugrožen i u svom prirodnom okruženju jer, nestajanjem velikih stada ovaca, nestaje i potreba za njim. A ako nije u gori, ako mu u uhu ne romori zvonac predvodnika stada a smiraj dana ne ulepša zov vukova, šarko nije na svome. No, treba verovati šarskom pastiru Abazu da ne treba brinuti za budućnost njegovog vernog druga jer „teško da će čovek u svom ovozemaljskom veku izmisliti vunu koja nije sa ovce, a o ovčjem mleku i da ne govorimo”. A dok je ovaca i Šare biće i njenog ponosa – šarplaninca, psa koji ne laje bez potrebe.

https://youtu.be/i0jIveq4csE
https://youtu.be/aQUPDj64klg
https://youtu.be/1_R7IrTaQ9s
https://youtu.be/V-5PQb_QW5s

Zenke:
https://youtu.be/ANWReCtiNps
https://youtu.be/eI0sRsdwvtQ
https://youtu.be/S-I_nGaa848
https://youtu.be/O6ZqCAXWKz8" border="0" alt=""/>

hvala ivane izgleda dasmo ja i ti ovde samo aktivni.

Sevce na Šari – King ima samo 22 meseca, a već je ubeležio jednu pobedu nad vukom. Još u prvoj godini života, mladi šarplaninac, uz pomoć majke Ale (pet godina), sukobio se sa stanovnikom divljine na vrhu Šare, i zverki nije bilo spasa.

– Vuk je već bio ranjen, inače bi mu šarplaninci teško prišli. Gorski car napada druge pse, ali od šarplaninaca beži – kaže za „Politiku“ Kingov vlasnik Srećko Đorđević (43) iz Sevca na Šar-planini.

Ovaj brđanin radi nabenzinskoj pumpi, ali svaki slobodan tren odvaja za brigu o mladom psu i Kingovom biološkom ocu Kralju (4,5 godine). Srećko je tu kao mirovna snaga jer bi stariji pas rado napao potomka, i kad smo stupili u dvorište bili su vezani na različitim mestima. Mali u kavezu, matori za žicu kod drvljanika.

– U Sirinićkoj župi ne postoji kuća bez šarplaninca, jer ovaj pas može sam da zaštiti stado i domaćinstvo. Odgajivača nema više od 20, a među najpoznatijima su oni iz sela Reselice kod Dragaša, odakle su i Kraljevi preci, otac Karabaš i majka Dona.

Eksplozivan, inteligentan i nepotkupljiv, šarplaninac narasta i do 82 kilograma, i zabeleženi su slučajevi da se upustio u okršaj i sa balkanskim medvedom. Njegova postojbina je Šar-planina, a 1928. godine Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca prvi put ga je uvrstila u svoje jedinice, kao vojničkog psa. Veruje se da potiče od grčkog molosa i turskih pasa čuvara. Međunarodna kinološka federacija priznala ga je 1939. godine kao novu rasu pod imenom „ilirski pastirski pas“.

Međutim, na zahtev Jugoslovenske kinološke federacije, rasi je 1957. godine dodeljeno međunarodno ime „jugoslovenski pastirski pas – šarplaninac“, posle čega nije prekrštavana. Njegov lik uzet je za amblem opštine Dragaš na jugozapadu Kosmeta, a BJR Makedonija je šarplaninca utisnula na revers novčanice od jednog denara, koja je bila puštena u opticaj 1993. godine.

Šta je mit, šta zbilja u priči da se vuk plaši šarplaninca?

– Šarplaninac je poslednja čovekova odbrana, idu pastir, stado pa on na kraju. Hoće da ostane i sam u planini, pored ovce koja se ojagnji i čuva je, i ne može se odbraniti samo ako ga tada napadne čopor vukova. Jedan vuk nikad ga napasti ne sme – pripoveda odgajivač šarplaninaca iz Sevca, velikog srpskog sela osam kilometara severozapadno od Štrpca.

Đorđević veli da odgajivači iz Sirinićke župe pse prodaju najčešće Beograđanima koji znaju da otkupe i celo leglo, a jedno štene plaćaju od 150 do 200 evra.

ао и све што појавом и понашањем одудара од утврђених стандарда у човековој стварности, и овчарски пас са Шар-планине, по којој је и добио име, повод је научним и сваким другим полемикама и препиркама. Разумљиво, јер кад први пут угледате шарпланинца, у вама се пробуди нагон да га присвојите. Такве жеље имали су сви који су се било којим поводом суочили с „господством на четири ноге”.

Од те бољке нису пелцовани ни кинолози који, уз повремена затишја, и данас ратују за право на туторство над тим поносом балканског горја. Својатају га, крсте и описују по нахођењу, мењају му одлике, одузимају и додају оно што му се не може додати ни одузети. Међу стотинама, на изложбама паса, њега не можете да промашите. Стасом, држањем и укупним изгледом очарава и оне који се паса боје или их уопште не воле.
Словенац Фрањо Булц, кинолог светског гласа, 1938. године ударио је темеље тој пракси, а сви који су после њега походили шарске врлети доносили су своје закључке кривотворећи порекло шарпланинца и чинећи га тајанственим. Булц је први описао шарпланинца, али га је у научну и сваку другу литературу увео под именом илирски овчар, чиме је становницима од Ђевђелије до Триглава дао основу да га многи својатају без мере и срама. Десетак година после овог словеначког заљубљеника у псе, Шару је походио професор Београдског универзитета др Слободан Павловић, прописавши (преписавши) при том мерила која одређују какав мора да буде шарпланинац, ма где био. Његова је заслуга што је овом псу вратио и за сва времена заштитио име. Две деценије после њега, македонски филозоф бошњачког порекла Ферид Мухић аматерски је проучавао шарског овчара и то лично искуство с овим псом преточио у најлепше штиво о шарпланинцу.
Он је изричит у тврдњи да се „не треба чудити ни једном људском створењу што при првом сусрету са шарпланинцем постаје посесиван јер од тог порива нема лека, поготово кад искусите ширину и лепоту његове душе”.