Sarplaninac 1. deo

Два држављанства

Управо због искуства с овим поноситим господарем планинских пашњака, уочи распада Југославије, српски и македонски љубитељи паса обуставили су кавге око тога чији је шарпланинац.
Званичници кинолошких савеза две нове балканске државе лако су се споразумели, па почев од 1987. године „цар са Шаре” може да се похвали с два држављанства. Решење је правично јер постојбина и „отаџбина” шарпланинца је Шар-планина која је на равне части распрострта на подручју Македоније и Србије.
Ваља одмах рећи да шаркова сабраћа диљем планете, од мале чиваве до огромне немачке доге, улазе у легенде о псу као највећем човековом пријатељу, али ниједан из псеће расе није раван лепотану са Шаре. Потврду ове тврдње можемо да нађемо код македонског карикатуристе и фотографа Василија Смилевског, заљубљеника у шарпланинце. Трагајући за истинитим причама о подвизима „шарског цара”, обрео сам се у његовој кући, где је он из подебеле фасцикле извадио прегршт фотографија: „Ево, ово је Медо, био је мој шарко. Гледајте, то је цела прича.”
На безбројним интернет презентацијама, блоговима и „причаоницама” заљубљеници и власници шарпланинаца, они који нису вични лирским описима, „постирају” свог љубимца и поручују: „Ево па гледајте.” Истина, са сваке фотографије на којој је шарпланинац зрачи опчињујућа лепота, али ниједна од њих неће вам открити душу тог лепотана у мери њене величине. Уместо њих то чине њихови власници који, ма колико да су неуки, доживљаје са својим љубимцем казују са искреношћу која искључује сваку сумњу у истинитост догађаја. Ово је једна од тих, проверено, истинитих прича.

Пасја врућина

Јулска звезда упекла, чиниш камен гори. У хладу кестена у дворишту карауле „Св. Наум” на граници према Албанији, с колегом, капетаном Адамовићем играмо шах. На неколико корака од нас, на каменој стази, дрема пензионисани шарко, наш славни Бигор. Сећам се да сам тада помислио оно што данас гласно говорим, да има неки враг који нас опомене на нешто, али му ми не придајемо никакав значај. Тај „враг” нас је навео да прекинемо игру запричавши се о Бигору који као да није марио за „пасју врућину”. У једном тренутку он се пренуо, као да је чуо да га оговарамо, и онако сањив, без најаве и видљивог повода, отрчао према капији. Шта му би одједном, повикасмо углас и, не нашавши одговор, настависмо с игром.
Пола сата касније, Бигор се догега сав окрвављен и стропошта се на исто место с кога је онако безглаво појурио према капији. Притрчали смо свом љубимцу и остало нам је да безгласно присуствујемо његовом овоземаљском крају. А шта се заправо догодило, дознали смо десетак минута касније. Из редовног обиласка задатих пунктова на граничној линији вратила су се два војника, оба окрвављена, поцепане униформе... А оно што су испричали носим као најупечатљивију успомену из тридеценијског служења отаџбини. Војнике, у чијој пратњи је био и Бигоров наследник, немачки овчар Рекс, пресрела је мечка и у тренутку док су се они грчевито борили да из њених чељусти извуку пса, појавио се Бигор. Причали су да је „Стари” заскочио мечку и да је није испуштао све док она није ослободила Рекса. Успела је да одбаци Бигора с леђа и да га два пута удари шапом али је потом, и сама крвава, напустила поприште битке... Пуковник Д. признао је да је тога дана први пут плакао пред својим војницима и не покушавајући да сакрије „ту недопустиву слабост”.

Мусина авантура

Мусу, сеоског пастира из околине Тетова, мангупи су намамили у пустоловину која му је, како је причао, преполовила живот. Авдиљ, један од учесника, признаје да је био подстрекач догађаја који се и данас препричава међу белосветским љубитељима борбе паса. Хтео сам да проверим оно у шта сам био сигуран, а то је да је његов верни пратилац Камаш најјачи пас на свету, причао нам је Авдиљ. Муса и Камаш били су једно тело. С планине су се спуштали у касну јесен и ленчарили до пролећа кад су поново кретали у „живот”. Печени на шарској ветрометини, ћутљиви и неповерљиви, живели су у неком свом свету. Сви смо знали за Камашеве подвиге у планини али, и без тога, свако је могао да види да је то пас за причу. На замисао да проверимо Камашеву снагу дошли смо после једне борбе паса која се одржала надомак Тетова. До следећег турнира, који се одржавао сваке последње суботе у месецу, имали смо довољно времена да Мусу наговоримо да пође с нама. Где Муса тамо и Камаш, закључили смо и те суботе обрели се на ледини покрај Пене. У вреви коју Муса није разумео падале су опкладе и крваве борбе свакојаких паса. Како је Камаш величином и изгледом привлачио општу пажњу, Муса је, несвестан шта се заправо збива, готово силом увучен у игру. Приређивачи борби узели су ствар у своје руке и Камаш се нашао на борилишту наспрам једног разјареног питбула. Та крволочна звер, подстицана сличним газдом, насрнула је на затеченог Камаша. Урођеним инстинктом избегавао је налете питбула осврћући се у правцу разјарене гомиле. Камаш је погледом тражио Мусу, што је било кобно по њега. У једном тренутку питбул га је шчепао за врат и драма је почела. Камаш се одупирао свом снагом, али је његов врат био у челичним чељустима. Ко зна колико је трајао тај мучни призор али су гледаоци једног тренутка могли да виде како шарпланинца издаје снага. Видевши то, Муса се некако прогурао напред дрхтећи као прут. Уради нешто, рекао сам му на албанском и он је кренуо према псима и крештавим гласом почео да бодри свог другара. Више је то било завијање очајника него бодрење али се онда догодило чудо. Камаш га је чуо и изгледа разумео његов крик. Готово из седећег положаја направио је трзај и онда је започело витлање оне жуте и набрекле звери. Камашеви трзаји телом били су тако снажни да је једног тренутка питбул одлетео високо да би потом с парчетом Камашевог врата треснуо о земљу десетак метара даље. Видевши свог противника на ногама, звер је побегла главом без обзира. Док је Муса својом дроњавом јакном Камашу завијао врат, посматрачи су се разишли као с погреба.
Муса и Камаш преживели су судар с изопаченом цивилизацијом, али је стотину других шарпланинаца, кривицом својих власника, доспело у лавиринте велеграда, немоћни да се одупру злехудој судбини. Не водећи рачуна о природи ове благородне животиње, у намери да имају баш таквог пријатеља, многи истински љубитељи паса купују шарпланинце а онда их муче у градском комфору, шепурећи се изгледом свог кућног љубимца.

Људски говор

На Шари и Караџици често сам се сретао с поноситим чуварима стада, најчешће у друштву једног или двојице планинара, и увек су се ти сусрети завршавали на исти начин. Пси, искључиво шарпланинци, осетили би нас на пристојној удаљености од стада и онда би, лајући, потрчали према нама. Стали би недалеко од нас и онда би обично најкрупнији наставио с лавежом, упозоравајући нас да променимо правац кретања. Тако би нас, не мењајући одстојање, пратили километар-два и кад су били сигурни да је њихова територија (стадо оваца) ослобођена уљеза било које врсте, враћали су се одакле су и дошли, стаду.
Стари Торбеш Бајзит из Палиграда на Караџици, за кога се и данас прича да је с псима разговарао као с људима, крајем августа 1986. године угостио нас је на свом бачилу на Беговим ливадама и подучио нас да при сусрету с овчарским псима не треба да бежимо нити да замахујемо штапом. „Шарко одреди растојање између своје територије и незваног госта и свако ко то не поштује може да се суочи с невољом. Ја по лајању знам да ли су у близини људи или нека звер и обично псе позовем да се врате ако је лавеж ’људски’”, говорио је стари овчар.
Шарпланинци су данас жртве нелегалне трговине и, према незваничним али подацима добијеним од упућених, сазнали смо да из Македоније и с Косова и Метохије, из природне средине и нарочито из одгајивачница, пут Запада сваке године буде однесено стотину малих шарпланинаца. Цена штенета износи хиљаду евра а одрасли примерци (шест месеци старости), продају се и по петоструко вишој цени. Овај племенити лепотан озбиљно је угрожен и у свом природном окружењу јер, нестајањем великих стада оваца, нестаје и потреба за њим. А ако није у гори, ако му у уху не ромори звонац предводника стада а смирај дана не улепша зов вукова, шарко није на своме. Но, треба веровати шарском пастиру Абазу да не треба бринути за будућност његовог верног друга јер „тешко да ће човек у свом овоземаљском веку измислити вуну која није са овце, а о овчјем млеку и да не говоримо”. А док је оваца и Шаре биће и њеног поноса – шарпланинца, пса који не лаје без потребе...

ŠARPLANINAC - HRABAR I SRČAN PAS


Svaka zemlja ima svoje rase ovčarskih - pastirskih pasa.
U našoj zemlji je to šarplaninac, odličan čuvar stada i beskompromisan borac sa vukovima.

Među ljubiteljima pasa ima dosta onih koji su naklonjeni pastirskim psima.
Glavna osobina ove vrste pasa je da čuvaju povereno im stado i red u njemu.
Izgleda da su pastirski psi bili među prvima koje je čovek pripitomio kada je rešio da se druži sa psom.
Pastirski psi su srčani, hrabri i nepodmitljivi. Odlično služe odbrani stada od vukova i drugih divljih zveri, kao i od ljudi.
Osobito su im istančani čulo mirisa i sluha. Oštar sluh ovih pasa je do te mere razvijen da osećaju najlakši hod čoveka koji, recimo, prolazi poljskim putem na udaljenosti od pet stotina metara. Oštrinom čula mirisa, veoma brzo mogu nanjušiti dolazak nepoznatih lica i životinja. Tada neustrašivo stupaju u borbu za odbranu svoga stada, bez obzira ishod borbe, pa čak i po cenu svog života.


Najstarija rasa pasa na Balkanskom poluostrvu

Šarplaninac je najstarija rasa pasa na Balkanskom poluostrvu. Zna se da je još za vreme Ilira i Rimljana korišćen za čuvanje stada od zveri. To je jedan od najsnažnijih ovčarskih (pastirskih) pasa na svetu.
Mada nosi naziv naše planine, na kojoj se najviše uzgaja, šarplaninac se može naći i u drugim planinskim predelima Bosne, Crne Gore, Makedonłje i Srbije. Veoma je omiljen i cenjen kod čuvara stoke u pomenutim područjima. Uz njih se ljudi koji drže stoku osećaju bezbednije, bilo da se radi o sopstvenoj zaštiti, bilo o čuvanju onoga što je ovim pametnim i hrabrim psima povereno na čuvanje. Dobroćudan je, ali ume da bude i vrlo opasan. Prema nepoznatim ljudima je nepoverljiv. Napada odmah. Neverovatno je odan gospodaru. Ne plaši se zveri. Medveda se ne plaši, a sa vukovima se uspešno nosi i najčešće izlazi kao pobednik. Veoma je tvrdoglav i zato je težak za dresuru. Nije prznica, ali mu ponekad smeta društvo drugih, nepoznatih pasa.
Medjutim, kada se šarplaninci gaje u gradu, ako se o njima ne povede dovoljno računa, vrlo brzo gube svoje osobine jakih, snažnih i nepodmitljivih pasa i tada su podložni biološkim degeneracijama. Stoga, i pored teških uslova života na planinama gde im je često jedina hrana kačamak i mleko, izgleda da su tamo mnogo zadovoljniji i srećniji. Njihova prirodna selekcija je išla putem stvaranja jakog, snažnog i žilavog psa. I upravo takav utisak i odaje. Glava mu je krupna, lobanja široka, medvedja, njuška zatupasta. Vrat mišićav i dosta kratak. Telo mu je razvijeno i snažno. Rep kitnjast, pri hodu podignut. Dlaka mu je duga i gusta. Najčešće je gvozdenosive boje. Vrlo je ozbiljan i ne voli igru.
Za ljubitelje pasa svakako će biti interesantno da je ova rasa kod Medjunarodne kinološke organizacije (FCI) prvi put registrovana 1939. godine kao "Ilirski ovčar", da bi na predlog Jugoslovenskog kinološkog saveza, 1957. godine, bio registrovan kao "jugoslovenski ovčarski pas - šarplaninac". Uobičajena skraćena oznaka za ovu rasu je JU-ŠO.


O njegovim podvizima se nadaleko čuje

Hrabrost ovih pasa ide dotle da se o njima pričaju legende. Šarplaninci su u toku godine uglavnom u brdsko-planinskim područjima sa ovcama, a u vreme povratka u selo svi izlaze da pozdrave te čovekove pomagače. Vrlo brzo i bez
radio veze, pročuje se o podvigu nekog psa. Tada pas kao u nekoj lepoj priči ide napred, a prate ga veseli čobani i ovce. Razdragani špalir meštana s obe strane putem pesmom i muzikom pozdravIja srećan završetak godine.
Poznato je da se ljudi u tim krajevima teško odvajaju od svojih četvoronožnih prijatelja. Lepi i poznati primerci ovih pasa, odnosno njihovo potomstvo, obično se ne prodaju. Daju na poklon onim ljubiteljima pasa koji ih iskreno vole. Ljudi ovih krajeva smatraju za greh ubiti psa. Čobani na Šari se ne boje vukova, i obično će vam reći da su vukovi tako reći preplašeni od pasa.
Mnogobrojni porazi u borbama sa šarplanincima naterali su vukove na lukavstvo. Obično se prikriju u neki žbun i tu satima čekaju zalutalu ovcu. Jedino tako uspevaju da utole glad za ovčijim mesom. Ali, dogodi se da ih prazan stomak natera na rizičan postupak. Tako se desilo da je na jednom pašnjaku bilo oko 500 ovaca, a čuvao ih je jedan šarplaninac, koga su zvali Murgoš. Procenivši loše situaciju, vuk se zatrčao,
ali tako reći već u vazduhu ga je dočekao Murgoš i počeo da davi. To je bila borba kakva se retko vidja. Posle nekoliko minutai, vuk je shvatio da je izgubio bitku i pokušao je da pobegne. Na radost prisutnih čobana vuk je uskoro ležao mrtav. Ne samo da nije došao do ovce, već je zbog svoje pohlepe izgubio i život. Čim je završio posao, Murgoš je odjurio da prikupi razbežale i preplašene ovce.


Slučaj spašavanja bolesnice

U jednom selu kod Dragaša, teško se razbolela mlada žena. Bolest je tražila da se žena što pre prebaci u prizrensku bolnicu. Da nezgoda bude još veća, sve se to dešavalo zimi kada je snežni nanos iznosio na pojedinim mestima i preko metar visine. Od sela pa do prvog mesta gde može doći sanitetsko vozilo bilo je oko deset kilometara. Jedan mladić je brzo doneo odluku: uzeti dva snažna šarplaninca i sa njima pokušati probijanje kroz tu deonicu puta. Upregnuti u sanke, šarplaninci su vukli bolesnicu preko snežnih nanosa. Psi kao da su znali da treba da pomognu mladoj ženi, sa krajnjim naporom su se probijali kroz visok sneg. Čim su ugledali sanitetska kola, čulo se njihovo veselo lajanje. Činilo se da su bili ispunjeni radošću što su dali svoj doprinos u spasavanju jednog života.

Samo ime "Sarplaninac"daje nam do znanja da se radi o necemu mocnom,strasnom,best-
rasnom,a u jednome plemenitom,gordom,pouzdanom bicu koje bi za svoga prijatelja i zivot ostavilo kako bi ga zastitilo.
Sarplaninac je svoje ime dobio po planinskom masivu"Sarplanina" koji se proteze oko 80km u duzinu i oko 25 km u sirinu na podnebju Makedonije(oko 75%)i Kosovo(ostali deo)i koji je jedan od najvecih planinskih masiva na ovim nasim prostorima!
Sarplanina kao i ostale planine u Makedoniji je bogata sa mnogo prirodnih bogatstva kao sto su:
-mnogo kilometara plodne i bogate pase
-planinskih jezera
-preko stotinu planinskih izvora
-planinskih reka
-planinski vrvovi koji se kao Dzinovi izdizu iznad suma i pasnjaka.
Sarplanina kao i mnoge druge planine u Makedoniji kao sto su Bistra,Stogovo,Korab,Baba,Karadzica,Krcin,Desat itd.je bogata sa ogromnim pasnjacima na kojima se moglo naci i po stotinu hiljada ovaca i mnogo grla Goveda.
Svojim bogatim pasnjacima ljudi su se davno opredelili za stocarstvo(najvise ovcarstvo),koje je najvise u podem bilo negde krajem 18.veka,kad se na pasnjacima Sare ili Bistre mogli naci i po 100(i vise)hiljada ovaca.Onaj covek koji je imao vise od 500 ovaca zvali su ga "Kaja".
Za posao oko stoku bili su potrebni ljudi koji ce da se brinu o njenoj potrebi(kao ispasa,molzenje,sisanje,jagnenje itd)
-onaj koji je terao ovce na ispasu i bio glavni u bacilu zvali su ga "Parakeja"
-"Odadzija"je bio onaj koji upali vatru,prigotvi jelo,donese hladnu vodu,sa jednom reci "domakjin"
-"Bac"i"Ficur" su bili ljudi koji su se brinuli o mandri te.radili su Sir.
-"Kotardzije"su bili oni ljudi koji su terali stoku na ispasu


Sa ovcama su uvek isli kerovi koji su uvek kao "budnu strazu"bdili nad stadom i argacima!
Ti kerovi su sluzili stocarima da bi zastitili stado i sve drugo sto sam nabrojao gore od divljih zveri i ljude(aramije) koji su u tom vremenu harali po planinama.

To su bili kerovi sa visinom(otprilike)ko jedna ovca,sa teskim i jakim kosturom,jaki i duboki grudi,sa jakom glavom i mocnom njuskom!-ali veoma jaki,zilavi i borbeni.
Nikad niko od strane nije mogao da ih podmiti ili prevari,ti kerovi su i po ceni zivota uspevali da odbrane stado od bilo kakvih napasnika!
Probacemo da vam otkrijemo nacin zivota i opstanak tih stocara na nasem podnebju.
Sa nasim iskustvom po planinama i pasnjacima,argacima i kotarima prezentiracemo vam nekoliko hiljada slika od Izvornih kerova koji su vekovni zastitnici stada ovaca i druge stoke

Srkijeva Dora od Maticevog Blejka devila. Karakter koji se samo pozeleti moze:





[/quote]

Srkijev Blejk od Santicevog Baruta i Mece nesto vise od 2 godine:







Zucka i Blejk zadnje dve slike

NJANOVIJI VIDEO VITEZA. 9.02.2012. AT.


https://www.youtube.com/watch?v=IHkHqnJ7JhE




Ovo je drugi jako krtak Video Viteza.

https://www.youtube.com/watch?v=1MhQDPh3 ... dTcf7A3-Ki

Pocela je Borba izmedju mene, Dore i Blejka.

Iznenadilo me je da je Blejk stao odma na moju stranu, pa mi je bilo mnogo laske.

Njegov posebno razvijen odbrambeni instikt je preokreunuo situaciju u moju korist, a Blejk je pokazao svoju agresivnost prema napadackoj strani.

Ocekivao sam da budem sam protiv dvoje, ali u zadnjem trenutku su se stvari promenile.

Blejk je uradio vecinu posla za mene.

Pogledjate ovaj izuzetno napet i jako opasan video.

Zamoljavam sve ispod 12 godina i ljude sa slabim zivicma da nikako ne otvaraju i negeldaju ovaj video:

Dora i Blejk protiv mene.

https://www.youtube.com/watch?v=-6jIjFgCFNM

srki ja na ovom snimku uopste nisam primetio nista obicna igra sa psima neznam sta je ovde opasno i napeto.

Pa zar nisi video da me je Dora stalno napdala i da nije bio blejk ko zna sta bi bilo?

to je obicna igra po meni inace blejk ti je dobar svidja mise kako izgleda dok kuja nije po mom ukusu ali on je super.

Pa naravno da je igra ja se salim.

Kuja se ne vidi dobro na ovom snimku karakter je strava:



EVO TA DUGO NAJVALJIVANA BORBA IZMEDJU MENE I VITEZA:




https://www.youtube.com/watch?v=qIfj8eKf1yQ

O ulozi koju je sarplaninac odigrao u opasnim trenucima, govore mnoge istinite price, koje su postale osnova novinskih reportaza ili knjizevnih dela. I ovaj zapis sa Sare ima svoju dokumentarnu osnovu.

Topao proljecni povetarac dolazio je s juga, dolinom reke Vardara, iz predela mirisljavih mandarina, palmi i fikusa. Mlado lisce svojim prijatnim zuckastim zelenilom ozivljavalo je okolinu, a u vazduhu se osecao miris ljubicica.
Udaljavajuci se neprimjetno od sela, dva snazna, rumena djecacica, braca Mirko i Milan, veselo su ceretala. Pratio ih je, masuci repom, njihov pas Dzin, ljubimac cijele porodice. Mala druzina isla je u sumu da bere visibabe i ljubicice. Braca su htela da obraduju uciteljicu prvim prolecnim cvecem.

Dzin se nijednog trena nije odvajao od njih. Za razliku od ostalih seoskih pasa koji su, obicno, bili vezani na lancu i spavali u dvoristu, sloboda ovog snaznog sarplaninca nije bila sputavana. Spavao je u sobi s Mirkom i Milanom i mirno lezao na podu dok su braca ucila. Najcesce ih je pratio do skole i sacekivao u skolskom dvoristu.

Dok su deca brezbrizno brala cvece, Dzin je radoznalo trckao od grma do grma. Iznenada, u jednom zbunu zacvilelo je malo, cupavo mece. Zaigravsi se, izgubilo se i sada je poslo za Dzinom. I Milanu i Mirku se ono svidelo i vec su zamisljali kako ce im drugi decaci zavideti kad se pojave s njim u selu.
Vise puta su slusali price o razjarenim meckama i njihovoj brizi za mlade, ali sada su na to zaboravili. Odjednom, tek sto su ga pomilovali, spazili su razjarenu mecku, koja se ustremila na njih. Paralisani od straha, ostali su bez glasa, prikovani za mjesto.
Pas se istoga trena, uz gromoglasno rezanje, jednim skokom nasao pored srdite majke. U sledecem delicu sekunde zario joj je ostre zube u vrat. Mecka je snazno zatresla glavom, pocela da mlatara sapama, pokusavajuci da se oslobodi snaznih celjusti. Uspela je da ga odbaci u bodljikavo siblje i ponovo je krenula prema deci. Ali Dzin ju je i ovog puta preduhitrio. Nastala je ogorcena borba, koju su malisani iskoristili i, zaboravivsi na cvece, mece i Dzina, potrcali koliko su ih noge nosile.
Ni ostro trnje koje im je paralo kozu, nije za njih bilo prepreka.
Kad su dotrcali kuci, jedva su od uzbudenja uspeli da roditeljima ispricaju sta ih je snaslo. Zatim su svi zajedno ocekivali psa. Ali vreme je prolazilo, spustila se i noc, a njega jos nije bilo. Crv sumnje poceo je da ih nagriza, da nije nastradao od meckine sape. Cele noci nisu zaspali.

Kad ih je ujutro majka ozbiljna lica pozvala na dorucak, naslutili su da nesto nije u redu. Ugledavsi na kucnom pragu ispruzenog psa, suze im potekose niz obraze.

- Zar je Dzin morao da pogine spasavajuci nas? - pitali su placuci.
- Tesko je ranjen - prenuo ih je ocev glas.
Posle naporne borbe s meckom, Dzin je s krajnjim naporom uspio da se dovuce do kuce. Pomilovali su ga nezno, a on je jedva primetno podigao glavu, pogledao ih svojim pametnim ocima u kojima se videla zudnja za zivotom i sreca sto je stigao do doma.
Posle nekoliko dana cobani su nasli u sumi mrtvu mecku, koja je uginula od Dzinovih ujeda. Tako je u sukobu mecke koja je branila svoje mladunce i psa koji je cuvao svoje male gospodare, ovoga puta pobedila ljubav koju je zivotinja gajila prema coveku.

Selo je bilo smjesteno visoko u planini,ali pasnjaci su od njega bili udaljeniji jos vise. Protezali su se unedogled,prema drugim planinama,prema sumama,sto su nestajale negdje daleko,u oblinama novih pasnjaka,u vrhovima planina pod snijegom i bijelom maglom.
Sofer je dovezao kamion do posljednje kuce u selu,iza koje su se zelene krpe pasnjaka spustale u manjim ograncima,kao posijane medju kamenjem,sve do sela.
Kada je gazda izisao pred kamion na put,rece mu sofer da bi bolje bilo uci kamionom u dvoriste,jer je pas kojega mu brat salje za rasplod strasno divalj.

- Sarplaninac ne voli mijenjati gospodara-rece gorstak o otvori dvorisna ,pa provede kamion kroz straznju stranu dvorista sve do obora.
Ovce su bile izvan obora,na dijelu pasnjaka sto se uzdizao oblo prema planini,a uz njih su bili psi.
Sofer zaustavi kamion na ulazu u obor,kraj otvorenih vrata. Sidje s kamiona i povuce platno.
Pas u kavezu trepne na svjetlost,njuseci nepomicno,drhteci nozdrvama. Gledao je ispod oka ljude kraj kamiona i upijao miris ovaca i pasa u blizini. Onda ugleda ovce i pse. Davna slika iz vremena kada je kao stene slusao majcine price stade se u njegovu sjecanju stade stapati s tom slikom kao da nicega izmedju tih dviju slika nikada nije bilo. Ili je on to sanjao? Zivio neku jos neispricanu pricu?
Odjednom nije osjecao lanac kojim je bio vezan. Na tren je zaboravio ljude i kamion. S mrznjom se sjetio njih kada su na kamion uspese tri nepoznata covjeka. Govorili su Trapu(ime Dona u pasjem svijetu) nepoznatim jezikom ,ali to mu je bilo svejedno. Rezao je i grizao precke na kavezu. Iamo je potrebu da ujeda.
Ljudi su znalacki oprezno spustili kavez po brvnu na tlo i odmakli se.
-Zasto je on vezan s dva lanca?-pitao je gazda.
-Nemam pojma -govorio je sofer-Ja sam sretan da sam ga se rijesio.
Jeli sto jeo?
-Nije.
-Koliko dugo putujete?
-Tri dana.
-Sto je porucio moj brat?
-Nista posebno-rece sofer-Samo njegova zena rekla da pseto boli hrptenjaca i da se zove Doni. Ili Djoni? Ja nista drugo ne znam.
-Ne zna ni moj brat mnogo o psima-rece covjek. Gledao je s udaljenosti golemo pseto. Onda rece nesto jednome od dvojice koji su mu pomagali. Trap to nije razumio. Njusio je samo pse i ovce i rezao na covjeka koji se sada vracao noseci ogrlicu sa siljcima.Ogrlicu kakvu nose sarplaninci,slobodni cuvari.
-Pustit cete ga iz kaveza?-vikne sofer-Jeste li poludjeli?
-Vi samo otvorite vrata i ne bojte se-rece gazda.
Sofer se stidio priznati koliko se boji,pa je oprezno prisao kavezu_ne znate vi kakvo je to pseto!
-Znamo mi s tim psima,premda ovog ne poznajemo-rece gazda-Otvorite vrata. Sad!
Sofer povuce vrata,a razbjesnjeli pas izjuri iz kaveza. Dva ga lanca kruto stegnu u rukama dvojice snaznih ljudi. Pas zastenje i stane. Nije se mogao maknuti. Gazda pridje. Sofer nije mogao vidjeti sto ta trojica rade oko psa,ali nije se namjeravao pribliziti. Sve se to zbivalo u oboru,blizu dvorisnih vrata.
-Ostani u dvoristu iza vrata!-zapovjedi gazdqa soferu i nije to morao reci dvaput. Sofer se sklonio za dvorisna vrata i vidio samo kako su ona trojica pobrzala za njim,a pas stoji nepomicno bez lanca i brnjice,s ogrlicom na vratu:u dugoj psecoj dlaci jedva su se nazirali ostri zeljezni siljci.
Gazda naglo zatvori vrata i sva cetiri covjeka gledala su iza ograde prema psu. Gazda rece soferu:- Morali smo mu dati u novom zivotu priliku kao i drugim psima. Inace nam to nikada ne bi oprostio.
-Ma sto bio on .... taj pas...divljak-smrsi sofer-sto on zna...
-Zna on-rece gazda i usuti. Svi su usutjeli.
Jedan od pasa,najblizi oboru,podigne glavu i pocne njusiti. Nanjusio je nepoznati pseci miris sa strane ljudskog stana. Bio je to cvrst pas tamne,duge dlake,kitnjasta ,lijepa repa i uz glavu priljubljenih usiju. Nalik na Trapa,samo sitniji i tamniji. I trap je onjusio njega i druge pse,ovce,sve njih. Pomakne se oprezno vrebajuci. Zurio je preda se kao da je nesvjestan svoje slobode, a ponasao se ujedno kao da iza njega nema ni ljudi,ni kamiona,ni kaveza ,ni lanaca. ako da nema njegove proslosti,a buducnost se pomalja nepoznata,ali odnekuda znana.
On ucini nekoliko opreznih koraka i nadje se pred njima.pred ovcama i psima. Osluhne umirujuci zvuk stada i necujnost slobodnih cuvara. Prvi put ugleda pred sobom sarplanince bez brnjice i bez lanca,uz bok stada. Krv mu zakola snazno,a dlaka se nadigne. Ne osjeti bol u ledjima kada se iza nekoliko snaznih skokova nadade u trk prema psetu koje ga je cekalo i izgledalo spremno na skok.
Zaustavio se naglo,nekoliko loraka od psa.
-hej Nuri ne grizi!-vikao je gazda-Ne grizi Nuri ,ovo je nas novi pas!
Nuri ga uopce nije slusao,a nije slusao ni Trap,premda ga nije razumio.
-Djavoli ludi -rece gazda u sebi,ali jos uvijek se ponada da nije krivo postupio.
Sada je sve ovisilo o psima.Nuri je pazljivo motrio Trapa,osjecajuci kako nepoznatom psu drhte misici. Nije se namjeravao boriti,ako ne bude napadnut. On nije bio vodja copora. Lagano se kretao smjerom kojim je Trap polagano kruzio oko njega.
Trap zaustavi svoje kruzenje,pa polako pristupi tamnome psu,s repom uzdignutim za pozdrav. Nuri dopusti da mu Trap pridje. Psi se onjuse pa obojica uzmaknu za korak motreci se ispitljivo,udisuci svoje mirise dok im vjetar lagano povijao dugu dlaku.
Iza Trapovih ledja primicali su se i drugi psi.CInilo se da ih Trap ne njusi i ne cuje. Nuri je stajao zako da je vjetar nosio mirise od Trapa na suprotnu stranu. On je izvrstan pas,ponasao se znalacki oprezno,ali Trapova osjetila su bila su razigrana do krajnjih granica,iako je dostojanstvenom pristojnosti prihvacao igru kakvu mu je nudilo domace pseto. Trap se odnosio kao tudinac s izvjesnim postovanjem prema onom na cijem se prostoru nalazio. On je bio uljez,pridoslica.
Bio je sam,a znao da je pasa mnogo.
I on i nepoznati psi gledali su u stranu i tim neuhvatljivim pogledima citali protivnikove namjere i misli. Nesto mora da je u Nurijevim ocima ili u trenutnom izrazu njegove gubice protiv njegove volje upozorilo Trapa,ili je unatoc necujnosti cuo,ili unatoc nepovoljna vjetra nanjusio:on se naglim skokom okrene osjecajuci u hrptu odjek boli. Nije se osvrtao na to i nasao se gubicom okrenut prema psima koji su korak po korak priblizavali.
Prvi je bio veliki, snazan,ruzan psa. Mora da je on bio vodja copora,jer su ostali psi koracali iza njega. Nekoliko casaka psi ostadose nepomicni.
Bijela kuja doskoci do vodje lanuvsi tiho i kratko,pa spusti glavu do tla kao da u isto vrijeme poziva na igru i prijeti.
-Belka-zovne gazda iza ograde-Belka ,to je nas novi pas!
Belka i ne pogleda gazdu po starom sarplaninskom obicaju. Ona naglo skoci. Zatrci prema Trapu,sigurno i razigrano. goneci ga pred sobom. Trap je trcao pred kujom dok su ostaèli mirno gledali sto se zbiva. Koji pravi pas ne bjezi ispred kuje? Kuji se mora pokoravati. Buduci da je Trapov trk bio suzdrzano brz jer kuja je samo gonila a nije ujedala,a ona ga dostigne u jednom casu,gurne ga s boka i potjera u isti cas ovcu s janjetom prema stadu,zastekavsi:
-Sto tako nevjesto trcis ,neznalice,a pred tobom je jos jedno janje? Zar bas nista ne znas?
Taj glas,taj pseci jezik,ta bijela kuja,ta livada s ovcama. To je bio zivot neke nepoznate price...

pozdrav i dobro dosao.

tuzni ostaci jos tuznije proslosti

KRATAK ISTORIJAT NASTANKA PLANINSKIH PASTIRSKIH PASA NA ŠARPLANINI:
Kako je nastao pastirski pas na Šar-planini u narodu nazvan Šarplaninac.Težnja za ovim odgovorom vodi nas najpre na put saznanja odakle je ovaj pas došao?Ko su mu genetski preci?Osnovno pravilo nastajanja života glasi da je uvek nešto od nečega moralo nastati.Pošto po svojoj nameni psi Šarplanine i njenog okruženja služe za praćenje i odbranu stada za zaštitu od zveri i čuvanju imovine gospodara, a imaju zajedničku okvirnu fenotipsku osnovu sa svim varietetima fenotipa kakve poseduju istočni planinski pastirski psi koja se ogleda u sličnosti građe tela i psihofizičkih osobina, istraživačima ovog problema nije bilo teško da utvrde kao nespornu činjenicu da je šarplaninac po svojoj genotipskoj identifikaciji pripadnik velike grupe porodice istočnih planinskih pastirskih pasa.Te zajedničke osnove koje potiču iz jedinstvenog i polaznog genetskog koda određenog istovetnom upotrebom kao ciljem i svrhom stvaranja ove grupe pasa, odredile su i zajedničku okvirnu fenotipsku sliku ove porodice pasa koja se svodi na osnovne karakteristike: velika i snažna tupoklinasta glava, vodoravno nošena, vrat snažan srednje dug ili kratak, leđna linija u blagom padu od sapi prema grebenu ili ravna, glava mezaticefalnog tipa ni duga ni uska, uši preklopljene nošene uz obraze, telo snažno, krupno i visoko, snažnog grubog kostura.Dlaka kratka ili duža sa dobrom podlakom, dužina trupa nešto veća od visine grebena, grudni koš srednje dug i snažan prostran za pluća velikog radnog kapaciteta i snažno srce.Slabinski deo kratak i veoma snažan i mišićav, sapi široke mišićave,kratke ili srednje duge ravne ili blago ukošene, rep u osnovi snažan u afektu nošen visoko utegnuto u obliku luka ili prstena. Što se tiče psihofizičkih osobina takođe su zajedničke za sve pastirske pse kao i za šarplaninca: samopouzdano deluju, svesni svoje snage,dostojanstveni,mirni,odani,verni i oštri u odbrani i napadu i u tome spremni da život žrtvuju.Postojale su u prošlosti različite teorije o nastanku današnjih pastirskih pasa ali su sve jedinstvene u oceni da su pastirski psi najstariji čovekovi zaštitnici izuzimajući lovne pse koji su čoveku služili kao pomoćnici u lovu na divljač.Arheološka nalazišta, pisani zapisi i bareljefi jasno ukazuju na postojanje pastirskih pasa nekoliko hiljada godina pre nove ere.Tako je najznačajniji istraživač prirode vizantijskog doba rimski prirodnjak i pisac Columella, živeo u prvom veku pre nove ere, zapisao o pastirskim psima; "postoje li možda stručnije sluge,verniji drugovi,nepokolebljiviji zaštitnici svoga gazde koji se sa njima mogu meriti.Može li poželeti budnije čuvare, hrabrije osvetnike, bolje zaštitnike od njoh". Teorija o zajedničkom poreklu današnjih pastirskih pasa koja se vezuju za centralnu Aziju i Tibetskog psa koji je živeo na Tibetu hiljadama godina pre nove ere, poseduje najviše opipljivih i očiglednih dokaza.Ova teorija nije podložna eliminaciji dokaza na kojima se osniva.U njenom polazištu postoji najveći broj dokazivih i opipljivih istorijskih činjenica.Polazna činjenica je najočiglednija a to je da su slični sojevi pastirskih pasa po genotipu identični, raspoređeni u kontinuitetu jednog drugog i relativno pravolinijskog kretanja raspoređenog od Tibeta do Balkana.Anatomska građa i karakter svih ovih sojeva današnjih pastirskih pasa, koji žive na tim prostorima i fenotipski se izdvojili i oblikovali na celoj transverzali tog pravca od Azije do Evrope, poklapa se sa građom i karakterom u okvirnom postulatu sa današnjim Tibetskim mastifom, čiji je predak takođe Tibetski pastirski pas.Pokrete naroda od Istoka ka Zapadu od dalekih krajeva Azije do Evrope pratili su ti snažni, veliki i odvažni pastirski psi kao pratioci i zaštitnici ljudi i njihovih stada.Prema kazivanju antičkih pisaca ti psi su bili snažniji od najsnažnijih azijskih vukova.Po boji bili su uglavnom svetle boje da bi ih pastiri noći u mraku mogli razlikovati od stada kada napadnu zveri.Taj podatak zapisao je pomenuti Columella.Nesumljivo je da su prve migracije naroda iz Azije prema evropskim prostorima počele u onom vremenu kada su ljudi osetili potrebu za novim i odgovarajućim životnim prostorima za sebe i za svoja stada.Tada je čovek imao snažnog pastirskog čuvara stada.Taj pas je pratio stočare nomade, koji su se u svom pokretu često dugo zadržavali u pojedinim geografskim regijama u svom kretanju od istoka ka zapadu.Na tim prostorima i psi su se reprodukovali često pareći se međusobno u relativno zatvorenom genetskom obruču ali i sa vukovima sa tih prostora.Tako su od soja pastirskih pasa iz Azije potomaka Tibetskog psa dobijali fenotipski varijeteti koji su bili pod uticajem spoljnih fenotipskih faktora-nadmorske visine,količine sunca,vlažnosti vazduha,konfiguracije terena,specifičnosti upotrebe,ishrane i drugo-jedino se nije mjenjala upotrebna struktura ovih pasa, oni su uvek morali biti snažni, snažnog grubog kostura, krupni i beskrajno hrabri.Samo su psi velikih dimenzija i takvog karaktera mogli uspešno odgovoriti teškim uslovima zaštite u suprostavljanju velikim zverima u zaštiti stada i svojih gospodara.To pravilo je važilo na celom prostoru transverzale kretanja od Tibeta do Balkana.Postavlja se pitanje koji je varietet identifikovan i konkretan kao potomak Tibetskog psa bliže uticao na fenotipsku kompoziciju u stvaranju šarplaninca.Gdje se taj pas zadržao gdje se fenotipski oblikovao?Kako se zvao i kada se sve to dogodilo?Vraćamo se ponovo na početak puta Tibetskog psa, odnosno na pravce kretanja njegovih potomaka istočnih pastirskih pasa sa istoka na zapad.Te varijante kretanja koje su odredile globalnu rasprostranjenost istočnih pastirskih pasa u Aziji i Evropi, najbolje su obrađene u knjizi koju je napisao Karl Hermann Figner pod naslovom "Hirten und Hutehunde". Ovaj autor prikazuje veliku mapu pravaca kretanja svih pasa koji su imali prapretka Tibetskog psa.Nas interesuje samo pravac kretanja onog soja pasa od koga je neposredno oblikovan šarplaninac.Po toj mapi to je bio pravac zapadnog smera kretanja od Tibeta ka Evropi, gotovo pravolinijskog smera koji je vodio preko severnih oblasti današnjeg Avganistana, Irana, južnih regija Transkavkazja, između Kaspijskog i Crnog mora preko današnje Turske do Bosfora, Grčke a odatle do Balkana i Šar-planine.To je osnovni-zapadni smer kretanja potomka Tibetskog psa.Na trasi ovog smera kretanja pored smera koji je išao preko Male Azije kojom se kretao pas od koga je neposredno formirao šarplaninac što ćemo kasnije videti, odvajaju se na tom putu severni smer prema Kavkazu i smer koji vodi na jug na područje Afrike gdje su formirani takođe pastirski psi koji su kasnije preko Gibratara a Španije sa te druge strane stigli u Evropu kao potomci Tibetskog psa.Tako je svaki planinski masiv u Evropi odnegovao varietete pastirskih pasa istog genetskog koda, porekla Tibetskog psa.Dalje tražimo bliže objašnjenje i odgovor za identifikaciju psa od koga je nastao šarplaninac.U pokretu kroz Malu Aziju potomci Tibetskog psa kao odvojeni varieteti preko Bosfora prelaze u Grčku verovatno u VI veku pre nove ere.U Grčkoj u oblasti Epir u to doba živelo je nomadsko-stočarsko pleme pod imenom Molosi.Antički zapisi govore da je to pleme bilo poznato po tome što je njegov narog bio nomadski i što su bili strasni odgajivači životinja.Zahvaljujući toj posebnoj strasti Molosi su prihvatili upotrebu ovog varieteta pasa potomaka Tibetskog psa.Sigurno je da taj narod nije znao kome soju pastirskih pasa pristigli psi sa drugim narodima genetski pripadaju pa je vremenom potomak Tibetskog psa dobio ime MOLOS-prema imenu naroda kod koga je našao svestranu upotrebu u pastirsko-stočarskoj nameni.Ovaj pas imao je uticaja na formiranje većine evropskih pastirskih pasa pa je kao izdvojeni varietet Tibetskog psa zbog toga u Evropi nazvan MOLOS ili MOLOSKI PAS.Koliko su ti psi bili velikog tela i monumentalne snage i srčanosti zabeležio je grčki filozof Aristotel:"u zemlji Molosa postoji vrsta pasa koja po veličini i srčanosti stoji ispred pasa drugih zemalja i služi za zaštitu od zveri".Poznato je da su u Atini takođe u IV veku pre nove ere ovi psi korišćeni i kao čuvari žena u zamkovima.Aleksndar Veliki makedonski kralj najveći vojskovođa staroga veka čija je majka bila sa Epira iz plemena Molos vladao je prostorima Balkana u vremenu od 336. do 323. god. pre n.e. i sa svojih dvadeset godina dovršio pokoravanje Grčke, koristio je ove pse u svojim osvajačkim pohodima na istok kao najbolje zaštitnike svojih legija i otetog plena.Sam je imao takvog psa.Kada mu je njegov pas Molos uginuo tako je bio tužan da je naredio da mu se sagradi grad sa hramovima.Ovaj tip potomaka tibetskog psa MOLOSI kretao se iz Epira u dva pravca.Na sever preko Balkana ukrštajući se povremeno i najvjerovatnije sa zatečenim domaćim psima i verovatno sa vukovima pa je tako dobijena široka fenotipska lepeza balkanskih pastirskih pasa.Osnovni fenotipski varieteti su pre svega šarplaninac koji je najkrupniji, najsnažnijeg tela i najsnažnije glave, zatim Srpski pastirski psi,Homoljski pas.kopaonički pas (areal)Kopaonik,raška Sjenica,durmitorski pas,kraški ovčar koji je kao tip nestao posle prvog svetskog rata a rekonstruisan uz pomoć varieteta šarplaninskih pasa,bosanski i hrvatski torni pas (tornjak) i dr.Svi ovi psi su lakši tip mološkog psa nazvani molosoidi.Pored severnog kretanja moloskog psa na sever sa prostora Grčke na Balkan ostvaren je zapadni pravac kretanja ovoga psa preko Albanije na Apeninsko poluostrvo.Istorijski podaci kazuju da je baš iz tog perioda u IV veku pre n.e. (318-272) zabeleženo osvajanje prostora Rimskog carstva os strane moloskog kralja Pira na Apeninsko poluostrvo za koga se takođe zna da je kao i Aleksandar Makedonski imao u svojim legijama pse molose za zaštitu.Od tih pasa tipa teških molosa nastali su u Italiji napuljski mastif i ostali današnji molosi.Tako je i ime Molosa ostalo sinonim i opšta oznaka za genetski kod brojnih sojeva evropskih pasa pod takvim zajedničkim imenom.Nisu samo ratovi uticali na pravce kretanje ovih pasa iz srednje Grčke prema severu i zapadu.Ondašnja plemena sa prostora Grčke današnje Makedonije i Srbije stupala su u međusobne ženidbene i trgovinske veze stokom pa su se često i psi sa stokom ili robama nalazili na novim prostorima.Tako su potomci tibetskih pasa nazvani molosi iz Epira služili kao pastirski psi na svim planinskim masivima Balkana i njegovog okruženja.Za formiranje tipa jedne rase bitno je bilo kao i uvek da se rasa u značajnijoj meri ne reprodukuje sa drugim psima različitog tipa i genetskog koda.Od uticaja za nomadski ekstenzivni nedovoljno kontrolisani uzgoj i selekciju ne postoje uslovi jačeg i slobodnog pristupa drugih rasa koje će uticati na promenu fenotipa pasa koji su se u osnovi genetski stabilizovali na jednom širem arealuŠarplaninski masiv je bio idealno zaštićen od uticaja drugih rasa pa je zahvaljujući tome najviše sačuvan moloski fenotip šarplaninskih pasa.U tom ambijentu zatvorenih planinskih venaca idealnim za stočarstvo sa pretežnom gravitacijom ka šarplanini od pristiglog psa molosa formirala se po fenotipu relativno homogena a po genotipu veoma stabilna šarplaninska pasmina pasa.Takvoj kompaktnosti i postojanosti tipa doprinela je dugotrajna nedodirljivost kao izostanak intervencije u produkciji sa strane što je moglo dovesti a nije. do promene tipa jer se dužom selekcijom unutar te pasmine stabilizovao telesno najimpresivniji a po karakteru prestižni šarplaninski tio pasa u odnosu na ostale pastirske pse balkanskog područja.Šarplaninci su telesno najbliži svom pretku molosu, anatomski i po karakteru.Na formiranje današnjeg fenotipa šarplaninskih pastirskih pasa od znatnog uticaja su bili takođe i njegovi srodnici-istočni pastirski psi koji su kasnije vršili uticaj u produkciji na Balkanu.To su najpre bili beli i svetli varieteti koje su Rimljani dovodili na ove prostore sa Apeninskog poluostrva na putu preko srpskih zemalja prema Vizantiji i Maloj Aziji a kasnije i znatnije dovođeni su psi sa prostora Turske carevine, Kazakstana, Zakavkazja, kada su osvajali prostore Balkana i Evrope.Ovi psi su znatno uticali na šarolikost varieteta po boji dlake ali u svakom slučaju nisu promenili niti su mogli uticati na promenu genetskog sadržaja gde se radilo o psima istog genetskog porekla.Tako danas na području Šar-planine nema gotovo nikakvih razlika u fenotipu tih pasa u odnosu na pastirske pse Srednje Azije i Male Azije.Svi su oni potomci jednog prapretka-TIBETSKOG PSA.Zbog toga šarplaninac je održao fenotipsku i genotipsku identifikaciju sa okvirnim tipom svojih zajedničkih srodnika istočnih pastirskih pasa koji su se oblikovali na transverzali zapadnog smera kretanja.Tako je sa krova sveta sa Tibeta dosegla večna žica pastirskih pasa potomaka tibetskog psa na vrh Balkana na Šar-planinu.Po genetskoj stabilnosti i fenotipskoj strukturi svet poznaje šarplaninca kao najlepši varietet brojne porodice pastirskih pasa.Onako kako je Aristotel zabeležio svoje viđenje pasa molosa.Rečima čuvenog mudraca viđenje potomaka molosa sa Šar-planine: "Na Šar-planini postoji vrsta pasa koja po veličini,hrabrosti,lepoti i srčanosti stoji ispred pasa drugih zemalja i služi za zaštitu čoveka, njegovog stada i imovine od svakog napadača".